Ернесто Сабато – СЕЋАЊЕ НА ДОДИР ВОЉЕНЕ РУКЕ

Памтим је како стоји на улазним вратима, како ми лагано маше десном руком, одмахивала је једва приметно, таман посла да ја помислим да је њој….., таман посла. У Трећој улици крошње дрвећа полагано су распростирале нему загонетку сутона. Још једном сам се осврнуо да је погледам. Она је поново бојажљиво махнула руком. А онда је остала сама.

Толико сам страсно у то време био посвећен трагању, да нисам био у стању да наслутим да сам тада своју мајку последњи пут видео здраву, на ногама, и да ће тај бол заувек потрајати, као што траје и ове вечери када је се сећам са сузама у очима.

Између живота какав желимо да проживимо, и безначајне јурњаве, у којој нам прође највећи његов део, ствара се јаз који човека дели од среће као што избеглицу развдваја од завичја. Јер, док је моја мајка стајала тамо, непомична, немоћна да задржи свога сина, не желећи да то учини, ја сам, глув за њен тихи зов, већ јурио за својим грозничавим утопијама, верујући да на тај начин одговорам на најдбљи зов природе.
…..
Што су ме више прогониле тмине ноћног света, све више сам се приклањао платонском свету, јер што је већа наша унутрашња бура, тим више тежимо да се окружимо некакавим поретком. И тако се догађа да нам наше трагање, наши пројекти или наш посао ускраћују могућност да видимо  лица која нам се касније јављају као истиниски весници управо онога за чим смо трагали, и истовремено бива да су управо они особе уз које је требало да останемо и да их штитимо.

Како само мало времена посвећујемо старијима! Сада када сам и сам зашао у позне године,колико пута сам се, у самотим часовима који су неизбежни пратилац старости, с болом сећао ње (мајке) како ми последњи пут маше руком и с тугом примећујем какву беспомоћност доносе године, колико у данашње време људи запостављају старије особе, родитеље, деде и бабе, све оне којима дугујемо живот.

Наше „напредно“ друштво занемарује оне који не производе. Господе Боже! Како су они сами, онако препуштени својим мислима! Како смо само изгубили осећај поштовања и захвалности! Какву је пустош донело време, какви су се понори отворили  с годинама, колике су се илузије изгубиле због хладноће и животних бура, због разочарења, неостварених планова и смрти вољених бића!

Сваки пут када сам осећао бол, ја сам покушавао да се успнем на планину, да нађем склониште у њеним висинама, јер је ТА планина нерањива; сваки пут када би ђубре постајало неподношљиво, јер је ТА планина беспрекорно чиста; сваки пут када би ме мучила временска пролазност, јер у ТИМ висинама царује вечност. Али ме је на крају увек сустизао људски жамор, који се шуњао кроз пукотине и пео се из мојих сопствених дубина.

Јер свет није само оно што је изван нас него се налази у најскровитијем кутку нашег срца. И кад-тад она висока беспорочна планина учини нам се као тужно привиђење, као бег, јер свет за који смо одговорни је овај овде: једини је који нас рањава болом и несрећом, али је исто тако и једини који нам даје пуноћу живљења, ову крв, овај жар, ову љубав, ово ишчекивање смрти. Једини је који нам нуди врт у смрај дана, додир вољене руке.

Е. Сабато, одломак из есеја Између добра и зла

Ернесто Сабато – НАЈГОРЕ ОД СВЕГА ЈЕ ВРТОГЛАВА БРЗИНА

При вртоглавој брзини не рађају се плодови, нити има цветања. Својствен јој је страх, човек поочне да се понаша као аутомат, више не осећа одговорност, више није слободан, нити препознаје друге око себе.

Срце ми се стеже када видим људска створења у овом возу којим се крећемо вртоглавом брзином,испрепадана и несвесна куда иду, несвесна под којом заставом се бије ова битка за коју се, уосталом, нису ни опредељивали.

Човек не може да сачува људскост при оваквој брзини; ако живи попут аутомата биће докрајчен.

Спокојство, извесна спорост, нераскидиво су повезани са човековим животом, као смена годишњих доба са биљкама, или са рођењем детета.
На путу смо, али не корачамо; налазимо се у неком превозном средству којим се крећемо без застоја, као да смо на некаквом огромном сплаву, или у неком васионском граду, каквих кажу да ће бити једнога дана. Више се ништа не креће брзином човечјег хода; да ли ико од нас више корача полагано? Али вртоглава брзина није само изван нас, она се пренела и на наш ум, који не престаје да емитује слике, те ради као када човек даљинским управљачем мења телевизијске канала и као да скаче са једног канала на други; а можда је убрзање захватило и наше срце, које већ бије ритмом журбе, не би ли све брзо прошло и нестало. Ова заједничка судбина представља за људе велику шансу, али ко се усуђује да искочи напоље? Више не умемо ни да се молимо, јер смо изгубили тишину,али и вапај.

