Василиј Кандински, ДЕЛО И УМЕТНИК

Дело настаје из „уметника“ на загонетан, мистичан начин пун тајновитости. Ослобођено од уметника, оно добија самосталан живот, постаје личност, независно духовно дишући субјекат, који води и материјално реалан живот и који је биће. То, дакле, није равнодушна и случајно настала појава, која равнодушно постоји и у духовном животу, већ је то појава која, слично сваком бићу поседује стваралачку, активну снагу. Она живи, делује и учествује у стварању описане духовне атмосфере. Са становишта ове унутрашње изузетности_ и рађа се одговор на питање да ли .је уметничко дело добро или лоше. Уколико је оно „лоше“ или слабо по форми, то онда значи да је та форма лоша или превише слаба да би изазвала било какву душевну вибрацију која чисто звучи. (2)

Исто тако, није у ствари „добро насликана“ она слика која је тачна у валерима (неизбежним француским валерима) или која .је некако посебно, готово научно подељена на топле и хладне тонове, већ она слика, која живи пуним унутрашњим животом. А, такође, „добар цртеж“ је само онај, на којем ништа не може бити измењено а да то не наруши тај унутрашњи живот, без обзира на то да ли тај цртеж противречи анатомији, ботаници или некој другој науци. Овде питање није у томе да ли.је нарушена нека спољашња (па, самим тим, само и неизоставно случајна) форма, већ само у томе да ли уметник ту форму употребљава онако како она постоји споља, или не. Исто тако и боје морају бити примењиване не зато што оне постоје у том звуку у природи или не, већ зато што су оне неопходне у том звуку у слици, или не. Укратко, уметник не само да је опуномоћен, већ је и    д у ж а н   д а   п о с т у п а  с формама онако, к а к о   ј е  т о   н у ж н о   з а   њ е г о в е   ц и- љ е в е. И не само анатомија или било шта слично, већ  и   п р и н ц и п и ј е л н о   одбацивање ових наука није нужно, већ је нужна потпуна, неограничена слобода уметника у избору његових средстава.(3)

Ова нужност је право на неограничену слободу, која се сместа претвара у преступ, чим она напушта овај терен. С уметничке стране, ово право јесте поменута унутрашња раван. У  целом животу (па дакле, и у уметности) — чисти циљ.

А посебно, бесциљно праћење научних чињеница не може бити тако штетно, као њихово бесциљно одбацивање. У првом случају настаје подражавање природе (материјално), које може бити примењено у различиге специјалне сврхе. (4) У другом случају настаје уметничка лаж, за којом се, слично сваком греху, вуче дуг ланац ружних последица. У првом случају духовна атмосфера остаје празна. Он је чини сличној камену. Други је испуњава отровом и кугом.

Сликарство је уметност, а   уметност   у о п ш т е   н и ј е   б е с ц и љ н о   с а з д а в а њ е   с т в а р и  које се расипају у празнини, него је снага и власт, испуњена сврхом и мора да служи развоју и истанчавању људске душе, кретању троугла. Оно је језик, којим, у само њему доступној и својственој форми, говоре души о стварима, које су за душу хлеб насушни и који она може добити једино у овом облику.

Када се уметност одриче овог задатка, тада празнина остаје неиспуњена пошто нема друге власти ни снаге на свету, које би могле заменити уметност.(5) И увек, у временима интензивног душевног живота, и уметност постаје животнија, зато што су душа и уметност међусобно повезане нераскидивим ланцем узајамног деловања и усавршавања. У периодима када је душа запуштена и заглушена материјалним погледима на свет, безверјем и из тога проистеклим чисто практичним тежњама, појављује се гледиште да уметност није дата човеку ради одређеног циља, него да је она бесциљна, да уметност постоји само ради уметности (l’art pour l’art). (6)

Овде се веза између уметности и душе напола анестезира. Али, то се убрзо освећује, зато што уметник и гледалац (који разговарају један с другим на језику душе) престају да разумеју један другог и гледалац окреће леђа уметнику и гледа на њега као на акробату, чија га спретност и довитљивост доводе до дивљења.

Уметник, пре свега, мора да тежи да промени ово стање путем признавања свог дуга према уметности, па, дакле, и према самом себи, те да себе не сматра господарем ситуације већ слугом виших циљева, чије су дужности јасне, велике и свете. Он мора себе да васпита и да се удуби у сопствену душу, да ту своју душу чува и развија, како би његов спољашњи таленат могао нешто да одене, а не да буде, као изгубљена рукавица с непознате руке, само подобије руке.

