Душан Батаковић, ОСНОВЕ АРБАНАШКЕ ПРЕВЛАСТИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Српско-арбанашки односи на Косову и Метохији, у раздобљу од велике источне кризе до Балканских ратова протицали су у знаку новог продубљивања дуготрајних, вишевековних сукобљавања: у свим равнима живљења — верским, националним, политичким, привредним и културним  — био је то кобан судар опречних концепата друштва и окршај двају националних интереса коЈи су се међусобно искључивали. (Сукобљеност интереса Срба и Арбанаса била је вишеструка: „Арбанаси на Косову, који су у већини били муслимани, верски су се идентификовали са Турцима, а преко њих и са Царством. Хришћане, као непријатеље Турске, тако су и они (Арбанаси) сматрали своЈим непријатљима. Међутим, што се тиче Словена, мржња косовских Арбанаса није била заснована на религији, иако је религија њу појачала, већ на етничкој разлици: они су се борили против странаца (Шкија — Словена) који су жудели за њиховом земљом“ (S. Skendi)).

У средишњим областима Старе Србије (Косовског вилајета) арбанашко-српско непријатељство није почивало на равноправном односу снага. Срби су већ вековима били ненаоружана раја, а Арбанаси наоружани и господарећи муслимански слој. У условима сталног слабљења ауторитета турске администрације, јачања племенске анархије и политичког положаја Арбанаса у друштвеној хијерархији, тај однос исказивао се посредством зулума — једностраног арбанашког насиља над српским живљем.

Живот српског народа на Косову, највећим делом чифчија (закупаца туђе земље који су локалном феудалцу — бегу, давали четвртину, а султану десетину прихода), затим ситних занатлија и средњостојећих трговаца по метохијским и косовским варошицама и малог броја слободних сељака са властитим поседима (Доња и Горња Гуштерица), био је изузетно тежак. Одржање голог живота зависило је од непостојане заштите поткупљивх чиновника локалне турске администрације, глобљења закупаца пореза, од воље велепоседника и мноштва арбанашких одметника (качака). Без сигурне правне и економске заштите, без народне цркве и националне организације, у условима све веће дезинтеграције турског управног система, положај српског живља драматично се погоршавао, да би од почетка источне кризе постао несносан. У једној жалби руском цару 1877, Срби из Пећи и околине жалили су се да турске власти с њима поступају као са робовима.

Положај Арбанаса који су, уз Србе, били најјача етничка групација на Косову и Метохији битно се разликовао. Са изузетком малих католичких оаза око Пећи и Ђаковице, већина арбанашког живља у овим областима била је муслиманске вероисповести. Упркос сукобима с турским властима против мера султана реформатора у првој половини XIX века, арбанашки елемент муслиманске вере био је чврсто везан за исламске темеље османског друштва. У теократској структури Османског царства није било знатне разлике између „дина“ (религије) и „милета“ (нације).

Арбанаси су, како је приметио Стојан Новаковић, „без већег узнемирења живели по својим народним аутономним установама још од средњег века“, али су кроз припадност исламској религији, у равни политичких опредељења, остали најконзервативнији муслимански елемент на Балкану, одан шеријату и Курану. Предвођени племенским главарима (кренама) и феудалним великашима, непросвећени арбанашки пук се, без праве националне свести, према својим суседима, православним хришћанима, одређивао као правоверани муслиман, представник повлашћеног слоја у држави, док је колоквијални израз Шки (Шкија) — Словен, стар већ неколико векова, означавао расну разлику. Међутим, таква расна нетрпељивост, сачувана као ехо историјског памћења, претопила се, у темељној исламизацији, у типичан муслимански појам — каурин (ђаурин), који је наглашавао верски принцип друштвене неједнакости.

