Виктор Франкл, ЉУБАВ И САВЕСТ – НАЈЉУДСКИЈИ ФЕНОМЕНИ

/…/ Човек прелази у ноолошку димензију увек када мисли о себи – или, ако је потребно, када одбацује себе; увек када од себе прави објекат – или када себи нешто замера; увек када показује да је свестан самога себе – или увек када показује своју савесност. У ствари, савесност претпоставља јединствену људску моћ да се уздигнемо изнад себе, да се просуде и оцене човекова дела у погледу морала и етичности.

Наравно да један јединствени људски феномен, као што је савест, може бити лишен своје људскости. Савест може да се замишља и само као резултат процеса условљавања. Али је таква интерпретација, у ствари, примерена и адекватна само за случај, на пример, пса који се помокри на тепих и шмугне испод кревета са подвијеним репом. Да ли је тај пас стварно показује грижу савести? Пре бих рекао да показује преплашено ишчекивање казне – што је вероватно резултат процеса условљавања.

Свођење савести на пуки резултат процеса условљавања само је још један случај редукционизма. Ја бих редукционизам дефинисао као псеудонаучни приступ који занемарује и игнорише људскост феномена тако што их претвара у епифеномене, или, тачније речено, своди их на подљудске феномене. У ствари, редукционизам би могао да се дефинише као субхуманизам.

Примера ради узећу два феномена, који су можда најљудскији, а то су љубав и савест. То двоје су најупечатљивија манифестација једне друге јединствен људске моћи, моћи самопревазилажења. Човек себе превазилази или ка другом људском бићу или ка смислу. Рекао бих да је љубав моћ која му омогућава да докучи друго људско биће и само његову јединственост. Савест је моћ која му омогућава да схвати смисао ситуације и саму њену јединственост, а у крајњој анализи се и сам смисао показује као нешто јединствено. Исто тако и свака особа. Коначно, свака особа је незамењива, ако ни за кога другог, оно бар за особу која је воли.

Интенционални референти (1) љубави и савести су интуитивне моћи управо захваљујући својој јединствености. Међутим поред заједничке одреднице јединствености између ових интенционалних референата постоји и разлика. Јединственост коју открива љубав односи се на јединствене могућности које може да има вољена особа. Док се јединственост коју открива савест односи на јединствену неопходност, на јединствену потребу коју човек треба да задовољи.

Е, сад, редукционизам је склон да тумачи љубав само као сублимацију секса, а савест само као суперего. Ја сматрам да љубав не може стварно да буде само резултат сублимације секса, јер љубав увек већ постоји као предуслов за сублимацију. Рекао бих да само у мери у којој се неко Ја с љубављу окреће према неком Ти – само у тој мери и его може да интегрише ид, да сексуалност интегрише у личност.

Запитајмо се шта би могло да доведе до редукционизма. Да бисмо одговорили на то питање, морамо да размотримо ефекте научне специјализације. Живимо у добу специјалиста, а то има своју цену. Ја бих специјалисту дефинисао као човека који од дрвећа чињеница више не види шуму истине. Узимимо једна пример: у области шизофреније сусрећемо се са многим налазима који долазе из биохемије. Такође се суочавамо са обимном литературом о хипотетичким психодинамикама које стоје у позадини шизофреније. Такође и са другом литературом која се бави јединственим шизофреничним начином бића у свету. Но, и поред тога, ја сматрам да свако ко тврди да стварно зна шта је шизофренија обмањује и себе и вас.

Слике у којима појединачне науке дочаравају стварност постају толико неуједначене, толико међусобно различите, да спајање различитих слика постаје све теже. Разлика између слика не мора да значи губитак, јер може да буде и добитак за знање. У случају стереоскопског виђења, управо сама разлика између леве и десне слике омогућава задобијање једне целе димензије, то јест,. тродимензионалног простора уместо дводимензионалне равни. Наравно, постоји услов. Мрежњаче морају да омогуће фузију различитих слика!

Оно што важи за виђење, важи и за когницију. Изазов је у томе како да се постигне, одржава и обнавља сједињени појам човека у светлу расутих података, чињеница и налаза који долазе од разједињене науке о човеку.

Виктор Франкл, Како пронаћи смисао живота – воља за смислом,(стр. 25-28) Контраст, Београд, 2019.