Уметник мора да има нешто што треба да каже, пошто његов задатак није овладавање формом, већ прилагођавање форме садржају. (7) Уметник никако није некакав посебни миљеник судбине. Он нема право да живи без обавеза, његов посао је тежак и често постаје његов крст. Он мора да зна да сваки његов поступак, свако осећање, мисао ствара неопипљив, изузетно танан материјал, из којег настају његова дела и да је он зато, ако је и слободан, слободан само у уметности, а не у животу.

Из овога већ само по себи следи да уметник има трипут већу одговорност у поређењу са неуметником: као прво, он мора да врати назад таленат који му је дат; као друго, његови поступци, мисли, осећања стварају, исто као и поступци, мисли и осећања сваког човека, духовну атмосферу и они је могу или просветлити, или затровати; као треће, ови поступци, мисли и осећања су материјал за његова дела, која ионово утичу на духовну атмосферу. Уметник није само „краљ“, како га назива Sar Peladan, у том смислу да је велика његова власт, већ и у том да је велика и његова обавеза.

Ако уметник јесте жрец „Лепог“ , онда се то Лепо такође тражи само уз помоћ истог оног принципа унутрашње вредности , који смо сретали свуда. То „Лепо“ тражи се исто тако само на основу мерила унутрашње величине и нужности које нас на целом досадашњем путу никада није изневерило.

Лепо је оно што је у складу са унутрашњом душевном нужношћу. Лепо је оно што је изнутра лепо. (8)

Један од првих бораца, један од првих душевних композитора у уметности данашњице, који већ ствара уметност сутрашњице, М. Метерлинк каже: „На земљи нема ничег, што више жуди за лепим и што само лакше постаје лепо, до душе… Управо зато је тако мало душа које се не потчињавају власти душе која се предала лепоти.“(9)

А ово својство душе је уље, које олакшава лагано, једва видљиво, с времена на време споља успоравано, али неминовно, стално кретање духовног троугла напред и увис.

НАПОМЕНЕ:

(1) Посебно је књижевност одавно исказала овај принцип. На пример, Гете каже: „Као слободан дух, уметник с стоји изнад природе и може је тумачити у складу са својим циљевима… он је истовремено и њен господар и њен роб. Он је њен роб у мери у којој је принуђен да говори служећи се земаљским средствима како би био схваћен (NB!), али је и њен господар мери у којој та земаљска средства потчињава себи и тера их да служе његовим највишим циљевима. Уметник се обраћа свету кроз опште, а то опште он не налази у природи, већ је оно плод његовог властитог духа или, ако хоћете, плод надахнућа оплођујућег божанског даха” (Karl Heinemann Goethe. 1899, стр. 684). У наше време — О. Вајлд: „Уметност почиње тамо, где се завршава природа“ (De Profundis). И у сликарству се често срећу сличне мисли. Делакроа, на пример, природу назива речником уметника.

(2) На пример, такозвана „неморална“ дела или уопште нису у стању да изазову никакву душевну вибрацију (тада она по нашем одређењу и нису уметничка), или, поседујући у било ком погледу веродостојну форму, изазивају и душевну вибрацију. Тада су она „добра“. Ако пак она и поред ове душевне вибрације рађају и чисто телесне вибрације ниског квалитета (како је код нас да их зову), онда из тога не проистиче да се треба односити негативно према делу, већ према субјекту који га прима вулгарно.

(3) Ова неограничена слобода мора бити заснована на унутрашњој нужноси (која се зове честитост). И овај принцип није само уметнички него и животни принцип. Овај принцип је попут највеличанственијег мача надчовека за борбу с малограђанштином.

(4) Наравно, ако је ово подражавање дело руку уметника који живи духовно, оно онда никада ни не може бити потпуно мртво преношење природе. И у овој форми душа може да говори и да буде чута. Као противпример неславно познатим главама Denner’a (Alte Pinakothek у Минхену) могу послужити барем пејзажи Canaletta.

(5) Ова празнина може се лако испунити управо отровом и кугом.

(6) Ово гледиште један је од идеалних агенаса таквих времена. Оно је несвестан протест против материјализма, који свему хоће да постави практичан циљ. Овде опет јасно до изражаја и колико је снажна и неискорењива уметност, а такође и снага људске душе која је жива и вечна.