Припадност повлашћеном муслиманском слоју изражавала се непрестанимм економским и политичким притиском, чији је најекстремнији израз био зулум над хришћанском рајом — широка листа сваковрсних насиља: уцене, глобљења, крађа стоке, отмица и турчења девојака, узурпирање или преотимање имања, а после источне кризе снажног притиска срачунатог да изазове масовно исељавање. Зулуми су имали двојако својство. Пре свега, снажили су арбанашка осећања припадности исламској заједници, а на хришћанске утицали да примају ислам. Отмица и турчење хришћанске девојке рачунало се као двоструки чин херојства: турчењем Српскиње Арбанас је у свом роду стицао углед јунака, а отети и преверити хришћанку значило је „учинити богоугодно дело пророку Мухамеду“. Затим, пљачкашке навике Арбанаса са малисорских и мирдитских висоравни, које су као масивни бедем опасивале Метохију са запада и Косово с југа прерастале су, временом, у својеврсну пљачкашку привреду. Спуштајући се у плодне равнице Метохије и Косова, Арбанаси су пљачком и насиљем осигуравали сталан приход, а када би се нека српска пародица због несносног зулума иселила у Србију, стицали и земљу за трајно насељавање. Али, малисорски горштаци су се тешко привикавали на живот земљорадника. Било је готово немогуће укметити „правоверног“ Арбанаса свиклог на пушку и насилништво. Халил-паша Махмудбеговиш (Begoli) арбанашки великаш из Пећи, пожалио се српском конзулу да „још док имамо Србе чивчије, можемо се рачунати за господара чивлика, а кад се они раселе и на њихова места населе Арнауташи, онда и нисмо више господари чивлика. Кад се Аранауташ насели у чивлик, он је само 2-3 године миран и даје четвртину господару; али чим начини кулу, он постаје већи господар од правог господара.“ На напуштена имања Срба чифчија бегови су почели да насељавају Арбанасе католике, тзв. Фанде из Мирдитије, чије се број, премда занемарљив у укупоном збиру становништва, за два десетлећа после источне кризе удвостручио на простору између Пећи и Ђаковице.

Арбанашка превласт на Косову и Метохији се огледала се и у процесу преверавања, које је, иако знатно мањег обима него у претходном раздобљу, и даље било пуздан показатељ степена верске нетрпељивости. Срби који су прелазили у ислам да би сачували голи живот постајали су, у снажном арбанашком окружењу, Арнауташи, и постепено су се претапали у Арбанасе — најпре — по ношњи, првом знаку социјалне мимикрије, затим по језику и обичајима, а женидбом с арбанашким девојкама постајали су пуноправни чланови фиса. Арнауташи су се од осталих Арбанаса дуго разликовали по обичајима — од обележавања Божића, Ускрса и крсне славе (обично паљењем велике свеће у цркви) до разних породичних светковина попут шишаног кумства. Број поарбанашених Срба, према истраживањима Јована Цвијића, Бранислава Нушића, Тодора П. Станковића и других, чинио је најмање трећину укупног арбнашког живља Косова и Метохије крајем XIX и у првој деценији XX века.

Осећање припадности арбанашком народу очувано племенском традицијом и специфичним обчајним правом (Канон Леке Дукађина), утапало се, у теократском исламском друштву, у конфесионално опредељење. Све до источне кризе, када настаје арбнашки национални покрет, сукоби између Арбанаса католика и Арбанаса муслимана на конфесионалној основи нису били ретка појава. Крвава разрачунавања завађених фисова показивала су висок степен немилосрдности и анахроног поимања заједнице својствена заосталим племенским друштвима.

Душан Батаковић, КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРПСКО-АРБАНАШКИМ ОДНОСИМА, (стр. 97-101),Чигоја штампа, Београд, 2009.

Advertisements

Душан Батаковић, „СТАРА СРБИЈА ЈЕ НАЈНЕСРЕЋНИЈА ЗЕМЉА НА СВЕТУ“ (Французи о Старој Србији)

(…) Најзначајнији међу истраживачима који су испитивали политичке прилике у Турској, од њеног везивања за немачки Рајх до односа султана према хришћанским народима и њиховом месту у систему труске управе, био је Виктор Берар, класични филолог, историчар и политичар. … За проучавање Старе Србије најважнија је La Macédonie, објављена први пут 1897. …

