Станислав Винавер, КАКО СЕ РОДИЛА ПЕСМА „Santa Maria della Salute“

Предусретљивошћу Музеја Николе Тесле, ушао сам најзад у траг преписци између Николе Тесле и Лазе Костића (засад је пронађено шест писама). Одавно је тражим. Из необјављених успомена Костићевог лекара и интимног пријатеља др Симоновића, из необјављене обимне преписке Лазине са Валтазаром Богишићем, из необјављених записа његових на рубу књига које је читао, из целе големе необјављене грађе којом располажемо, види се до очигледности: какав је значај имао за Лазу сусрет са Теслом у Пешти, 1892. године. 

Два генија: песнички и научни, срела су се, мењали мисли, одмеравали се и обасјавали међусобно. Лаза је сањао о томе: да нађе нешто, у највећем напону и блистању, нешто гoростасно и трагично, у исти мах. Он је то нашао у Тесли. Само је Лазу болело: што Тесла нема порода (да настави племениту лозу), и што нема у животу „романтике“ (да му живот добије неку коначну целовитост). Тесла је толико утицао на Лазу (који се у то доба бавио озбиљним научним студијама, и чезнуо да оствари своју дијалектичко-филозофску синтезу, засновану на идеји свеопштег укршатња) да је чак могућно да је и сама кобна клица Лазине љубоморе на побратима му, Змаја, највише зарасла у срцу његовом под утицајем Теслина настoјања и напора (преко часoписа Теслиног пријатеља Џенсона) да Змајеву поезију изнесе пре америчку јавност, као високо сведочанство о српском народу и његовом песничком надахнућу. 

Преписка између Лазе и Тесле даје чудесан увид у срж оба ова занесена духа, од којих је један хтео да верује само у математику, а други само у древне праузоре из праскозорја. Елем, Лаза је заљубљен у Ленку Дунђерску. Али се, оронуо, не осећа достојан ње. Тражи јој достојног мужа. Налази. 

Лаза је напунио романтичну Ленкину главу Теслиним ликом. Она је, доследно, волела њега, Лазу: он се, Лаза, уплашио и гетеовски побегао од ње, у Крушедол. 

Ленка верује Лази. Кад није Лаза — нек је Лазин Тесла. 

Лаза захтева од Тесле „да не сатре семе које рађа такве ђетиће“. (Узгред напоменимо: да је то и основни садржај најдивнијег Шекспировог сонета: Шекспир ту опомиње свога обожавног: да се жени, да би сачувао човечансту свој божанствени лик, кроз потомке.) 

Тесла одговара Лази: „Ја сам задњи свога рода.“ Каже му: да сав припада науци. Тако је Лазина замисао пропала. Тесла га песнички опомиње (тај Тесла, који је носио у себи и наизуст знао: седам хиљада вапајних десетераца): да ће он Ленку волети, али духовном љубављу; не као што су се волели Хера и Леандер, преко уског Хелеспонта, „преко Океана“. Лаза му сместа одговара да разуме разлоге. Задњи свога рода! „Јер напокон, ваше племе, па да је и Немањино, не би се могло лепше завршити него таковим ексемпларом. Шта сам вам ипак поручио и препоручио оно поруку, то је било да скинем с душе моју штићеницу, која је заиста заслужила најбољег мужа на свету. Ваш одговор чисто јој не смем показати. „

Ленка је ускоро умрла. Свакако у некој егзалтацији. Брак са Теслом, брак са Лазом — па ни Тесле, ни Лазе! Лаза чека неколико месеци, не усуђује се да то Тесли јави. Најзад му шаље посмртну листу Ленкину: „Ето, то је ваша несуђеница. Као што видите,неће ни ваша биогравија остати без романтике, најљепше ал’ и најжалосније.“

Лази, гетеовцу, привиђао се брак Фауста и Хелене. Лаза је маштао: да се из тог брака роди изданак достојан оба родитеља. Из брака Фауста и Хелене родио се, по Гетеовој замисли — Еуфорион, лорд Бајрон. Када је брак између Тесле и Ленке пропао, и када му је Тесла одговорио: да је последњи свога рода — долази до утварног брака Лазе Костића са Ленком! Он је сазда утварну песму наше књижевности: Santa Maria della Salute. 

ПИСМО ОД 12. ЈУНА

Драги Пријатељу, 

Данас је отприлике, трећа обљетница од како смо се оно састали у Пешти и онако лијепо провели оно неколико дана. Наумио сам да прославим тај дан. Шта мислите, како? Не бисте никад погодили, да Вам не кажем: 

Хоћу да Вас оженим.

Quelle idee, рећи ћете. Знам шта ћете рећи, знам шта ћете помислити, све знам, па ипак!

Дјевојка коју сам Вам наменио подобна је да савлада сваку женомрзицу. Ја мислим да би и мртвог оживела, не само мртвога Дон Хуана, него и мртвога свеца. Збиља. 

Ономад сам ја гледао у манастиру како цјелива неке мошти, суху руку некога свеца, па, у заносу од онога тамјана и од оне љепоте, чисто сам се зачудио, како се она мртва рука не дигне да је загрли. 

— Који је то светитљ? — Запитам калуђера до мене. 
— То није светитељ. 
— Него?
— То је светитељка, преподобна мајка Ангелина. 
— А? Сад разумем. 

Калуђер ме погледа као да ме је разумио, а знам да ни не слути моје мисли. 

Досад је одбила читаву војску просилаца. Родитељи се забринули: има јој већ 24 године — ал’ не бисте јој дали више од 20. Отац је мој најбољи пријатељ, те сам, дакако, пријатељ и њој. Дуго сам се трудио да дознам узрок те немилости, те једва једвице дознам шта је: њен је идеал Никола Тесла. 

Ја сам јој признао да је то и моја давнашња мисао, али ми је навијек било на уму, како сте ви досад сву своју љубав посветили својој великој идеји, па немате времена мислити ни на жене, а камоли на женидбу. 

Она се ипак узда да би Вас обрнула, да не би било Love’s labour’s lost.*

Толико о девојци. А сад — last not least — и за многе јевропске младожење, камоли вас Американце — о имовини, о женинству или о прћији њеној. 

Она може донети отприлике један милион франака. Али јој отац тако стоји да би могао отворити зету вересију и до једног милиона долара, ако затреба. 

Промислите се добро, све мислите на једно смислите, па ми јавите на шта сте смислили. Ако пристајете, послаћу Вам одмах слику моје намјењенице и дознаћете њено име.

Било како било, свакојако вјерујте да остајем

навјек ваш пријатељ
Лаза Костић 
У ман. Крушедолу, 12. јуна 1895. 

Пишите ми на адресу: Pajevich, Neusatz.
Како бих се радовао кад бих добио од Вас телеграм!

ПИСМО ОД 4. СЕПТЕМБРА 

Драги Пријатељу, 

Ако хоћете да Вам речем по души, ја се другом одговору нисам ни надао. А кад већ говорим по души, и кад се доборо промислим, ваља ми признати: на вашем месту не бих ни ја другојачије. 

