Епиктет, О ПРОРИЦАЊУ

Многи од нас занемарују многе прикладне радње, управо што се бавимо прорицањем када томе време није. Јер шта то више пророк може видети осим смрти, опасности, болести или уопште нечег сличног томе? Ако је потребно да се изложим опасности због пријатеља, ако је прикладно чак и да умрем за њега, зар ћу имати времена за прорицање? Зар немам пророка у себи који ми говори шта је суштина доброг и лошег, који ми објашњава где се та два налазе? Каква ми је још онда корист од утробе жртва и знамења? Зар ћу поднети пророка који ми вели „иду у твоју корист“? Зна ли он шта је корист? Зна ли он шта је добро? Је ли научио, као што је научио о утроби, где се шта налази? Ако то зна он ће тиме знати и где је лепо и ружно, и праведно и неправедно. Човече, реци ти мени шта је живот а шта смрт, шта је сиромаштво а шта богатство; зар ћу ја тебе питати да ли ми они иду у корист или не? Зашто не говориш о граматици? Зар ћеш, дакле, говорити о теми у којој сви лутамо и око које се сви међусобно препиремо. Лепо је ономад одговорила она жена која је прогнаној Гратили намеравала да упути брод са месечним залихама хране. На нечију примедбу „како ће их запленити Домицијан“, она је одвратила. „Драже ми је да их заплени, него да их не пошаљем. 

Шта нас, дакле, нагони на то да непрестано консултујемо пророчанства? Кукавичлук, страх од будућег исхода. Зато ми ласкамо пророцима. „Хоћу ли, господару, ја наследити оца?“ „Да видимо, принесимо жртву.“ „Да, господару, како то већ судбина иште.“ Потом, ако одговори: „Наследићеш!“, ми се њему захваљујемо како да смо од њега нешто наследили. Због тога нас и они изврћу руглу. Шта нам је онда чинити? Зар да им одлазимо без жеља и зазирања, попут оног путника који пита пролазника који пут да одабере, а да му је свеједно хоће ли ићи лево или десно? Не жели он да одабере ни један ни други, јер који год да одабере тај ће га одвести тамо где хоће. Тако и ми, треба да одлазимо богу као водичу и да се њиме служимо као сопстеним очима — ми њих не молимо да нам покажу ствари које заправо тражимо, већ прихватамо утиске које нам представљају. Но, ми се сада пред пророком, тумачем птичјег лета, тресемо, хватамо га за руку и обраћамо му се као богу, молећи: „Господару, смилуј се; допусти ми да изађем!“ Ропска душо, не желиш ли себи нешто боље? Зар је ишта друго боље од онога како бог мисли да треба? Зашто оним што је до тебе упропаштаваш свог судију, зашто обмањујеш свог саветодавца?

Епиктет, РАЗГОВОРИ, (стр. 119-120), Карпос, Београд, 2017.

Превели са старогрчког: Соња Васиљевић и Алекса Петровић

Advertisements

Епиктет – НЕ РЕЦИ НИКАД: „ИЗГУБИО САМ ТО“, ВЕЋ РЕЦИ: „ВРАТИО САМ“

6. Не реци никада, ма шта се десило: „Изгубио сам то“, већ реци: „Вратио сам.“ Син ти умро? – Вратио си га. Жена ти умрла? – Вратио си је. – Имање ти је одузето? – Ево још један повраћај си учинио.

– Али онај који ти је отео имање, велиш, неки је рђав човек. Шта те се тичу руке којима је хтео да га узме Онај који ти га је раније дао? Док ти оставља на уживање, уживај у њему као у ствари која ти никако не припада и послужи се њиме као што се каравани служе друмским хановима.

Епиктет/М. Аурелије – Обрасци воље и среће, Градац, 2015.