Бераров основни закључак, изведен на основу прикупљених података и исцрпног познавања политике Високе Порте према словенском живљу, био је да је Стара Србија у потпуној власти Арбанаса који су, користећи султанову милост, као правоверни муслимани, имали његов благослов да неспутаним терором спречавају српску акцију и слабе отпорну снагу већ проређеног српског народа:

Митровица мост

„Ма какве биле притужбе Словена староседелаца и оптужбе Срба и ма какви протести Русије, јасно је да ни султан ни Порта ниакда неће интервенисати против Арбанаса и неће увести ред у Косовски вилајет. Арбанаси у тој словенској земљи играју и играће исту улогу као Курди у јерменским крајевима. Као муслимани и слуге господара (султана) Арбанаси ће, ма каква била њихова злодела, увек остати некажњени. Они много више него Курди уживају милост султана, чију су личну гарду одувек сачињавали и који, захваљујући њима, ужива непостојану сигурност. „

Описујући како су Арбанаси кругом утврђених кула затворили Косово Берар је нагласио:

Из својих јазбина они сваке године силазе у равницу и, у зависности од тренутног расположења, убијају, силују или се задовољавају пљачком. Као муслимани неправедно су себи присвојили права господара и власника.“

дечани стара слика.jpg

У закључку Берар упозорава да Србима у  Старој Србији, ако се постојеће стање продужи, прети пропаст:

„Иначе стварна опасност за српске тежње налази се у продужавању садашњег стања. Ако садашња анархија потраје још десет година, Србија може основати у Старој Србији колико жели школа, послати епископе у сва села и у сваки заселак, али њени свештеници неће наћи ниједног хришћанина да га подуче вери и неће преостати ниједан Словен да иде у њене школе. Због Арбанаса Словен је приморан или да бежи или да погине, и његов нестанак из целог овог краја је питање године или неколико година. Сви документи нам сведоче да је ова равница од почетка прошлог века била насељена Словенима. У целом њеном западном делу као словенски град преостао је само Призрен. У Пећком округу, у којем је 1875. било две и по хиљаде словенских кућа, данас их нема више од осамсто. Ђаковица, која их је у то време имала 167, данас их нема више од 40 (ове податке ми је дала српска поропаганда која нема никаквог интереса да увећава своје губитке). За мање од десет година неће више бити Словена хришћана у околини Пећке патријаршије, некадашњем седишту пећког патријарха, верског поглавара свих западних Словена. У источном делу арбанашки притисак је слабији, а повлачање Словена спорије, јер је Албанија удаљена, а Србија, која се налази у непосредном суседству, може да оствари свој утицај, али су Арбанаси и ту у већини. Српска пропаганда процењује да је у три округа Митровице, Вучитрна и Пећи има око 100.000 становка, од којих су нешто више од 78.000 Арбанаси, а једва 22.000 Словени. У Приштини је 1892. било 480 словенских кућа, данас их има 430.  Вучитрн је имао 300, а данас нема више од 200 српских кућа Митровица исто тако. „

Призрен.jpg

На пропагирању ослобођења балканских хришћана у Француској је предано радио и Жорж Голис, уредник листа La Macédonie, који је излазио у Паризу, и стални сарадник неколико француских дневних листова. У књизи о Абдулахамиду и његовим народима, Голис је дао можда најпотпунију слику стања у Старој Србији на почетку ХХ века:

„(…) Део Старе Србије у околини Призрена је, заједно са Јерменијом, најнесрећнија земља на свету. Арбанаси су, спуштајући се са својих планина у равницу, добили царску дозволу да живе на терет српског сељака и да га униште. Нека пропадне раса која би могла да оправда стране претензије. У околини Призрена свемоћно влада арбанашки закон. Хришћани морају да у знак потчињености одсеку косу. Они не могу на коњу да уђу у град, нити да остану у седлу ако на пољу сретну муслимана. Свуда су зидови око њихових гробаља срушени. Хришћанима, после тако мученичког живота, није осигурано ни затворено последње уточиште. (…) Убиства, отмице, препади — то је свакодневница Старе Србије. Турске власти су у то уплетене. Једна јадна српска девојка, Стана Степин, већ је 150 днаа у затвору јер се одупрла бегу који ју је отео ноћ пре венчања: ако попусти Арбанасу, биће ослобођена и вратиће се свом веренику. Разбојник Ћазим живи већ две године од тога што терорише и уцењује три села. Сељани су се жалили да је турски заповедник послао жандарме, а Ћазим их је позвао на оргије за које су сељани морали да му ставе на располагање вино, храну и своје жене. У Митровици, два брата, оба официри полиције (жандармерије), упали су у кућу у којој су хришћани славили венчање и, коко да се забаве хицима из револвера, убили што су могли више људи, а жене силовали. То је хроника само једног дана за који сам прошао с краја на крај Старе Србије. Арбанашки покољи имају посебан смисао у томе што Турци желе да очисте ту равницу од њеног хришћанског становништва.“

