Драган Крстић, ДОСТОЈЕВСКИ

/…/Од свих руских класика Достојевски се најнепосредније бавио тим питањима не само у дневнику писца и у политичким записима, већ и у самом књижевном опусу, у коме је само на други начин операционалисао средишњи проблем савременог човека – однос према Богу и Светом духу. Ако се занемари све оно што представља уметничко обележје монументалног дела Достоjевског, ако се то може занемарити, онда се у схватањима тих односа може peћи да те мале разлике у трансцендентним односима, које стварају огромне последице у овоземаљском понашању, чине окосницу драме главних јунака у целокупном делу Достојевског. На том месту могу се разликовати „јарки“ и „бледи“ ликови Достојевског, како их је сувишно разликовао један део књижевне критике, подразумевајући притом да су »јарки“ типови Шиљагов или Иван Карамазов, на пример, начелно неки „негативни“ јунак, док су „бледи“ они „добри“ као што је Аљоша Карамазов или старац Зосима. Стварна разлика јавља се на критеријуму припадности западноевропејској или славјанофилској оријентацији. Сви „драматични“ ликови Достојевског стварно су „западноевропејци“ са уобичајеним психолошким инвентаром. Достојевски их је видео, заједно са осталим руским класичарима, чак и са Тургењевом и његовим Руђином, у процесима раскола руске духовне климе, поларизације руске духовности и у настајању онога што се тако уопштено називало западноевропејском оријентацијом, из које се касније развила комунистичка идеологија, са страшном Комунистичком партијом (бољшевика). Тек касније, као комунисти (бољшевици), западноевропејци ћe cе појавити као једнообразни и „монолитни“, али су се у свом настајању јавили у неколико модалитета. Њихово понашање се разликовало, али сви они имали су заједничку тежњу да оном што је трансцендентно дато оспоре његову онострану природу и да те привидно трансформисане и рационалне садржаје подреде људској вољи и овоземаљској детерминацији. У основној схеми, то је исто оно што су настојале да учине све тоталитарне идеологије, али и идеологија модерног капитализма, који је одавно престао да буде „либералан“, и који је иза тог израза само вешто скривао своју тоталну, а донекле и своју тоталитарну и прерушену природу. Тој општој тежњи придружила се и психологиjа – прво психоанализа са типичним идеолошким обећањем да ће „рационализовати ирационално“, а затим и руска (совјетска) објективистичка психологија са тежњом да целокупно психичко подреди апсолутној рационализацији и детерминацији, чему се у свему придружила и психолошка школа америчког бихејвиоризма. То су биле школе зачете у време када се почео јављати »нови човек“ са „новом науком“ (о човеку), које су биле најраспрострањеније у психолошким круговима и давале основни печат целокупној психологији нашег столећа, слично идеологиjама у скорашњој и текућoj историји, полазећи од сличних концепата човека и његовог друштва.

По ободу руског западноевропејства друге половине прошлог столећа разместили су сe они који су тада називани „либералима“. Касније, у имплозивним процесима бољшевичке револуције, испоставиће се да ће баш ти либерали бити пресудни чинилац у доласку комуниста на власт. Они су припадали широком кругу људи, претежно у привреди, али и у државној администрацији, као и у академским интелектуалним круговима. То су били типични представници класичног капитализма, тада jош увек довољно либералног, и по тој вези они су такође припадали западноевропејцима, мада нису имали доминантне оне унутрашње, психолошке особине, које су представљале главне одлике тврдог језгра западноевропејаца у Русији. Били су у свeму осредњи, осредњи и као православци, у сваком случају нису се према православљу антагонистички односили, за разлику од западноевропејаца, који су се према православној догматици и концепту Бога, Светог духа и човека у њој односили са неприjатељством, и све скупа одбацивали, док су се према Римској цркви односили с поштовањем, налазећи у њој сличне концете човека које су тако грчевито заступали у својим идеологијама. Либерали нису настојали да освоје трансцендентне силе, да буду репрезенти тих сила, и да њихову страховиту моћ користе и сада (тада), али према својој памети и вољи. Због тога што нису у себи носили драму и трагику „новог човека“ (који је требало да буде имитација античког човека пребаченог у наше време, са лажним улогама), Достојевски се у својим књижевним делима њима није бавио (либерали се срећу у делима Толстоја и Чехова), али као да jе предосетио њихову каснију улогу у револуцији, био је њима опседнут у записима и писмима. Према „тврдим“ западноевро- пејцима Достојевски је осећao и страх и поштовање, али према либералима односио се, чини се, са једва скривеним презрењем. Прави, бескрупулозни презир према либералима показали су западноевропејци (комунисти), који су се по доласку на власт (уз битну помоћ либерала) с њима подједнако жестоко обрачунали као и са славјанофилима – све који су се разликовали од њих презирали су до ниподаштавања, јер су сматрали да само они са својим западноевропским умом поседују ону моћ одлучивања коју иначе поседују трансцендентне силе.

Сви ликови Достојевског који су се одвајали од православног и прелазили на концепте западноевропског хришћанства показивали су необичну окрутност, било у понашању, у мислима, као у случају Ивана Карамазова. Књижевни критичари су се само узгред задржавали на окрутности у делима Достоjевског и његовим личностима у романима, и то углавном када су те личности биле непосредно дате у свој окрутности (обично су спомињани Зли дуси), али ни тада није било речи о могућим импликацијама тог налаза. Тек после револуције о Достојевском је писано и као о пророку зла, и то опет на тему Злих духова.

Драган Крстић, ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Покушаји психолошке хронике – трећи том, 1974-1975, (стр. 76-79), Балканија, Нови Сад, 2016.

