1.
М. О. Гершезону
Знам, драги мој пријатељу и суседе из другог угла наше заједничке собе, да сте посумњали у сопствену бесмртност и у сопственог Бога. И рекло би се да није моје пред вама да браним право јединке на њено лично исповедање и метафизичко уздизање. Јер, право да кажем, ни сâм у себи не осећам ништа што би могло полагати право на вечни живот. Ничег осим онога што у сваком случају више нисам ја, осим онога што је опште и универзално у мени, што спаја и што — као неки светли гост — даје духовни смисао моме огрниченом и неизбежном временском постојању у свој сложености његовог хировитог и случајног састава. Али, ипак ми се чини да ме тај гост није случајно посетио и у мени „боравиште створио“. Његов циљ, мислим, био је да гостољубива домаћина обдари, за мој ум, несхватљивом бесмртношћу. Моја личност није бесмртна зато што већ постоји, него зато што је позвана на састанак. И, као сваки настанак, као и мој долазак на овај свет — он ми се указује као право чудо. Јасно видим да у својој привидној личности, и у њеним многим видовима, нећу наћи ниједан атом који био сличан макар само зачетку самосталног и истинског (вечносг) бивствовања. Ја сам семе које је умрло у земљи; али смрт семена је услов његово оживљења. Бог ће ме васкрснути зато што је Он са мном. Знам Га у себи као тамно, рађајуће крило, као оно вечно највише, које превладава оно што је најбоље и најсветије у мени, као живо начело постојања, богатије од мене, и које, стога, у низу других мојих сила и обележја, садржи и обележја личне свести која ми је својствена. Из Њега сам настао и Он у мени пребива. И ако ме не напусти, Он ће створити и форме Свога даљег прибивања у мени, тј. моју личност. Бог не само што ме је створио, Он ме и некпрекидно ствара и још ће ме стварати. Јер, Он жели да и ја стварам Њега у себи, као што сам то и досад чинио. Не може бити силажења без слободног примања: оба та подвига, у извесном смислу, имају једнаку вредност, и онај који прима постаје по вредности равана ономе који силази. Не може Бог мене напустити ако ја не напустим Њега. Према томе, унутарњи закон љубави, у нама записан (а ми без муке читамо његове невидљиве плоче), уверава нас да је у праву старозаветни псалмопевац кад говори Богу: Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац Твој види трулост.
Ето шта, добри суседе, мислим о себи у своме углу, а ви сте пожелели да то сазнате. А шта ћете ви мени одговорити из другог угла истог квадрата?
17. јун 1920.
Вјачеслав Иванов
2.
В. И. Иванову
Не, Вјачеславе Ивановичу, нисам ја посумњао у сопствену бесмртност, и, слично вама, знам да је личност спремиште праве стварности. Али, о тим стварима не треба, чини ми се, ни говорити ни мислити. Ви и ја, драги пријатљу, не налазимо се у дијагонали само по смештају у сби, него и по духу. Ја не волим да се узносим мишљу на висине метафизике, иако уживам у вашем пловидбеном лебдењу у њима. Те апстрактне спекулације, које се непрестано слажу у системе по законима логичке везе, та надоблаковска арихитектура којој се тако усрдно посвећују многи из нашег круга — мени изгледа јалов и безнадан посао. Штавише, притиска ме та апстракција, и не само она: у последње време притискају ме као непријатан терет, као превише тешка и стежућа одећа, све умне вредности човечанства, целокупно оно вековима прикупљено и учвршћивано богатство достигнућа, знања и вредности. То осећање и раније ми је мучило душу, али накратко, а сада је то постало постојано. Чини ми се: каква би била срећа бацити се у лету да би се са душе без трага спрало памћење свих религијиа и филозофских система, свих знања, уметности и поезија, па изаћи на обалу наг као први човек, наг, лак и радостан, и слободно подићи према небу обнажене руке, памтећи из прошлости само једно — како је тешко и загушљиво било у оној одећи, и како је лако без ње. Због чега је осећање очврсло у мени, не знам. Можда нисмо осећали тежину дивног руха све док је било на нама цело и лепо, и док нам је угодно обавијало тело; а када се у последњим годинама исцепало и почело да виси у крпама са нас, желео сам да га потпуно стргнемо и одбацимо.