Приштина.jpg

Запањен размерама насиља, Голис је на питање да си су Арбанаси одувек били тако сурови, добио следећи одговор:

„Албанци из Дебра убијају да би пљачкали, они из Ђаковице убијају из фанатизма, они из Пећи убијају из задовољства, Арбанаси из Призрена убијају из зловоље, а они из Тетова да опробају прецизност својих карабина. У Албанији сви Арбанаси убијају да би показали да су на своме и да им се призна право да живе на свој начин, а ван Албаније, у целој Македонији Арбанаси убијају јер немају обичај да се устручавају код других и јер их за те услуге плаћа сам султан.“

Душан Батаковић, КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРПСКО-АРБАНАШКИМ ОДНОСИМА (стр. 86-90), Чигоја штампа, Београд, 2006.

Душан Батаковић, ВИСОКИ ДЕЧАНИ

У дну Метохије, на путу између Пећи, седишта старе српске патријаршије, и Призрена, једне од славних престоница Немањића, уздиже се манастир Високи Дечани. Подигнут је на десној обали Дечанске Бистрице, у затрнавској жупи, на месту где је још Свети Сава намеравао да сазида цркву, на ивици плодне метохијске равнице обрасле шумарцима питомог кестена и високим боровима. Одмах испред манастирске капије зараван прелази у клисуру која се уздиже до сурих врхова Проклетија – природне границе која раздваја Стару Србију од Албаније. Као и већина владарски гробних цркава сазидан је на изузетном месту, шумовитом и натопљеном водама. Сав од разнобојног мермера, дечански манастир доминира околином. Складом својих пропорција и кубетом које висином од двадесет девет метара као да додирује ниско небо, Дечани сасвим залужују придев високи.

дечани одозго

Сви путописци који су походили задужбину Стефана Дечанског, остајали су задивљени њеном лепотом – једни, складом архитектуре и очуваношћу живописа, други лепотом икона, скулптуралних украса, богатством ризнице и бројем илуминарних рукописа. Један анонимни Београђанин је још у XV столећу описао чудесну лепоту Дечана: „Стефан Урош III кога и Дечански називамо, сазида цркву прекрасну Св. Вазнесења на реци Бистрици,на Дечанима. Сваку мисао превазилази лепотом црква његова, мраморјем и величином и различитим ликовима, зашта није довољна година да се исприча, а изглед цркве вид и очи које гледају умара, од силне светлости мрамора као нека звезда Даница која изјутра сија.“ (1) Средином XIX века у једном путопису је забележено да, кад је о верским празницима кубе манастира бивало осветљено, његова светлост је допирала све до јужног краја метохијске равнице, до Призрена. (2)