Превод: Александар Ђ. Миленковић

НАПОМЕНА: 1. „Интенционални референт“ се односи на сам предмет значења, за разлику од „интенционалне референце“, која се односи на само означавање предмета.

Виктор Франкл, ДУХОВНА ДИМЕНЗИЈА НАС ЧИНИ ЉУДИМА

/…/Током једног интервјуа, Хастон Смит са Харварда питао ме је да ли бих ја, као професор неурологије и психијатрије, признао да је човек роб услова и детерминизма. Одговорио сам да сам као неуролог и психијатар, наравно, потпуно свестан у којој мери човек није ни најмање слободан од услова, било биолошких, психолошких или социолошких. Али сам додао да сам, поред тога што сам професор из две области (неурологије и психијатрије), и преживели логораш из четири концентрациона логора, и да сам био сведок неочекиваних размера до којих човек јесте, и увек ће бити, способан за супротстављање и храброст, чак и у најгорим условима. Дистанцирање чак и од најгорих услова, то је јединствена људска моћ. Међутим, та јединствена човекова моћ да се одвоји од сваке ситуације са којом се суочи не манифестује се само кроз хероизам, као што је био случај у концентрационим логорима, него и кроз хумор. Хумор је, такође, јединствена људска моћ. Не морамо да се стидимо те чињенице. За хумор се чак каже да је божански атрибут. У три псалма Бог се помиње као онај који се смеје.

Хумор и хероизам упућују нас на јединствену људску моћ самодистанцирања. Захваљујући тој моћи човек је у стању да се одвоји не само од ситуације него и од самога себе. У стању је да бира свој став према себи. Чинећи то, он стварно заузима став према властитим соматским и психичким условима и детерминантама. Разумљиво је да то представља круцијално питање за психотерапију и психијатрију, образовање и религију. Јер, гледано у том светлу, особа је слободна да обликује свој карактер, и човек је одговоран за оно што је могао да створи од себе. Нису важне црте нашег карактера или нагони и инстинкти као такви, већ став који заузмемо према њима. А моћ да се заузме такав стан нас чини људским бићима.

Заузимање става према соматским и психичким феноменима подразумева уздизање изнад њиховог нивоа и отварање нове димензије, димензије ноетског феномена, или ноолошке димензије – насупрот биолошке и психолошке. То је она димензија у којој су лоцирани јединствено људски феномени. Могла би да се дефинише као духовна димензија…

Виктор Франкл, Како пронаћи смисао живота – воља за смислом, Контраст, Београд, 2019.

Превод: Александар Ђ. Миленковић

Виктор Франкл, НИЈЕ ВАЖНО ШТА МИ ОД ЖИВОТА ОЧЕКУЈЕМО, ВЕЋ ШТА ЖИВОТ ОЧЕКУЈЕ ОД НАС!

Каo што смо већ рекли, сваки покушај да код логораша ојачамо психичку снагу, претпоставља да нам је успело да га усмеримо на неки циљ у будућности. Мото, под којим се предузимају сва психотерапијска и менталнохигијенска настојања у вези логораша, могу да буду Ничеове речи: „Ко зна зашто да живи, поднеће готово свакакво како да живи.“ Кад год се за то пружила прилика, логорашима је требало довести у свест неко „зашто“, неки циљ њиховог живота да би били јачи у подношењу ужасног „како“ њихове егзистенције. Тешко ономе ко више није налазио смисао свог живота, никакав циљ, никакву сврху и, према томе, никакав ослонац да настави да живи. Ти људи, без унутрашњег ослонца, бивали су брзо изгубљени. Типичан одговор којим је такав човек одбацивао све разлоге охрабрења, увек је гласио: „Немам више шта да очекујем од живота“. И шта да му одговоримо?

У ствари, потребна је темељна промена у начину постављања питања о смислу живота. Морамо научити и учити очајнике, да заиста није важно шта ми од живота очекујемо, већ jе напротив важно шта живот очекује од нас! Филозофским језиком би се могло рeћи да се овде ради о својеврсном коперниканском обрту: наиме, више не питамо за смисао живота, већ сeбe доживљавамо као да смо питани, да смо они којима живот сваког дана и сваког часа поставља питања на која треба да одговоримо, и то не мозгањем и реториком, већ својим делима и правим понашањем. Живети, на крају крајева, значи: бити одговоран за давање правих одговора на животна питања, за испуњавање задатака које живот поставља пред сваког појединца, за испуњење захтева сваког тренутка.

