СУЗЕ
На судњи дан вагаће се само сузе.
***
Хоћу ли икада постати тако чист да могу да се огледам једино у сузама светаца?
***
Покушах да схватим одакле долазе сузе и зауставих се код светаца. Јесу ли одговорни за свој горки сјај? Ко би знао? Чини се, ипак, да су сузе њихови трагови. Нису ли оне посредством светаца доспеле у свет; да ли без светаца не бисмо знали да плачемо за рајем. Хтео бих да видим бар једну сузу коју је земља упила… Све одлазе горе, нама непознатим стазама. Само бол претходи сузама. Свецу су их само рехбилитовали.
Немогуће је приближавати се свецима кроз спознају. Једино кад у нашим дубинама разбудимо успаване сузе и спознајемо путем њих, схватићемо како је неко могао да буде човек, али више није.
Светост сама по себи није занимљива, занимљиви су само животи светаца; процес током којега се човек одриче себе и креће путевима светости... Али процес којим неко постаје хагиограф? Ићи стопама светаца…, поквасити табане њиховим сузама…
***
Џелалудин Руми: „Глас виолине је бука коју изазивају рајска врата отварајући се.“
С чим онда да се упореди јецај анђела?
МИСТИК И СВЕТАЦ
Разлика између мистика и светаца? Први се задржавају само на унутрашњој визији; други је практично остварају. Светост сноси последице мистике; посебно оне етичке. Светац је мистик; мистик не мора бити светац. Племенитост није неопходни атрибут мистике; али без ње не можемо замислити светост. Мистика и етика, пренесене у натчовечну раван рађају узнемирујући феномен светлости. Мистици уживају узнемирујући феномен светлости. Уживају небеској сензуалности, у страстима рођеним из њихове везе са небесима. Само свеци преузимају тешкоће других, патње непознатих и само они интервенишу делотворно. У поређењу са чистим мистиком, светац је политичар. Јер је најактивнији од свих људи. Да бурни животи светаца ипак нису биографије у правом смислу казује чињеница да се њихова делатност одвија у једном једином смеру; варијације на исти мотив; апсолутно једнодименизионална страст.
„Мистик је човек који говори о товјој тајни, док ти ћутиш“. (Не знам који је велики источњак изрекоа ову дефиницију.)
МОЈА ДУША ЧЕКА КАП…
„Када би само једна кап онога што осећам, вели у заносу св. Катарина Ђеновска, пала у пакао, претворила би га сместа у вечни живот.“
…И моја душа, која грозничаво чека ову кап, ако би је дотакла, не би требало да промени свој циљ…
СРЦЕ ЈЕ ОРГАН ВИДА
Исусово срце било је узглавље хришћанима. Ах! Како схватам оне мистике који су желели да заспу на њему! …Али сумње ме не воде даље од сенке Његовог срца! Једино моје склониште су небеске сенке.
Нико не разуме светост ако није дуго предосећао да је симбол срца, за њу, еквивалентан свету. Срце као свемир – њена пространства као космичке димензије – то је најдубља смисао светости. Све се догађа у срцу, ето шта су мистика и светост. Но, не треба мислити на срце људи, већ на срце светаца.
***
Очи ништа не виде. Зато врло добро схватам Катарину Емерих, када каже да види кроз срце! То је поглед светаца. И како, онда, да не види више од нас, који опажамо хоризонт путем чула? Око има сужено поље; види увек из спољашности. Но, будући да је свет унутар срца, интроспекција је једини процес спознаје. Видно поље срца? Свет плус Бог плус ништавило. То је све.
Око може да увелича; у срцу је све велико. Разумем и Матилду из Магдебурга када се жали да ни лепота света ни свеци не могу да је утеше, већ једино Исус, само срце Исусово. Ни мистицима ни свецима нису потребне очи; они не гледају према свету. Срце је њихов орган вида.
***
Боже, без Тебе сам луд, а с Тобом још луђи!
Емил Сиоран – СУЗЕ И СВЕЦИ, Светови, Н. Сад, 1996
Превео: Петар Крду
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 