(7) Вероватно је јасно да је овде реч о васпитавању душе а не о нужности да се у сваку ствар на силу утисне свестан садржај или да се у уметничке одежде на силу одене овај измишљени садржај! У овим случајевима ништа не би настало, осим бездушне ствари произведене главом. Већ је и горе било речено: рађање уметничког дела испуњено је тајном. Не, ако је душа уметника жива, онда нема потребе подупирати је и помагати умним радом и теоријама. Она ће сама пронаћи шта да каже, макар и самом уметнику у тренутку стварања то „шта” било потпуно нејасно. Унутрашњи глас душе ће му такође дошапнути каква му јe форма потребна и где да.је нађе (у спољашњој или унутрашњој „природи”). Сваки уметник који, како се то каже, ради по oceћају, зна како му изненадно и за њега самог неочекивано постаје одбојна форма коју је смислио и како „као само од себе’ на место те одбачене долалзи друга, права. Беклин каже да истинско уметничко у дело импровизација, дакле, план, конструкција, претходна композиција не могу бити ништа друго, него степеници по којима се достиже циљ, који и за самог уметника ка може бити неочекиван.

(8) Под овим лепим пе подразумева се спољашњи или чак унутрашњи општеприхваћени морал, већ све оно, што и у најнеопипљивијој форми профињује и душу. И стога је у сликарству, на пример, изнутра свака боја лепа, зато што свака боја рађа душевну вибрацију, свака вибрација обогаћује душу. И зато, коначно, изнутра лепо може бити све што је споља „ружно“. Тако је уметности, тако јe и у животу. И зато у животу нема ничег ружног у свом унутрашњем резултату, то јест у деловању на душу другог.

(9)Von der inneren Sch6nheit, стр. 187 (К. Robert l,angewiesche Verlag Diisseldorf u. Leipzig).

Василиј Кандински, ПЛАВИ ЈАХАЧ,  (О духовном у уметности, стр. 120-123), Логос, Београд, 2015.

Превео: Радослав Божић

Advertisements

Василиј Кандински, НЕ ЗБЛИЖАВАЈУ СЕ УМОВИ ВЕЋ ЈЕДНОЗВУЧНА СРЦА

Све почиње од тачке.

***

Царство тачке је безгранично.

***

Тачка је у нашим представама најближа и једина у свом роду веза ћутања и
речи.

***

Нула — геометријска тачка — повезана је са највшим степеном самоограничња, то јест са величанственом суздржаношћу, која ипак говори.

***

Звук ћутања, уобичајено повезан са тачком, постао је толико гласан, да у
потпуности заглушује сва остала њена својства.

***

Свака боја живи својим тајанственим животом.

***

Боја је — дирка; око је — чекић; душа — клавир са много жица. Уметник је рука која посредством неке од дирки на одговарајући начин, сврсисходно, изазива  треперење људске душе.

***

Боја има  својство да емоционално делује на душу.

***

Свака боја изазива треперење у души и свако треперење обогаћује душу.

***

Неопходно је да уметник, осим очију, васпитава и своју душу.

***

Уметник мора да има нешто што ће да саопшти, тако да његов задатак није владање формом, већ прилагођавање форме садржини.

***

Коњ носи јахача брзо и снажно. Али јахач управља коњем. Таленат узноси
уметника до највећих висина брзо и снажно. Али уметник управља талентом.

***

Отворено око и отворено уво претварају безначајна узбуђења у велике догађаје.
Са свих страна се разлежу гласови и свет одјекује .

***

Не зближавају се умови, већ једнозвучна срца.

***

Када су уздрмани религија, наука и морал, и спољашњим стубовима прети пад,
човек окреће свој поглед од спољашњости ка унутрашњости, у себе самог.

***

Прекрасно је то што ниче из унутрашње душевне потребе. Прекрасно је то, што је прекрасно унутрашње.

***

Свако уметничко дело дете је свога времена; често и мајка наших осећања.

***

Сликарство је прасковити судар различитих светова, призваних уз помоћ борбе
и усред те борбе светова створен је нови свет који се зове уметничко дело.

***

Сликарство — то је језик који само њему својственим формама, говори нашој
души о њеном хлебу насушном.

***

Стварање уметничког дела је стварање света.

***

Разлика између природе и сликараства се не налази у основним законима, већ
у материјалу потчињеном тим законима.

***

Задатак уметности је да изазове радосну способност да се доживи духовна
суштина у материјалним и апстрактним стварима.

***

Нова наука о уметности може настати тек онда, када знаци постану симболи, и
када отворено око и ухо дозволе да се пробије пут од ћутања до речи.

***

Цео свемир можемо посматрати као затворену, заокружену космичку
композицију.

