Душан Батаковић, ВИСОКИ ДЕЧАНИ

У дну Метохије, на путу између Пећи, седишта старе српске патријаршије, и Призрена, једне од славних престоница Немањића, уздиже се манастир Високи Дечани. Подигнут је на десној обали Дечанске Бистрице, у затрнавској жупи, на месту где је још Свети Сава намеравао да сазида цркву, на ивици плодне метохијске равнице обрасле шумарцима питомог кестена и високим боровима. Одмах испред манастирске капије зараван прелази у клисуру која се уздиже до сурих врхова Проклетија – природне границе која раздваја Стару Србију од Албаније. Као и већина владарски гробних цркава сазидан је на изузетном месту, шумовитом и натопљеном водама. Сав од разнобојног мермера, дечански манастир доминира околином. Складом својих пропорција и кубетом које висином од двадесет девет метара као да додирује ниско небо, Дечани сасвим залужују придев високи.

дечани одозго

Сви путописци који су походили задужбину Стефана Дечанског, остајали су задивљени њеном лепотом – једни, складом архитектуре и очуваношћу живописа, други лепотом икона, скулптуралних украса, богатством ризнице и бројем илуминарних рукописа. Један анонимни Београђанин је још у XV столећу описао чудесну лепоту Дечана: „Стефан Урош III кога и Дечански називамо, сазида цркву прекрасну Св. Вазнесења на реци Бистрици,на Дечанима. Сваку мисао превазилази лепотом црква његова, мраморјем и величином и различитим ликовима, зашта није довољна година да се исприча, а изглед цркве вид и очи које гледају умара, од силне светлости мрамора као нека звезда Даница која изјутра сија.“ (1) Средином XIX века у једном путопису је забележено да, кад је о верским празницима кубе манастира бивало осветљено, његова светлост је допирала све до јужног краја метохијске равнице, до Призрена. (2)

дечани анфас.jpeg

Велика црква, подигнута у славу Христа Сведржитеља, маузолеј је српског краља Стефана Уроша III Немањића (1321-1331), сина краља Милутина. По слави своје задужбине и чудотворним светачким моћима, у верској традицији и народном предању запамћен је као св. Стефан Дечански. Градњу манастира, започету 1327, Стефан Дечански поверио је мајсторима из Приморја, чији је рад надзирао архиепископ Данило II. (3) Након смрти Дечанског, зидање је 1335. завршио његов син, краљ, и потоњи цар Стефан Душан, који је тако постао његов други ктитор. Украшавање цркве живописом окончано је 1347-1348, трудом првог игумана Арсенија. (4) Храм је био опасан утврђеним зидинама у којима су са унутрашње стране дозидане монашке келије. За потребе братије, у манастирском кругу, поред велике трпезарије, саграђени су конаци и друге неопходне зграде. Повељом издатом у Породимљу (1330-1331), коју је касније потврдио и допунио Душан, Стефан Дечански је манастир богато обдарио богослужбеним књигама, реликвијарним предметима и пространим имањем. Дечанско властелинство, са 89 села, заселака и катуна, имало је, поред хиландарског, и највећи феудални посед који се у средњем веку простирао „између Комова на западу и развођа Белог Дрима и Ситнице на истоку, и између развођа Пећке и Дечанске Бистрице на северу и Дрима на југу, са појединим поседима и ван ове зоне“. (5)

loza nemanjića.jpg

Стефан Душан је након очеве смрти његове мошти пренео из Звечана у Дечане, где се и данас налазе, у мермерном саркофагу северно од олтарских двери. У другом каменом саркофагу, у наосу цркве, сахрањена је вероватно св. Јелена, сестра Стефана Дечанског, а у припрати су гробови властелина Ђорђа Остроуша Пећпала (у монаштву Јефрема), једног од ктитора живописа нартекса, Марине Витославе Пећпал, сестричине депоста Оливера, и Иваниша Алтомановића, сестрића кнеза Лазара. (6)

kivot sa moštima.jpg

После Косовске битке, дечански манастир је похарала турска ордија, па га је 1397. обновила кнегиња Милица (монахиња Евгенија) са синовима Стефаном и Вуком. Удова кнеза Лазара издала је и повељу којом је манастиру вратила сва отета имања и даровала нова. (7) У раздобљу до турских освајања, Дечани су били значајно верско и културно средиште Метохије. У манастирском конаку радила је школа, а у близини је била подигнута велика болница. У испосницама у Белаји (Белајској пустињи), на тешко приступачним литицама у брдима изнад манастира, анахорети су, подвизујући се, преписивали и минијатурнама украшавали литургијске књиге. Поклонима побожних ходочасника и приложника настала је временом богата ризница. За владавине деспота Стефана Лзаревића, потоњи кијевски владика Григорије Цамблак саставио је, као настојатељ манастира (1402-1409), знаменито Житије Стефана Дечанског. (8)