Драган Крстић, УЗРОЦИ МРЖЊЕ ПАРТИЗАНА-СРБА ПРЕМА СРБИМА

С обзиром на идеолошку природу режима, могло се очекивати да ништа што ће бити створено у оквиру те идеологије у уметности нeћe yспети, али је невероватно са каквом доследношћу се таква ишчекивања остварују. Током рата, док идеологија није захватила целокупну свест партизанског покрета, створена су ипак нека значајна дела, као што су, на пример, Јама или Стојанка мајка Кнежопољка. Чим се партизански покрет боље организовао, а нарочито када је установио своју државу, ништа више није могло да се роди као стваралачки чин. Понешто се ту и тамо помаљало, пробијајући се једва, више у деловима но као целина, а и тада је било спорно да ли то вреди више због тога што није бедно као све остало, или стварно носи у себи неки стваралачки садржај. Има у томе неке неправде, јер једна стра- шна епопеја наших људи, којима је дато име партизани, остала jе неопевана, а они су из једног ужасног суноврата кроз патњу истрајали.

Реч је, наравно, српским партизанима jep у Хрватској су они једино и постојали, са крајње ретким изузецима понеког Хрвата-комунисте. Сада се ти партизани-Срби хрватизују и провинцијализују као маргинални поданици бивших држава. Просто наказно делује аустријски gemutlich стил и тон понашања који се приписује тим ојађеним људима, унесрећеним онолико колико човек човека може опустошити. Само су трагедија и горчина Срба биле праве, а све остало са њима било је и остало лажно. Чак и борбeне песме које су српски партизани певали биле су иностране или старе српске песме са лажним текстовима, у којима су хвалили хрватске вође. Интернационала или Бандијера роса требало је да их утеши у њиховом приватном болу, а стара песма Од Овчара дo Каблара, са уметнутим текстом о Јосипу Брозу, требало је да им прокријумчари осећање националне припадности и борбе за национално ослобођење. Интернационално вођство са Хрватима и Словенцима у хијерархијском врху, и многобројни „Шпанци“ као оперативци са великим искуством из Шпанског грађанског рата, усмеравали су партизане-Србе да своје главне неприjатеље виде у другим Србима, који су се борили за голи опстанак, и то против истог стварног непријатеља, а не у хрватским националистима који су им убијали ближње и рушили домове. И оно мало интелектуалаца и виђенијих Срба који су изникли из њихових средина претходно су побили хрватски националисти, Немци и Италијани, а докрајчили их сами партизани по налозима свог вођства. Тако је тамошњи српски народ остао без икога ко би му могао помоћи да се у узаврелим и лудим приликама снађе. Крајем и после рата, када су се уз помоћ Англоамериканаца и Совјета дочепали власти у Југославији и Србији, ти похрваћени српски партизани, ограничени људи, острвљени на сваког, постали су орyђe за истребљивање Срба, њихових класних припадника, сељака као и варошана, на које су имали двоструку пизму.

Било је нечег халуцинантног у нашем тегобном искуству с тим људима када су крајем 1944. хрупили у Београд са партизанским јединицама. Годину-две пре тога виђали смо Србе из Херцеговине, Босне, Лике, Кордуна, Баније и других српских крајева као. избеглице у Београду. Скаменили смо се слушајући њихове приче. Све је било сићушно према величини њихове патње. Од иначе оскудних ствари које смо замењивали за храну код сељака, одвајали смо за њих шта и колико је ко могао. Моја породица је дала неке кревете, душеке, постељину, као и делове одеће које смо могли дати y оскудним временима. То су многи чинили, а цела Србија је одваjала од уста и оно мало хране која јој је преостала да би отворила јавне кухиње за неколико стотина хиљада избеглица. Када су људи из истих крајева као партизани-Срби такође дошли у Београд, дочекали смо их као оне који су устали из гроба. А они су нам одговорили мржњом. Није нас толико изненадило то што су као и претходни окупатори хапсили, мучи- ли и убијали, и на крају и пљачкали, јер су то радили и други и готово да смо се на то и навикли. Запрепастила нас је та мржња – толико нас Немци нису мрзили, претпостављам ни Англоамериканци када су нас масовно убијали из ваздуха, рушећи наша материјална богатства. Била је то лична мржња, показивана скоро у сваком појединачном сусрету, према конкретној личности, коју ти људи никада пре тога нису ни срели, нити ма шта о њој знали, али понашали су се према њој као личности која је поклала њихову чељад по њиховим двориштима у њиховом завичају. Апсурдно је то било, и ма како да нас је збуњивало, наслућивали смо да ти људи на нас преносе један страховити агресивни набој, пошто су претходно инструисани од својих комесара да тако и треба поступити. Комунисти су лукаво поступили примењујући класичну технику премештања агресије са објекта који је извор првог агресивног набоја на неки други објект. Уместо да се тај очајнички агресивни набој сручи тамо где је и настао, у Хрватској, над Хрватима који су клали недужну нејач по двориштима српских сељака, који су радили са људима других вероисповести све оно што једна зликовачка машта може замислити, да не набрајам шта све може, тај набој комунисти су усмерили на биће српског народа, и ту га заиста испразнили, постижући оба циља – да што више заштите Хрвате и да што више допринесу даљем уништавању Срба, њихових главних непријатеља.

To jе било доста лако изводљиво са наступањем Црвене Армиje у источне делове Југославије, и са идеологијом која је омогућавала да сваки непожељан грађанин ако је сељак буде проглашен „кулаком“, а ако је варошанин „буржујем“. У ту клопку српски партизани су увучени идеолошким коришћењем њихове динамике огорчености, због великог јада који су им људи уопште могли нанети, и из те клопке за њих није било излаза. Ако су српски партизани понекад успели да се освете онима који су починили злочине према њима, то је имало и своје етичко оправдање и свој психолошки смисао, који је служио као одбрана од психолошке трауме. Али ти исти партизани починили су велики број „освета“, злочина према сопственом народу, што није имало никаквог етичког оправдања нити икаквог психоло- шког смисла, па је морало представљати тешку психолошкутрауму, која се jавила одложено, тек пошто је идеолошка занесеност прошла. Тада су постали непоуздани том истом систему коме су тако верно служили, што је било довољно да уз прикладне спољнополитичке услове буду безобзирно одбачени слањем у пензију у најбољим радним годинама. Сабијени у велике бетонске зградурине, претежно на Новом Београду, са упоредиво доста пара, али као у неком гету, нису били спосбони да раде ништа друго осим да буду „борци“, сада ником потребни, од свих одбачени, а cа својим тешким бременом ужасавајућег искуства у себи.

