Владимир Набоков, КАД ГОД РАЗМИШЉАМ О ЉУБАВИ…

ПОГЛАВЉЕ XV

Журно пролазе, пролазе, клизе нам године – да се послужим срцепарајућом хорацијевском инфлексијом¹. Године пролазе, драга моја, и ускоро нико неће знати оно што знамо ти и ја. Наше дете расте; руже Пестума, магловитог Пестума су нестале; механици наклоњени идиоти петљају се у силе природе које су кротки математичари, и сами потајно изненађени, изгледа предвидели, тако да је можда дошло време да прегледамо старе снимке, пећинске цртеже возова и авиона, наслаге играчака у претрпаном плакару.

Вратићемо се још даље, до једног мајског јутра 1934, и исцртати у односу на ову фиксну тачку, дијаграм једне четврти Берлина. Туда сам се враћао кући, пешке, у пет ујутру, из породилишта у близини Бајеришер плаца у које сам те одвео неколико сати раније. Пролећно цвеће украшавало је Хинденбургов и Хитлеров портрет у излогу радње која је нудила рамове и фотографије у боји. Левичарске групе врабаца одржавале су бучне јутарње сеансе у јоргованима и липама. Јасна зора беше потпуно стргнула застор с једне стране празне улице. На другој, куће су још била плавичасте од студи и сваковрсне дуге сенке постепено су се повлачиле на онај рационалан начин на који млади дан превладава над ноћи у једном добро одржаваном, обилно заливаном граду, где оштар воњ катрана што избија из плочника служи као подлога за сочне мирисе сеновитог дрвећа; но мени је визуелни аспект сцене деловао потпуно ново, као трпеза постављена на несвакидашњи начин, јер ту улицу никад раније нисам видео у свитање, мада сам туда често пролазио, бездетан, у сунчана предвечерја.

У чистоти и празнини мање познатог доба дана, сенке су обитавале на погрешној страни улице, прожимајући је утиском инверзије, али не без елеганције, као кад се у огледалу бербернице види одраз прозора према коме меланхолични берберин, оштрећи бритву, окреће поглед (као што то сви они чине у таквим тренуцима) и, уоквирен у том рефлектованом прозору, део плочника што поворку незаинтересованих пешака води у погрешном правцу, у неки апстрактан свет који изненада престаје да буде смешан и ослобађа бујицу страха.

Имам обичај да, кад год размишљам о љубави коју гајим према некоме, одмах почнем да повлачим зракасте линије од те љубави – од мог срца, од нежног језгра једног интимног осећања – до чудовишно удаљених тачака универзума. Нешто ме гони да свест о својој љубави мерим спрам незамисливих и непрорачунљивих величина – спрам понашања маглина (чија пука удаљеност делује као нека врста лудила), застрашујућих замки вечности, оног несазнатљивог што лежи иза непознатог, спрам беспомоћности, хладноће, мучне замршености и испреплетаности времена и простора. Штетна је то навика, али ја ту не могу ништа. Може се упоредити с неконтролисаним покретом језика неког несретника мученог несаницом који у мраку усне дупље стално изнова прелази преко окрњеног зуба и повређује се, али свеједно не престаје. Познавао сам људе који су, након што би случајно нешто додирнули – довратак, зид – морали да прођу кроз врло брз и систематичан низ контаката с различитим површинама у соби не били се вратили у уравнотежено стање. Нема ту помоћи; морам да знам где стојим ја, где стојите ти и мој син. Кад се у мени догоди та успорена, тиха експлозија љубави и одмота своје растопљиве ивице, преплављујући ме осећајем нечег много неизмернијег, много истрајнијег и моћнијег од сакупљања материје или енергије у било каквом замисливом космосу, онда мом уму нема друге до да се уштине и провери да ли је уистину будан. Приморан сам тада да начиним брз инвентар универзума, баш као што човек у сну покушава да оправда апсурдност своје ситуације уверивши се да сања. Мени је потребно да сав простор и све време учествују у мом осећању, у мојој смртној љубави, тако да се оштрица њене смртности отупи, помажући ми на тај начин да се борим против крајње деградације, понижења и ужаса који ме обузимају јер сам развио бесконачност осећаја и мисли у оквиру коначне егзистенције.

