Жарко Видовић, ЕПСКИ ОПТИМИЗАМ И ЛАКОВЕРНОСТ

Епски оптимизам није исто што и Косовски завет. Тај епски оптимизам налазимо у епској песми Српско Бадње вече коју је забележио Св. Петар Цетињски као епску песму о борби против потурица у време Бечког рата. Није се ту радило ни о каквој политичкој истрази потурица, већ о рату између Турака и Срба у католичкој војсци. Тај рат вођен је на нашем тлу и тада је Црна Гора, под вођством свог Владике, стала на страну Венеције, Аустрије, Пољске и Ватикана, док су потурице, природно, стале на страну Турака. У тај рат ступио је и Петар Велики 1685–1686, па је и он учествовао у Карловачком миру, 1699. године.

На другој страни, у Горском вијенцу изражена је заветна свест, и то не у лику Вука Мићуновића, него у ликовима Владике Данила и Игумана Стефана. Велика је разлика између епа и трагедије, као што је велика разлика између епске, трагедијске и заветне свести.

Епски оптимизам је чудна утопија, вера у то да нама нико ништа не може, јер је Бог на нашој страни, и ми имамо јунаке који „једним хицем копља – десет непријатеља могу да прободу“, „једним замахом сабље по три главе да одсеку“… И да Милошу Обилићу по изласку из Муратовог шатора нека баба није нешто подметнула под коња, он би сасекао неколико стотина Турака и све би било спасено. То је, у ствари, једна магијска вера у невероватну моћ племенског јунака. То је апсолутна ауторитарна потчињеност најхрабријим људима, племенским вођама. Код Црногораца тога има и данас. Они имају племенску свест, а не грађанско–националну. Епски оптимизам је опасан, јер се бави утопијама о немогућим победама над невероватно надмоћним непријатељима. А то је магијска вера и магијски страх.

У епском оптимизму нема представе ни о Цркви, ни о Богу. Мађутим, у оним песмама које имају Завет (ми имамо разних епских песама, песама са епским оптимизмом и епских песама које су заветне, тј. православне) – помињу се и Христово васкрсење, Богородица (чак и Игуман Стефан узима гусле да би славио Христа, крстећи се при томе и Бога молећи да му то опрости, јер зна да се уз гусле, обично, славе неке друге јуначке, епске вредности).

Завет је једини начин да се продре из нивоа епског оптимизма, преко трагедијске свести до – хришћанског превазилажења, поистовећења са присутним Христом, до ПРИЧЕШЋА.

У време југословенског просветитељства пре рата, заветна свест била је потпуно потиснута. Они који су наступали заветно, били су исмевани са становишта просветитељског, грађанског, европског.

У епском оптимизму најзначајнија је лаковерност, односно менталитет лаковерности, који се у српском народу задржао до данашњег дана. Тај менталитет је опасан по нас саме, јер нема свести о Злу. Албер Ками је рекао да сваки убица мора, да би задржао неки свој мир, да има метафизику којом жртву проглашава кривцем, а себе праведним доносиоцем и извршиоцем пресуде. Убица прво створи представу о томе да је он невин, а да је онај кога треба да убије – крив. Зато, осим покајањем, и нема друге борбе против Зла. Против Зла се не можемо борити оптуживањем, против Зла се боримо признањем своје кривице, свог греха. Међутим, у метафизици нема убиства без претходне предрасуде и оптужбе, тако да метафизика ствара један сасвим другачији систем вредности. У метафизици, ако неког треба напасти, прво га треба приказати као кривца, изазвати у нападачу „оправдану“ мржњу према жртви. Та метафизичка техника прављења кривца од жртве до изражаја долази у савременој србофобији, која је врхунац достигнућа метафизике.

То је хегелско схватање историје о којој он каже да има народа који су до самог престола Апсолута (за Хегела – Апсолут је Бог!), који су своју снагу развили до те мере да сваки онај ко им се противи и неће да им се подреди и призна њихово првенство – у ствари не схвата историју, и да такви народи који не схватају историју и не заслужују да опстану, да треба да се склоне са историјске сцене. То дословни стоји у Филозофији историје и права код Хегела! Хегел сматра државу највећим достигнућем цивилизације, и то државу која је у стању да се постави као универзална држава. То ће од Хегела прихватити Шпенглер и Тојнби, који цивилизације разматра по способности да створе универзалну државу, не водећи рачуна о националним државама. Та метафизика државе прави кривца од онога ко се противи универзалној држави. Србофобија, коју ми данас доживљавамо, непосредна је творевина те западне метафизике.

Западна култура уопште није хришћанска, то је метафизичка култура. Ко се диви метафизици, тај и не зна чему се, у ствари, диви. Диви се наопаком схватању човека и антропологије. Највеће зло које данас влада светом је управо – метафизика, сатанско учење. Потпуно бездушно. Апсолутна моћ ума који презире човекову моћ осећања, саосећања, саживљавања, разумевања, саучешћа, солидарности. Метафизика презире осећања, о љубави говори са стидом и презиром, све своди на ниво разума, чистог разума.

Хрвати имају метафизику, они су ношени том метафизиком. Они су уверени у своју супериорност, уверени да су они праведни а ми криви, и ми не можемо да очекујемо од њих да они схвате свој грех. То је узалудан посао! Хрвати су метафизички народ! Хрватска национална идеја је метафизичка идеја уклопљена у западно схватање историје, уклопљена у универзалну светску државу. И то је највеће зло коме служи наша професорска филозофија, намерно негована овде, на нашим факултетима, под ужасним притисцима, нарочито од 1945. и 1948. до дана данашњег.

Наша лаковерност је у томе што ми немамо свест о Злу, а ко нема свест о Злу – нема ни потребу за спасењем, јер не осећа ни потребу за Христом. Од лаковерних не можемо ни да очекујемо друго него да Цркву схвате као политичку организацију. Лаковерни немају историјску свест јер су понесени вољом за моћ. Немају моћ трансценденције, моћ превазилажења свог временом ограниченог века. Лаковеран човек нема потребу за делом које ће га надживети. Он не сади винограде и маслине које ће брати потомци, већ једногодишње биљке које ће он сам да узбере и потроши. Он нема свест о Злу и увек је изненађен појавом Зла. Невероватно је да смо ми два пута у овом веку изненађени усташком агресијом. Бранко Ћопић је у роману Пролом дао једну велику сцену како хрватска власт сазива сељаке на скуп. Ту се нађе један православни човек који их опомиње да се чувају, а они му одговарају: „Ма где ће држава свој народ!“ Нису веровали и били су поклани. Тако почиње Пролом! Лаковерност је увек изненађена Злом.

У тој лаковерности чувено је и неумерено гостољубље. Лаковерни не разликују госта и странца од домаћина. Код Римљана је hostis био гост, а civis – домаћин. Hostis је могао да има права, али је у односу на домаћина морао да зна своје место. А ми имамо један магијски страх од госта. Таквог госта имамо у Варљивом сунцу. Он је дошао да хапси Михалкова, али он свира клавир са децом, ужива у забављању са члановима породице и ником не пада на памет да ће он да направи крај тој породици.