Василиј Кандински

Превео: Александар Мирковић

Василиј Кандински, О ДУХОВНОМ У УМЕТНОСТИ

Истинско уметничко дело настаје „из уметника“ на тајанствен, загонетан, мистичан начин. Разрешено од њега оно добија самосталан живот, постаје личност, постаје самостални субјект који одише духом, који води и материјално стваран живот, који је једно биће. Оно дакле није равнодушно и случајно настала појава која такође равнодушно пребива у духовном животу већ, као и свако биће, поседује даљу делатну, активну снагу. Оно живи, делује и способно је за стварање описане духовне атмосфере. Полазећи искључиво од овог унутрашњег ослонца треба одговорити на питање да ли је дело добро или лоше. Ако је „лоше“ у форми или сувише слабо, онда је та форма лоша или слаба да на било који начин призове душевно треперење које чисто звучи.[1] Исто тако у стварности није „добро насликана“ она слика која је исправна у вредностима (неизбежне Valeurs Француза) или је на некакав начин скоро научно подељена на хладно и топло, већ је слика добро насликана када живи пуним унутрањим животом. Такође, „добар цртеж“ је само онај на коме се не може ништа променити а да се тај унутрашњи живот не унушти, без освртања на то да ли овај цртеж противречи анатомији, ботаници или било којој другој науци. Овде се питање не састоји у томе да ли је нарушен спољашњи облик (увек дакле само случајан) већ само у томе да ли уметник употребљава или не овај облик онако како споља постоји. Исто тако, боје се не употребљавају зато што постоје у природи у том звуку или не, већ зато што су у том звуку нужне за слику или не. Укратко, уметник није само овлашћен већ и присиљен да са облицима поступа онако како је нужно за његов циљ. Ни анатомија нити било шта слично, ни начелно рушење ових наука није нужно, већ пуна неспутана слобода уметника у избору његових средстава.[2] Ова нужност је право на неограничену слободу, која сместа води у преступ ако не почива на њој. Уметничко је право на њу описана унутрашња морална раван. У целом животу (дакле и уметности) – чисти циљ.

И посебно: несврховито праћење научних чињеница није толико штетно као њихово несврховито нарушавање. У првом случају настаје подражавање природе (материјално), које се може употребити за различите материјалне сврхе.[3] У другом – уметничка обмана, која као грех гради дуги низ уобичајених последица. Први случај оставља празном моралну атмосферу. Он је окамењује. Други је трује и кужи.

Сликарство је уметност а уметност у целини није несврховито прављење ствари које се расплињавају у празно, него једна моћ која је сврховита, која мора да служи развитку и профињењу човекове душе – кретању троугла. Она је говор који на само себи својствен начин прича души о стварима које су души насушни хлеб, који она може да прими само у овом облику.

Ако се уметност удаљи од свих задатака, тада се указује отворена рупа, будући да не постоји друга моћ која може да замени уметност.[4] И увек је у временима у којима људска душа живи снажним животом и уметност животнија, јер се и душа и уметност налазе у вези која је узајамна и која се усавршава. А у раздобљима у којима је душа заглушена и запуштена услед материјалистичких ставова, безверја и из њих проистеклих чисто практичних тежњи, настаје мишљење да „чиста“ уметност није човеку дата за посебне сврхе већ је несврховита, да уметност постоји само ради уметности (lʼ art pour lʼ art).[5] Овде је веза између уметности и душе напола обамрла. То се међутим брзо свети, будући да се уметник и гледалац (који разговарају један са другим помоћу духовног језика) више не разумеју и други окреће леђа првом или га доживљава као опсенара, чија спољашња вештина и досетљивост задивљују.

Уметник најпре мора да покуша да промени свој положај, тако да спозна своју уметничку дужност, и, такође, у вези са тим и себе, и да се сматра – не господарем ситуације већ слугом више сврхе, чије су дужности прецизне, велике и свете. Мора да се повуче и задуби у сопствену душу, да ту сопствену душу пре свега негује и развија како би његов спољашњи таленат имао шта да одене и да, као изгубљена рукавица са неке непознате шаке, не би био празан несврховит привид руке.
Уметник мора нешто да каже, будући да његов задатак није овладавање формом већ прилагођавање ове форме садржају.[6]
Уметник у животу није дете среће: он нема право да живи без обавеза, он мора да се побрине за тежак задатак, који је често и његов крст. Он мора да зна да свако од његових дела, осећања, мисли граде фини и неопипљиви, али чврсти материјал, од кога настају нова дела, и да стога он није слободан у животу већ само у уметности.

Из овога само по себи следи да је, у поређењу са неуметником, уметник троструко одговоран: 1. мора да врати дат му дар, 2. његова дела, мисли, осећања, као и свакога човека, граде духовну атмосферу, и тако преображћавају или загађују духовну атмосферу, и 3. ова су дела, мисли и осећања материјал за његова стварања, која опет утичу на духовну атмосферу. Он није само „краљ“, како га назива Сар Пеладан, у смислу да има велику моћ, већ и у смислу да је његова дужност велика.