Тај захтев и према томе и смисао егзистенције варира од човека до човека и од тренутка до тренутка. Дакле, не може се уопштено одговорити на питање тог смисла; живот, како га овде замишљамо, није нешто неодређено, већ нешто сасвим реално и конкретно, као што су и животни задаци. Конкретна стварност доноси човеку судбину која је за сваког непоновљива и јединствена. Ниједан човек и ниједна судбина се не може упоредити са другим човеком и другом судбином. Ниједна ситуација се не понавља и свака од њих тражи другачији одговор. Једанпут конкретна ситуација захтева активност – да покуша, дакле, да делотворно обликује своју судбину; други пут, да искористи прилику да вредности оствари кроз уживање; трећи пут, опет, да своју судбину једноставно прихвати управо – као „свој крст“, као што смо већ поменули. Али свака ситуација је обележена својом непоновљивошћу и јединственошћу, па допушта увек само један једини, онај прави, одговор на питање које ситуација поставља.

Дакле, када конкретно судбина човеку наметне патњу, он ће морати да у патњи види задатак и то непоновљив задатак. И наочиглед патње, човек мора борбом да дође до свести да је он у њој такорећи на целом свету непоновљив и јединствен. Нико не можe да му отклони патњу, нити да уместо њега трпи. Али, у томе како он подноси своју патњу садржана је и непоновљива шанса за јединствено остварење.

За нас логораше, то нипошто није била спекулација, далеко од стварног живота. Такве мисли су нам jедино могле помоћи! Оне су нас чувале од очаја и онда када више нисмо видели никакву шансу да ћемо спасти живу главу. Одавно смо већ били превазишли стадијум тражења животног смисла, како се он често наивно поставља па jедино значи остваривање неког циља својим радом. Нас jе интересовао смисао живота као целине која обухвата и смрт, па гарантује смисао не само живота, већ смисао патње и умирања. За тај смисао смо се борили!

Ако смо једном открили смисао патње, више нисмо умањивали или игнорисали тежину логорског живота, потискујући ужасну стварност или је игноришући можда jевтиним или исфорсираним оптимизмом. Нама је патња постала задатак и нисмо желели да се затварамо пред њеном смисленошћy. Она нам је открила свој остваривачки карактер који је подстакао Рилкеа да каже: Колико треба да истрпимо. Као што се каже одрадити, тако Рилке каже истрпети.

Много тога је требало да пропатимо. Зато је било потребно патњама у неку руку гледати у очи; свакако, уз опасност да понекад будемо слаби… да се можда понекад тајно исплачемо, Тих суза се не би требало стидети, јер оне сведоче о нечијој храбрости, храбрости трпљења! Али за то је мало ко знао и то се само понекад признавало као што је урадио онај друг који је, на моје питање како му је нестао оток (од глади), признао: „Па..отплакао сам га.“

Виктор Франкл, ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ, (стр. 73-75), ИП „Жарко Албуљ“, Београд, 1994
Превод: Вера Весковић Албуљ

Виктор Франкл, „ЈЕДНОГА СЕ ПЛАШИМ: ДА НЕ БУДЕМ ДОСТОЈАН СВОЈИХ ПАТЊИ“

После овог покушаја психолошког описивања и психопатолошког тумачења типичних карактерних црта становника концентрационог логора, можда се стиче утисак да на људско биће потпуно и неизбежно утиче логорска средина. И заиста je, у границама психологије концентрационог логора, управо логорски живот са свojом социјалном структуром, наизглед присилно, одређивао понашање логораша. Овде је оправдано упитати се: Шта ја са људском слободом? Зар не постоји духовна слобода понашања, слобода става према околини? Да ли је исправно натуралистичко гледање на свет и живот према коме човек није ништа друго него производ многоструких услова и детерминизама – било биолошких, психолошких или социјалних? Зар човек заиста није ништа више него резултат своје телесне конституције, карактерне диспозиције и друштвених околности? И коначно, да ли логорашеве pеакције на посебан свет концентрационог логора доказују да се он не може отети утицајима тог живота којима је присилно изложен? Зар он мора подлећи тим утицајима?