При вртоглавој брзини све делује застрашујуће и људи више не разговарају. Оно што једни другима казујемо више су шифре него речи, више је информација него новост. Ишчезнуће разговора руши договор међу људима, а тиме и могућност да сопствени страх претворе у покретачку снагу која ће га победити и пружити им више слободе. Али озбиљан проблем је што у овој болесној цивилзацији не само да постоје експлоатација и сиромаштво, него и једна узрочно-последична духовна беда. Огромна већина људи не жели слободу, страхује од ње. Страх је симптом нашег доба. Он је толики да бисмо, уколико мало загребемо по пвршини, могли да уочимо паником захваћене људе који живе руководећи се захтевношћу рада у великим градовима. Захтевност је толика да човек живи по аутоматизму, баца се на посао а да претходно није имао могућност да изговори ни једно хоћу нити иједно нећу.
….
СМАТРАМ ДА ТРЕБА ДА ПРУЖИМО ОТПОР: ово је била моја девиза. Али се данас често питам на који начин треба оживотворити ову реч. Раније, када је живото био мање тежак, под отпором бих подразумева некакав чин јунаштва, као што је одбијање да се и даље возимо овоим возом који нас води у лудило и несрећу. Може ли човек да затражи од људи који живе вртоглавом брзином да се побуне? Може ли се од људи и жена у мојој земљи захтевати да одбију да живе у овом дивљем капитализму ако човек зна да они издржавају своју децу, своје родитеље? Ако је на њима таква одговорност, како човек да тражи од њих да напусте такав начин живота?

Ситуација се толико променила да треба поново, и детаљно, да размотримо шта подразумевамо под пружањем отпора. На то не умем да вам одговорим…..Али слутим да је оно што желим да вам поручим овим писмом много мање изузетно, много скромније, нешто што би било веровање у чудо. Нешто што би одговарало овој ноћи коју преживаљавамо, можда тек некаква свећа, нешто што би помогло да се наша нада оџри у животу……

Прва трагедија која хитно треба да буде заустављена јесте човеково потцењивање себе самога, што је корак који претходи потчињавању и омасовљењу. Данас човек себе не доживљава као грешно биће, он себе види као зупчаник, што је трагичније и још горе. А та профанација једино може да буде заустављена тако што ће свако од нас упутити поглед ка другом човеку, не да би проценио домет његове личне успешности, нити да би анализирао било који од његових поступака. Један загрљај може да нам пружи здовољство што припадамо једном великом делу, у који смо сви укључени.

Ако бисмо, упркос страху који на парализује, обновили веру у човека, убеђен сам да бисмо били кадри да победимо страх који нас кочи стварајући од нас кукавице….

Ернесто Сабато

Одломак из есеја ОТПОР

Ернесто Сабато – СВЕТ НЕ МОЖЕ НИШТА ЧОВЕКУ КОЈИ ПЕВА У НЕСРЕЋИ

Људи управо у самим кризним ситуацијама проналазе снагу да их преброде. То су доказали толики мушкарци и жене који су се, имајући као једино средство чврстину и храброст, изборили побеђујући крваве тираније на овом нашем континенту. Људско створење уме од препрека да начини нове путеве, јер је животу, да би се обновио, довољан простор колики пружа једна пукотина. При томе је најважније да не дозволимо да се угуши оно што се може одржати у животу. Да одбранимо, као што су то херојски чинили потлачени народи, традицију која нам казује колика је светиња човек. Да не дозволимо да нам измакне драж малих тренутака слободе у којима можемо да уживамо: заједничко седење за столом са драгим особама, пружање помоћи беспомоћнима, дуге шетње кроз шуму, захвалност коју осетимо у неком загрљају. Некакав чин храбрости као што је ускакање у кућу коју је захватио пожар. То нису рационални поступци, и не треба ни да буду, јер оно што ће да нас спасе јесте љубав.

Свет не може ништа човеку који пева у несрећи.

Е. Сабато – Отпор

Ернесто Сабато – МИТ

….Данас немамо једну повест, једну причу која би нас спајала као народ, као људе, и која би нам омогућила да оставимо траг у историји за коју смо одговорни. Процес секуларизације претворио је у прах хиљадугодишње обреде, космогонијска тумачења, веровања која су била толико укорењена у човечанство као што су она о поновном сусрету са умрлима, исцелитељској моћи крштења или опроштају грехова.