То свакако не значи да треба бити сумњичав, јер поверење ми морамо да ризикујемо. Односе поверења није могуће другачије изградити. Ми морамо да ризикујемо, али не смемо да будемо лаковерни. Ми поверење морамо да градимо спремношћу да ризикујемо поверење. Значи, не лаковерно, већ са ризиком. Та наша лаковерност произишла је из епског оптимизма. Племенског је карактера и није својствена заветној српској нацији. Заветна идеја је далеко изнад и виша од сваке метафизичке националне идеје западне нације, било да је она протестантска, револуционарна или крсташка, као што су хрватска, мађарска или пољска национална идеја.

Гесло лаковерности је „удри бригу на весеље“, „нема проблема“. То што су многи за 1. мај ове године играли на Ади Циганлији није никаква виталност, како многи мисле, већ је то страх од суочења са проблемом, страх од суочења са Злом, страх од суочења са истином битија (постојања). Да се суочи неће онај који нема храбрости. Кад би имао храбрости – суочио би се, а онда би том храброшћу добио крила, добио надахнуће од Бога, од Св. Духа – да се уздигне изнад себе самог, да себе превазиђе, да себе прелети. Тој лаковерности ми се често дивимо, а у тој лаковерности увек има кукавичлука.

Из епског оптимизма, култа јунаштва и лаковерности човек се „утапа“ у масу која чека свог лидера. Лидер у политичком животу – исто је што и јунак у племену. Он је тај који за све обавља посао, који за све мисли. То је једна масовна појава, оно што се назива ауторитарним режимом. Но, иза те лаковерности као менталитета, крије се безбожништво – кад немамо свести о Злу, о Сатани, јер Сатана постоји, и то као Лукави, не као убица (убица је Каин, човек заведен Сатаном!). Сатана је симпатичан Лукави, и Антихрист се јавља у лику Христа, осваја срца људи, лаковерних, наравно. Али, шта говори Христос о лаковернима – да су млаки и да ће их избљувати. То скривено безбожништво је заправо паганизам без потребе за спасењем, без осећања потребе за Христом. То је магијски страх од будућности и скривање главе у песак, као ној. То је страх од истине битија (постојања). А шта је истина битија, о томе довољно говоре Огледи о духовном искуству.1

Пошто избегава истину битија, лаковерност не тежи трансценденцији, па зато не тежи ни лепоти, пре свега лепоти Бога, не тежи лепоти Добра од које нема ништа лепше. Нема ништа лепше од иконе, лепоте Бога, божанске лепоте. Због тога је лаковерност – склоност кичу. Један наш сликар из Ваљева, Љуба Поповић, рекао је да ако нам ишта главе дође – биће то хрватска мржња и српски кич. Лаковерност нема смисао за дело које би га надживело. Нема ни визију будућности, јер не тежи трајању изнад времена. Зато је лаковерност највећа опасност која нам тренутно прети, опасност већа чак и од усташа. А та лаковерност, не треба заборавити, дошла је из просветитељства и одржана је страшним, тоталитарним, комунистичким притиском за протеклих пола века, управо под геслом „нема проблема“. Нема проблема спасења, јер нема Зла! И 1968. година проповедала је утопију („тражимо немогуће!“).

Жарко Видовић, МИ ЖЕЛИМО ДА ВИДИМО ЛИЦЕ ЧОВЕКОВО

Фајумски портрети нису случајно настали у Египту и није случајно то што су иконописци кренули одатле. Из више разлога. Прво: Христос… Бог се на земљи, Господ, није јавио као нека сила, гром, земљотрес или слично… Бог се јавио као личност; створен по подобију Бога, а подобије значи хармонија са Богом, првобитна. Према томе за ту хармонију човек може да буде оспособљен само као личност и због тога постоји потреба на Литургији, да ми не гледамо некакве цитате из Светог Писма, као што раде протестанти који дискутују о Библији. Ми желимо да видимо лице човека. Јер не постоји други начин да сазнамо природу човека и да будемо свесни природе човека. Зашто природу? Зато да видимо да ли је могућа христоликост, да би се насликало то лице које представља главну поруку.

Литургија је скраћено Свето Писмо, читаво, на сат и по, као што је Оче наш, молитва, скраћена Литургија на једну молитву, мислим, ако је могуће скраћивати, ако је могуће кратко то говорити… Ја не могу, физички, ни дан данас да замислим како изгледа моје лице, не верујем да то можете и ви, не верујем да ико има представу о свом лицу — једино кад се погледа у огледало, а то огледало, нарочито у душевној самоспознаји, могуће је једино у — Диалогу. Ја морам имати саговорника пред собом да бих из његовог лица сагледао свој портрет душевни. Тај Диалог мора да буде смирен, (да постоји) спремност на признање својих слабости, греха и, (са друге стране), пријатељство саговорника да то не дочека са страшном осудом. Јер ми само један другом у Диалогу можемо сагледати душевно лице. Дух Свети делује на моћ осећања. А моћ осећања је моћ да ја у човеку видим Истину коју разумом не могу да видим. И из тога проистиче и надахнуће, и глума, и поезија… и све је то нуспродукт деловања Духа Светог.

Зашто су фајумски портрети важни? Египћани су хтели да сачувају лик свог умрлог фараона, да праве скулптуру од камена… никад та скулптура… она нема очи живе, нема израз лица, нема то, а то је могуће само сликом, на површини, бојом, али они тада морају да верују у плодотворну и стваралачку моћ светлости а не руке, а та моћ светлости са сенкама и остало… У самом Јеванђељу по Јовану на почетку се каже да се Логос јавља као моћ светлости, као Светлост Нестворена. И само тако, само тим ослонцем на водећу силу светлости, он је у стању да наслика портрет човеков. Међутим, портрет, лице човеково не може (насликати) линијама, чак и кад црта он мора да имитира оним… сенком светло… И зато су фајумски портрети претече икона, а сликани су увек са жељом да сликају лик покојника.

Као што је рецимо Литургија… Она је израсла из трагедијског искуства св. Јована Златоустог. Они су имали искуство Грка о трагедији. Трагедија каже: ти си трагична личност ако си спреман да на себе примиш и платиш кривицу човека који ти је близак. Зато су иконе за мене настале из тих фајумских портрета, као што је Литургија настала из трагедијске свести коју је у себи носио св. Јован Златоуст, али и та трагедијска свест, његово искуство је Духом Светим преображено у дубљу трагедију и он је тако Литургију дао као трагедијски-литургијски пројект збивања у човеку.