дечани анфас.jpeg

Велика црква, подигнута у славу Христа Сведржитеља, маузолеј је српског краља Стефана Уроша III Немањића (1321-1331), сина краља Милутина. По слави своје задужбине и чудотворним светачким моћима, у верској традицији и народном предању запамћен је као св. Стефан Дечански. Градњу манастира, започету 1327, Стефан Дечански поверио је мајсторима из Приморја, чији је рад надзирао архиепископ Данило II. (3) Након смрти Дечанског, зидање је 1335. завршио његов син, краљ, и потоњи цар Стефан Душан, који је тако постао његов други ктитор. Украшавање цркве живописом окончано је 1347-1348, трудом првог игумана Арсенија. (4) Храм је био опасан утврђеним зидинама у којима су са унутрашње стране дозидане монашке келије. За потребе братије, у манастирском кругу, поред велике трпезарије, саграђени су конаци и друге неопходне зграде. Повељом издатом у Породимљу (1330-1331), коју је касније потврдио и допунио Душан, Стефан Дечански је манастир богато обдарио богослужбеним књигама, реликвијарним предметима и пространим имањем. Дечанско властелинство, са 89 села, заселака и катуна, имало је, поред хиландарског, и највећи феудални посед који се у средњем веку простирао „између Комова на западу и развођа Белог Дрима и Ситнице на истоку, и између развођа Пећке и Дечанске Бистрице на северу и Дрима на југу, са појединим поседима и ван ове зоне“. (5)

loza nemanjića.jpg

Стефан Душан је након очеве смрти његове мошти пренео из Звечана у Дечане, где се и данас налазе, у мермерном саркофагу северно од олтарских двери. У другом каменом саркофагу, у наосу цркве, сахрањена је вероватно св. Јелена, сестра Стефана Дечанског, а у припрати су гробови властелина Ђорђа Остроуша Пећпала (у монаштву Јефрема), једног од ктитора живописа нартекса, Марине Витославе Пећпал, сестричине депоста Оливера, и Иваниша Алтомановића, сестрића кнеза Лазара. (6)

kivot sa moštima.jpg

После Косовске битке, дечански манастир је похарала турска ордија, па га је 1397. обновила кнегиња Милица (монахиња Евгенија) са синовима Стефаном и Вуком. Удова кнеза Лазара издала је и повељу којом је манастиру вратила сва отета имања и даровала нова. (7) У раздобљу до турских освајања, Дечани су били значајно верско и културно средиште Метохије. У манастирском конаку радила је школа, а у близини је била подигнута велика болница. У испосницама у Белаји (Белајској пустињи), на тешко приступачним литицама у брдима изнад манастира, анахорети су, подвизујући се, преписивали и минијатурнама украшавали литургијске књиге. Поклонима побожних ходочасника и приложника настала је временом богата ризница. За владавине деспота Стефана Лзаревића, потоњи кијевски владика Григорије Цамблак саставио је, као настојатељ манастира (1402-1409), знаменито Житије Стефана Дечанског. (8)

КУЛТ СВЕТОГ КРАЉА

У хијерархији српских светитеља, Стефан Дечански има особито место. Страдалничка биографија проткана легендом о чудесном исцељењу – кад му је, ослепљеном, вид био враћен милошћу св. Николеучинила га је током столећа турске владавине, најпоштванијим српским светитељем у Метохији, на Косову и у Повардарју. Премда у сачуваним изворима постоје разлике у тумачењима о месту, времену и начину како му је после ослепљења враћен вид (Цариград, Овче Поље), оне јасно показују да је култ Стефана Дечанског с временом све дубље урастао у свест народа. (9) Цамблак га је због задобијених рана поредио са Јованом, по напастима са Јосифом, по кроткости са Давидом, а по мудрости са Соломоном. По вери, наводи Цамблак, Дечански није био мањи од св. Симеона Немање и св. Саве, него их је и превазишао мученичким венцем. Вук Караџић је у  Српском рјечнику записао да је по легенди Стефан Дечански ослепљен у Призрену: „Срби приповиједају да је Дечански краљ (пошто му је отац извадио очи и објесио на концу више градских врата) изашао слијеп у шетњу иза града (Призрена), па га опазио св. Аранђел и сажалио му се, па се створио у орла и долетјео те украо његове очи изнад врата и даровао му их, и рекао: ‘одечи очи’. Онда је краљ прогледао, и на оном мјесту начино Дечане. Да видите високе Дечане.“ (10)