КУЛТ СВЕТОГ КРАЉА

У хијерархији српских светитеља, Стефан Дечански има особито место. Страдалничка биографија проткана легендом о чудесном исцељењу – кад му је, ослепљеном, вид био враћен милошћу св. Николеучинила га је током столећа турске владавине, најпоштванијим српским светитељем у Метохији, на Косову и у Повардарју. Премда у сачуваним изворима постоје разлике у тумачењима о месту, времену и начину како му је после ослепљења враћен вид (Цариград, Овче Поље), оне јасно показују да је култ Стефана Дечанског с временом све дубље урастао у свест народа. (9) Цамблак га је због задобијених рана поредио са Јованом, по напастима са Јосифом, по кроткости са Давидом, а по мудрости са Соломоном. По вери, наводи Цамблак, Дечански није био мањи од св. Симеона Немање и св. Саве, него их је и превазишао мученичким венцем. Вук Караџић је у  Српском рјечнику записао да је по легенди Стефан Дечански ослепљен у Призрену: „Срби приповиједају да је Дечански краљ (пошто му је отац извадио очи и објесио на концу више градских врата) изашао слијеп у шетњу иза града (Призрена), па га опазио св. Аранђел и сажалио му се, па се створио у орла и долетјео те украо његове очи изнад врата и даровао му их, и рекао: ‘одечи очи’. Онда је краљ прогледао, и на оном мјесту начино Дечане. Да видите високе Дечане.“ (10)

стефан дечански 1

Канонизација Стефана Дечанског, која је уследила убрзо након његове смрти, по Цамблаку после седам година, а свакако у првој половини XV века, помогла је распростирању култа у свим српским земљама. Прву службу саставио му је Григорије Цамблак. Тропар и кондак Стефану Дечанском штампани су у Цетињском псалтиру (1495), а потом у Празничном минеју Божидара Вуковића у Венецији (1538), са илустрацијом у дрворезу, коју је урадио Мојсеј из Будимља. У Празничном минеју први пут је предстаљена композиција у којој св. Никола приводи Стефана Дечанског Христу. Она ће касније постати узор ликовном представљању светог краља. Лик Стефана Дечанског потом се почео сликовно приказивати на целом простору под јурисдикцијом српске цркве. Дечански калуђери су скупљали прилоге за манастир по свим крајевима Балканског полуострва, а стизали су и до Русије, где је култ светог краља Дечанског с временом стекао мноштво п оклоника.

stefan d. ikona.jpg

Ширењу култа нарочито је допринело Житије из пера Григорија Цамблака. За разлику од Житија Стефана Дечанског у Даниловом зборнику, где се околности по којима је Дечански изгубио живот због близине догађаја не помињу, Цамблаково Житије садржи многе појединости о његовом трагичном крају. На драматичан, литерарно упечатљив и психолошки продубљен начин, пишући без политичких оптерећења Даниловог настављача, Цамблак је оживео лик владара мученика: „Стефан је трагична личност, распет између оца, жене, сина, неискрене и подле околине, агресивних суседа. 〈…〉 У класичном хагиографском тону, овде се развија сцена једне заиста људске драме. Историјиски податак више није важан, у први план избија унутрашња природа, психологија јунака биографије.“ (11) Почетком XV столећа, култ светог дечанског краља имао је извесне подударности са постанком култа кнеза Лазара. Успостављен је континуитет мартирства владара из светородне династије Немањића са новом династијом Лазаревића. Кад се текстови Цамблака о Дечанском „читају заједно са косовским списима, открива се извесна генеалогија, развој и логична веза догађаја и континуитет мученичког опредељења, уз истовремену духовну и моралну условљеност земаљског пораза и страдања. 〈…〉 Са мученичким ликом Дечанског, придуженим великом страдалнику кнеу Лазару, наслућена је већ у доста јасним обрисима једна далекосежна трагедија српског народа.“ (12)

стефан дечански.jpeg

После обнове Пећке патријаршије (1557), култ Стефана Дечанског био је, као образац беспримерног мучеништва, нарочито подстицан. Житијна икона светога краља коју је насликао знаменити дечански зограф Лонгин (1577) показује „да је Пећка патријаршија изабрала да прославља, кроз сликарство, између свих српских владара светитеља, уз св. Симеона Немању и св. Саву, баш Стефана Дечанског, зато што је он био у животу изложен мучеништву и остао заточник вере. 〈…〉 И поред најтежих мука остати постојан у вери била је црквена порука српском народу у турском ропству кроз икону светог краља Стефана Уроша III 〈…〉 јер није био мањи по вери и жудњи божанственој од Симеона и Саве свештених и од богоносних отаца својих, већ њима подобан… да превазиђе и њих именом и венцем мученичким.“ (13)