Знам да према њима имам променљив однос. Имам на уму да говорим о претежности типа случаја и о већини, јер ни њихова група није хомогена, између осталог и по томе што многи међу њима нису пристали на улогу џелата сопственог народа. Ипак, не могу им опростити поjединачна и масовна стрељања у Србији, нарочито у Београду и већим насељима, као и масовно терање у погибију српских младића на Сремском фронту. Ту »директиву“ хрватско-словеначког врха „спровели“ су, нажалост, они и са тим се чињеницама морамо суочити, ма како неподношљиве оне биле за све нас.

Питања одговорности за своје понашање често су формалне природе јер не узимају у обзир важне околности у којима то понашање мора да се одигра. Мислим пре свега на психолошке услове тог понашања. Срби из западних крајева Југославије су до те мере били огорчени злочинима који су према њима почињени, да се лако може разумети њихова општа заслепљеност, у оквиру које је била тешко остварљива диференцијална реакција. Призор своје или туђе деце разбацане у дворишту, како су их ухватили док су вриштeћи бежала, са пререзаним танушним вратовима, забачених глава, или своје или тyђе жене у некој соби, мртве, још увек раскречених ногу међу разбацаним стварима којима се бранила док су је групно силовали Хрвати или њима придружени муслимани, распореног трбуха, јер су јој после силовања завукли нож у вагину и њиме повлачили навише. Такви и слични призори, а било их је на десетине хиљада, не побуђују само гађење, жеђ за осветом, или императив казне, већ мењају личност, врше менталну реорганизацију, у гешталт терминима врше комплетну реорганизацију и реструктурирање психолошких структура. После таквих призора ниједан не може остати оно што је био, ако је био човек и ако је остао човек. На ту психолошку основу наишла је комунистичка идеологија, са мало комунизма у себи, али са много наглашавања панславизма, улоге велике и вечне спаситељице Русије, која се бори против исто тако злог непријатеља, и која га побеђује, долазећи као спас од ове страшне море. Спаситељица је апстрактно и из даљине нудила и идеологију којом се обећавало преношење Божје државе на земљу, са апсолутном праведношћу, као мелем на рану баш тим људима, који су баш тада трпели апсолутну неправду. Комунистичка партија је одмах по нападу Немачке на Совјетски Савез међу те збуњене, унезверене и ужаснуте људе, који су остали без својих интелектуалаца и домаћина-предводника (њих је нова, Независна држава Хрватска имала прве на списку и одмах их побила), упутила своје искусне партијске раднике, нарочито оне који су имали искуства у грађанском рату у Шпанији. Овде су „шпански борци“ били на своме, као рибе у води, осeћajyћи се много боље него тамо у Шпанији, јер су иза себе имали мит о Спаситељици Русији (у чије је име све било могуће остварити), уз допунско дејство још једног мита, оног о ,Савезницима“ који „воле“ Србе и који ће им опет помоћи. Савезници су то, уосталом, преко радија и обећавали, лажно, као што је била и лаж да yопште и постоји некадашња Русија, као и све друге лажи које су говорили партијски „комесари“. Искусни специјалисти за грађански рат знали су како се људи везују за свој покрет, и то бесповратно, вешто им намештајyћи „задатке“ да осуде или убију свог комшију, Србина, блиског пријатеља, рођака, ако је тај припадао оној другој, четничкој страни. Само мали број људи успео jе да се извуче и не буде захваћен револуционарном технологиjом. Негде при крају рата, пред освајање Београда, већина западних Срба која се нашла у редовима партизана имала је иза себе учешће у убиству или и само непосредно убиство неког од Срба које је партијска политика такође прогласила непријатељем. Када су дошли у Србију и Београд, била је то уходана партијска машина за ликвидацију не само отворено супротстављених људи у грађанском рату, непосредних противника комунизма, већ и оних које је партија обележила као „потенцијалне непријатеље“, а то су били мирни грађани за које се могло претпоставити да ће показивати незадовољство комунистичким режимом. Учешће у тим убиствима и другим облицима терора над Србима запечатило је судбину западних Срба – они су тиме изгубили и последњи остатак аутономије личности.

Не желим никог да браним, нити то могу пред његовом сопственом одговорношћу. Немам ни права да то чиним, и нико нема права да своју евентуалну племенитост заснива на опроштају зла учињеног другом – то могу чинити само они који су жртве тог зла. Знам породице које су истребљене баш од стране тих западних Срба. Као опомена да се не правим великодушан на туђ рачун памтим суви, пригушени јецај жене коjа је остала сама, и оне крупне сузе човека погнуте главе, да би их некако сакрио, ћутао је, није пустио гласа од себе, а сузе нису текле низ образе, већ су падале право на под, био је повијен унапред, као да му је неко пресекао утробу. Тај тихи, пригушени плач све нас је заглушио, а скривене сузе многих прострелиле су нас као ужарено олово. Жртве ни у очајању нису биле слободне, па се њихова туга није могла претворити у јавни крик Србије, нити су грехови крвника могли бити опроштени. За ту неисказану патњу и за те неокајане грехове морали су платити они који су одржавали режим терора од кога су страдале не само жртве већ и они који су оплакивали те жртве. Ти исти, који су били носиоци терора над својим народом, и који су на последице тог терора одговорили накнадним терором, када су били одбачени од те терористичке машинерије, или када су се и сами нашли међу њеним зупчаницима, завапили су исто онако тихо као и њихове некадашње жртве, јер је и њима јавни крик био забрањен, али њихова патња нашла се у другачијем психолошком и етичком контексту него што је био случај са патњом њихових жртава.