стефан дечански 1

Канонизација Стефана Дечанског, која је уследила убрзо након његове смрти, по Цамблаку после седам година, а свакако у првој половини XV века, помогла је распростирању култа у свим српским земљама. Прву службу саставио му је Григорије Цамблак. Тропар и кондак Стефану Дечанском штампани су у Цетињском псалтиру (1495), а потом у Празничном минеју Божидара Вуковића у Венецији (1538), са илустрацијом у дрворезу, коју је урадио Мојсеј из Будимља. У Празничном минеју први пут је предстаљена композиција у којој св. Никола приводи Стефана Дечанског Христу. Она ће касније постати узор ликовном представљању светог краља. Лик Стефана Дечанског потом се почео сликовно приказивати на целом простору под јурисдикцијом српске цркве. Дечански калуђери су скупљали прилоге за манастир по свим крајевима Балканског полуострва, а стизали су и до Русије, где је култ светог краља Дечанског с временом стекао мноштво п оклоника.

stefan d. ikona.jpg

Ширењу култа нарочито је допринело Житије из пера Григорија Цамблака. За разлику од Житија Стефана Дечанског у Даниловом зборнику, где се околности по којима је Дечански изгубио живот због близине догађаја не помињу, Цамблаково Житије садржи многе појединости о његовом трагичном крају. На драматичан, литерарно упечатљив и психолошки продубљен начин, пишући без политичких оптерећења Даниловог настављача, Цамблак је оживео лик владара мученика: „Стефан је трагична личност, распет између оца, жене, сина, неискрене и подле околине, агресивних суседа. 〈…〉 У класичном хагиографском тону, овде се развија сцена једне заиста људске драме. Историјиски податак више није важан, у први план избија унутрашња природа, психологија јунака биографије.“ (11) Почетком XV столећа, култ светог дечанског краља имао је извесне подударности са постанком култа кнеза Лазара. Успостављен је континуитет мартирства владара из светородне династије Немањића са новом династијом Лазаревића. Кад се текстови Цамблака о Дечанском „читају заједно са косовским списима, открива се извесна генеалогија, развој и логична веза догађаја и континуитет мученичког опредељења, уз истовремену духовну и моралну условљеност земаљског пораза и страдања. 〈…〉 Са мученичким ликом Дечанског, придуженим великом страдалнику кнеу Лазару, наслућена је већ у доста јасним обрисима једна далекосежна трагедија српског народа.“ (12)

стефан дечански.jpeg

После обнове Пећке патријаршије (1557), култ Стефана Дечанског био је, као образац беспримерног мучеништва, нарочито подстицан. Житијна икона светога краља коју је насликао знаменити дечански зограф Лонгин (1577) показује „да је Пећка патријаршија изабрала да прославља, кроз сликарство, између свих српских владара светитеља, уз св. Симеона Немању и св. Саву, баш Стефана Дечанског, зато што је он био у животу изложен мучеништву и остао заточник вере. 〈…〉 И поред најтежих мука остати постојан у вери била је црквена порука српском народу у турском ропству кроз икону светог краља Стефана Уроша III 〈…〉 јер није био мањи по вери и жудњи божанственој од Симеона и Саве свештених и од богоносних отаца својих, већ њима подобан… да превазиђе и њих именом и венцем мученичким.“ (13)

ЧУДА и ЧУДЕСНА ИСЦЕЉЕЊА

Легенда о светом краљу из Дечана одржавала се снагом разних чуда, од којих је најранија већ Григорије Цамблак унео у своје Житије. Тек у првим вековима турске владавине у српским земљама, та чуда добила су свој пуни смисао: она увек садрже поуку да свети краљ Стефан Дечански штити српски народ од обести освајача и кажњава оне невернике који су се дрзнули да оскрнаве или похарају његову задужбину. Чуда светог краља посведочена много пута, крепила су, у тим тешким временима, душе безбројних поклника његовог култа. Једно од карактеристикчних чуда је како св. Стефан спасава народ од турског зулума, према једном запису из Белаје, саопштио је Леонтије Нинковић. У време Бајазита II, турски башибозук крстарио је Метохијом палећи, пљачкајући и убијајући незаштићено становништво које је уточиште потражило иза тврдих бедема Дечана. Тако, једном, кад су Турци провалили у манастир, удари земљотрес и уплаши све присутне: „У часу гробне тишине, црква се освијетли са чудном свјетлости и блијеском, па се могла видјети игла у боровима и код киселог извора уз Бистиру. Црквена се врата отворише, изађе један старац у златном орнату, удге и бијеле браде са крстом у десној руци и стаде код источника пред црквом. У тренут ока, старца окружи група витезова са бојним кпљима, а један витез на виловиту коњу, са исуканим мачем, стаде са десне стране поред старца. Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу. Старац прекрсти крстом на све четири стране и благо рече: „Идите грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на мру’ и моментално свега нестаде. (…) и Турци као бјесомучни побјегоше из манастира.“ (14) Старац на вратима цркве био је свети краљ Стефан Дечански, а витез са исуканим мачем легендарни косовски јунак Милош Обилић.