Најкрупнији разлог за вашу женидбу био би да се не сатре семе које рађа такове детиће. Али

Прво: не може се нико сасвим поуздати да ће имати деце, ни кад би се оженио у најбољој снази, ни кад би узео најздравију девојку. 
Друго: Ко зна каква би била деца? Знамо да су најгенијалнији људи рађали недоношчад, или бар сасвим обичне, свакидашње мозгове, а то је — упркос Дарвинову пријатељу, Francis-у Galtonu-у („Hereditariy Genius“) — сасвим природно: њихов је мозак толико радио да није ништа остало за њихова м… — Па помислите само, кад би иза вас остала два-три сина тупоглава, па још можда са каквом moral insanitiy,**  како би ти улудо могли потрошити сву славу своје дичне очевине, вући по глибу, најсветлије име, па — I don’t dare follow up this idea!***

Зато, немојте мислити ни са каквим „болом“ на то да сте ви „задњи свога рода, the last of the Mohicans“. Јер напокон, ваше племе, па да је Немањино, не би се могло лепше завршити него таковим ексемпларом. Та, зар немају готово сви народи на то пословицу: Finis coronat opus — конац дело краси. 

Напокон вам јављам да ћу се ја, ако Бог да, у недељу после Мале Госпође (22/10. септембра) венчати са мојом вереницом Јулијом Паланачком у Сомбору (Zomboru). Сада је дванаеста година откако сам ја био испросио, па се тада разишло, што њена мајка није дала да је водим у Црну Гору. Ако нисте веровали у судбину, то је прилика да поверујете. После венчања идем са женом у Италију. 

Молећи се Богу да благослови ваш рад — видите да сам у манастиру! — и да вас одржи у најлепшем здрављу, остајем

навјек ваш пријатељ
Лаза Костић
у Крушедолу, 4. септембра 1895. 

У Загребу сам био с вашим ујаком, Митрополитом, и много смо говорили о вама. 

ПИСМО ОД 31/19. ДЕЦЕМБРА 

Драги Пријатељу,

Ето, то је ваша несуђеница!

Видите колико сам се скањивао и ломио, док нијесам прекинуо, да вам ипак пошаљем овај црни лист. 

Мени је била као рођена сестра. 

Као што видите, неће ни ваша биографија остати без романтике, најљепше, ал’ и најжалосније. 

А ја сам оставио жену — још прије смрти Ленкине — управо, утекао сам од пуница; имам их двије. Сад сам опет у манастиру Крушедолу. 

Жена ме зове кући. Сад се погађамо. 

И то је романтика, је ли? — Сасвим fin de siècle! 

Сретан вам Божић и да Бог да, да у новој години постигнете све што сте наумили!

Навијек ваш пријатељ
Лаза Костић 
31/19 децембар 1895. 
У ман. Крушедолу 

Моја адреса опет: А. Пајевић, Neusatz

Станислав Винавер, Одбрана песништва, Есеји и критике о српској књижевности 2, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 226-231.

Станислав Винавер, ЊЕГОШ И ЗЛИ ВОЛШЕБНИЦИ

Као и толики други, и Његош је изигран злим волшебницима. Улога злих волшебника јесте: спречити ослобођење човечанства.

Велики духови стално раде на свеопштем ослобођењу. Велики духови откривају односе, који постоје у Космосу, и тим самим доприносе ослобођењу, јер је констатовање једног односа, већ покушај преласка у други.

Зли волшебници не могу да задрже велике духове у њиховом ослободилачкоме раду. Али зли волшебници дошли су на страшну и кобну мисао, која упропашћује све што велики духови у своме свеобимноме заносу и свеспасавајућем грчу обухвате и освоје. Зли волшебници, штавише, постигну, да оно што је учињено противу власти злих волшебника, буде у ствари једна нова помоћ, послужи не за обарање њихове владе већ за учвршћивање.

Динамику великих духова зли волшебници не спутавају, они је још више разобруче – али је упуте другим правцем.

Све што велики духови учине за спасење света, све то постаје један оков више, који веже и држи робове, и не да им да схвате вечити полет свега живота.

Има – то тврде – великих духова који су у служби злих волшебника, али ми знамо да су сви они, силом своје мисије у васељени, противу волшебника, иако, најчешће, раде за волшебнике.

Велики духови схвате борбу неких сила, и изнесу је, на конкретан начин. Чим је нешто изнесено, изнесен је и привремени, локални резултат те борбе, која од искони траје и у будућности увире. Тај резултат, као што је јасно, јесте само привремена равнотежа, јесте само симбол борбе а није сва борба, а још мање крај борбе. Зли волшебници пре свега увере нас да је борба била због тога сићушнога и случајнога резултата, и да је, према томе, сад завршена.

А затим, увере нас, да је постигнути резултат циљ не само те борбе, већ један од вечитих циљева. И тако резултат постане препрека, јер силе које су привремено довеле до тога, делују и даље и морају га надмашити, пружају изнад њега руке – морају га прећи, оставити иза себе. Нас хоће да нагоне најпре да нешто постигнуто сматрамо не као прво приближење ономе чему смо пошли, већ као крај тежње.

Затим нас нагоне да тај крај сматрамо као дефинитиван, те се он, тај крај, та прва приближна равнотежа, употребљује противу сваког тражења нове равнотеже, оних истих сила које су створиле прву, и које морају ићи даље. Један  створени свет постаје сметња сваком новом свету.

Тако све постигнуто, место да буде подстрек даљим постизањима, постаје барикада, брана, препрека. Тако неки духови долазе до нихилизма и не желе да победе, јер знају велику борбу, коначнију победу због које се и дошло до једне прве победе. Зли волшебници од сваке победе Великих Духова стварају бедем даљем продирању духова. Зли волшебници искоришћују и своје рођене поразе, у борби противу великих духова, и од својих пораза стварају себи грудобран.

II

Његош је песник револуције. Зли волшебници створили су од њега песника национализма и духовне контрареволуције. Његошеви стихови пламте да нас запале бунтом, а зли волшебници учинили су да их погрешно схватимо, и да се вечити позив на буну схвати као химна успеху неке случајне буне из прошлости, која је дефинитивна, која не допушта ново идење у суштину људских односа. Као да је та борба у прошлости била једина борба, и као да је само због ње јечао гром револта кроз кршеве, кланце и урвине каменитих десетераца у Горском вијенцу.

Један од помоћника злих волшебника на делу савлађивања Његошева и довођења Његоша у службу злих волшебника, јесте професор Брана Петронијевић. У својој књизи Филозофија у Горскоме вијенцу, господин Петронијевић стара се да докаже да је Његош дубока филозофска природа и да је Горским вијенцем хтео показати таштину свега земаљскога. Зли волшебници у стању су прогластити Његоша великим филозофом, метафизичаром, чак и музичаром, сликаром, скулптором – само не оним што јесте: највећим револуционаром у српској књижевности.

Професор Петронијевић упућује осећање другим током. Место да ђачка пузећа свест наше ослонца у Његошевом тексту при докучивању основне мисли која извире из текста: а то је непомирљива револуционарност, борба до истраге са сваким компромисом – професор упућује ђака лажним трагом. Ђак тражи, упућен од г. Петронијевића, не: дубине револуционарног расположења, већ: неку далеку метафизику, одрицање, абнегацију, илузију, Мају, Индију, пресићени и себе свесни песимизам. То је један сјајни трик злих волшебника: открити у човеку и оно чега нема, само не дати да се докучи оно што дух у ствари јесте и хоће.