Будући да сам, у својој метафизици, убеђени противник сваког удруживања, те да немам никаквих склоности ка организованим турама кроз антропоморфне рајеве, морам да се ослоним на сопствена, не сасвим безначајна средства кад размишљам о најбољим стварима у животу; кад се, као што то управо чиним, присећам своје бриге за дете, која готово да се граничила са кувадом.² Сећаш се наших открића (до којих, наводно, долазе сви родитељи): савршеног облика минијатурних ноктију на руци коју си ми ћутке показивала док је лежала, отворена као морска звезда, на твом длану; епидермске текстуре удова и образа, о којој смо говорили пригушеним, удаљеним тоном, као да би мекоћа додира могла да се искаже само кроз мекоћу даљине; оног нечег искошеног, неухватљивог, што плива у тамномодрој нијанси његове дужице као да се у њој још беху задржале упијене сенке древних, митских шума у којима је било више птица него тигрова и више плодова него трња, и у којима је, у неком сунцем прошараном густишу, рођен људски ум; и, изнад свега, прво путовање новорођенчета у следећу димензију, новоуспостављена веза између ока и достижног објекта, коју каријеристи у области биометрије или они у халабуци лавиринта за лабораторијске пацове сматрају да могу објаснити. Пада ми на памет да рођење људског ума најверније репродукује онај убод чуђења који прати тренутак кад, загледани у сплет гранчица и лишћа, изненада схватимо да је оно што нам се чинило природним елементом тог сплета, у ствари чудесно прерушен инсект или птица.

Јавиће се, такође, и интензивно задовољство (на крају крајева, шта би друго бављење науком требало да произведе?) ако суочени са загонетком првог процвата човечјег ума, претпоставимо да је у расту остатка природе настала сладострасна пауза, блаженство и ленствовање који су омогућили да се пре свега развије Homo poetikus – без кога не би било sapiensa. „Борба за преживљавање“ како да не! Проклетство борбе и рмбачења враћа човека на ниво вепра, ниво гроктаве звери махнито опседнуте потрагом за граном. Ти и ја смо често коментарисали нељудски сјај у погледу домаћице која, планирајући вечеру, лута по пиљарници или по мртвачници од касапнице. Пролетери свих земаља, разједините се! Старе књиге греше. Свет је створен у недељу.

Владимир Набоков, ПРИЧАЈ, СЕЋАЊЕ! (стр. 355-359), Дерета, Београд, 2022.
Превели: Ален Бешић, Милица Кецојевић, Срђан Вујица

НАПОМЕНЕ:

1. ИНФЛЕКСИЈА – промена гласа или тона; промена вокала (у граматици), обично под утицајем суседног вокала. Писац ове алудира на Хорацијеве стихове: Eheu fugaces, Postume, Postume, labuntar anni... (Авај, Постуме, Постуме, брзо пролазе године…)
2. КУВАДА – обичај код неких примитивних народа да се мушкарац, кад добије дете, понаша као да га је он родио.

И. Андрић/В. Набоков, МАЛОГРАЂАНШТИНА

Малограђанин је одрасла особа, чија интересовања су оно што спада у материјално и свакидашње, а чији менталитет настаје из складишта готових идеја и конвенционалних вредности његовог или њеног времена. Рекао сам „одрасла особа“ зато што је дете или адолесцент који личи на малог малограђанина само папагај који опонаша већ доказане простаке, а лакше је бити папагај него бити бела врана. Речи „простак“ и „малограђанин“ скоро су синоними: једино што одлика простака није толико малограђански конвенционализам колико простота неких конвенционалних појмова. (НАБОКОВ – Малограђани и малограђанштина)

Малограђанштина не значи само складиште устаљених представа: то је и читаво мноштво фраза, клишеа и баналности, изражених отрцаним речима. Прави малограђанин и нема ништа друго до те ситничаве представе од којих је сав саздан. Али треба признати и то да сви ми имамо своје клишее; сви ми свакога дана користимо речи не као речи, већ као знаке, као новчиће,  као обрасце. То не значи да смо сви ми малограђани, али значи да би сви ми требало да припазимо да се не уживимо у аутоматизам размене фраза. ….Дешава се и да људи размењују фразе које носе као некакве маске, или им оне служе као пречица којом избегавају разговоре са будалама….(В. НАБОКОВ – Малограђани и малограђанштина)

…Малограђанин је конформиста, подређује се групи, али је типичан и још по нечему: он је псеудоидеалиста, он је лажно сажаљив, лажно мудар. Превара је најближи савезник свих правих малограђана. Све оне велике речи, попут „лепоте“, „љубави“, „истине“, „природе“, и сличних, постају обичне маске и варке кад их се дочепа прави малограђанин.