И ми у Цркви кад присуствујемо Литургији, што свештеници служе и што ми одговарамо — то је Литургијски пројект, то је обредна Литургија. Надахнути тим питањима и одговорима, (у нашој души се одиграва лично), на који то ја грех одговарам, за који ја то грех тражим Бога да се смилује, за кога се ја то молим кад се молим, ко је то мени познат… Кад је Велики Петак па станем у тај строј што кажу, да се поклоним телу Христовом на Гробу, по два сата морам да чекам јер ред је огроман, за то време се у мојој глави изредају, и у глави сваког ко чека, ликови свих покојника и ја им лепо чујем глас… Разумете? Да би се то десило потребан је Дух Свети, у том тренутку се обредна Литургија претвара у Небеску Литургију, без Духа Светог то није могуће. Као што без Светог Духа, како је човек створен у подобију лику Божјем, па са Адамом, који је био Првосвештеник, па сујетан, па мислио да ако је слободан има моћ Бога… Слобода није моћ наша да одлучујемо о својим осећањима, никако!, осећања су могућа само као дар Духа Божјег… Ако смо истерани из Раја, тј. из заједнице, из Цркве, то је Црква била, то нас је Бог истерао да дођемо памети, себи, да видимо (да) јесмо слободни да урадимо све што одлучимо, али, као хуманисти, они који ће напасти светог Григорија Паламу, они су били ужасно уверени у моћ човека, али немају моћ коју даје само Дух Свети…

(Транскрипт разговора са Жарком Видовићем, разговор водио Горан Раденковић, извор: https://www.youtube.com/watch?v=eFykI-A7BAw&feature=share&fbclid=IwAR3rzqie0ZoKpGCp7fpKKjso1Ng0qfMgjX1H_pyGxC1wbx3vGJAcEOgQtow)

Приредио: Александар Мирковић

Жарко Видовић, АДАМ И ЕВА — ДВЕ ПРИЧЕ О СТВАРАЊУ

У Књизи Постања изнета су два предања (тј. два мита) о стварању човека и улози човека у створеном битију, на Земљи:

прво предање је благословено, Богом надахнуто, пророчко предање о стварању човека и о Богом даном месту човека у створеној природи; а како кроз пророке говори сам Дух Свети, то прво предање је Свето предање, у Постању 1 (26-31), а

друго предање (Постање 2,7— 4,17, до Каиновог сина и града Енох) је грешна, паганска човекова представа о стварању човека, о томе какву је — по тој, грешној представи о себи и о Творцу! — …какву је улогу човеку на Земљи (и у Врту Едемском као „земаљском Рају“!) одредио Творац.

Та друга представа, други мит, није Свето предање, него управо основа Прагреха човековог, јер је то, с једне стране, човекова представа изведена из знања о Земљи (о Добру и Злу), те је то — не представа о Богу, него — слика човековог искуства и знања, слика о самом човеку без Бога! То је човек који није богоподобан, него “од Земље”, а већ у зачетку онај човеков „монотеизам“ без Христа и Духа Светог! То је корен метафизичког обоготворења (идолизације) људског знања! Ту је и почетак мита о земаљском Рају, о Небу на Земљи, о Небу из људског знања о Земљи. Ту је и онај мит „о јабуци“ и мит о „греху жене“ за коју је божанство земаљско, тј. Змија, симболични лик Владара Овог света, тј. Сатане. Ово друго (у „Постању“2 ,5-25) грешно предање је у Постању побожно и покајнички изнето! као „документ“ о томе да је такву представу о Богу, о стварању, о човеку, о Рају (земаљском!) створио сам грешни човек!

А за човека који је у Књигу Постања урезао овај други мит наш Игуман Стефан каже (у „Горском вијенцу“, 2329-2332): Па ипак, мада човек не зна шта је, мора да буде то што не зна шта је! баш то! зна само то да за њега

није Земља, јер га Земља вара: све што зна о Земљи и земаљском није о човеку, те ће се преварити ако ишта из искуства о Земљи закључи о човеку који је — бачен на Земљу! а

није од Земље ни за Земљу, за земаљски свет (о томе у Посвети Луче микрокозма, већ у првих 30 стихова! „Бачен“! баш тако!). И знање — које је могуће само о Земљи и о ономе што је у човека земаљско, телесно, показивањем доказиво, саопштиво и мишљењу доступно! — и то знање је превара кад је у питању духовна тајна човекова, сам његов смисао! Дакле, и овај други, грешни човеков мит о стварању човека, о знању и о Творцу

урезао је у Књигу Постања пророк покајник, сличан Игуману Стефану, урезао га је као своју (богоугодну) представу о Греху који је Прагрех: основа и корен свих грехова човекових .А у чему је Грех приказан у другом предању,то ће бити јасно тек кад схватимо светост првог предања

Прво предање (први мит) је светиња, јер је то мит о томе: шта је човек — то се не зна! јер се не зна ко је и шта је Бог, Бог непознати, тако да се — без Бога, без личности Богочовека, не може знати ни шта је човек, личност човека! то је тајна (у Посвети Луче микрокозма то је човјеку тајна највиша!, управо зато што је човек Богом изабрано створење, а само Бог зна за шта изабрано!),

да су и мушко и женско створени по обличју Божијем,

да ни једно ни друго нису створени од земље (него „из Ништа“, од светлости, иначе — не би и једно и друго били по обличју Божијем),

да према томе не стоји ни оно што се над земним остацима умрлог човека говори (чак молитвено) како је „од земље настао, те се (са смрћу) и враћа у земљу“. Кад би било тако, онда не би било ни Васкресења (кроз Сина Божијег, како је и настало све што је кроз Сина настало), ни приказа Васкресења као Силаска у Ад (чиме је Син Божији оповргао човеков грешни мит о земном пореклу и земној суштини човека!). Јер кад човек умре, он не прелази у неки (пагански) загробни живот, него у Христову (Сина Божијег) ИДЕЈУ-ЛИК тога човека, те тако бива и сврстан одмах или на Лиеву или на Десну страну Христовог, да тако кажемо, „Памћења“(Памјати):

или међу проклете, у Ништавило (јер Христос, сам је рекао, неће да га зна!), или међу Христове (као Десни Разбојник), који одмах са Христом улази у Царство Небеско, као Идеја-Лик-Луча (еванђеоско „то фос“ на грчком) и, са Другим Доласком, васкрснути исто онако како се отеловио и учовечио Логос-Светлост-Луча-Идеја-Син Божији. Јер Логос је (Јован 1,1-7) Светлост Творачка, те је и сам Христос отеловљена Светлост-Лик-Идеја-Логос у којем је савршена Хармонија Тројице!

Тим првим, светим предањем о стварању човека, Бог Творац је благословио и њихову телесну полну разлику. А тим благословом је ту полну разлику обожио на тај начин што је одредио и смисао те полне разлике: у рађању и благословеном множењу,

(што ће и Владика наших песника, Његош, прославити у Шестом певању Луче микрокозма, ЛМ,VI,81-90),

тако да смисао (оно што чини суштину тј. боголикост и светлост човека, смисао) човека није секс, него стварање, скривени смисао рађања! да славимо битије (и своју створену људску природу), украшавајући природу анђеоским ликовима деце коју нам — самим тим благословом полне разлике! — даје Бог! (И Христос каже: „дјецу к Мени!“ Јер исконски лик човеков је чедност! А тај лик се не унаказује улогом полне разлике и плођења, него тек представом коју ће (после рођења и чедности детињства!) човек моћи — гордошћу свог знања и мишљења! — да стекне о Богу, стварању, човеку мушком и женском.

Али рођење и оплодња остају тајна (као и смрт), баш по томе што су подједнако боголики, по Божијем обличју створени, и женско и мушко људско биће. Иначе не би била могућа појава Богородице (најузвишенијег људског бића у историји човечанства), а онда ни Христа, Богочовека!

И још један, трећи момент у стварању човека (пара људских бића, тј. са дететом, људског тројства): „Човјек воље остаје свободне — ка` сви други бесмртни духови“, па према томе, и одговоран за природу и жива бића која су му дата да им буде господар!

