Човек треба да буде културан! А ако његова професија не захтева културу? Ако он није могао да стекне образовање? Такве су биле околности. Ако му околина то не дозвољава? Ако га култура учини „белом враном“ међу његовим колегама, пријатељима, родбином, почне да му смета у постизању присности с другим људима?
Не, не и не! Култура је неопходна у свим околностима. Она је потребна људима који га окружују и човеку самом.
То је веома, веома важно, пре свега да би се живело срећно и дуго – да, дуго! Јер култура је равна моралном здрављу, а здравље је потребно да би се живело дуго, не само физички већ и умно. У једној древној књизи пише: „Поштуј оца и матер своју, и дуго ћеш живети на земљи.“ То се тиче целог народа, и појединаца. То је мудро.
Али пре свега да одредимо шта је култура, а затим зашто је она повезана са „заповешћу о дугом животу“.
Многи мисле: културан је онај човек који је много читао, добио добро образовање (претежно хуманистичко, много путовао, зна неколико језика).
Међутим, могуће је имате све то, и могуће је ништа од тога немати у великом степену, а бити ипак културан. Образовање не треба мешати с културом. Образовање живи од старих садржаја, култура од новог и разумевања старог као новог.
Више од тога… Одузмите истински културном човеку сва његова знања, образовање, одузмите му памћење. Нека је он заборавио све на свету, нека не зна књижевне класике, нека се не сећа највећих уметничких дела, нека заборави највеће историјске догађаје, али ако он при свему томе очува способност да схвати и доживи духовне вредности, љубав за стицање знања, интересовање за историју, осећај за лепо, може да разликује право уметничко дело од грубе новотарије направљене само да шокира, ако може да ужива у лепоти природе, да разуме карактер и индивидуалност другог човека, да се поистовети с његовом ситуацијом, а кад разуме другог човека да му помогне, да не покаже грубост, равнодушност, злурадост, завист, већ да достојанствено оцени другог, као покаже поштовањее према култури прошлости, васпитаност, одговорност при решавању моралних питања, према богатству и лепоти свог језика, говорног и писаног – то ће бити културан човек.
Култура не подразумева само знања, већ и способност да се разумеју други. Она се исказује у хиљаду ситница: у умећу да се с уважавањем расправља, да се скромно понаша за столом, у умећу да се неприметно (управо неприметно) помогне другом, да се штити природа, да се не загађује своја околина – опушцима цигарета или псовкама, рђавим идејама (то је такође загађивање, и још какво!)
Познавао сам на руском северу сељаке који су били истински културни. Њихове куће су биле савршено чисте, умели су да цене лепе песме, умели су да причају о свакодневници (то јест о оном што се дешавало њима и другима), имали су сређени свакодневни живот, били гостољубиви и љубазни, с разумевањем се односили према туђој тузи и туђој радости.
Култура је способност разумевања, то јест толеранција према свету и људима.
Културу треба у себи развијати, вежбати – вежбати душевну снагу, као што се тренира физичка. А вежба је могућа и неопходна у свим условима.
Да вежбање физичке снаге доприноси дугом животу разумљиво је. Далеко ређе се схвата да је за дуговечност неопходан тренинг духовне и душевне снаге.
Реч је о томе да су злобан и зао однос према оном што нас окружује, грубост и неразумевање других, знак духовне и душевне слабости, човекове неспособности да живи… У препуном аутобусу гура се слаб и нервозан човек, слабих живаца, који на све реагује неправилно. Са суседима се свађа човек који не уме да живи, душевно празан. Човек који не може да осети лепо, несрећан је човек. Човек који не уме да разуме другог такође осиромашује свој живот и смета другима да живе. Душевна слабост води у физичку болест.Нисам лекар, али сам у то убеђен. У то ме је уверило дугогодишње искуство.
Предусретљивост и доброта не чине човека само физички здравим него и лепим.
Лице човека изобличено беесом постаје ружно, а његови покрети лишени су лепоте, и то не смишљене лепоте, већ природне која је далеко вреднија.
Човекова посебна обавеза је да буде културан. То је дужност према себи. То је залог његове личне среће и „аура добронамерности“ око њега и према њему (то јест окренуте према њему).
Све о чему говорим младим читаоцима у овој књизи позив је на културу, физичко и морално здравље, лепоту здравља (да буду културни, физички и морално здрави, лепи у здрављу). Будимо дуговечни као људи и као народ! А поштовање оца и матере треба схватити широко, као поштовање свега нашег доброг у прошлости, у прошлости која је отац и мајка наше садашњости, велике садашњости у којој је живот велика срећа.
Димитриј Лихачове, ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Сл. гласник, Београд, 2017
Превео: Новица Јањушевић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 