Дубину кризе кроз коју пролазимо добро описује неразјашњеност свега што је у нама. Ко може сада – пошто су жртве отишле својим путем, и пошто су они који их оплакују такође ишчезли, или су замукли у својој патњи и неће се више отворити, јер све око себе виде као део наказног система, чак и оне који су такођe жртве тог система, само у мањем степену – ко може сада опростити и заборавити злочине? Оваква питања могу изгледати реторичка, помало патетична, па чак и демагошка, али она су стварна, психолошки раде и не могу се заобићи. Она су можда нејасна, па се на њих не може јасно одговорити, јер се одговори на њих могу наћи тек у процесима који следе, у времену које се jош није одиграло. А када се отворе ти процеси, биће у њима много срамоте. Многи који су стајали иза тих злочина осећаhe бескрајни стид који ће угрожавати саму основу њихове егзистенције, а они који су непосредно учествовали у злочинствима биће прогутани страхом, не само од могуће казне, већ и од сазнања шта су учинили. Осим саме замршености питања пред којим већ сада стојимо, тај стид и страх пред којима ћемо тек стајати биће једна од најглавнијих сметњи у изналажењу одговора на судбински постављена питања, без којих не може бити психолошког, па с тим и друштвеног ослобођења.

Драган Крстић, ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Покушаји психолошке хронике – трећи том, 1974-1975, (стр. 433-499), Балканија, Нови Сад, 2016.

Драган Крстић, ПРОГОН СРБА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

30. V 1974. Случајно сам у једној чекаоници сео поред једног човека и он ме је, не знам зашто, ословио као да сам из Приштине. Био је сигуран да се оданде некако знамо и у почетку је са неверицом примао моја разуверавања, нешто нисам могао ни да се присетим да ли сам уопште и био у Приштини. Због тога сам се и сам мало нелагодно осећао, па му о томе нисам ништа ни рекао, али споменуо сам му да моје воде порекло из оних крајева, још нешто јужније. Природно, наставили смо разговор о ономе што се догађало и што се догађа у Приштини и на Косову. Moj нови, неочекивани саговорник, још једном ме је изненадио својом отвореношћу. Као да му jе свега било преко главе (чекали смо у здравственој установи), није се обазирао на све већу „будност“ полиције, која се одавно опоравила после шока у чисткама којима је била изложена шездесетих година. Пошто је изгон Срба са Косова и Метохије добио размере лавине, полиција нарочиту пажњу обраћа на »узнемиравање јавности“ које произлази из прича о узроцима и разлозима исељавања Срба, па исказе људи о својим невољама и јадима квалификује као „блаћење политике друга Тита“, Савеза комуниста Југославије, нарушавање „братства-јединства“ итд. Осим батинања тих људи по затворима, они се упућују код судија за прекршаје, а често и на суд, где добијају и више година робије. Тиме се и затвара логички круг политике: режим који их је прогонио тамо, наставља да их прогања и у местима где су избегли, а са њима и „саучеснике“ који учествују у разговорима са тим прогоњеним и прогнаним људима. Православци, каже мој саговорник и – он то можда и не зна – мој сапатник, »морају оданде да оду, и то што пре“ Не каже „Срби“, или неки други, већ „православци“. Разговор jе био дуг и не могу изнети шта jе све речено. Уосталом, све су то мање-више познате ствари, само се овде уместо уопштеног, апстрактног оквира јавља индивидуална драма, лично сведочење једног грцајућег патника. Негде у почетку разговора почеле су да му извиру сузе, имао сам утисак не само из очију већ из целог тела, а он је покушавао да их заустави, правио се да их не примећује, само је успоравао говор, а и ја сам се правио да их не примећујем, али све нам то није вредело, била је то својеврсна лаж у том нашем отвореном разговору. Ипак, морао је заћутати, заћутао сам и ја, избегавајући и да га погледам онако орошеног сузама. И иначе је говорио тихим гласом, не из страха, као да је био нечим згњечен, а ја сам избегавао да га погледам, не из пуке учтивости, већ због сопственог стида.

Све је са православцима било неправедно и лажно, каже ми Незнанац. Прогон Срба се после рата само наставио и у првим месецима „ослобођења“ имао је чак и оштрије и веће размере од прогона под Немцима, Италијанима и балистима. Комунисти су одмах почели без икаквог суда да стрељају виђеније Србе и сваког оног који је комунистима представљао потенцијалног противника, а било је случајева и када су људи стрељани буквално за једну једину реч. Стрељања су вршена јавно ради масовног застрашивања Срба, и то је био једини случај у Европи да се на тај начин врши смртна казна. Он је као дете гледао та стрељања и сви још увек памте тај ужасни страх који је прострујао кроз српски део становништва на Косову, утолико већи што смртне казне над Србима нису извршавали Шиптари, већ „српске“ јединице (партизани, комунисти). Истовремено, то је силно охрабрило Шиптаре, јер њихови чак ни највећи злочинци нису уопште кажњавани, чак су довођени на важне друштвене положаје, тако да су Срби поново морали од њих да зависе и у свакодневном животу. Током рата Шиптари су убијали Србе, палили њихова села, истеривали их са њихових огњишта и брутално „слали у Србију“, али ти злочини су ипак имали парцијалан карактер, jер су се многи Шиптари (балисти) плашили шта ће бити после рата, а многи Срби сматрали су да је њихов изгон привремен. Сада је то „после рата“ дошло, највећи број злочинаца остао је некажњен или награђен извршеном пљачком, многи други Шиптари су се придружили прогону Срба, готово сви који су „послати“ нису могли да се врате на своја огњишта, њихова имања су упропаштена или „дата“ Шиптарима, а на многе Србе се поново сручио талас терора, овога пута од „својих“ .

После обрачуна са „четницима и »класним непријатељима“, што је све био други назив за виђеније Србе, наишла је друга фаза терора, за коју саговорник тврди да је такође била благовремено и добро планирана. Требало је одузети оружје Србима. Формално, то је требало учинити и са Шиптарима, али практично оружје је одузето само Србима. У њиховим кућама вршени су темељни претреси, од Срба је тражено да потказују своје poђаке и комшије, док су Шиптари, из „политичких“ разлога, били поштеђени тог терора. Док је готово свим Србима одузето сво оружје, само неким Шиптарима је само делимично одузето оружје, углавном оно које су они сами понудили. Право оружје остало је у њиховим рукама. Сада су сви знали да је сва власт у рукама Шиптара (са појединим српским извршиоцима) и да су готово све српске породице остале без икакве могућности самоодбране, која је основни услов биолошког опстанка. Тo је био знак Шиптарима да се према Србима могу понашати како им је драго и да им при било каквом насиљу не прети опасност нити од државе нити од будућих жртава.