Друго предање је људска представа о стварању природе и људског бића, а заправо предање о — свесној или несвесној (спонтаној, „нагонској“, природној ) — појави Прагреха, тј. прекида Цркве, човекове и заједнице не само са Творцем, него и међусобне духовне (једине људске) заједнице, агапи-заједнице међу људима. То је предање о настанку менталитета снажног и (самом човеку несавладивог) индивидуализма! о човеку који је — сав од Земље, Земљи одан и предан (као у Хеледерлиновом Емпедоклу!) — лишен духовности, усмерен ка животу без Неба, без трансценденције! Како?

Адам је створен сам, усамљен, без жене, животног друга! Бог се ту не разликује од Ероса или сличног паганског божанства које ће се, додуше, сажалити на Адама, те му од његовог ребра створити „женку“: она је просто његов орган, као и његово ребро! Представа која, уосталом, и јест магијска, а не надприродна, мистеријска, духовна, религиозна у правом смислу! Он ће њу и употребљавати као свој орган задовољења, јер она, као у осталом ни он, није обличје Божије! већ орган Адама, Земљанина, лишеног духа, предодређеног да изгуби и земаљски рај! Настаје троструки (тројствени!) Грех-Прагрех: човековог индивидуализма (гордости) у тумачењу стварања човека, с тим у вези и тумачење односа мушкарца ка жени и тумачење људске заједнице.

Тако ће овим предањем о стварању пара двају људских бића бити јасно зашто жена током читавог Старог завета има тако понижавајућу улогу, потпуно супротну улози и достојанству које има у првом, Светом предању о стварању бића човека! Праотац старозаветног народа, Јаков Израиљ има четири жене и дванаест синова, отаца дванаест племена, изродио је са четири жене (две су робиње а две су уз то обожавале идоле и криле их кад су, отете, бежале од оца, Јаковљевог таста, јер су им идоли требали као „заштита“ од оца Лавана који је без тих идола немоћан). А и сам Јаков је „Израиљ“, тј. онај који се, у својој гордости, хрвао и са самим Богом! телесни део њега! као у магији.

Шта је све  — о човеку Земљанину, Адаму, и о Богу — садржано и речено у овом другом (магијском и паганском, а не религијском светом) предању?

прво, да је човеков завичај Земља, а не Небо, јер је створен од земље (у другом стварању, које се, по завршетку првог, у Постање 2,3-4, дешава тек од Постање 2,7)

друго, да је и сва човекова будућност и рај — на Земљи, условљен стањем на Земљи, дакле световношћу, телом и задовољењем телесних потреба. Није чудо да се у томе другом елементу Старог завета уопште не помиње ни загробни живот, ни бесмртна душа.

Рај је, дакле, на Земљи, земаљски и зове се Едемски, па је отуд логично оно што Расл каже о Августину и о Марксу: да су и „Божија држава“(civitas) и комунизам старозаветни, те да пролетаријат (Марксов) у свему подсећа на старозаветни „Изабрани народ“, а Апсолут (метафизички и Хегелов) потпуно на старозаветног Бога ( наравно, „Бога“из ове друге, грешне слике стварања света и човека!) А тај Рај је управо Месопотамија (Вавилон, Асирија, оно што је за Египат био Нил).

Треће, уместо благодатног божанског обличја заједнице мушког и женског људског бића са Богом, уместо блаженства-агапије, Адаму, још je само упућена претња: сила закона, са предвиђеном казном ако забрану прекрши! Бог, дакле, није Творац изнад света, своје творевине (препуштене човеку слободном), него је газда света: типично магијски монотеизам, тј. дуализам Добра и Зла као двеју сила или двају лица истог „Бога“

Четврто, човек је створен у својој усамљености бића: телесан, од Земље и сам, истоветан као биће сам са собом. Он влада светом као оствареним појмовима који су имена свега постојећег. Чиста метафизика!

Пето, жена није настала као биће (самоистоветно), него је орган Адамов, којим Адам располаже, употребљавајући га као и своју руку или ма који свој уд. Ева је „кост од његове кости, тело од његовог тела… и има да буде једно тело с њим! Па ако хоће да се ослободи и буде биће за себе, мора да се ослони на божанство Земље. А то је лукава Змија, од које жена стиче и своје лукавство. А Адам оправдање да на њу пребаци сваку кривицу и за свој сопствени грех! Страхота историје човечанства почиње том другом представом човека о себи и божанству. Та ДРУГА представа је ИНДИВИДУАЛИЗАМ КАО ПРИРОДА ИЗВОРНО (прагрешно) ГРЕШНОГ тј. недуховног и агресивног човека којем је и сам Бог средство његове агресивност ( у верском или крсташком рату или у џихаду)

Из тога индивидуализма настаје магија („природна религија“, из саме индивидуалистчке природе грешног човека) уместо мистерије ( религије Откровења), тако да спасење може да се човеку укаже само његовим преображењем!

Жарко Видовић, АДАМ И ЕВА (одломак из рукописа)

Приредио: Александар Мирковић

Жарко Видовић, ДОН КИХОТ

… У трагедији се, дакле, ради о Злу. И то о Злу у свету. О ономе Злу од којег човек жели да се спаси кад се предаје утопијским сновима или кад, у филозофији историје и у неккавој „историјској“ (а не исконској) суштини, тражи некакву „објективну“ природу Зла, изван самог човека.

Но кад би зло заиста било „објективно“, онда човек, као жртва таквог Зла, не би био трагичан.

Зло, међутим, мора бити схваћено трагедијски: за настанак и појављивање Зла у свету крив је човек, и то као личност, а не као пуки „припадник рода“ (јер у овом, родновном или биолошком гледању не би био крив човек лично, него би био крив само зато што је жив).

Зло је човекова трагична кривица, а спасење од Зла је могуће само ако човек преузме на себе ту кривцу. Сапсење је могуће само као испаштање трагичне кривице.

И не само то: човеку није могуће ни да буде личност ако не жели да не себе преузме и кривицу као личну, па макар то била кривица и сваког другог појединачно (па тако и кривица свих људи, људског рода).

У томе је суштина трагедијског тумачења човека, природе, света, историје, друштва, заједнице…

Уместо да трагедију тумачимо философски или „историјски“, треба и философију и историју тумачити трагедијски. Тако се коначно долази и до схватања суштине трагедије: никако философским путем ка трегедији, него, обратно, трагедијским освешћењем (освешћењем трагедијског искуства човека) ка тумачењу иначе нерешивих философских дилема и историје.

Трагедија је, дакле, збивање исконске суштине човека. То збивање је кретање од осећања лишености (од страсти у којој човек постаје свестан лишености духа) ка осећању пуноће. Осећање лишености је стање човековог Пада (Греха, Отуђености), стање које не настаје неким „објективним“ (од човека независним) збивањем које је захватило човека као жртву, него стање у које човек запада исконски, тј. кретањем саме своје суштине, кретањем које је својствено исконски самој суштини човека. Осећање лишености, као Пад, настаје кривицом човека који је пао. Он је крив што је пао! Сам је крив!