унутра дечани.jpg

Друге приче о чудима (о „Татаринхану“, о бездушном „Гашлипаши“) везане су за збивања с краја XVII века, уочи Велике сеобе Срба. Поново потврђена вера у чудотворну моћ светог краља који дечанску лавру спасава од покушаја похаре и претварања у џамију, помагала је братству да у смутна времена, кад су многа хришћанска светилишта рушена и скрнављена, сачува свој манастир. Премда наизглед заштићен султанским ферманима о соколарским повластицама, дечанска монашка обитељ је непрестано морала да изнова, доказима светачких чуда, обесхрабрује бројне насилничке дружине које су крстариле Метохијом смерајући да насрну и на дечанску лавру. (15)

Култ св. Стефана Дечанског није заснован само на брижљиво однегованој легенди у црквеним круговима него и на чврстом веровању у исцелитељску моћ његових моштију које могу да оздраве умноблне, слепима поврате вид, а нероткиње усреће породом. У непосредној близни манастира, налазио се извор лековите минералне воде за који се у народу веровало да враћа вид, јер је по легенди и сам свети краљ прогледао пошто се на њему умио. Нероткиње и жене свих вероисповести, које желе лак порођај, столећима се већ побожно провлаче испод кивота са моштима светог краља у Дечанима. Светитељски култ брзо се ширио, а у мирнијим временима привлачио је реке ходочасника из Старе Србије и Македоније. Захваљујући култу светог краља, који је под турском влашћу примио и изразито нацонално значење, Дечани су поред утицајног верског средишта постали и снажно народно упориште у којем је, уз духовно окрепљење, брижно неговано предање о непролазној слави старе српске државе.

untr.jpg

Веровање у исцелитељску моћ светих моштију с временом су од српског становништва прихватили и муслимани, и исламизовани и поарбанашени Срби, а потом Власи, Цигани, Јермени и Јевреји.

После Велике сеобе Срба 1690, то су постепено учинили и досељени Арбанаси, називајући дечанског свеца „Krali shrejet prej Deqanit“ (Свети краљ из Дечана) или „Baba Kral“ (Отац Краљ). (16) Јачина култа ипак није увек успевала да сачува манастир од напада арбанашких одметника, посебно у раздобљима обележеним ратовима. У манастиру је, због тога, увек било чувара – тзв. војвода, из локалних арбанашких фисова, који су за знатну плату и облине поклне у натури оружјем штитили манастир. (17) Избор војводе доносио је велике повластице, па су се Арбанаси из околних села често отимали за ту дужност: „С једне стране рачунајући за част бити у дужности чувари овог манастира, а с друге – предвиђајући слобднији живот у манастиру, са добром платом и коришћу од њега за сву фамлију, Арнаути су се непрекидно око тога завађали. Свако племе хтело је имати кавезом (чуваром) манастирским свог човјека; због тога су били раздори међу њима, али свагда и овај и овакав раздор штетовао је само благостању манастира. Монаси су свагда морали плаћати својом стоком и имањем и штавише нападањем на манастир од стране племена или села, која су хтјела дати манастиру свог војводу против жеље братије манастирске.“ (18)

Душан Батаковић, ДЕЧАНСКО ПИТАЊЕ (одломак, стр. 5-12),Чигоја штампа, Београд, 2007