Све је, у ствари, било организовано да Србе стави у крајње несигуран положај, било да је у питању материјални, биолошки или духовни интегритет. Режим се није много трудио да ту политику сакрије, али није погром Срба ни широко обзнањивао. Све што је радио било је праћено запенушаном виком о „братству и јединству“, а оно што је очигледно водило повлашћености Шиптара објашњавано је као „правилна политика равноправности“. Када је извршена ликвидација челника Удбе (Ранковић и остали), на Косову је и оно мало маске пало и отворено је проглашен слободан одстрел Срба. Тајна полиција на Косову је збиља била претежно у рукама Срба, али комуниста, који су смерно извршавали све „задатке“ режима. У ства- ри, Озна (касније Удба) је вероватно побила већи број Срба на Косову од балиста и Италијана или Немаца, а у сваком случају jе изгнала више Срба са њихових огњишта после рата него што је то учињено за време рата од свих окупатора.

Али почетком шездесетих година стрељања „четника“ и обрачуни са „класним непријатељем“ нису више били могући и полиција је ипак морала да се обрачунава са шпијунима суседне Албаније или са бру- талним силовањима жена (Српкиња), паљевинама летине (Срба од стране Шитара) и другим видовима криминалитета чији су починитељи углавном били Шиптари, јер их је претходна политика управо на криминал и упућивала. То је сигурно био један од разлога пада Ранковића и дефинитивног обрачуна са свим преосталим српским руководиоцима у Комунистичкој партији Jугославије. Када више нису пристајали да истребљују и изгоне Србе, или када то више није било могуће на полицијски начин, та полиција jе распуштена и постављена је нова. Та нова полиција била је вођена од Словенаца и Хрвата, а на Косову – претежно од Шиптара. Сада је целокупни институционални систем на Косову био у рукама Шиптара, а они нису крили да ће то безобзирно искористити. Било је бесмислено пријављивати било какву материјалну штету почињену од Шиптара -најчешће намерно. Онај ко је био довољно наиван да тужи неког Шиптара суду, био је подвргаван подсмеху. За пријаву силовања или убиства неки Србин је прекршајно кажњаван зато што „руши братство и јединство“ као и „политику друга Тита“, а у неким случајевима он је сӑм извођен на суд, јер је пријављено силовање оцењено као „клевета“, а почињено убиство као „несрећан случај“. Сви подаци са којима режим иступа у јавности су лажни, све до своје инверзије. Пре рата било је око 70% Срба на Косову и Метохији, а многи „Шиптари, стварно преобраћени Срби, с краја прошлог и почетком овог века, почели су да се враћају православљу и поново преузимају своја некадашња породична имена. Чак и они са дужим стажом преобраћеника, који су такође памтили своје порекло, почели су да се колебају, или бар нису више пристајали на антисрпску политику која им је сервирана из иностранства. Због ратног изгона Срба, тај однос становништва се после рата свео на око50% : 50% (у оних других 50% падали су и други, а не само Шиптари). А онда је настало панично бекство Срба и онда jе тај проценат у корист Шиптара отприлике у сразмери као што је пре рата био у корист Срба, мада режим стално смањује број Срба у званичним извештајима застрашујући преостале Србе и тражећи политичко оправдање за своје поступке.

Тешко обремењени разговор за кратко време дотакне многа питања и креће се између широких генерализација и безбројних специфичних детаља. Развијена прича често се односи и на индивидуалне случајеве и тада добија страховиту драматичност која подсећа на старе грчке трагедије. Па ипак, све ми је то деловало као нешто давно познато, толико, да се тиме нисам ни бавио, сматрајући свима нама добро познате чињенице исувише познатим да би се њима требало посебно бавити. Међутим, то је управо оно што указује на нешто чиме бисмо се морали нарочито бавити, а што се, у ствари, односи на нас.

3ашто смо толико навикнути на своју трагедију да је сматрамо готово природном и нечим свакодневним и баналним, да је не треба чак ни спомињати, укључујући ту и ове белешке? И најшугавији историјски пацов, и најдроњавија пришипетља великим силама сручили су се,на нас са бестијалношћу и свирепошћу последње кукавице, а Срби то сматрају некако нормалним, неком врстом свог уобичајеног историјског „следовања“ и прихватају то као неку порцију коју морају прогутати. То се добро видело током и после Првог светског рата, када су почињени слични злочини према Србима као и ови који су се скоро одиграли или који се управо одигравају, а Срби ништа нису предузели против злочинаца, мада су имали могућности да их изведу на суд. У току и после Другог светског рата Срби су се нашли у стању окупираности па практично нису ни могли ништа да предузму против злочинаца. Али, бојим се да су и тада сматрали да је покољ српског становништва нешто cасвим нормално. То је отприлике и била она струница у излагању мог саговорника која ми се није допадала. Било је у том излагању неке судбинске помирености са злочином извршеним над својим сопственим бићем и помирљивости са том чињеницом. Једва да jе ту било оне осуде зликоваца, која је нужна и без које се не може живети, било кад, на било ком месту. Да ли сe став апсолутне трпељивости може схватити као став узвишене моралности, како се то у традицији Срба и чини? Не мислим на рационални део моралности и на ружне и тешке прак- тичне последице које из таквог става следе. Шта са жртвама насиља? Ко има право да заборави очајнички крик жртве и да на тај начин достиже неку своју етичку узвишеност?