На ова питања можемо одговорити било начелно или из искуства. Искуство логорског живота показује да човек може другачије реаговати. Било је много примера, често херојских, који доказују да се апатија може надвладати и да се раздражљивост може контролисати. Човек може очувати делић духовне слободе и слободног става према околини чак и у тако страшним условима физичког и психичког притиска. Ко од преживелих логораша не би могао да прича о људима који сy обилазили зборна места и бараке, делећи негде добру реч, негде свој последњи комад хлеба? Ако их је и било мало, они ипак доказују да се човеку може одузети све осим једнога: базичне људске слободе да у свим околностима изабере своје држање, да прихвати свој сопствени пут. А бирати се морало непрестано! Сваки дан и сваки сат jе логорашу доносио прилику да створи неку одлуку којом би одређивао да ли ћe ce препустити силама које су претиле да му одузму његову праву личност, унутрашњу слободу и којом је одређивао да ли ћe бити играчка околине одричући се своје слободе да би се поистоветио са узорком типичног логораша.

Са тог становишта, духовне реакције становника логора су очигледно више од пуког израза неких телесних, духовних и друштвених услова мада сви ти услови (лоша исхрана, недовољно сна и разни духовни комплекси) у неку руку сугеришу да логораш мора да потпадне законитостима типичне логорашке психе. Последња анализа показује да је оно што је од човека, наизглед, створио логор ипак резултат унутрашње одлуке логораша. Начелно сваки човек, и у таквим околностима, може некако да одлучи шта ћe, у духовном смислу, да буде: типичан логораш или човек који и ту чува своје људско достојанство. Достојевски је једном рекао: „Jеднога се плашим: да не будем достојан својих патњи.“ Та мисао ми се често наметала када сам упознао оне мученичке ликове чије је понашање у логору, њихова патња и смрт потврдила чињеницу да се задњи делић слободе не може изгубити. Заиста се може рeћи да су они били достојни својих патњи. Доказали су да истинско трпљење значи унутрашње остварење. Духовна слобода, која се човеку не може одузети, пружа му до последњег даха могућност да осмисли свој живот. Јер, радни живот у коме човек може стваралачким чином да остварује вредности није једини живот смисао, нити је то само хедонистички живот који човеку пружа могућност да се испуни доживљајем лепоте у природи и уметности; већ свој смисао задржава и живот који, као у логору, више нема никакве шансе за остваривање стваралачких или хедонистичких вредности, него му једино још пружа шансу – морално највреднијег држања, тј. става који он заузима према коначној ограничености своје егзистенције.

Живот стварања и живот уживања вредности одавно му је ускрaћен. Али, смисао има не само стварање и уживане, већ, ако живот уопште има смисла, онда свој смисао мора имати и трпљење. Та патња некако спада у живот као и судбина и умирање. Тек невоља и смрт обједињују људски живот у јединствену целину.

Начин на који човек прихвата своју неумитну судбину и све патње које она собом доноси, начин на који носи свој крст пружа му многе могућности, па и у најтежим околностима и до његовог последњег даха, да свом животу да дубљи смисао. Према томе да ли је неко храбар, достојанствен и несебичан, или пак, у оштрој борби за самоодржање, заборавља на своју људскост па се срозава на животињски ниво, на шта је подсетила психологија логораша: према томе је човек и остварио или пропустио моралне могућности своје мучне ситуације и своје тешке судбине и према томе он jесте или није достојан своје патње.

Нико не треба да мисли да су ова размишљања изван овог света и предалеко од стварног живота. Истина, ретки су људи који су дорасли таквој моралној висини. Само ретки логораши су у потпуности сачували своју унутрашњу слободу и достигли оне вредности које омогућава патња. Али, чак и само један такав пример је довољан доказ да човека његова унутрашња снага може да уздигне изнад његове спољашње судбине. Таквих људи има много, свакако и ван концентрационог логора. Свуда је човек суочен са судбином и увек му се пружа могyћност да нешто оствари својим трпљењем. Довољно је помислити на судбину неизлечивих болесника. Једном сам прочитао писмо релативно младог пацијента који свом пријатељу јавља да је управо сазнао да су му дани одброjани и како се сећа неког филма о човеку који је достојанствено и храбро ишао у сусрет смрти. Тада му се чинило да jе то небески дар, а сада, писао jе даље, судбина и њему пружа такву шансу.