Да би се човек — у исконском збивању његове суштине — уздигао од прве (најниже своје) хипостасе ка трећој (највишој), почев од уздизања из прве (бесловесне, несвесне) у другу (у свест, у осећање које човека чини свесним лишености духа), потребно је, дакле, да пре свега постане свестан значаја своје сопствене личности као кривице своје сопствене, јер човек се уздиже из хипостасе или Пада за који је крив сам он.

Тако, човеково уздизање — или исконско кретање његове суштине — бива могуће искључиво као трагедија: као испаштање трагичне кривице! Да би био личност, човек мора да буде трагична личност која испашта трагичну кривицу.

То је исконско збивање. А позориште нам омогућава да се поистоветимо с трагичним глумцем на исти начин како се он поистовећује са исконском трагичном личношћу, рецимо Едипа или Прометеја, или Антигоне итд. Тако нам позориште омогућава да — и без оног збивања у којем је трагични јунак патио постанемо свесни трагичног у нашој сопственој личности. Подсећам на, већ изнесено, литургијско тумачење „трију јединства“. Тако песник освешћује заједницу свог језика и свог националног позоришта или Црква освешћује припаднике литургијске заједнице.

Трагични јунак не испашта неку правну (законски дефинисану) кривицу,па чак ни неку моралну кривицу (оглушивања о највишу вредност или идеал заједнице, уколико ова постоји). Трагична кривица се од правне и моралне разликује исконски: самом исконском природом човековом је та кривица проузрокована и настала, јер човек ту кривицу носи само зато што је у стању да се поистовети са оним ко он (или шта он) лично није. 

А то поистовећење је својствено самој исконској природи човековој, његовој суштини. Сам дух човеков, највиша хипостаса, није ништа друго до моћ таквог поистовећења. Само у томе поистовећењу човек је у стању да понесе кривицу друго, да се поистовети с кривцем.

Дон Кихот је кренуо у свет да сузбије Зло у свету: тако га приказује Сервантес, а тако Дон Кихота (и Сервантеса) схвата и тумачи и Мигел де Унамуњо. Али, Дон Кихот је луд? Зар је он одговоран за то Зло које тишти и тлачи људе Шпаније и света? Да исправља Зло „позван је онај ко је то Зло изазвао? А Дон Кихот треба да седи мирно код куће и да себи самом не придаје толико значаја — као да је, тобоже, крив за Зло он сам, па и позван он сам да то Зло исправи!“

Но, Дон Кихот није луд. Он је трагична личност. Његова свест је трагична. Он жели да исправи и сузбије Зло у свету управо зато што себе лично сматра одговорним за то Зло. А сматра се одговорним — не зато што је луд, како то мисле сви они којима је трагедијско осећање света и човека страно, него — зато што се, у тренутку кад се одлучивало да ће “ бити или не бити“ Зла у човековом свету, поистоветио са оним који је заиста изазвао појаву Зла у човековм свету!

А поистоветио се оном силом своје тро-хипостасне суштине коју (силу) називамо духом, највишом хипостасом човека. То је човекова сила поистовећења. Онима који нису заборавили платонски језик (трагедијског искуства) — ово је јасно!

С ким се то Дон Кихот поистоветио? — Па, са Адамом самим, јер Адам је крив за појву зла у човековом свету.

А зашто је Адам крив? Зар није крив Сатана? Библија назива и оцем зла сматра Сатану, а не Адма!

Сасвим исто каже и Његош, у Лучи Микрокозма: 

„Ова горда и пакосна душа (душа Сатане, Ж.В.)
Зла је име у себе зачела
И развила знаме страданија… (заставу, знамен Ж.В.)
(ЛМ, III, 231-233)

па се тако говори о Сатани, у стиховима 221-300, у певању трећем, као и у Библији.

Крив је, дакле, Сатана, јер Зло је зачео он, а не Адам.

У чему је кривица Сатане?У томе што је горд, па у тој својој гордости не жели да се поистовећује ни са ким, ни са Самим Богом, јер себе сматра вреднијим од свега, заљубљен је у себе, није занет ни са ким и ни са чим сем собом самим. У томе погледу је прави антипод Хирсту. Он је Антихрист, јер Христос, Који је Бог, није занет Собом, него Својом творевином, па је спреман да Се поистовети са Адамом, са човеком, Својом творевином, чак са човеком који је Грехом изгубио своје достојанство!

А зашто је онда крив Адам?

Адам није горд. Он је спреман и способан да се поистовећује са неким ко он није или нечим што он није.

Поистовећење је љубав, „љуби ближњега свога као самог себе!“ — значи: поистовети се са њим!

Али, у тој спремности и способности, која је сам дух, Адам не бира, него се поистоветио и са самим Сатаном!

То, додуше, није учинио из Зла, тј. из гордости која ни са ким неће да се поистовећује, него из наивне радозналости, да провери зашто му Бог забрањује плода са Дрвета спознаје Добра и Зла, као вере у два божанстваДух је и наивност, јер зна само шта је дух, а не и шта је тело!

То поистовећење Адам је доживео причестивши се Сатаном, тј. плодом који је Сатана дао човеку као своје тело и своју крв!

Овде подсећамо на источне „мистерије“ тј. на магију у којој човек тежи да заборави своју личност, као у наркози, и да се на тај начин потчини Сатани чија гордост тражи да он, Сатана, буде све у свему, а да људи буду његови органи!

Дакле, Адам је крив својим поистовећењем са Сатаном. Како је ипак „цар света“, „цар Земље“ („И цар Земље, иако у ропству“, ЛМ, VI, 90) , — то је човек — самим постовећењем (причешћивањем) са Сатаном — изазвао појаву Зла у човековом свету.

Па кад се Дон Кихот понаша као да је за Зло у свету крив он сам и, свестан те кривце, чини све да Зло сузбије, онда он није луд, него се —  а можда је лудост баш у томе?! — поистовећује са Адамом, примајући на се његову кривцу као своју. Толико воли човека и цени прародитеља, да је спреман да плати све његове дугове и да му врати све што је прокоцкако! да му врати и част! јер част прародитеља је и част његова, Дон Кихота! Он, додуше, не зна да се заправо поистовећује са Адамом, али се поистовећује управо зато што — не Сатану, него себе лично — себе сматра одговорним за Зло у свету. Управо зато и сматра себе лично позваним да Зло сузбије! У томе је хришћанство његовог витештва. У томе је он miles christianus — хришћански витез, трагични витез. У томе је и — његова лудост! И његова трагична величина пред којом наше дивљење бризне у плач, у сузе покајања, саучешћа и Пирчешћа!

 Жарко Видовић, „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ…“ (одломак, „Трагедија и Литургија“ стр. 226-230), Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008

Жарко Видовић, ПЛАНЕТАРНИ СИСТЕМ ЛАПОТА

105-106 … Самоубиства усамљених стараца – то је одсуство заједнице у цивилизацијама које су лишене своје изворне (градитељске, домостројне) културе. (Православље = домострој = икономија = грађење за једнице, Цркве … Тако пише владика Атанасије.)

Култура је градитељ дома (заједнице). Градитељ је личност, јер култура је личност, док је цивилизација само комплекс установа, форми друштвених односа, који су стабилни кад се устале као инерција навике (навика), несвесног знања тела.