III

Кад Његош износи своје најосновније, најбитније: да је прва дужност човека бунити се на неправду, да зато човек има у себи божанску искру, онда то г. Петронијевић назива „хуманизмом“ Његошевим, и доказује као да је то нека његова другостепена одлика.

Сав је Његош у овоме:

Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија.

Сав се Његош огледа у ономе:

Коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом.

Главни је нагласак Његоша у ономе:

Он је хајдук робља свезанога,
ја сам хајдук те гоним хајдуке
гласнија је моја хајдучија.

А то је све – за г. Петронијевића – неки хуманизам! Није то хуманизам, већ револуција, већ бунт, потреба, оправданост и дужност бунта.

Код Његоша има веровање, и то најдубље, најприсније, најстрасније: да се на насиље мора одговорити побуном, да је то прва и основна дужност свега живога, да све живо само зато и живи, што се бори са насиљем, које се њему хоће да наметне.

Међутим, постоје силе, које егзалтују, које доводе до врхунца до зенита, ове најсветије одлике: то је поезија. Дужност поезије јесте: дати блесак, дати елан револуцинарности човековој.

Песник је код Његоша највећи маг, који пружа замах, полет, лепоту светиње и нимбус божанственога – свему ономе и сваком оном ко се бори противу насиља:

Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније

Вели Његош у Лучи.

И опет:

Твар је Творца човек изабрана…

И опет:

Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Песник је тај који постиже све, својом интуицијом, и зато песник јесте пламен, који запаљује човечански материјал на свету борбу за основно право човека: да буде човек.

Поезија чини да је не само јунаштво потребно (ради одбране основног права), већ да је јунаштво и лепо, опјањује:

јунашто је цар зла свакојега –
а и пиће најслађе душевно
којијем се пјане покољења

Сâм инстинкт, без кога човек не би био човек, удружио се са поезијом, да би постао свештенији, лепши, дивнији у очима покољења:

Милош баца у несвијест људе…

И опет, Мићуновић се пита шта су јунаци, који иду у смрт у борбу за основно право:

Што су они? жертве благородне
да прелазе с бојнијех пољанах
у весело царство поезије.

Дакле, оно што држи и чини човек, открива му се у сјају толике лепоте, да је не само етички, већ и естетички императив.

Опет, Мићуновић:

Ђе се гусле у кућу не чују
ту је мртва и кућа и људи.

Тако је већ сâм Бог Његошев хтео, да оно, што је најпотребније буде и лепо, да буде и примамљиво. Већ због тога не може се сумњати у божју искру у човековим грудима.

Саме мртвачке кости играју у гробу, ако се започне борба. Војвода Милија жали се:

Не смијемо ништа започети
што би народ к витештву зажегло,
што би свете кости прадједовске
огрануло, да у гроб играју.

Игуман Стефан лута деценијама, и долази међу своје Црногорце, да их подстакне на борбу са сваким опортунизмом, на борбу без оклевања и сумње (јер игуман не сумња, напротив, он зна, да се мора борити, да се не сме чекати, да је истина у ономе инстинкту који заповеда: не покоравити се ономе што човека понижава):

Ја сам многа зажега канђела
на олтару цркве православне,
па сам слијеп доша међу вама
да поджежем, колико узмогу,
и ваш огањ светли на олтару,
на олтару цркве и поштења.

Дакле, свештеник, кад је највиши, по Његошу није Хамлет, као што држи ф. Петронијевић – не, он је оно што и песник, он је тај који има да егзалтује, који има да поджегне огањ борбе. Црква код Његоша јесте оружје борбе за ослобођење човека. Свештеници су највиши, они који могу да одушеве највећи број за ту борбу.

Овој борби естетика служи као ауреол. Код Његоша је сва естетика борбена, и оно што више и јаче подстиче на борбу, то је и лепше, па чак Милоњићева снаха, лепа је, у функцији симбола борбе, лепа је да оплаче јунака:

Дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише.

Од све естетике борбе, од овог обожавања борбе за основно право, г. Петронијевић је створио неки песимизам, који пореди са Шопенхауером. У својој поезији Његош није песимист. Песимизам се код њега јавља као тренутна клонулост, као привремени неуспех, као размишљање које сумња у инстинкт, а инстинкт је: бунт, револуција.

Његош приповеда да се мора покоравти томе инстинкту, који је мудрији, већи, разумнији, савршенији, од свакога мудровања:

Кад сам годе много размишљава
вазда ми се поса повукова.

Инстинкт, духовни вођа, јесте оно што боље зна, но ми, што треба чинити. то је један категорички императив: то је Његошев категорички императив побуне:

А ја зебем од много мишљења

вели Мићуновић. И опет кнез Раде:

него уради докле махат можеш.

И опет:

нека буде што бити не може…
на гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.

И опет:

У крв ће нам вјере запливати,
биће боља која не потоне.

И опет:

Приправља се док одједном пукне.

И опет:

Иште свијет неко дјеиствије,
дужност рађа неко попечење!
Обрана је с животом скопчана!

Што значи, најпростије и грубо речено: не помаже мислити, мора се радити по инстинкту: ко се не брани, томе не само да ће бити зло (то би био песимиизам), већ тај уопште не може опстати. Не помаже мислити, одгађати, удешавати, проналазити разлоге, плашити се неких даљих последица: мора се борити, мора се подати инстинкту, иначе нема живота. Све је остало споредно:

Све природа снабд’јева оружјем
против неке необуздане силе,
против нужде, против недовољства.

Значи да је инстинкт у нама – у праву, јер природа, која је у нас усадила да се морамо борити за своју духовну, за своју човечанску садржину и достојанство, та нам је природа дала и оружје за одбрану. Такав би био тај Његошев, на силу Бога дарвнизам.

Нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове,
стесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би се у кам очајала.

И:

Шта је човјек, а мора бит човјек.

То значи, да ће инстинкт увек наћи начина да победи, да ће свака невоља бити побеђена новим оружјем и да основни закон (да човек мора бити човек) – да ће тај закон бити одржан по цену отимања од саме природе нових средства и начина за одбрану и победу. Ово би била нека суврст гетеанства. Гетеу је човечански облик случајност, а огањ, буктећи у облику, битност. Стари Гете тражи , да му се да нови калуп, јер се огањ не сме угасити.Стари Гете тражи за себе ново, младо тело, да би у њега пренео свој огањ.

А Његош зна да сваки калуп има свој огањ – и место да само мења калупе (који ће опет пропасти у борби, извештати), он тражи сарадњу природе (као и Гете), али сарадњу стваралачку. Он не тражи привремену помоћ (да му природа узајми за сада један нов облик, калуп – а после?). Он тражи да му природа пружи нових, невиђених, незнаних начина, путева, средстава, могућности да се огањ одбрани као такав. Он тражи нова оружја одбране. Једно је већ нашао Његош: то је поезија…

Тек соколу право перје никне
он не може више мировати…
све је ово некаква наука.

Инстинкт, али не инстинкт органског самоодржања, већ инстинкт борбе за одржање неког највећег, највишег принципа у себи:

Нада нема право ни у кога
до у Бога и у своје руке.