М. Гершезон
3.
М.О. Гершензону
Нисам градитељ системâ, драги Михаиле Осиповичу, али не спадам ни у оне уплашене који у свакој изговореној речи траже лаж. Навикнуо сам да лутам по „шуми симбола“ и разумљив ми је тај симболизам, као и онај у љубавном пољупцу. Унутарње искуство има свој израз у речи, и оно га тражи и за њим чезне, јер из испуњеног срца речи саме навиру на уста. Људи не могу једни другима подарити ништа боље од искреног исповедања својих прозрења, или макар само предосећања или зачетака више, продуховљене свести. Једнога само треба да се клони: да тим саопштењима, тим признањима, не дају карактер присилности, то јест да их не претворе у својство разума. Јер је он присилан по својој природи; а дух дише слободно. Духовне треба да буду речи-симболи о унутарњем искуству личности, истинског чеда слободе. Као што песма песника не присиљава, него га покреће, тако и оне треба да покрећу дух оних који слушају, а не да потчињавају њихово убеђење, слично доказаној теореми. Охолост и властољубље грех су метафизике, трагичан грех, јер издвојивши се из крила целовите духовне зграде, напустивши родни дом првоначалне религије, она је наизбежно морала пожелети да постане науколика и да тражи обележја науке, те велике принудитељице. И ова умна усмереност, која је у последење време вас успела толико мучно да обузме — то мучно осећање неизмерне тежние нашег културног наслеђа — суштински произилази из преживљавања културе, не као живе ризнице дарова него као система најпромошљенијих принуда. Није чудо, култура је управо и тежила к томе да постане систем присиле. За мене, пак, она је Еросово степениште и хирјерархија обожавања. И тако има много ствари и лица око мене која ми уливају страхопоштовање, од човека и његових оруђа, и његовог великог дела и осрамоћеног достојанства, до минерала — да ми је сладосно тонути у томе мору (naufrager mi è dolce in questo mare) тонути у Богу. Јер моја обожавања су слободна — ниједно није обавезно, и свако је отворено и приступачно, и свако усрећује мој дух. Додуше, свако обожавање, прелазећи у љубав, открива проницљивим погледом љубави унутрашњу трагедију и трагичну кривицу у свему што се одвојило од изворâ бивствовања и затворило у себе: под сваком ружом живота оцртава се крст из којег је она процветала. Али то је већ чежња за Богом — склоност лептирице-душе ка смрти у пламену. Ко не познаје ту основну тежњу, он, по истинитој Гетеовој одредби, болује од друге мрске чежње, макар и не скидао са себе образину веселости: он је „тужни гост на мрачној земљи“. Наша права слобода, наша најплеменитија срећа и патња увек су с нама, и никаква култура неће нам их одузети. Болест тела је страшнија јер је дух бодар, а тело слабо; човек је беспомоћнији пред сиромаштвом и болестима него пред мртвим идолима. Неће ли он стрести с плећâ мрски јарам умртвљујуће наследност, одбацивши га силом, пошто ће он поново израсти на њему, сам по себи — као што је грба неодвојиви део камиле и онда кад она збаци са себе терет који носи — али испод тога јарма ослобађа се дух, само преузевши на себе други, „лаки јарам“. У праву сте када говорите о човеку заробљеном сопственим богатствима: „постани (werde)„, али чини се да заборављате Гетеов услов: „најпре умри (stirb und werde)“. Управо смрт, то јест препород личности и јесте њено жудно ослобођење. Умиј се изворском водом — и изгори. То је могуће увек, било којег јутра у коме се свакодневно буди дух.
19. јун 1920.
Вјачеслав Иванов
Вјачеслав Иванов, Михаил Гершензон, ПРЕПИСКА ИЗ ДВА УГЛА, (стр. 11-16),Сл. гласник, Београд, 2009.
Превео: Петар Вујичић
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 