У Новом светском поретку „нема више лапота“, јер се лапот проширио на читаву планету: као систем санкција против сваке нације која хоће да државом (државно) потврди своју сувереност. Лицемери врше префињен лапот: према колегама, пензионерима, технолошком вишку запослених; врше га понашањем, увредама; али га врше зато што ни за њих нема будућности, него им је све сада!

106-112 … О планетарном систему лапота …

Лапот је већ у осамљивању човека – пакао усамљености на коју човека осуди околина, али и у усамљености на коју човек сам себе осуђује: својом таштином. Пакао!

108 … Савршен злочин врши и може да врши само „савршен човек“, тј. савршен философски појам човека, човек као јединка врсте, као индивидуа; онај ко се савршено „прилагоди“ друштву!

За смрт – смрт душе, једину праву смрт – увек је криво и друштво које није заједница (духовна). То је Прагрех, као узрок смрти (смрти душе) –убијањем осећања, кидањем везе са Живим Богом, са Богом живих (осећајних) душа …

Душеван човек – који има осећање и саосећање, поистовећење: јер суштина човека је осећање, а не „појмовна целина из које се онда логички изводи појам човека.
Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА (одломак)

***

Заједницу ствара и може да створи и одржава искључиво емоција: никакв разум, никакво искуство, никакви (реални, световни, тј. политички) интереси, ма како умни или разумни били, па према томе ни политика или економија. Али не страст, емоција „критичка“ према битију („критика свега постојећег“), него емоција литургијска: слављење битија и дивљење као „почетак мудрости“.
(Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, (Савремена култура и црква, стр.  141-145),Светигора, Цетиње, 1997.)

***

ако заједница треба заиста да буде заједница, онда чланови заједнице треба да буду (и осећају се као) браћа и сестре;

— као браћа и сестре могу се чланови заједнице осећати само ако у духу имају лик човека (односно човека и жене) који су им заједнички преци;

— тај заједнички предак не може бити телесни (тип родитеља), него само духовни (тип старца, чувара предања о заједничком пореклу, тип оца или, што је исто, духовног оца; наиме, отац и родитељ нису исто).
(Жарко Видовић, АПОКАЛИПСА ВЛАДИКЕ ДАНИЛА, одломак)

Жарко Видовић, „ДУША ПОСЛЕ СМРТИ“ ЈЕ ХРИСТОВО СЕЋАЊЕ…

…Магијско-религијска, заправо, чисто магијска вера у загробни живот преминулих — вера је паганска, коју не подржава Православље, али — у обредима култа мртвих, у поменима итд. — тај култ подржава (магијски, професионални) клир срастао са народом и његовим паганством… а клир то подржава у сагласности са (старозаветно-египатском, грешном) другом варијантом (Постање, главе 2, 3, и 4) стварања човека од Земље! Као и у представама о Рају и Паклу —представама старозаветним и Дантеовим (антиплатонским и антихришћанским).

Међутим,

човек ће васкрснути (Други Долазак) на исти начин како је и створен: из Ништа, кроз Христа, како се то каже у последњим речима, тј. на самом завршетку Другог члана Символа вере!

Јер,

после смрти човек не постоји, као што није постојао ни пре стварања, него само Христос има у себи идеју-душу умрлог, његову Лучу — коју ће васкрснути — ако, због грешности своје, није већ у тренутку смрти, бачена у таму Заборава, да је не памти, тј. да не жели да је види ни сам Христос Воскреситељ!

Међутим, вера у загробни живот мртвих — чак у њихово присуство у завичају — је архајски, племенски, пагански облик историјске свести о континуитету заједнице племенске, нецрквене, магијске (“крви и тла”!) али само митске, племенске, завичајне, “земљане” (Игуман Стефан у ГВ о човеку — да га Земља вара!) док

стварна истинска историјска свест о континуитету заветне заједнице, Христове је Црква, вера у Христа и Свету Тројицу. Вера могућа само литургијски, заветно (а не у култу мртвих и гробова)! А са вером у загробни живот ми губимо (једину могућу, истинску, заветну, националну) трагедијску историјску свест, тј. веру као вечност историјске космичке Христове (не митске завичајно-племенске!) заједнице!

Задржавамо искључиво у нашем хришћанско-заветном сећању на мртве. А то је смисао о Христу која зна све нас, као и умрле!! Тако да нам је историјска свест исто што и сећање уз мртве на самог Христа, сусрет с Христом или, још јаче, оживљавање ликова у поезији, роману

истина о смрти је да са њом човек више не постоји — за нас — као да никад није ни постојао, те постоји само као наше сећање на умрлог, постоји колико и наше сећање, тј. док смо живи ми који га се сећамо! јер човек је настао из Ништа и свако смрћу нестаје, “одлази у Ништа”.

Истина битија — о бићу као самоистоветности — је истина о самоистветности бића као истоветности НИ СА ЧИМ, сем са Христом, да га Христос памти у и зна као и самог себе!

Без те свести о смрти као нестанку у Ништа, као о бићу које никад није ни било живо то што сад видимо као мртво — без те свести нема вере ни у Христа —кроз кога Отац ствара човека и све — ни у Васкресење мртвих.

Дантеово виђење Пакла, Чистилишта и Раја је опис човековог виђења самог себе, човекове душе као Пакла, Чистилишта и Раја — као Литургије која — полазећи од исповести (виђења Пакла у својој души), преко покајања (Чистилишта у својој души) до Раја (заједнице-причешћу са Христом”!

***

 … душе нема без тела…, а дух (анимус, грчки нус) је преображај душе истовремен са преображајем тела, јер душе нема ни тада без тела. Душа је искуство о телу и моћ стицања тога искуства, у човековој души као слобода… 

„Душа после смрти“ је Христова представа (сећање) о телесном бићу индивидуе, о бићу које се  — причешћем! — преобразило.“ Анимус и анима“ су само: анимус као душа мушкарца, а анима као душа жене. Спој анимуса и аниме се дешава у оплодњи, с тим што тако спојени, анимус и анима, постоје само у телу фетуса док је оно просто орган жениног, материјског тела… А онда се рођењем, индивидуацијом, човек рађа одвајањем од мајке, и од тада и постоји, и јест биће по себи и за себе, а не као фетус, орган бића мајке… А онда, као биће индивидуе, опет је душа или анимус или анима, већ према томе да ли је дете мушко или женско… 

***

Опажај, мишљење и говор је препознавање, разлагање и (слободна!) употреба стеченог (чулима стеченог) искуства…, а слобода је одлука о употреби искуства као пројекта понашања. Опажај је препознавање у опаженом предмету, препознавање представе (или препознавање и повезивање мноштва, већ стечених представа ) о томе опаженом предмету. Мисао је разлагање (анализа ) стеченог искуства(представа).

Основно је чуђење, већ у детета: то је реаговање или захвалност (некад и страх) за стечену представу, за ново искуство.

Жива душа је моћ чуђења, дивљења, а онда је тако душа исто што и моћ осећања. Разум је моћ опажаја, мишљења, говора и доношења одлуке. Ум је духовно искуство и моћ мишљења посвећеног само томе, духовном искусву. Дух је благодат

Жарко Видовић, SALDO (одломак из рукописа)

Жарко Видовић, О ЛЕЧЕЊУ

Лечењем човека може да се (као психијатар) бави само онај ко зна суштину човека, личност као освешћивање искуства трансценденције.