Како, међутим, могу да буду лажне велике истине које нам откривају људско срце кроз неки мит или кроз неко уметничко дело? То што нас још увек узбуђују згоде и незгоде оног одрпаног витеза из Ла Манче јесте зато што нам нешто тако смешно као његова борба против ветрењача открива поражавајућу истину о људској судбини. Исто се дешава и са сновима, о којима се може рећи све сем да су лаж. Када су, међутим људи преценили оно рационално у себи, потцењено је све што није имало логичко објашњење. Зар је уопште могућно објаснити оне велике вредности које чине људски живот, као што су лепота, истина, солидарност или храброст? Мит, као уосталом и уметност, изражава једну врсту стварности на једини начин на који може буде објашњена. Он, у суштини, одолева сваком покушају рационализовања, и његова парадоксална истина пркоси свим категоријама аристотеловске или дијалектичке логике. Кроз та дубока испољавања свог духа, човек додирује саме основе свог постојања и постиже да свет у коме живи задобије смисао којег нема. Управо због тога, сви филозофи и уметници, увек када су тежили да достигну апсолут, морали су да прибегну неком облику мита или поезије….

Највеће осиромашење једне културе јесте тренутак у којем неки мит у народу почиње да се дефинише као лаж. То се догодило у класичној Грчкој. Пошто су срушени ондашњи митови, Лукреције приповеда да је видео „ојађена срца у свим домовина; прогањан непрестаном грижом савести, ум није био кадар да се ратерети и био је принуђен да олакшање потражи у непрестано јадиковању.“ Као и кућа што се руши када се поруше њени темељи, тако и заједнице почињу да пропадају када њихови митови изгубе свој сјај и своју снагу.

Ернесто Сабато – Старинске вредности

Ернесто Сабато – ЛЕПОТА ПРЕЛАЗА

Ова модерна времена Запада, данас у својој завршној фази, пружила су људима једну културу која им је била прибежиште и водиља. Под тим небом, људска бића су еуфорично проживела блиставе тренутке и са чврстином духа прежвела ратове и ужансе страхоте. Данас тешко можемо да прихватимо њену смрт, њен неизбежни сумрак, знајући да су је са жаром градили милиони људи који су јој посветили свој живот, своје године, своје науковање, целокупно своје радно време, и крв свих који су пали, чија је смрт имала смисла или била узалудна, на срећу или на несрећу, током пет векова.

……

Као што и у сваком појединачном умирању има нечега што се дешава са душом и што омогућава прихватање смрти, неопходно је и да се наша култура приведе крају. Сваки преображај, као и смрт сама, има једно прелазно стање, извесно време током којег напушта карактеристике прошлости и прихвата историју као што се прихвата старост. Треба да постанемо саучесници времена како би пали сви велови и како би остала огољена истина. Ако се ишта дугује људима то је могућност да истина сазри и да се још једном покаже у целости, без искривљавања из пропагандних или опортунистичких разлога.

Са одушевљењем осећам да је човек кадар да започне нови начин живљења. Одлучности доприноси једно намрешкано море, настало кроз појединачне чињенице које почињу да се згушњавају, призори што нас изненађују, књиге које читамо. Људи са којима се дружимо, родољубиво осећање када се налазимо у изгнанству. Нешто другачије што почиње да се вреднује, што нас задивљује, и што осећамо као једну утопију која нам се приближава. Промена ће настати када се наш поглед више не буде одвајао од ње.

Не можемо да заборавио да у ова времена чије су вредности већ истрошене, има људи који више ни у шта не верују, као што има и много оних који и даље раде и живе у нади, као какви стражари. У историји резови нису оштри, и већ пред распад Римског Царства, његови житељи су се дружили са својим суседима варварима, а сигруно је да су са њима ступали и у љубавне односе; тако и међу нама већ има људи који живе на другачији начин. И данас, као и онда, има их много који не припадају овој постмодерној цивилизацији, многи од њих су трагично изопштени док се за друге чини да су још део друштвених институција али је њихова душа испуњена новим вредностима.

Прелазни период је један корак уназад да би своје место заузео нови доживљај васељене, исто као што се у пољу вади стрњика да би огољена земља могла да прихвати ново семе.

Како би добро било када бисмо се заљубили у овај прелаз!

Како би добро било када бисмо се, уместо да потхрањујемо оно што у нама изазива осећај безизлаза и тескобе, са свом страшћу бацили на то да откријемо одушевљење за нешто ново, што би одразило веру коју човек може да има у сам живот, што је сушта супротност равнодушности! Да престанемо да се опасујемо зидинама, да почено да стемимио једном хуманијем свету и да му кренемо у сусрет.

Е. Сабато – ОДЛУЧНОСТ И СМРТ (одломак)