Тај инстинкт, дакле, не чека чуда и знамење. Српска народна песма често је исто тако револуционарна као Његош, али је она много мистичнија, много вше прожета космичким духом свеопште узорчности. Револуција је у њој последица космичких прилика. Зато српска народна песма тражи и нека знамења и прилике и знак, који најпре треба да буде дат. Његошу је нагон све и свја. Њему не треба никакав спољни звездани упут, никаква опомена неба:

Удри врага, не остав му трага.

Не мора да се чека, сем ако је чекање предвиђено, а акција има доћи неминовно после њега.

Вуку Мићуновићу су они који иду за потурицама (то јест опортунисте) још мрскији но и само одрицање инстинкта (јер потурице су одрицање нагона, они се старају да докажу да нагон вара):

Мрзни су ми они него Турци…

IV

Међутим има у Његошу места очајања и сумње, но то су већ паузе, увек очекиване, и увек то су само рефлексије, то није она цела акција, ни цела слика,ни цела метафора, ни цео уметнички покрет. То је део општије метафоре, и општијега покрета, то је привремено негирање, да би афирмација изашла што горостаснија.

Од таквих појединих висоравни међу бескрајним полетом врхова, г. Петронијевић стоврио је легенду о песмимизу Његошеву. Песимизам једнога уметника има се тражити не у рефлексији, већ у уметности уметниковој. Његош је опело венцем целе своје уметности револуционарни нагон човеков. Према томе, Његош би био песмимиста када би показао да нас тај нагон обмањује, да нас дакле, обмањује оно што је основно и готово једино. То би био Његошев песимизам, као што је песимизам научника Фауста када дође до сазнања да је сва наука ништавна, као што би био песимизам код Бајроновог Дон Жуана када дође до осећања да је љубав ништавна, као што је песимизам код цара и властодршца Соломуна кад осети да су царство и власт ништавни.

Кад је џин Фантастичне симфоније схватио (у свом дневнику) да музика није апсолут – то је био песмизам Берлиоза. А кад би неки Флоберов апотекар који свира у флауту недељом и празницима, појио да музика није апсолут, он би се место музицирања бацио на пецање рибе или јахање. И то не би био тада песмизам господина Хомеа, јер душа г. Хомеа не трепти сва у откровењу музике. За господина Хомеа, типичног Француза, песмизам би дошао тек када би он посумњао у плитке идеје Огиста Конта, које су га заносиле и одржавале.

Код Његоша нагон се стално слави и тај нагон побеђује. Побеђује идеја да се не сме пристајати ни на какв компромис. Побеђује идеја, да се све потурице морају истребити, ма какве биле жртве. Горски вијенац на крају прелази као у ликујућу експлозију оргуља које глофификују победу вечитога принципа непомирљиве борбе за сачување вишега човека и његовога достојанства. У игуману Стефану, који носи 80 година борбе у својој свести, пева, кликће, припева старачка душа, као у прве дане најсјајније младости. Сви су се уверили да су добро учинили што су послушали свој нагон. И спев се свршава симболичким позивом Мандушића Вука за нове борбе: само је оружје оштећено, али не и принцип, који ствара оружје. Нико није сада мање борбен но што је био пре исхода великог сукоба.

Његош није песимиста, јер није песимиста у оном свом основном. Господина Перонијевића обмануо је израз, обмануле су речи, неке фигуре и нека привремена клонулост. Песмизам, као и свака битност, има се тражити у основном, у оном што се хтело и што се осетило.

Његош је крајње револуционаран и у тој револуционарности оптимиста.

Ово сваки мора осетити ко је и једанпут читао Горски вијенац.

И сав труд, сав нагон злих волшебника иде на то да нас увере да је Његош био што је најмање могао бити: човек који сумња у оно оружје које му је природа дала, да сачува божанску искру у себи; човек који сумња чак и у своју божанску искру…

Станислав Винавер, Чардак ни на небу ни на земљи (стр. 155-165), Службени гласник, 2012

 

 

Станислав Винавер, „НЕВЕШТИНЕ“

ИМПРОВИЗАЦИЈА

(…) Облик никад није довршен. Импровизација појачава утисак живога живота, да, али и сирова живота! Ту је опасност, а само велики уметник уме да је избегне. У народној песми стилизује се стално , али стилизација ипак није дошла до коначне тачке: те тачке, уосталом, и нема. Нема је ни код Лазе Костића; нема је у српској народној песми. Сваки нови „добар певач“ преиначиће ко зна шта и како, и осетићемо и он, и ми: да му је то тако суђено. Сваки је „добар певач“ – судбина.

У поезији уметничкој постоји читав низ правила – каква су да су – с тим да их се морамо придржавати докраја. Она траже ропску послушност. Много има робова у уметности. Међутим, ниједан велики песник не држи их се до краја. Не држи их се ни Валтер у Вагнеровим „Мајсторским певачима“. Бах је чудо од контрапунктског знања, виртуоз вртоглавих преображаја, у тесном усмеравању њиховом према крутим, неумољивим и произвољним законима и закончићима његовог музичког доба. Па ето, ни он, тај највећи мајстор и зналац, није ни једну једину фугу саставио сасвим према неумитноме правилу – увек код њега има одступања. То је одступање нешто најбитиније: то је оно што чини и крајњу драж и зрачни смисао уметничкога дела.¹

¹/У последње време и експериментална физика дошла је до сличних уверења: сваковрсни стални изузеци неопходни су за свако пословање природних закона. Такозвана гешталт-психологија (толико позната у наше дане) полази од тога да је „уобличена целина“ претежна психолошка чињеница. Тако, на пример, ако изменимо само један карактеристичан тон у извесном мелодијском обрасцу – изменили смо и читаву душу његову. Он је тада нешто друго. Миодраг Васиљевић показао нам је на примеру српских попевака ово: иста истоветна попевка, ако се пева промењеним ритмом, служи за израз промењених душевних стања, у једном је случају нарицаљка, у другом пак – радованка! Да сажемемо: уметник се служи формулом (метричком, калупском), а тек одступивши и одступајући од ње (на стваралачки начин, и где се може) он саздаје права уметничка дела. Ето оснвног непоразума између праве, велике уметности и уметничких законодаваца./