А метафизика Запада – и њени изданци: Фројд, Јунг, итд. – то не зна. И погрешна је та школа коју нам овде хвале њени ученици и следбеници, пропагатори. „Психијатар“ је (Исцељитељ душе) само Христос. Он зна суштину човекову. То учење није медицинска дисциплина него теоантропологија – Православље, присутно у историјској свести заветног народа.

У чему је божански Психијатар (Исцелитељ) посебно изнад свих земаљских психијатара, неизмерно надмоћан? У томе што је он Исцелитељ – учитељ који је, као Спаситељ, омогућио свима нама да се лечимо сами, без помоћи (иначе и недоучених, немоћних, празнословних, а самоуверених) психијатара, јер:

прво, Христова теоантропологија је знање суштине човека, и то божанско знање;

друго, земаљски – и најученији – само су психијатрипсихолози-идеолози, који не знају суштину човека, него о њој закључују из знања о телесном свету (о показивом); по томе и јесу идеолози што хоће да на световно-научном знању (медицинском, о телу) заснују антропологију; или, на метафизици, философији (о свету као „целини“, попут Шелера, на којем је и папа Војтила докторирао, па и тиме доказао да не верује у Христа). Суштина идеологије је у томе што хоће „научно-философску“ антропологију;

треће, Христос потврђује и одобрава сократску самоспознају, као и Јованов позив („покајте се“), јер Зло је и болест (Зло = болест, као у Бодлеровој збирци песама: „Цвеће Зла“ = Цвеће болести душевне), тако да самоспознајом (= покајањем) човек сазнаје Зло у себи као болест. То покајање је жртва, јер човек „жртвује“ страст, егоцентрично осећање, болесно осећање идивидуализма. (Те страсти набраја и описује Јован Лествичник, а помиње их и Његош, у ЛМ, Посвета). Тај подвиг је уједно и свест птохос-а (свест човека да је као биће-индивидуа лишен Духа). Та лишеност је жалост која чини сузним покајање, изазива носталгију за Небом, за заједницом са Христом.

Подвиг је награђен заједницом, осећањем заједнице, Заветом, отварањем индивидуе Небу, отварањем Неба индивидуи. Тако настаје личност са којом се Христос поистовећује, а човек охристовљује.

Лечење је завршено појавом Духа, надбитија у човеку, трансценденције.

Лек човеков (битија, бића, индивидуе) – то је над-битије, трансценденција.

Лек је, дакле, Литургија: од птохос (свести о томе да је човек болестан злом зато што је лишен трансценденције) до спасења, охристровљења, Причешћа (учешћа у природи Христа). Тим учешћем је човек Љубав, умно чувство, као и Христос: Логос, умно чувство.

Све се, дакле, дешава у човеку: од индивидуе ка личности, од битија ка надбитију, од земаљског у Небеско, од усамљености у заједницу (националну-црквену-заветну), од (болесне) затворености у отвореност (здравље).

Лечење је зато да досегнемо оно чега смо лишени (да се ослободимо лишености која је плод Греха, болест човекове суштине и Зло).

Али морамо знати тачно Чега-Кога смо лишени. Та дијагноза је свест о Греху.

***

Логос се није тек тако јавио као човек, као индивидуа (Исус, син Давидов), него као Личност: Христос, Помазаник, Син Божији.

Лек од Зла је човекова личност. А то је тајна трансценденције, неприступачна психологији, психоанализи, психотерапији, итд., јер спасење човека је обећано човековој личности. Личност је човеково сећање на лик, на благодат, Причешће Богом.

/…/Личност је надбитије у које се она уздигла изнад битија индивидуе, те из себе као преображеног битија, сада празничног посматра својим новим очима исто то своје реално, телесно битије и чува га. Тако да је трансценденција однос надбитија чрвековог према, опет свом, сопственом телесном битију индивидуе, однос преображености, духовности, наспрам сопствене телесне реалности.

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА, (одломак, стр. 99, 107)

Жарко Видовић, ГОСПОД И ГОСПОДИН

Господин?! — то је оно што схваташ само ако пре тога — кад тражиш па и осећаш животни смисао! — помислиш на Господа Бога, па тек онда схватиш (заправо осетиш) и шта значи човек господин! Господ Бог, Господ Исус Христос: лик, икона, идеја, тајни, непромењив, вечни, надвремени лик, који видимо само у надахнутом (Богом даном) осећању кад нам се Господ и показује! па тек онда (деминутивна реч!) господин, госпа, госпођа људско биће! — да се зна шта значи господин: личност!

Разлика између Господ и господин је као разлика између лик (идеја, у духу, осећању) и личност (у духовном искству, свесном, моралном сећању на осећање! Ако не схватимо ту разлику, нећемо схватити ни шта је личност! Па ни шта је тројство “смисао-личност-историја”. Без тога нисмо могли да схватимо ни шта је икона, а о томе је, на историји уметности у Београду, пуних осам семестара говорио професор господин Светозар Радојчић! — у отпору филозофској групи на којој је “против господина”, било речи само о појмовима (и “појмовном мишљењу”)

Па, господско у људском бићу — па и дечијем! — може да буде само оно што осећаш да га надживљава: његово лице, његово дело или песма”!А то је већ историја и личност, а не просто постојање јединке (особе, индивидуе), живот смртника! Сложили смо се да је тајна историје — у IV глави (око 45 страница) романа “Травничка хроника” — изложена уметнички и отуд тако природно,истинито и јасно, да нам је после тога свака филозофија (појам) историје сујетна игра празнословља, без икакве, макар и слутње о стварној тајни историје и човека! — Па ако хоћеш да знаш шта је историја, читај велике писце! Немој Хегела! Читам Томаса Мана, како је полудио ”Доктор Фаустус” кад је о музици — као и Хегел о историји — почео да “филозофира”!

Жарко Видовић, ДИАЛОГ И ЛОГОС (одломак из рукописа)

Жарко Видовић, КРИЗА ЗАЈЕДНИЦЕ — КРИЗА ДИЈАЛОГА

/…/ Криза језика је у кризи дијалога У кризи заједнице више није могућ ни дијалог, дакле, није могућа ни специфично интелектуална заједница (коју би представљао сам дијалог). Није могућ разговор којим би сам интелектуалац решио кризу, исказивао своју отвореност и припадност заједници. Уместо дијалога имамо, напротив, …. само монологе у којима сваки човек (као интелектуалац, и једино као то), захваћен кризом, само говори свој монолог, неуротично, не водећи рачуна више ни о томе да ли га слушају или не; он и после речи (или „упадице“) саговорника наставља свој неуротични монолог на месту где га је „саговорник“ прекинуо. Тако је не само у јавном животу, посебно у политици (где улогу споразума игра диктат јачег и гласнијег), него је тако и на нашим смпосионима: низ реферата и саопштења, без узајамне отворености и разумевања, па и без узајамног утицаја који би, иначе, требало да је смисао симпосиона. Говорник и референт, кад изговори или прочита своје, најчешће не учествује у даљем раду симпосиона. Свако чека само „својих пет минута“. Нигде потребе за саговорником: тражи се само публицитет и што шири аудиторијум обухваћен „идеалним“, планетарним говорним просторм: медијском империјом, да аудиторијум буде савладан том империјом, а не разлозима говроника. У таквом одсуству дијалога — одсуству заједнице, могући су само надвикивање, разговор глувих, агресија медијске империје и, најзад — насиље, припремљено медијским ратом. Уосталом, говор је већ поодавно попримио карактеристике психичког или говорног насиља или претње насиљем. Ту је већ захваћеност кризом толика да нема ни воље да се (дијалогом) из кризе изађе. Очигледно је да решења нема и да нам, како је то признао и сам Хајдегер (атеист), „само још некакав Бог (ein Gott)  може помоћи“. 