Ако је уметник свештеник „лепога“, и ово се лепо мора тражити кроз истоветно начело унутрашње вредности које смо нашли свуда. Ово се „лепо“ може мерити само на основу унутрашње величине и нужности, која нас је до сада служила увек и потпуно поуздано.

Лепо је оно што извире из унутрашње духовне нужности. Лепо је оно што је унутрашње лепо.[7]
Један од првих поборника, један од првих душевних композитора у уметности данашњице, који ће изнедрити уметност сутрашњице, Метерлинк, рекао је:
„Нема ничег жељнијег на земљи што би било жељније лепоте и што би се лакше пролепшало од душе… Збога тога се мали број душа противи вођству душе која је предана лепоти.“[8]
И ова особеност душе јесте свето миро захваљујући коме је могуће лагано, једва видљиво кретање духовног троугла напред и увис, које, споља гледано, понекад изгледа заустављено, али које напредује и непрекидно је.

В. Кандински, „Уметник и уметничко дело“, О духовном у уметности (посебно у сликарству: са осам слика и десет оригиналних дрвореда), превод с немачког Бојан Јовић, Esotheria, Београд, 2004.

НАПОМЕНЕ

[1] Тзв. „неморална“ дела су или уопште неспособнада призову треперење душе (тада су по нашим одређењима неуметничка), или ипак проузрокују треперење, при чему поседују неку врсту исправне форме. Тада су „добра“. Ако, међутим, гледано са становишта овог духовног треперења, изазивају и чисто телесно треперење нижега рода (како се то каже у нашем времену), из тога не би требало извлачити закључак да треба презрети дело а не личност која реагује на дело путем нижег треперења.
[2] Ова неспутана слобода мора бити заснована на унутрашњој нужности (која се назива честитост). Ово начело не важи само за уметност већ и за живот. Ово је начело највеће оружје истинских надљуди против ћифтинства.
[3] Јасно је да ово подражавање, ако настаје од руке уметника који живи духовним животом, никада није потпуно мртво опонашање природе. Душа може да говори и да се чује чак и у овом облику. Као супротан пример могу да послуже нпр. Каналетови пејсажи као и тужно познате Денерове главе (стара Пинакотека у Минхену).
[4] Ова се рупа, међутим, лако може испунити отровом и кугом.
[5] Ово мишљење је један од малог броја идеалних делатних чинилаца у таквим временима. Оно је несвестан протест против материјализма који жели да свему нађе практичну сврху. А ово сведочи даље о томе колико је јака и неуништива уметност и моћ људске душе, која је животна и вечна, која се може пригушити али не и убити.
[6] Јасно је међутим да је овде реч о васпитању душе а не о нужности да се у сваком делу на силу утисне садржај или да се овај измишљени садржај на силу уметнички одене! У овим случајевима настаје ништа друго до беживотни производ главе. Горе је већ речено: истинско уметничко дело настаје тајанствено. Не, када уметничка душа живи, не треба је подупирати мозгањем и теоријама. Она може да искаже и оно што је уметник искусио сасвим кратко и нејасно. Унутрашњи душевни глас говори му такође и која му је форма потребна и где је може наћи (у спољашњој или „унутрашњој“ природи). Сваки уметник који ради на основу такозваних осећања зна колико му се изненада и за њега неочекивано појављује форма супротна оној коју је замишљао, како се „сама од себе“ природно поставља на место претходне, одбачене. Беклин је рекао да право уметничко дело мора да буде велика импровизација, тј. промишљање, изградња, претходна компензација не смеју бити претходни степени кроз које је досегнут циљ, који се и самом уметнику неочекивано указује. На исти се начин мора разумети и употреба будућег контрапункта.
[7] Само по себи разуме се да се под овим лепим не подразумева спољашње или унутрашње, како се то показује на основу најшире схваћеног морала, већ све оно што на сасвим неопипљивом облику профињује и обогаћује душу. Стога је нпр. у сликарству свака боја унутрашње лепа јер свака боја проузрокује душевно треперење а свако треперење обогаћује душу. И стога коначно све што је унутрашње „ружно“ може бити лепо. Тако је у уметности, тако је у животу. И тако ништа није „ружно“ гледано изнутра, тј. у деловању на душу другога.
[8] О унутрашњој лепоти. (Издање К. Роберт Лангевише, Диселдорф и Лајпциг, стр. 187).

Извор: santamarijadellasalute.blogspot.rs