Закони по којима се уметничко дело гради могу бити произвољни: они зависе од многих околности; одступања ту пак то никада нису. Она су условљена дубљим животним потребама. Она су сâм ћудљиви живот. Велики уметник одступа од правила која је сâм себи наметнуо, да би се ближе прикучио животу значајнијем. Наравно: разлог због којега је уметник прекорачио или прекршио норму мора бити неодољив, а не случајан. У сукобу између норме и живота – побеђује живот. Али се тек морало доћи до тога. У мртвим песмама и сувопарним композицијама живот се никад не буни – јер га ту и нема, јег га ту нико никад није заробио. Свако одступање Пушкиново од унапред постављене схеме (рецимо: четверца-јамба) да се растумачити потребом истинског стваралачког надахнућа, које је букнуло баш ту. Оно се наметало. Мелодијски сукоби повлаче страсније и слободније решење. Код Хорације, код Виргилија – таква се колебања чудесно осећају. Погрешка Драгише Станојевића била је у томе: што је он хтео да се песма извија, као код Андерсеновог вештачког славуја – “ по ваљцима“ – по савршено тачном обрасцу, без иједне „грешке“. А та „грешка“ – готово је сва поезија – кад је условљена стварним песничким разлогом – што га је песник интуитивно назрео. Друга је ствар кад се грешка јавља услед песникове невештине, неукости; и кад је песник Фаетон, који не уме да обузда сунчане парипе: Фаетон тада мора да се стрмоглави са своје колеснице, са врха небеса, у поноре земаљске. … Тако Хајне, један од узора Лазе Костића, искоришћује целокупно искуство немачке народне лирике из „Wunderhorn“ – а, па, тобоже, „греши“ и у ритму и у слику чим навру моћнија чувства. Није могао да им одоли! Зар да му, онда не верјемо? Подлегао је! Тако он „омаши“ и у „Ata Trol“ – у и у дирљивим католичким баладама из народног рајнског живота. Таква његова народска песничка техника утолико је префињенија и срачунатија (насупрот узоритоме и бескрекорноме Платену) што је свакада у служби изванредне психологије. Хајне зна где треба да „погреши“ – он не греши из пуке игре, већ из виског уметничког рачуна. Мајстор је још понајвише онда кад „погреши“.

НЕВЕШТИНЕ

Лаза Костић је у српској народној поезији имао пред очима изванредне примере безазленога народскога сликовања (са изразитим невештим римама), нарочито пак у такозваним леониниским стиховима, кад се сликују два чланка из истога десетерца, и то са различитим акцентима итд. Недић, критикујући Лазу, замерио му је оштро и на томе; па га је нападао и због свакојаких „невештина“ којима рамљу и његов стих и његов слог, и то „без икакве потребе“. Недић није мислио да је Лаза грешио из незнања, Боже сачувај! (јер је лако доћи до много правилнијих подударања). Недић каже: „Лаза греши јер је ‘пуст’!“ У ствари, Лаза је „грешио“, као и највећи песници света, као и Гете и Хајне, и српска народна песма – из највиших, државних разлога поезије. Тако грешећи, Лаза је испао веран духу народне поезије, духу импровизације, убедљив у једном многостранијем виду. Исту је убедљивост постизао и свакојаким другим виспреностима тобожње неусиљености: неочекиваним кованицама (као да су му „понестале“ речи (које су понекад и дивне и величанствено смеле, и језгровито изразите). Све је то Недићу изгледало ‘пусто’. И Недић је мислио – као и сви наши познати теоретичари – да уметник мора да се држи познатих занатских правила као пијан плота. Недићу ни на крај памети није долазило да је баш одступање од правила (кад је изведено под навалом чувстава) – саставни део заната, кад је занат најзрелији. Миодраг Васиљевић, наш значајни скупљач музикалног фолклора, изнео је као завршни резултат свог трагања у области наших народних ритмова: да су ови изванредно обилати и замршени, и да су даду свести у обрасце (које је он прегледно схематисао). Одајући признање нашем заслужном фолклористи, ја сам, у дискусији у пленуму српских композитора, истакао, на примерима: да су, у већини наших најдивнијих попевки, баш стална одступања од дате схеме, и то у сваком поједином случају, у служби већега психолошка дејстава. Потребно је да постоји правило, којега морамо бити нагонски свесни, али слобода наша: да правило преступимо; тек игра (и то виспрена и зналачка) правила и изузетка, сачињава велику уметничку стварност наших мелодија.

Ни код једног нашег песника није то тобожња немарност, та надахнута импровизација (плод великог упорног рада) у јачем степену испољена но код Лазе Костића. Његове песме, стваране у огромном полету дуготрајног надахнућа, у разгранатости маште, у бескрајним шетњама експеримената, дају утисак брзе импровизације, безазлених, ‘пустих’ и ћудљивих грозница, у којима речи једва стижу – узлетајући, потрчући, клецајући – да изразе оно што се песнику утвара. Песничка техника код Лазе Костића двоструко је народна: у својој доследној жудњи за чистом поезијом и у својој доследној „импровизацији“, која никада није случајна. Томас Ман у библијском тетралогији о Јосифу изражава опширно мисао: да је увек потребно „да се некоме прогледа кроз прсте“. Јунак романа – коме нема шта да се опрости, лишен је нашега саосећања и постаје нам туђ. Ова мисао уопштава стару Аристотелову катарзу и доводи је до песничког хришћанства, са том разликом што ми, публика, играмо улогу јеванђелског Бога; и Бог се радује покајању грешниковом, а ми још и више радујемо се чињеници што се овај свет састоји од грешника као и ми што смо. Јеванђелски Бог прашта зато што је савршен – он изгледа да има нарочито слабости према грешницима. Ми пак који нисмо богови, праштамо из сасвим другог разлога. Опраштамо што савршени нисмо. Нама би било тешко да у роману (и ма где) поднесемо човека савршеног. Грешнику, дакле, опраштају и Бог и човек, а не опраштају му само и искључиво критичари, ти стари пуританци. Они траже чисто и ненатруњено савршенство. Они траже да песма буде „цела лепа“.Тешко вама ако игда посрнете! Ти су се критичари, противу Лазе Костића, звали: Светислав Вуловић, Богдан Поповић, Недић, Скрелић и тако даље. Њихово је име, уосталом, легион. Чак су и голуждрави критички полетарци и птичја недоношчад кљуцали Лазу Костића, попут старих гавранова и орлушина. Лаза је пун „грешака“. Међутим, шта би они рекли кад би, рецимо, Товеј рекао: да је круто савршенство знак недовољне уметности, и да је Бах највећи када се изненада ослобди стега и окова којима се вољно и свесно подвргао. Шта би они рекли кад би им новија књижевна критка стала набрајати плодне грешке у служби највише уметности и то код Пиндара, код Гетеа /У разговорима с Екерманом Гете често указује на то да је потребна чак извесна „основна грешка“ која се затим „превазилази“. То исто мњење развијено је и у њњеговој „теорији боја“ и у његовим природословним списима./ Хајнеа, Пушкина и на целом подручју народне књижевнсти? Да ли би бар тада замукли?

Станислав Винавер, ЗАНОСИ И ПРКОСИ ЛАЗЕ КОСТИЋА, /одломци, стр. 194-199/ Службени гласник, 2012

 

Станислав Винавер, ЖИВОТ ИДЕ ЗА УМЕТНОШЋУ

Познат је парадокс Оскара Вајлда из Intentions: да живот иде за уметношћу. Уметност створи Вертера, Хамлета, Корину, Аталу: а живи људи стану подражавати Вертеру, Атали.