Жарко Видовић, „… И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, (одломак из есеја „Криза и Православље“, стр. 288-289), Београд, 2008.

Жарко Видовић, ДИАЛОГ И ЛОГОС

Само у пријатељској тежњи саговорника Логосу може се догодити, па се и догађа да се диалог продухови:

       да се (бар у машти-осећању писца-песника!) смирена сабраност диалога (тежња Логосу) преобрази у надахнутост самоспознаје, у тајну (тј. машту) уметности, драме, поезије, вере, литургије.

Као што без огледала не бисмо никако имали представу о свом телесном лицу (а Нарциса занима само то – што се показује само у огледалу глатке површине воде, те ће се Нарцис, занет својим лицем, удавити у води !),

       тако бисмо без диалога били (као и Нарцис у реторици монолога, предавања, беседе, или проповеди) осуђени на самоувереност сујете („једнозначности“, „једнодимензионалности“), јер

        без диалога, без представе о личности ближњег не бисмо имали ни јасну представу о самој својој души,тј.

       не бисмо знали шта — у стварности постојећих бића — одговара представама у нашој души! тј. не бисмо знали у чему је моћ наше душе! јер

       само и тек нам се у диалогу, и то у лицу саговорника, јавља и огледало наше душе: „очи у очи“, али смирено, исихастички!

Зато је већ Сократ у философију самоспознаје — спознаје човека о природи човека, па и о себи — унео диалог: разговор у Логосу!

Платон, философ-песник, „поетософ“, писао је диалоге, јер је писао из искуства поезије, тј. диалога комедије и трагедије. Као што и Платонов Сократ, аутентичан философ-атрополог, аутентичну мисао философије-антропологије исказује у диалогу, језику драме, комедије, трагедије! Већ из саме чињенице да је Платонова мисао била мисао о искуству трагедије може се закључити да је Платон у идеји, преображеном бићу, слутио истину реалног бића као самоистоветност бића, а не као “место бића” у метафизичком, тобожњем, “бићу целине козмоса”.

Зато идеја, као ни личност – у Сократа, у Платона, у трагедијама, као и у Литургији — није “маска”(коју носе антички глумци, а о којој, као о човековој улози, говори Зизјулас), него биће истински (а тајно! маштовно, осећањем!) преображено у другачије биће, другачију самоистоветност.

***

Диалог је, супротно полемици, тежња личности Логосу, Христу тј. смирена говорна заједница тражења истине о човеку, о себи: смирена — ако је то пријатељски сусрет саговорника који теже Логосу, хармоничној сабраности душевног здравља,

       платонски (класични) Логос као и из њега изведен православни! није Хераклитов, архајски (или каснији аристотелски, стоички, хегелски, метафи-зички, марксистички) “логос, закон борбе супротности”.

Тежња Логосу је платонска и хришћанска носталгија ка Лепоти и Добру које је (само божанска) сила Сабраности различитих бића — у Хармонију.

А та Хармонија је трансценденција, тј. догађај који није плод мишљења (разума, моћи мишљења), него надахнутог осећања којим је превазиђена различитост — битна (по само биће судбинска различитост!) — бића или стања.

У диалогу , у тој пријатељски сабраној заједничкој тежњи и чежњи саговорника Логосу  одржава се и сагласност

       око теме и сврхе диалога,

       око пријатељске самоспознаје у диалектичком (тј. диалошком!) тражењу истине, и то:

      истине најпре о самом себи, па тек онда о свему другом, чак и о Богу: тек после самоспознаје!

Јер сва питања саговорникова у диалогу с Тобом (а не у полемици) сабирају и воде Тебе ка Твојој самоспознаји, а саговорника ка његовој!

Зато у диалогу ако је реч и о Злу, о несавршености људског бића или погрешки циљ није испитивање,оптуживање или уверавање-убеђивање саговорника, него испитивање себе, па тако и трагедијска и литургијска катарза, очишћење, покајање.

Лице саговорника је Огледало у којем гледам себе, своју душу коју лице саговорника — и ненамерно, спонтано! — показује.

У томе логосу је хришћанска племенитост диалога, јединог могућег увода у спасење и у надахнутост.

Тако се, божанским дејством логоса (као надахнутог осећања), и у диалогу трагедије збива обрат јунака и јунаштва у жртву и жртвовање.

А сврха и смисао диалога је самоспознаја човека: у диалогу (драмском, трагедијском, литургијском), једином могућем начину спознаје бића и суштине човека!).

Зато је Сократ — а и Платон, Сократов биограф! — врхунски и једини циље и смисао философије и диалога видео у самоспознаји!

(А само у прагрешној гордости, сујети, вољи за моћ и надмоћ сврха говора је полемика, информација, проповед, реторика, беседа, „професорско“ или демагошко поучавање пасивног слушаоца, „испирање мозга“, идеологија и, коначно, метафизика, сатански систем „Апсолутног знања“).

Диалог зато није подучавање, него обострана пријатељска тежња ка освешћењу и самоспознаји . Сврха или смисао божанског дара људском бићу, дара говора је диалог , јер у диалогу — и само у диалогу! — човек разговара и са Богом

       (у Небеској Литургији, као и Његош, за време Великог поста 1845, у литургијској поеми Луча микрокозма).      

И само тако човек може да постигне самоспознају и да се суочи са “највећом тајном човековом”(ЛМ,П, 131-140) — са тајном самог човека!

Значај диалога је у томе што је у њему присутна — или може да буде присутна! — тајна која је сам Логос. А сада о самој тајни, (али не у латинском значењу secretus , које тајност означава световном, вулгарном, привилегованом издвојеношћу на посебно место у овоземаљском простору, са посебним правом, „секретар-тајник“, него) у грчком значењу„мистес“ — што означава трансценденцију, преображеност, светост и посвећеност, надсветовност, недоступност искуству о реалном свету.  “Тајна“ или мистерија у нашем старијем речнику (и у Литургији и у поезији, „Луча микрокозма“) — је празнично тајно догађање, могуће само у тајној (божанској, надсветовној, Таворској) преображености “реалног света и телесног бића”, у тајној (мистичној, мистеријској, духовној) преображености човека (тј. човекових искуствених представа о реалном свету и телесном бићу)! Дакле, догађање интимно, скровито, реалном (непреображеном) искуству — искуству које имамо о истом томе свету или телесном бићу — скривено и неприступачно (као што је Богочовек недоступан човеку који не верује!)

Жарко Видовић, ДИАЛОГ И ЛОГОС (одломак из рукописа)