Поновна, трећa, или ко зна која по реду велика сеоба Срба са Косова морала је имати иза себе не само дивљачки и подли притисак читаве једне државе на један народ, већ и трпељивост тога народа. Претходно речена морална узвишеност Срба и спремност на трпљење и патњу имала је и своју компоненту оштећености инструментаријума односа са реалношћу. Можда је цинично мешати морал и ослабљени его, и то на обрнути начин од циничног односа психоанализе, која је у прејаком суперегу видела један од могућих узрока слабљења ега. Та психоаналитичка тврдња одувек ми је изгледала неуверљива. Али ево где ми изгледа доста уверљива тврдња да ослабљени его може довести до на свој начин ојачаног морала, али по цену, најблаже речено, мимоилажења са реалношћу. Тај морал је превише апстрактан, налази се у некој есхатолошкој равни, али нема додир са реалношћу. Водим рачуна да тај прекор свима нама, а не само изгнаницима са Косова, не буде превише груб. Добро знам да је из заветрине у којoj се налазим (уз утешну напомену да нисам увек био у таквој заветрини) лако бити судија. У ствари, напомена о којој је реч једва да се уопште може односити на људе са Косова, јер они су били уцењени на најгрубљи и најподлији могући начин, углавном преко судбине своје деце. Питање односа ега и морала најпре и највише се тиче свих нас осталих. Ипак, Срби су као читав један народ доживели страшан прогон у целини, где jе изгон са Косова само једна епизода тог прогона, можда његова завршна секвенца, они су прогоњени и прогнани из Лике, Баније, Кордуна, других делова Хрватске, из делова Словеније из Славоније, из Далмације, Херцеговине, Босне, Барање, Бачке, из Македоније, чак и из Црне Горе, срца Србије, да не спомињем суседне државе. Да ли је пораз Срба и Србије био таквих размера да је омогућавао тако свеобухватан прогон читавог народа практично у свим његовим стаништима, укључујући ту и матичну Шумадију? Ваљало би признати да су Срби можда превише били (несвесно) убеђени у свој пораз и његову тоталну величину и да су можда пребрзо журили да се сједине са својом матицом. Била је то подмукла игра режима који је побуђивао антагонизам према Србима где год jе и кад год је то могао, али изгледа да су Срби поверовали том антагонизму и унапред при- хватили пораз већих размера но што је он стварно био.

Не треба сумњати да ће овај народ умети да идентификује изворе општих дезинтеграционих процеса. Мало више сам се задржао на њиховој унутрашњој природи, иако не сматрам да је та страна проблема овде преовлађујућа. Основно је питање увиђања спољних услова у којима се српски народ нашао, а они су све време маскирани на много начина. Процеси увиђања већ су почели и они се одражавају на односе Срба према онима који су се приказивали као њихови савезници и браћа. Није случајно што сам чак и сам морао постати озлојеђен њиховом заједничком улогом у прогону Срба, а неће нимало бити случајно што ће ускоро много више њих бити озлојeђено истином која се помаља. То ћe се нарочито односити на непријатеље Срба унутар Jугославије. Уједињење Југославије је већ сада спорно, јер је тим чином уништена одбрамбена способност Срба који су традиционално били спремни да се боре само против спољњег, а не и унутрашњег непријатеља.

Одмах после уједињења, у мирнодопским условима, дејство унутрашње мржње одражавало се на моралном и психолошком плану, а у ратним условима испоставило се да је мржња мон- струозних размера. У протеклом столећу та мржња је била једина константа на југоистоку Европе, а све остало могло се мењати. Мржња је била не само монструозна већ и фантастична у својим модалитетима. Она је уједињавала све, без обзира на верску, етничку, идеолошку или партијску припадност, и није била омеђена административним или државним границама. Словенци, покатоличени Срби као Словенци, Хрвати, покатоличени Срби као Хрвати, Maђари, Немци (фолксдојчери), исламизовани или покатоличени Срби у Босни и Херцеговини, Албанци, Шиптари, исламизовани или покатоличени Срби као Албанци и Шиптари, побугарени или грцизирани Срби у Македонији, римокатолици, муслимани, протестанти, припадници ко зна којих секти, присташе комунистичке, националсоцијалистичке, фашистичке идеологије, припадници фашистичких, нацистичких и комунистичких партија (да споменем оне најглавније, а све су биле људождерски тоталитарне) али и припадници социjалистичких, социјалдемократских, демократских, либералних, сељачких и других партија (које би у концепту требало да носе са собом отворену свест, али су се у контексту мржње према Србима такође нашле у положају тоталитарно затворене свести) – сви они били су сјајно уједињени против Срба, не показујући готово никакве разлике у мржњи, мада су њихове међусобне разлике биле далеко веће од оних које су их делиле од Срба. Као вођени неким чудовишним диригентом, чије су канџе држале палицу која jе дотицала сваки кутак Југославије, сви они, као у хору, певали су једну те исту, лажну и дречаву песму, чије је извођење само привидно личило на хистерично пренемагање, а у ствари то jе била опасна, параноидно-схизоидна песма.

И сви су убијали на исти начин. Жртва је морала да буде измрцваре- на и искасапљена, пререзана ножем или здробљена маљем, а лобања детета морала је да буде смрскана ударцем о зид, то су чак и увежбавале убице-почетници, било је важно како ухватити дете за једну ногу и како га треба замахнути и треснути о зид да прво удари главом. И ништа их није могло зауставити у тој махнитој песми ни у побеснелој мржњи. Ни згуснути хропац у пререзаном грлу жртве, ни врисак деце која су бежала по собама, ни молбе мајке са дететом на грудима, ни ћутња стараца на праговима својих кућа.

Драган Крстић, ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Покушаји психолошке хронике – трећи том, 1974-1975, (стр. 26-33), Балканија, Нови Сад, 2016

Драган Крстић, СМРТ ИВА АНДРИЋА И БОЛЕСТ МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА

15. II 1975. На дан кад је објављено да је умро Иво Андрић проносила се гласина да је умро одмах иза В. Влаховића, али да је вест о Андрићевој смрти задржавана да не би сметала сентиментализацији смрти једног политичара. Сахрана једног нобеловца потпуно би покрила вест о смрти, као и сахрану, једног од високих сатрапа диктатора и то је оно што jе режим хтео да избегне. Ако је гласина тачна, онда је и сасвим логична, а ако је производ потенцијалног психолошког поља, онда је психолошки истинита. И једно и друго оценује режим у правом светлу.