Не спомињући нигде изрично Вајлда, ни Intentions, велики савремени руски писац Фјодор Сологуб, у свим својим многобројним списима, без изузетка, шири перспективе овог парадокса: људи о којима се говори у уметности јесу некако концентрисанији, једрији, гушћи но људи обичног живота, који су у своме живом бивању некако расплинути. И стога – вели Сологуб – стварно, са неке највише тачке гледишта једино и постоје личности из романа и драме: о њима се зна ко су, шта су, какви су, где су, како ће, где ће. А шта се и не зна, то се назире, наслућује, осећа. Међутим (вели), расплинути људи стварнога живота не постоје стварно, постоје само као могућности стварних, једрих, густих људи – људи уметности. И због тога (продужује Сологуб) савршено се лако да објаснити дејство згуснутога, једрога, уобличенога човека из уметности на расплинутога, недограђенога, недозванога, из неодређености човека реалног, живог. Уметност, као згуснут облик живота, као кондензован живот дејствује на расплинути, маглени, недовољно сређени живот. „Хамлет“ Шекспира васпитно дела на Хамлета недовољно оствареног, који тавори тражећи сам себе, и не налазећи се у свакидашњици дневних односа. Људи би, донекле, били само могући материјал уметности, колонија уметности. Уметност би од градива одабирањем и уобличавањем, стварала право и живо; а градиво би (то смо ми) са своје стране било под магнетски утицајем онога што је из нас, из градива, већ добило праву једну, трепетну изразитост, коначност, душу.

Станислав Винавер, Граматика и надграматика (одломак из есеја Језичне могућности, стр. 185), Службени гласник, Беогрд, 2012

Станислав Винавер, МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ

Момчило Настасијевић изгорео је. Његово трошно и намучено тело држало га је у зависности колико је могло. То није било много. Он је постајао све независнији, а изнутра је светлео све јаче. Већ последњих година свога живота он се сав претворио у мисао, у слутњу, у пламен и у зрачење. Његова је смрт као смрт свеца: тиха, смерна, светла и насмејана од унутрашњег сијања.

Он је био светац српског језика и српскога књижевног израза. У трагању за изразом потребан  је подвиг целоккупног бића. Потребна је нека врста самерљивости свих многобројних нервних трзаја. Потребно је чути како се ствари зглобљавају. Потребно је сагласити се са нагласком који је искрсао – чим наслути, јер је после доцкан. Наша су чула неизмерно танана. У обичном животу ми истичемо само неколико чулних доживљаја. Уметност није на висини чула. Колико чулних доживљаја има! Колико их је ишчезло и без имена! Па тек прелепа веза и сагласност између једне заталасане области и другог окружја, које је талас примило! Мали и велики историјски и временски стилови упросте слутњу и сведу њен значај. Али светац, подвижник, мученик и трагач, који тек иде да освоји и омогући стил, сав је најежен од чекања, од сазанања, од чулног подрхтавања. Уз то долази и доживљај језика, који се на махове поклапа са чулним податком, на махове размимоилази. И сам неизражљивост постаје путоказ.

Докле тобожњи реалисти стенографски ређају случајне окореле обрте као да они стварно нешто значе, јер су изречени баш тим редом, Настасијевић види у изразу дубљу суштину, коју треба докучити као коначни благослов. Он осећа увек одговорност дозивача. Дозивач пак Настасијевић има, поред осећаја велике одговорности и стрпљиву ведрину математичара, који се смеши на љуску и љуштуру када ова бунца, да је заробила живу формулу што у њој пева. Његов израз мора да изнађе што је најнесводљивије у човеку и у догађају – што их чак надмашава значајем и слутњом. Настасијевић је знао где се роји и искри права стварност. У његовој реченици највише је озарене стварности чија је свака честица довољна да пружи смисла и свести тамном и глухом вапају векова, који нису нашли облик и лутају проклети, док се не оваплоте.

Настасијевић, докраја песник и докраја видиоц, слути да су свугде на раду и у току силе тајне и тајанствене, и да оне крећу васиону и човека. Понекад их је налазио у најобичнијој народној мудрости, у презреним и олако одбаченим сујеверјима. А понекад и у дубинама самога језика који се открива у ретке часове правим песницима, као и срце космоса.

Велика се злоупотреба чини са појмом сила јавних и сила тајних. Место сила видљивих под чијим би утицајем свет био померан и ношен добијамо силе романтичне, унапред претпостављене, као почетна хипотеза у коју се не сумња. А колико је у њима тек етичког калупа! Ми видимо све као последицу њихова рада, ми дожвиљујемо њихов рад – али где су оне?

Злоупотреба се још више чини са силама тајним. Њих поједини писци замишљају као још већма просте и још баналније директне, неисцелно одређене и готово рачунски видљиве. Колико ли је злоупотребе са упрошћеним моралним силама које би имале само да доврше оно што „грубе“ материјалне силе не могоше докраја извести. Такве би „тајне“ силе биле само један коректив сила јавних, њихова послушна и немушта допуна.

Велики духовни напор Настасијевића био је: да доведе у склад у своме бићу слутњу која није од овога света са сазнањем које је потпуно разложно. Осећајући одговорност и за наслућено, а камоли за изражено и дослућено – он није мислио да је ослобођење од тобожњих материјалних сила у томе што ћемо их се одрећи, пригрливши ма које просто тумачење које их не признаје. Ништа није лакше него одбацити било сан, било јаву. Ништа није лакше него лебдети и приволевати се једноме од два царства. Право зрело решење јесте тражити њихов склад, и како се померају суштине – једна према другој. И видети уколико је то исто, или је остварен неки интервал, неки зев, неки размак: као неопходни предах и јаз између ствари. Како лако реалисти одбацују најприсније искуство душе и треперења из којих смо саздани и саткани, а у име упрошћене и укалупљене стварности! А како опет олаки сањари отклањају тешке и нелагодне узрује свакидашњег живота, па таворе неодговорно и неодређено без мере и кроја и склада!

Настасијевић је у наслућеној истини духа тражио и истину свакидашњице. Утврђивао је да ли су истоветне. Он је много учио, много читао, мислио и експериментисао. Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан. А оно што је у толиком колебању и подударању написао остаје сигурна и изборена мера нашег језика и доживљаја, и као наша заскочена стварност. Овом стварношћу мерићемо наше ствари када се буду појављивале, да видимо уколико јесу, а уколико нису, јер је основа и врховни смисао уметничког стварања: да се отме свест о пуноћи егзистенције.

Погрешно је мислити да се Настасијевић удаљио од Европе, од Запада, и од велике и мале људске цивилизације. Он је само према њима узимао став и слободу једног ствараоца. Стварао је у нашем неодгонетнутом подручју. Оно му је било најдраже, не само зато што је било његово и присно, него и зато што је у њему видео своје призвање, проклетство и благослов: а и у једно и у друго је веровао.

Ако је тражио оригиналност, изворност, то није било да се удаљи он од Еворпе, и да се удаљимо ми сви од Европе, него је било да се пре свега ми уопште нађемо. Чак и имитовати не можемо како треба, ако не знамо себе.