ЧУДА и ЧУДЕСНА ИСЦЕЉЕЊА

Легенда о светом краљу из Дечана одржавала се снагом разних чуда, од којих је најранија већ Григорије Цамблак унео у своје Житије. Тек у првим вековима турске владавине у српским земљама, та чуда добила су свој пуни смисао: она увек садрже поуку да свети краљ Стефан Дечански штити српски народ од обести освајача и кажњава оне невернике који су се дрзнули да оскрнаве или похарају његову задужбину. Чуда светог краља посведочена много пута, крепила су, у тим тешким временима, душе безбројних поклника његовог култа. Једно од карактеристикчних чуда је како св. Стефан спасава народ од турског зулума, према једном запису из Белаје, саопштио је Леонтије Нинковић. У време Бајазита II, турски башибозук крстарио је Метохијом палећи, пљачкајући и убијајући незаштићено становништво које је уточиште потражило иза тврдих бедема Дечана. Тако, једном, кад су Турци провалили у манастир, удари земљотрес и уплаши све присутне: „У часу гробне тишине, црква се освијетли са чудном свјетлости и блијеском, па се могла видјети игла у боровима и код киселог извора уз Бистиру. Црквена се врата отворише, изађе један старац у златном орнату, удге и бијеле браде са крстом у десној руци и стаде код источника пред црквом. У тренут ока, старца окружи група витезова са бојним кпљима, а један витез на виловиту коњу, са исуканим мачем, стаде са десне стране поред старца. Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу. Старац прекрсти крстом на све четири стране и благо рече: „Идите грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на мру’ и моментално свега нестаде. (…) и Турци као бјесомучни побјегоше из манастира.“ (14) Старац на вратима цркве био је свети краљ Стефан Дечански, а витез са исуканим мачем легендарни косовски јунак Милош Обилић.

унутра дечани.jpg

Друге приче о чудима (о „Татаринхану“, о бездушном „Гашлипаши“) везане су за збивања с краја XVII века, уочи Велике сеобе Срба. Поново потврђена вера у чудотворну моћ светог краља који дечанску лавру спасава од покушаја похаре и претварања у џамију, помагала је братству да у смутна времена, кад су многа хришћанска светилишта рушена и скрнављена, сачува свој манастир. Премда наизглед заштићен султанским ферманима о соколарским повластицама, дечанска монашка обитељ је непрестано морала да изнова, доказима светачких чуда, обесхрабрује бројне насилничке дружине које су крстариле Метохијом смерајући да насрну и на дечанску лавру. (15)

Култ св. Стефана Дечанског није заснован само на брижљиво однегованој легенди у црквеним круговима него и на чврстом веровању у исцелитељску моћ његових моштију које могу да оздраве умноблне, слепима поврате вид, а нероткиње усреће породом. У непосредној близни манастира, налазио се извор лековите минералне воде за који се у народу веровало да враћа вид, јер је по легенди и сам свети краљ прогледао пошто се на њему умио. Нероткиње и жене свих вероисповести, које желе лак порођај, столећима се већ побожно провлаче испод кивота са моштима светог краља у Дечанима. Светитељски култ брзо се ширио, а у мирнијим временима привлачио је реке ходочасника из Старе Србије и Македоније. Захваљујући култу светог краља, који је под турском влашћу примио и изразито нацонално значење, Дечани су поред утицајног верског средишта постали и снажно народно упориште у којем је, уз духовно окрепљење, брижно неговано предање о непролазној слави старе српске државе.

untr.jpg

Веровање у исцелитељску моћ светих моштију с временом су од српског становништва прихватили и муслимани, и исламизовани и поарбанашени Срби, а потом Власи, Цигани, Јермени и Јевреји.

После Велике сеобе Срба 1690, то су постепено учинили и досељени Арбанаси, називајући дечанског свеца „Krali shrejet prej Deqanit“ (Свети краљ из Дечана) или „Baba Kral“ (Отац Краљ). (16) Јачина култа ипак није увек успевала да сачува манастир од напада арбанашких одметника, посебно у раздобљима обележеним ратовима. У манастиру је, због тога, увек било чувара – тзв. војвода, из локалних арбанашких фисова, који су за знатну плату и облине поклне у натури оружјем штитили манастир. (17) Избор војводе доносио је велике повластице, па су се Арбанаси из околних села често отимали за ту дужност: „С једне стране рачунајући за част бити у дужности чувари овог манастира, а с друге – предвиђајући слобднији живот у манастиру, са добром платом и коришћу од њега за сву фамлију, Арнаути су се непрекидно око тога завађали. Свако племе хтело је имати кавезом (чуваром) манастирским свог човјека; због тога су били раздори међу њима, али свагда и овај и овакав раздор штетовао је само благостању манастира. Монаси су свагда морали плаћати својом стоком и имањем и штавише нападањем на манастир од стране племена или села, која су хтјела дати манастиру свог војводу против жеље братије манастирске.“ (18)

Душан Батаковић, ДЕЧАНСКО ПИТАЊЕ (одломак, стр. 5-12),Чигоја штампа, Београд, 2007

Advertisements