Донекле изненађује да Андрићeва сахрана није била „велика“ и да режим од ње није начинио свој уобичајени институционални спектакл. Политичари нису искористили прилику да се идентификују с једним нобеловцем. Није било ни онолико народа колико се могло очекивати с обзиром на славу и читаност заиста великог књижевника и интелектуалца. Претпостављам да је сахрана ишла донекле према изричитој жељи самог Андрића да се избегне могући циркус који би режим сигурно „организовао“ око његове сахране, не би ли га и мртвог искористио за своје циљеве. Али може се претпоставити и да је упоредиво мало обичног народа дошло на сахрану због тога што му није заборавио оно понашање непосредно иза рата, нарочито почетком педесетих година. Касније се Андрић тргао и брижљиво избегавао сваку могућност да га режим искористи за своју идентификацију са најзначајнијим српским писцем нашег времена, али стари Београд му ипак није опростио оно претходно „прилагођење“. Тај део Београда је вероватно неправичан, јер у својој тоталној апстиненцији није разумео онога који је морао на неки начин бити укључен у систем, а носио је са собом пртљаг, због кога је режим тражио посебну цену тог учешћа.

Тај део осуђyjyћeг мишљења добро је описала мама, слушајући коментаре о Андрићевој смрти на телевизији. Не чује добро и мене пита за нејасна места: Не кажу да је најзначајније ствари написао пре и за време рата? Не спомињу ону приповетку Зеко? Има једна песма, додаje, чији се текст односи на све њих: По сто пута да ми кажеш ла си срећна, не верујем ти, јер онај који лажно воли никада неће бити и не може бити срећан. Сви су се они лажно волели и зато су сви тако несрећни.

У некролозима су заобилажени предратни и ратни периоди Андрићевог стваралаштва, нарочито његове дипломатске делатности. Али и сви некролози су непогрешиво истицали судбинску повезаност Босне и Херцеговине са Србијом, што и јeсте главна тема Андрићевог књижевног опуса. Независно од свега осталог, Андрић ћe остати симбол те повезаности, заједно са Дучићем, Куленовићем и другим српским (босанско-херцеговачким) књижевницима, уметницима и другим јавним личностима. Осим предратне целокупне духовне и делатне оријентације Андрићa која није била по вољи режиму и због које се, yосталом, Андрић врло бледо „покајао“ (а неки Београђани су му чак и тај мали уступак замерили), режим сигурно није могао да прихвати Андрића и због његовог симболичког значаја повезивања Србије са другима. То је са своје стране, поред осталог, утицало да одустане од идентификације са Андрићем кроз евентуалну институционално самопоказујућу сахрану и уобичајене политичке ритуале једном књижевнику.

***

О једном другом Босанцу круже друге приче. Пре месец-два говорило се да је Меша Селимовић тешко болестан. Затим је дошла вест да се опоравља и да више није у критичном стању. Пошто и иначе није сасвим здрав, на некој приредби у Крагуjевцу био је пред срчаним ударом. Позлило му је када му је неко поднео да потпише неку изјаву „другу Титу“ као знак оданости. Тo је Селимовић схватио као понижење, нешто слично је рекао и одбио да ту изјаву потпише. У сали је настало комешање, многи су се поплашили од могућих последица, неко га је мувао и гурао да ипак потпише „дубоку оданост“ и Селимовић је то најзад учинио. После тога позлило му је и пао је у постељу. Сада се извлачи из кризе. По својој драми случај je екстреман, али по свом обрасцу описује стандардне психолошке невоље српских интелектуалаца, који пролазе кроз хиљаде сличних траума.

Драган Крстић, ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Покушаји психолошке хронике – трећи том, 1974-1975, (стр. 263-265), Балканија, Нови Сад, 2016

Драган Крстић (1), МОРАЛНИ И КОГНИТИВНИ РАСПАД ТОТАЛИТАРНИХ РЕЖИМА

18.12.1975. Неочекивани сусрет на аутобуској станици морао сам асоциjативно завршити са једним исто тако неочекиваним сусретом и разговором у стану Жиже Васића. Не сећам се да ли ме је Жижа посебно позвао или је то био један од мојих уобичајених одлазака код њега, тек тамо сам затекао академика др Косту Тодоровића, дугогодишњег професора Медицинског факултета. Он и Жижа били су земљаци и даљи рођаци, а дуго су колегијално и професионално сарaђивали. То наше виђење могло је бити крајем педесетих или почетком шездесетих година, па се после више од десет година не сећам свих појединости, али зато се неких општијих ствари јасније сећам. У соби су били само њих двојица. Кад сам ушао, осетио сам да је проф. Тодоровић нагло преки- нуо разговори да се осећaо помало неугодно. Помислио сам да треба да одседим неко краће време, и да у првој згодној прилици, да не испадне нападно, одем како бих им пружио прилику да наставе разговор. Жижа је ту нашу лаку и једва приметну нелагодност прекинуо напоменом да сви заједно можемо наставити разговор, уверавајући Кочу, како га је звао, да у мене може имати поверења као и у самог Жижу. Углавном, реч је била о следећем: проф. Тодоровић је био забринут због све већег опадања, просечног нивоа интелигенције студената медицине и дипломираних лекара и замолио је Жижу Васића да тестира општу интелигенцију неких група студената и лекара.

Жижа је тада радио у Команди ваздухопловства (Лекарско-летачкој комисији, касније у Ваздухопловно-медицинском институту) и могао је да под видом истраживања (стандардизације тестова) изврши та испитивања. Узео је тест (Равенове) Прогресивне матрице, извршио испитивања, статистички обрадио прикупљене податке и — добио катастрофалне резултате. У неколико група испитаника аритметичка средина њихових резултата износила је од 24 до 34 поена, што ме је толико изненадило да сам просто устукнуо и заћутао пред оним што ми је Жижа говорио.

Неку годину пре тога, средином и крајем педесетих година, извршио сам неколико стандардизација теста Прогресивне матрице на различитим популацијама и различитим узрастима. Тада је то био један од главних мерних инструмената у професионалној оријентацији и потрудио сам се да његову стандардизацију изведем са статистичком перфекцијом, а добијене норме користио сам у непосредном раду приликом класификације испитаника на критеријуму опште интелигенције. Чак и код прелазних категорија није било много неизвесности, јер је извршена класификација на основу тих стандардизација била углавном у складу са резултатима на другим тестовима, које сам такође стандардизовао на разноврсним популацијама испитаника.