Једнако га је мучило: где смо, који смо? Знао је и констатовао је да човек живећи у својој сопственој мелодији уопште је и не осећа, није је свестан. Тек као странци, ми заскочимо неку туђу мелодију: ми приметимо целим бићем да се разликује од наше. Тако је Настасијевић осетио Париз и Француску, а у Француској сваког Француза. Изражавају се специфичном говорном мелодијом, до најтананијег треперења и померања прем живом и израђеном. Све је изражено и изражљиво: музика је најпре ушла у језик. Уживају, призвање им да се изразе: као Французи, као људи, као појединци, свуд и свакад. Код нас је Настасијевић слутио: да се нисмо изразили, да можда још нисмо изражљиви. Ми бисмо били: тамни вилајет, обратно оној Француској где све и тражи и нађе начина да се изговореном речју прикаже у целој целокупној нервној и духовној чипки. Већ је ту био огроман задатак песника, пренебрегнут до нас, ко зна ради каквога зла или добра. Не само зла, но и добра. Ту је један од основних мотива Настасијевићевих: што није могло ни хтело да се окрене на добро треба да се одлучи на зао удес, па ће одатле шинути боље и веће добро. Тако је, у нашој занемареној литератури, песник већма одоворан, јер има не само да допуни и доврхуни – него и да стваралачки одболује и стару болест ради новога здравља језика. Тако је ред у оваквој средини и одговорнији, и благословенији.

Та мелодија језична, та матерња реч, тај тајанствени језик! Били смо им неверни, надајући се да смо подражавали нечем бољем и савременијем: страноме обрасцу. У ствари не нашавши своје основно, како бисмо га могли подесити ма коме и ма чему? За Настасијевића сва та имитација била је двоструко болна, злослутно крња, вређала је сваки живац, тровала сваку праву распевану радост: јер радост је само од песме, а где да се говори о песми ако њен глас, њен звук звучи намештено и ако је то све само набеђена а не из нас исклијала музика?

Тако би наша литература, уколико је била натегнута имитација, место на радост служила само на бол, заглух душе и пристајала нам отровно на све јаде горчином која повређује. Радосна би књижевност била она која би се нашла, она која би ваистину певала, могла да пева: макар и о патњи. Све би се њој таквој дало и давало на песму.

/одломак/

Станислав Винавер, ОДБРАНА ПЕСНИШТВА /Момчило Настасијевић/ Службени гласник, Београд, 2012

 

Станислав Винавер, ИКАРОВ ЛЕТ

(…) Мислим да сам довољно дефинисао три човека: метафизичара (homo metaphysicus), етичара (homo ecclesiasticus) и песника. Можда је овај увод мало преопширан. Изгледало ми је да би било потребно да пођемо одатле, да бисмо утврдили где је песник. Песник нам, дакле, није потребан ни као законодавац, ни као онај који тражи законе. Законодавац то је онај је л’те, кога се не тичу толико закони васионе, него који поставља на основу тих закона своје законе да би се људи у животу снашли. То је религиозни законодавац, ако хоћете социјални и државни законодавац. Он тражи могућности да нас све унесе у оквир једне припремљене емпирије. Метафизичар пак не даје своје законе. Он жели да проникне у саме законе васионе, да их изнесе на видело ако их је нашао и ако постоје, а ако их није нашао или ако не постоје, да се болно и трагично изгуби у њима, у трагању за њима.

Песник не даје своје законе света, нити васионске законе, он се интересује и за једне и за друге, проживљује их врло често у њих верује врло често, у њих сумња, али за њега је доживљај и обиље живота и сна важније него оквири и закони тога доживљаја. Оквири су све сложенији, закони су опет апстрактинији: шта ће то песнику?

Од почетка сна и заноса песник је блудео кроз кругове погођених и недогођених суштина, не тражећи толико законе изван онога што доживљује, него тражећи начин да изрази сâм доживљај. Све су ово, наравно, само неадекватне речи. Најадекватније би можда било да се каже да песник долази после Бога, после творца, и још једанпут компонује пред нама тај исти свет. И као творац он би био дубоко несрећан кад би у име тобожњих закона морао да се лиши обиља облика и маштарија, обиља ствари и фикција. Он уноси у њих заиста један ред, али један ред песнички, а не један ред практични, један ред којим се омогућава да лакше дођу до наших чула, до наше свести, до нашег бића. Песник опева дело божје. Метафизичар проналази тајне разлоге што је Бог овако, или онако учинио. Етичари и социјални мислиоци остварују у оквиру непознатих закона који нас надмашују, оквир разумљивих закона који ће нас одржати. А песник опева оно што је пред нама, налазећи увек у томе нових хармонија и дисхармонија, новог оправдања и нових апсурда. Са те тачке гледишта песник није практичан и не може бити практичан.

Прави метафизичари мрзели су песнике. Највећи метафизичар, Платон, који је и сам знатним делом бића био песник, дао је до сада најстраховитију оптужбу на песнике. Он их је изгнао из своје утопије. Песници су за њега лаажни детињасти, маштари и сањари, људи који би завели свет на странпутице, не давши ниједнога закона, не интересујући се чак ни за законе божанске ни човечанске, ни за суштину онога што чини творачки акт, ни за могућност онога што чини формулисану одредбу наше савшене друштвене структуре. Тако нас је Платон, мада је наш, изгнао и проклео. Највећи метафизичар хиршћанства, једини велики филозоф хиршћанства Св. Августин, био је према нама још суровији и нечовечнији. Када је Августин после толиких доживљаја дубоких увидео смисао добра и зла, увидео он, који је некад веровао у два начела као подједнака, у добро и зло – када је он увидео да зло уопште непостоји, да је оно проста недовољност, а да је суштина, права суштина, добро, онда је Августин поставио вековима хришћанства као једини и главни циљ да се не бави празним и фантастичним, маштарским сањарским.

Он им је поставио за циљ да се искључиво окрену суштини, то јест врховном добру, то јест Богу Саваоту и да раде само на томе да дођу до спаса, до јединога за шта вреди постојати. И тако нас је тај исти Августин, који је толико волео позориште и призоре, античке Медеје и Федре, наивне митолошке звери и чудеса, одбацио – како нас је Августин одбацио! Песници су за њега били они који егзалтују несуштаствену, неважну, другостепену обману чула. Цео спољни свет у ствари био је одбачен као фантазија, као поезија.

(Кад сам споменуо Августина, ја бих хтео да се разумемо у томе, да дубока сколастика, суптилна сколастика и страсна и грозничава, ледена и језива сколастика, такође представља низ мисаоних система. Али Августин био је, и остаје, као велики метафизичар хришћанства, његов најдубљи метафизичар. Остали су били градиоци катедрала, градиоци компликованих система, заснованих на поставкама Аристотеловим, а затим обогаћени и сјајем и блеском Платона и Плотина, па и доследнијих Арабљана и недоследнијих митографа. Само, све је то више конструкција, више неимарство, више архитетура, ако хоћете, поезија и математика, неголи метафизика. Данас се сви слажу у томе да је велики метафизичар хришћанства само Св. Августин.)

Не улазим, наравно, у то уколико су се разни елементи спајали код разних људи. Јер Платон, који је у суштини религиозан, још је, ма шта мислили, и социјалан на свој начин, јер ствара утопију, ствара републику мудрих, разумних и оветљених. Платон је и песник. Дакле, он има у себи сва три елемента ова три основна типа човечанства, има метафизике, има законодавне архитектуре, и има поезије. Оне се у њему боре и потискују, надвлађујуе кинички јасновидац. Код Августина много је мање система, мада је и он писао De civitate Dei. И он је метафизичар и етичар и песник. И код њега на крају надвлађује метафизика. Код ових огромних представника уздрхталог човечанства везује се страховитим кобним напорима, усклађују и узвитлавају магле и фатаморгане, коби, сни, и чежње горкога система и слатких метафизичких коначних виђења и проникнућа.

