Валтер Бенјамин – „ИСКУСТВО“

У својој борби за стицање одговорнисти, боримо се с маскираним. Маска одраслог зове се „искуство“. Она је безизражајна, непробојна, увек иста. Тај одрасли је већ све проживео: младост, идеале, наде, жену. Све је то била илузија. -Често се осећамо престрашени или огорчени. Можда је он у праву. Чиме би требало да му узвратимо? Ми још ништа нисмо проживели.

Али покушајмо да стргнемо ту маску. Шта је тај одрасли проживео? Шта би он хтео да нам докаже? Првенствено ово: да је и он био млад, да је и он хтео оно што ми хоћемо, да ни он није веровао својим родитељима, али је и њега живот научио да се они били у праву. Док то говори, надмоћно се осмехује: тако ћемо и ми проћи – унапред обезвређује године које ћемо живети, промеће их у слатке детињарије, у дечије пијанство пре дуге трезвености озбиљног живота. Тако нам се одрасли представљају као добронамерни и просвећени. Познајемо ми и друге педагоге чија горчина не би да нам дозволи ни те кратке године „младости“. Намргођени и окрутни, они би већ сад да нас гурну у жрвањ живота. Оба та становишта обезвређују и уништавају наше године. И све више нас обузима осећање: наша младост је само кратка ноћ (испуни је пијанством!); затим наступа велико „искуство“, наступају године компромиса, сиромаштва у идејама и безвољности. То нам говоре одрасли и то је оно што су проживели.

Да, то су проживели, само ту једну ствар, никад и ништа друго: једино бесмисленост живота. Његову бруталност. Јесу ли нас икад охрабривали за било шта велико, ново, будуће? О, не, јер је то немогућно проживети. Сваки смисао – истинито, добро, лепо – заснован је у себи самом; па шта ће нам онда искуство? И у томе лежи тајна: зато што одрасли никад не подиже поглед на велико и смислено, те је стога искуство постало јеванђље филистара. Претвара се у посланство обичности живота. Али он никад не схвата да постоји нешто друго него што је искуство, да постоје вредности које се не могу искусити, а којима се ми служимо.

Зашто је, дакле за, филистара живот без утехе и смисла? Зато што он зна само за искуство и ни за шта више. Зато што је он сам неутешан и лишен духа. И зато што он ни према чему нема неки унутрашњи однос осим према обичности и утврђеној рутини.

Али, ми знамо за нешто друго, што никакво искуство не може да нам да, нити да нам одузме: да постоји истина, чак и ако је све до сада мишљено било заблуда. Или: да верност може бити сачувана чак и ако је нико до сада није сачувао. Такво хтење искуство не може да нам одузме. Ипак, јесу ли наши стари, с њиховим уморним кретњама и њиховом надмоћном безнадежношћу, у праву у једној ствари? Наиме, да ли ће оно што искусимо бити тужно и да ли само у ономе што се не да искусити можемо да заснујемо сву одважност и сав смисао? Онда би дух био слободан. Али, стално изнова, живот га прибија уз тле, јер је живот збир искустава, лишен утехе.

Таква питања, међутим, сад више не разумемо. Да ли ми онда, ипак, још водимо живот оних који дух не познају? Оних чије се Ја разбија о живот попут таласа о хридине? Не. Свако наше искуство сада има садржај. Ми сами у њих уносимо садржај из свог духа. – Онај ко је лишен мисли, мири се са заблудом. „Никад нећеш наћи истину“, говори он истраживачу, „ја сам то већ искусио“. Али, за истраживача је заблуда само нова помоћ на путу до истине (Спиноза) /Спиноза је дифинисао заблуду као непотпуно или фрагметарно сазнање (Етика, одељак 2, став 35, прим. прев./ Искуство је несувисло и лишено духа само за оне који су сами лишени духа. Можда искуство може бити болно ономе ко му стреми, али тешко да ће му допустити да очајава.

У сваком случају, никада неће одустати и дозволити да га филистарски ритам успава. Јер, филистар, можете да опазите, ликује са сваком новом бесмсленошћу. Тада сматра да је у праву. Уверава себе: дух истински не постоји. Ипак, нико више од њега не захтева утегнутије покорности и више „страхопоштовања“ пред „духом“. Кад већ хоће да критикује, морао би и да ствара. Он то није у стању. Чак и кад искуси дух, чему се повинује против своје воље, то искуство је за њега без духа.

Реци му

Требало би да штује снове из младости своје

Кад до зрелог човека дорасте

(Шилер – Дон Карлос)

Ништа филистару није мрскије од његових „снова из младости“. (А сентименталност је зашатина боја те мржње.) Јер, оно што му се из тих снова јавља и зове га, глас је духа, који се и њему обраћа као и сваком другом човеку. Младост је за њега вечито упозоравајуће сећање. Зато се он бори против ње. Он казује младима о том сивом, силном искуству и подучава их да му се и сами смеју. Пре свега зато што је „проживљавање“ без духа лагодно, мада нимало лековито. Штавише, познајемо још једно друкчије искуство. Оно може бити непријатељско према духу и кадро да уништи многе цватуће снове. Ипак, оно је најлепше, најнетакнутије, најнепосредније, јер никада не може бити без духа докле год ми остајемо млади. Свако га проживљава увек сам за себе, као што каже Заратустра на крају својг лутања. /Бенјамин цитира по сећању. Место у Ничеовој књизи гласи: најзад, неко проживљава још једино себе.  Прим. прев./ Филистар није без свог „искуства“, а то је оно о вечитом одсуству духа. Младић ће искусити дух, и што ће мање без икаквог труда доспевати до нечег великог, утолико ће више свуда, током свог лутања и у свим људим, откривати дух. – Младић ће, кад сазри у човека, бити великодушан. Филистар је нетолерантан.

1913.

Валтер Бенјамин

Превео: Јовица Аћин

Напомене: Одломак из списа О искуству из 1931/1932 који није објављен за живота:

Тип човек који учи из искуства тачна је супротност типу коцкара.   Искуства су живљене сличности.  Нема веће заблуде од покушаја да се конструише искуство – у смислу животног искуства – према схеми на којој су засноване егзактен природне науке. Оно што је овде меродавно нису казуалне везе успостављене током времена него сличности које су проживљене.   Већина људи неће да учи из искуства. У томе их спречавају и њихова убеђења. Истоветност искуства и посматрања треба да буде доказана. ….Посматрање почива на самоутапању.

Искуство и сиромаштво, Службени гласник, Београд, 2016.

 

Advertisements