Малограђанин, са својом нагонском потребом да припада, да се прикључи, бори се између две жеље: да ради оно што и сви други раде, да користи ово или оно зато што то користе и милиони других; али, жарко жели и да припада некој ексклузивној групи, удружењу, клубу, редовној клијентели неког хотела или луксузног прекоокеанског брода (са капетаном у белом и свом оно дивном храном), да ужива у сазнању да председник компаније или европски гроф седи ту, поред њега. Малограђанин је често и сноб. Одушевљава се богатством и положајем – „Драга, стварно сам разговарао са војвоткињом!“ (В.НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина)

Малограђанин жели да буде обавештен. О себи говори само оно што сматра да је повољно по њега и његове пословне и породичне интересе, али другог запиткује о свему, индиректно, насртљиво, полицијски. У својој сталној и главној, стварно јединој тежњи да себе и своје право одржи и осигура, а затим што је могуће више друштвено подигне и обогати, он има потребу да сакупи што више података о свему што га окружује, и то нарочито оних који нису свима познати и који њему могу да послуже у пословању са људима. На другом полу тог његовог заинтересованог љубопитства налази се његово неитересовање за све што није, или што му изгледа да није, у вези са његовим непосредним, личним и породичним интересима.

А често видимо како се код њега то средство борбе, с временом, изродило и како је у даљим, већ обогаћеним и осигураним нараштајима, добило облик нездравог љубопитства, оговарања, препричавања, тј. постало навиком која је изгубила разлог опстанка и првобитни смисао и постала сама себи сврхом. (ИВО АНДРИЋ Знакови поред пута)

Малограђанин нема појма о уметности, укључујући и књижевност – а није га ни брига. Он је, по својој природи, противник уметности – али хоће да је добро обавештен и научио је да чита часописе. Он је верни читалац Satrurday Evening Post-а, а када чита идентификује се са онима о којима чита. Ако је мушкарац, он ће се поистоветити са сјајним пословним човеком или било којој другом „великом фацом“ – узвишеним, усамљеним, али у срцу још дечаком; или, ако је жена, малограђанка, поистоветиће се са плавокосом секретарицом, девојчицом, али мајком у души, која ће се, наравно, удати за свој шефа-дечака. Малограђанин не познаје и не разликује писце; он мало чита и чита смо оно што му може бити од користи; али, можда припада књиженом клубу и бира лепе, лепе књиге, неку мешавину од Симон де Бовоар, Достојевског, Маркана, С. Мома, Доктора Живага и мајстора рененсансе. Не мари много ни за слике, али због друштвеног престижа качи репродукцију Ван Гогове или Вистелерове мајке у дневну собу, иако потајно више воли Нормана Роквела. (В. НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина)

Пристао бих да живим, ако мора тако бити, међу дивљацима,у вихору револуције или у безумном вртлогу рата. На све бих пристао, само не на малограђански живот који никад ни у чему не показује ни величине ни лепоте ни праве радости, јер је у њему све отровано предрасудама и укаљано рачуницом која се увлачи до најскровитијих дубина људског живота, до у осмејак са којим човек човеку каже: Добро јутро!, до у брачну постељу, до на самртнички лог. А та рачуница није само бездушна него и потпуно погрешна. (ИВО АНДРИЋ Знакови поред пута)

Приредио: Александар Мирковић

Владимир Набоков – УМЕТНОСТ ПРЕВОЂЕЊА

У маштовитом свету преображавања речи постоје три врсте греха. Прво и најмање зло су очигледне грешке учињене због незнања или неразумевања. То је обична људска слабост која је у потпуности опростива. Следећи корак у ад преводилац чини, када свесно пропушта оне речи и ставове у чији смисао се није потрудио да проникне, или оне који се, по његовом мишљењу, могу показати нејасним или недоличним имагинарном читаоцу. Он се не либи да употребљава најповршнија значња речи која му нуди речник, или да жртвује образованост ради тобожње тачности: унапред је спреман да зна мање од аутора, сматрајући при томе, да зна више. Треће – и највеће – зло у ланцу грехопада сустиже преводиоца, када се прихвати полирања и дотеривања ремек-дела, гнусно га китећи украсима да би подишао укусу и предрасудама читалаца. За овај преступ требало би га подврћи суровој тортури као што се то чинило у средњем веку за плагијат.

……………………….

Сада већ можемо судити о квалитетима које треба да поседује преводилац, да би идеално реконструисао текст ремек-дела стране литературе. Пре свега, мора да буде талентован колико и аутор кога је изабрао да преводи, или да има таленат исте природе. У том и само том смислу, Бодлер и По или Жуковски и Шилер, идеално одговарају један другом. Као друго, преводилац мора одлично да познаје оба народа, оба језика, све детаље ауторског стила и метода, етимологију и творбу речи, историјске алузије. Овде долазимо до трећег важног својства: заједно са обдареношћу и образовањем, преводилац мора да влада вештином мимикрије, да поступа тако, као да је он прави аутор, репродукујући стил говора и понашање, карактер и мишљење са максималном сличношћу.

Владимир Набоков – “Уметност превођења” (одломак)
Превео: Александар Мирковић