Те су три основне тежње у разним односима везане у уздрхтала ткива наша. И тешко је наћи чистог песника, чистог метафизичара и чистог етичара: етичар је сувопаран, метафизичар је сувопаран, песник је полетан и необјашњив – али сувопарност оне прве двојице потеже као динамит огромне масе, страховите масиве људских заблуда, незнања, очајања и очекивања. И тако се стварају експлозије и грме громови доживљаја ипак. И песник је задовољаван и код једних и код других, код оба та типа човечанства, која иду на то да елиминишу видљиву и опипљиву доживљену природу или да нас ограниче у једну нормалисану фикцију, или обезграниче до тајновитих слутњи. Песник се добро осећа и код метафизичара и код етичара. Али он никако не напушта свет и стварност. Он је Божји син, он неће да буде с оне стране Бога, он неће да буде с оне стране ничега. Он мора да буде у свему. У свему, па и у супротностима које се одричу.

Метафизичари су нас, песнике проклели – ето, два највећа метафизичара бацише на нас проклетство што се држимо илузија и обмана, што не увиђамо да, поред другостепених ствари, има и првостепених, што за нас уистини нема другостепених ствари, што је за нас све важно значајно, што све служи да тражимо неки ред, да налазимо неки ред, да превазилазимо неки ред и да га одбацимо.

Када би била реч о чистим етичарима, онда наша ствар пред њима стоји још хиљаду пута горе. Један етички геније као што је Калвин гнушао се поезије и сваког мита. Он је имао визију допуштених и недопуштених ствари и ко би се огрешио ма и за сенку о допуштено како га је он видео, томе је он сматрао недовољном казном ломачу и мартитијум, тога још и трпао свим  неизмишљеним казнама пакла. Како је Калвин страсно мрзео епикурејце, људе који су знали да је живот пун задовољстава, сласти чак и онда кад се та сласт састоји од свога сопственог одсуства и онда кад простим увидом у срж ствари постајемо срећни, чак и без чулне омаме. Ако је Калвин у својим визијама био страшан, шта да се каже о иконоборству Лутеровог времена, о рушењу слика и подобија, о страховитој нечаствој протестанској празнини која не допушта никакав лик ни салик, никакву представу, ни опомену чулну. Свима је позната генијална парабола Достојевског о Великом инквизитору, у име среће човечанства ограничавана. Слична је данас апокалипса енглеског писца Демслеја.

(…) Рекли смо да постоји тип метафизичара који долази до огромне страсности тражећи срж и дубину дубина. Рекли смо како постоји сектант и догматичар који поставља законе понашања, става и општења и који не дозвољава уметнику да тај однос раслужи. Рекли смо да уметник, да песник по својој суштини живи у овом свету и овим светом, па, према томе, и стварношћу и нестварношћу овог света, и сном и јавом. Само редак је случај да те суврсти човечанства остају ограничени својим оквиром. Песник се баца и у метафизику, а бива их који падају у догме и секте, сектант често прибегава поезији, метафизичар удара пуетм поезије. Постоје све могуће суврсти, све могуће мешавине ових ставова и ових особина. И сада, са овим сазнањем морамо да погледамо на данашње доба.

Данас се безбројни потези који су изгледали као да су написани и отргнути за вечност бацају у старо гвожђе наивности и фетишизма. Данас је од дна до врха уздрмана зграда математичких и физичких теорија које су омогућиле човечанству најблиставија открића и најприсније тековине. Све оно чиме је на један крут и сасвим упрошћен начин владала математика и показивало се како је изгледало за сву вечност, побунило се, продубило се, добило је неке димензије. Пукли су видици који се више не могу савладати. Али то није слом ни математике ни физике, ни криза њена. Једне теорије врло учвршћен и врло корисне као основа за рад и за искуство показале су се као недовољне и скучене, и замењене су другим теоријама, мање крутим, мање уверљивим. Зграда упрошћене догматике страховито је пољуљана била, пукотине су се на све стране испољиле и са болом напустисмо досадашњи храм. (…) Све је то пукло, све је пуно нових снова, све је то звонко од неслућених складова, као у време Питагоре. А о томе широка маса није готово ни обавештена. (…) Пала је једна величанствена космичка зграда у коју смо имали крајње поверење, због које смо ипак сматрали да је, на крају крајева, све објашњиво, све подложно објашњењу, експерименту и мери. Ако нисмо на јасан начин обавештени о овој највећој вести, о овом највећем догађају за данашњи људски род, ипак нејасно и грубо то се наслућује и то се зна.

(…) Песници, прави уметници, све ово на свој начин кроз целокупно обиље догођенога и слућенога живота осетили су и зразили. Наравно, мистичари и метафизичари на свој начин видели су да морају опет да се баве о суштни и о бићу. Наравно и етичке, и социјалне, законодавне природе саградиле су своје Нојеве ковчеге, с тим да нас у њих затворе и да у њима будемо безбедно од великог потопа. Наравно да у овако великим временима и неумољивост догматичара већа је, ближа апокалипси. Тако је доба условљено оним што се данас осећа као оснвоно.

(…)Нека ми је дозвољено да овај преглед, који је само преглед летимичан и овлашан, завршим митолошком сликом која ће боље да изрази оно што мислим, као што увек мит помаже правој мисли.

Знате мит о Икару, Дедаловом сину. Дедал је с њим бежао са Крита, из заточења. Саградио је себи и њему крила и израдио везе и окриља од воска. Крила су била савршена за летење. Али је веза била воштана. И зато је Дедал наредио Икару да се не приближује сувише Сунцу, ни мору. Од Сунца би се восак истопио, од воденог испарења отежао. Икар је летео и летео, и уживао у лету, али није био мудар и уравнотежен као Дедал. И морао је према Сунцу, све ближе према Сунцу, разигран и раздраган. Восак се истопио, крила су спала, а он је стрмоглавце пао у море.

То је коб уметника, а можда највише коб данашњег уметника и данашње уметности. Постоји опасност у данашње доба, када се траже решања и расплети исувише грчевито – да ли је то потребно уметнику? – да се уметници не приближе – у спасоносноом лету који  треба да их ослободи – сувише некоме од сунаца, која ће им воштану основу са крила истопити и уништити их. То су сунца пре свега сунца метафизике, али као је једно Сунце, други елемент је вода, исто тако опасна због тежине коју ће да унесе у суштину крила. Можда је, у овом упоређењу, тешки елемент који нас сурвава из плаветнила баш елеменат социјалног конформизма, подређивања једној привлачној утвршеној теорији, која не опрашта и не дозвољава лет.

Ако садашња поезија, садашња књижевност не буде умела да се сачува, њена ће воштана крила да се истопе и од ње неће остати трага стварнога. Можда ће само остати траг као име једног мора које их је прогутало. Море у које је потонуо Икар назвало се по њему.

Наравно, и то је лепо: лепо је дати своје име једноме мору, једној плавој узбурканој бездани. Ипак је у томе најгорем случају судбина песника – песничка.

Станислав Винавер, Икаров лет (одломак из есеја стр. 24-41), Одбрана песништва, Службени гласник, Београд, 212