У тим стандардизацијама просечне вредности кретале су се од 34 (завршни разреди основних школа у Београду, у унутрашнњости нешто ниже) до 44 (матуранти гимназија, студенти). Вредност од 24 поена била је индикатор за класификацију менталне заосталости (која се онда испитивала другим тестовима), а нижи резултати указивали су на вероватноћy да је испитаник оштећену неким основним менталним функцијама, нарочито у области перцепције геометријских облика (због прележаног енцефалитиса итд).

Дистрибуција резултата испитаника на тесту Прогресивне матрице је карактеристична по томе што је на нижим крајевима мерне скале платикуртична (до око 25 поена), у средњим распонима лепто- куртична, са збијеном фреквенцијом случајева око средње вредности, а од око 55 поена дистрибуција поново постаје платикуртична, са развученим случајевима до завршних 60 поена. Ако јe популација претходно била селекционисана на критеријуму опште интелигенције и тако постала хомогена (студенти), отпада њен платикуртични део на нижим вредностима мерне скале, случајеви се тесно групишу око средњих вредности, са смањеним распоном између највише и најниже добијене вредности на тесту. Из Жижиног описа добијених дистрибуција видело сe да су групе које је он испитивао биле стварно контраселекционисане на критеријуму опште интелигенције. Број случајева на нижим крајевима мерне скале се развукао и нагомилао, на вишим је опао, а распон између најнижег и највишег резултата на тесту се повећао скоро до максимума. Биле су то не само неуобичајене и стога ненормалне дистрибуције за тест Прогресивне матрице већ и својеврсни контрамодел тих дистрибуција. Као изразити невербални тест интелигенције, Прогресивне матрице можда нису биле најбољи мерни инструмент за испитивање медицинара (који се баве у знатној мери вербалном дисциплином), можда би неки вербални тест дао нешто повољније просеке, али тај тест смо већ примењивали у сличне сврхе (за оцену опште интелигенције), јер обухвата опште перцептуалне функције и опште резоновање, што је битно за оцену опште интели- генције — уосталом тако се и у свету радило и ради.

Сва тројица у тој соби знали смо шта то значи, а академик Коста Тодоровић је најбоље знао шта све то наговештава. Покушавали смо и њега и себе да утешимо могућношћу да узорак испитаника није био репрезентативан за укупан број лекара и студената медицине, или са напоменом да у тој испитиваној популацији има и известан број изузетно даровитих људи и да ће они давати основни садржај целокупној служби. Ништа rа није могло утешити, јер је већ и раније наслућивао оно што су сада тестови показали. Његово издужено и изборано лице постало је још издуженије, а упали образи и боре још израженији. Говорио нам је о специфичности здравствене службе, која реди онолико колико вреди њен најнижи организациони ниво, он се састоји од „обичних“ лекара, и који обухвата далеко највeћи број пацијената. Да би та служба ваљала није довољно чак ни да се задовољи захтев за просечним интелектуалним способностима, а овде је јасно да су те спосбоности испод просека, и да постају све ниже. То је многима било јасно и без ових испитивања. Известан број даровитих стручњака једва да нешто значи, јер читава служба није у стању да их прати, а број пацијената које би ти одлични стручњаци могли да обухвате по правилу jе незнатан у односу на општи морбидитет. Био је уверен да су процеси опадања интелектуалног нивоа у здравственој служби равни најтежој елементарној несрећи која може задесити један народ. „Онај ко не ради непосредно са пацијентима можда то и не може да види, додао је, ,али ја сам то већ видео и видим како та несрећа нараста и обухвата све већи део становништва“.

***

У овом случају значајни су механизми инверзије функциje, који се у здравству добро виде баш зато што се оно односи на највише вредности и зато што ради на најнижим нивоима организационе схеме, па је обухватно. Све службе тоталитарног система морају прећи у своју функционалну инверзију, јер претходно добијају инверзну структуру. То је, наравно, апстрактна тврдња која се односи на основни правац развоја, док се реално нека институционална функција одвија хаотично, са парцијално позитивним и негативним функцијама.

Тежња ка инверзији функције најлакше се примећује у привреди — онемогућавање производње која одговара потребама, све лошији производи уз све већу цену, све мања продуктивност, а привреда би требало да има управо супротне функције. У здравству, међутим, добро се види онај претходни услов — да је неопходна инверзија структуре. Режим је само успутно заинтересован за инверзију функ- ције, чиме се стварају оскудице у вредностима, што се касниjе користи за уцену и корупцију становништва. Првостепено je режим заинтересован за инверзију структуре, јер само тако може да формира институционални систем који ће верно служити диктатору. Та обрнута друштвена структура већ је запажена и обично се мисли да све више место у друштвеној хијерархијској лествици јесте у корелату са све мањим и нижим вредностима које личност носи у седи. При томе се најчешће на уму имају моралне вредности. Постоји извесна фасцинација моралним распадањем диктатура, што спречава увиђање њиховог когнитивног распада. Морална корупција једне диктатуре доводи до расула међуљудских односа, али распад или обрнути рад њених когнитивних функција доводи до сукоба са објективном реалношћу. Неспособност увиђања релација (одсуство интелигенције) и недовољност знања јесте нешто што диктатура више не може да контролише, док међуљудске односе може увек (до распада система узрокованог сломом когнитивних функција).

Диктатор може да постави систем који негативно селекционише и на сва виша места поставља све неспосбније, а после губи контролу над односима са реалношћу. То ствара велике патње у становништву, посебно када је у питању здравствена служба, али, истовремено то је знак да режим није у стању да одржава ваљане односе са објективном реалношћу, коју по природи ствари не може да измени.

Слом социјалистичког система, који сe jедини данас јавља као тоталитарни систем, неће произаћи из његовог моралног слома, јер се он морално распао још пре доласка на власт, још у оквиру своје у основи неморалне идеологије. Тај слом ће настати из распада когнитивних функција и немогућности успостављања ваљаних односа са објективном реалношћу.

Драган Крстић, ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Покушаји психолошке хронике – трећи том, 1974-1975, (стр. 419-423), Балканија, Нови Сад, 2016

НАПОМЕНА: 1. Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер. 

(Биографија Драгана Крстића преузета са СТАЊА СТВАРИ https://stanjestvari.com/2019/03/22/dragan-krstic-autoagresija-kod-srba/)