Виктор Франкл, ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ, (стр.64-66), ИП „Жарко Албуљ“, Београд, 1994
Превод: Вера Весковић Албуљ

Виктор Франкл, „СТАВИ МЕ КАО ПЕЧАТ НА СВОЈЕ СРЦЕ: ЉУБАВ ЈЕ ЈАКА КАО СМРТ“

/…/Упркос свој примитивности, не само споља видљивој, него и унутрашњој, на коју је логораш принуђен, у логору је ипак било могуће продубљивати, мада само повремено, духовна стремљења. Осетљиви људи, навикли на богат интелектуални живот, можда су много патили (често су нежне конституције, али је оштећење њихове унутрашњости било мање. Од ужасне околине могли су се повући у живот унутрашњег богатства и слободе. Тако се и може објаснити парадокс да су неки логораши нежније конституције логор подносили лакше од иначе снажнијих природа.

Да бих то донекле разјаснио принуђен сам да се позовем на сопствено искуство. Како ли је било онда кад смо у рано јутро марширали од логора до радилишта? Заорила се команда: „Радно одељење, напред марш! Лево 2-3-4! Лево 2-3-4! Лево 2-3-4 и лево 2-3-4! Предњак, скрени! Лево-и-лево-и-лево-капе скин!“ То ми још и сада одјекује у ушима. Код „капе скин!“ пролазили смо кроз логорску капију и рефлектори су били усмерени на нас. Ко није марширао бодро, добио би ударац, А још је горе било ономе ко је, због хладноће, капу навукао на уши, пре него што би то било дозвољено. Посртали смо у тами газећи путем по крупном камењу и по великим каљугама. Стражари су стално викали и гурали нас кундацима. Ко је имао јако израњављене ноге подупирао се раме свог суседа. Није се чула готово ни реч. Ледени ветар није подстицао на разговор. Кријући уста иза подигнуте крагне, човек који је ходао поред мене изненада шапну: „Кад би нас сад виделе наше жене! Ваљда је у њиховим логорима боље и не знају како је нама.“ Тада ми пред очима искрсну слика моје жене. И док смо се даље километрима оклизавали и посртали на крпицама леда, подупирући се међусобно и повлачећи један другог, нисмо проговорили ни реч, али смо обојица мислили на своје жене.

Погледао сам према небу где су се звезде гасиле и ширило јутарње руменило иза тамних наслага облака, али ми је у мислима, предочена свом снагом, била слика моје жене, Слушао сам њене одговоре, гледао њен осмех, њен отворени, охрабрујуhи поглед, који је тада био светлији од сунца које је излазило. Први пут у животу сам осетио истинитост онога што су толики мислиоци изрекли каo последњу мудрост свог живота и што су толики песници опевали: да је љубав последње и највише до чега се људска егзистенција може винути.

Неко испред мене, на челу колоне, посрну и они који су били иза, попадаше преко њега. Стражар je одмах навалио на њих и ударао их бичем. Моје мисли су на неколико минута прекинуте. Али убрзо су нашле свој пут из логорашког живота у други свет, па сам наставио разговор са својом вољеном. Питао сам је а она је одговарала. Затим је она питала а ја одговарао. „Стој!“ пијук и лопату!“ Сви појурише у мрачну бараку да узму што бољи алат. „Зар не можете брже, свиње!“ Мало касније сви смо били на јучерашњем месту, у јарцима. Смрзнуто тло је крцкало под ударцима пијука, грудве земље су се откидале. Људи ћуте, ум им отупео. А моје мисли се непрестано баве сликом драге жене. Помислих: Можда више није жива! Знао сам једино то, што сам добро научио, да љубав сеже много даље од физичког живота. Љубав налази најдубљи смисао у духовном бићу, у унутрашњости личности. Да ли је особа истински присутна или не, да ли је или није више у животу престаје, донекле, да буде важно. Заиста нисам знао да ли ми jе жена жива, нисам то могао да сазнам јер у логору није било могућности за дописивање, али у том тренутку је то престало да буде важно, није ми било потребно да знам. Ништа не би могло да поколеба снагу моје љубави и мојих мисли, ни слику моје вољене. И да сам знао да ми је жена мртва, мислим да бих наставио да призивам њен лик и да би мој разговор с њом био једнако жив и окрпљујући. „Стави ме као печат на своје срце: љубав је jака као смрт“ (Песма над песмама, 8,6).

Виктор Франкл, ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ, (стр.42-44), ИП „Жарко Албуљ“, Београд, 1994
Превод: Вера Весковић Албуљ