Жарко Видовић, ОСЕЋАЊЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СА БОГОМ И ЉУДИМА

Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.

Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само ка благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједница са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.

Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета.

И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).

Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебљиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом и Завет који је спас од Зла.

Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слобдног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива их од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, Православље се ослања управо на те две истине кад се супротсавља метафизици (метафизичкој традициј западног обожавања државе), Инвизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА

Хришћанство преображава човека на тај начин што битно мења његово схватање историје, јер мења човеково схватање себе у времену, па зато и све оно што је у човеку повезано са схватањем историјске заједнице, а то је најзначајније у човековом схватању битија, живота и смрти.

Зато се и напад на Хришћанство – оспоравање, хула или прогон – врши нехришћанским тумачењем историје.

Извртање историје у њеном тумачењу, чак припрему за „јуриш на Небо“, за „убијање Бога у човеку“, за револуционарну побуну тзв. „ослобађање човека“ … обављају филозофи историје.

Зато идеологија (или револуција) атеизације – не само у Русији, источној Европи (па и у нас Срба) него и на Западу – једино ефикасно оружје има у филозофији историје!

Не у науци, јер није могућ никакав „научни атеизам“, као ни „научни социјализам“, него само идеолошки атеизам, који треба да буде и предмет битног мишљења овде.

Филозофија историје

Чак је давно пре Револуције у Русији, источној Европи, па и Србији ту атеистичку улогу Револуције – у агресији на веру, Цркву, духовно-моралну заједницу – одиграла (и увек играла) филозофија историје на Западу, у тзв. метафизичкој традицији Запада. У аутентичном систему културних вредности Запада, у тзв. сколастици „јудео-хришћанства“ итд. кључно место је увек – још од времена Августина (од 354. до 430) – увек имала управо филозофија историје.

Намерно пишемо филозофија и разликујемо је од философије. Зофос, на грчком, значи: мрак, подземни свет, тако да филозофос значи мрачњак, док Софиа значи мудрост, тј. ум у служби Добра, Светлости, Узвишености, Неба. Ове разлике у терминима држаћемо се стално: она није само словна (з или с).

Ниче је сасвим логично – то јест, из самих основа метафизике, из њеног тумачења историје – дошао до закључка да је „Бог умро“! Јер метафизика је лукавство ума, ум у служби Зла. „Метафизичар“ је Мефисто – како се то каже већ у самом Прологу Гетеовог „Фауста“! Ничеов закључак (о „смрти Бога“ – и човека!) присутан је, то јест несвесно подразумеван, већ у полазном и основном ставу метафизике, те је недостајало још само да се нађе неко ко би, као Ниче, тај закључак и изреко, као у оној причи „у цара Тројана козје уши!“

Савез човек са Мефистом, ђаволом – Метафизичарем, води у коначну смрт душе, јер из „смрти Бога“ логично произлази и смрт човека као личности пред Богом, као „званија човјека пред Богом„, како би рекао Његош (Луча, М. Посвета, 156).

Гетеов „хепи-енд“ у „Фаусту“ – кад анђели, на смрти Фауста, отимају од Мефиста Фаустову душу, да је изнесу пред Бога – представља нелогичан крај те драме („трагедије“) јер је Фауст продао душу ђаволу и тиме раскинуо савез (завет и заједницу) са Богом. А раскинуо зато што се определио за моћ (и за знање као моћ и магију), те је и сав смисао историје и живота тражио у јачању моћи. Фауст је, дакле, поновио Прагрех, Адамов, Прародитељски грех, али – за разлику од Адама, чедно несвесног – Фауст то чини свесно. У западној филозофији, у метафизици – у поистовећењу битија са знањем и моћи (а тог моћног знања са слободом) – траже смисао историје, па познат став да је историја човека почела Прагрехом, то јест, раскидом заједнице човека са Богом. Зато се и Маркс дивио Гетеовом Фаусту! Тако је и Гете – за разлику од нашег Његоша – веран западној филозофији историје, то јест Западу, а не Хришћанству.

Па ако Христа нема у метафизичкој традицији Запада (у тзв. „јудео-хришћанској„, за разлику од православне, јудео-хеленско- хришћанске), онда га, наравно, нема ни у телогији Томе Аквинског или Лутера!

Не кажем нити могу рећи – јер је то тајна! – да ли Христа има или нема у вери, то јест, у моментима вере тих великана европске метафизике (и метафизичке теологије). Кажем само то да су они у метафизичке подвиге могли да се упусте (гордошћу ума да се упусте) само кад су излазили из сфере и подручја вере! као Адам кад је изашао из Закона (у непослушност). Ступајући у сферу метафизике (као и метафизичари, филозофи историје данас), морали су пред вратима метафизике да „оставе сваку наду они који улазе“, као у Дантеов Пакао.

Толико одмах на почетку о потреби филозофије данас, о гордости аутора који, посебно овде у Србији, одбијају сваки диалог о томе.

А како је систем вредности нововековне цивилизације Запада (па и наше цивилизацијске опредељености, западњачке!) био и остао метафизички, то је из саме основе те цивилизације, из њене традиције (метафизичке!) искључена вера! Мислим на аутентичну, суштинку веру, како је показује Еванђеље, а њену битну новину објашњава – као надахнуто и благодатно осећање, живу душу – апостол Павле: најдубљи мислилац и философ апостол Павле! Објашњава је као осећање (благодатно умно чувство) које за свако могуће знање остаје тајна!

Зато је цивилизацијски потпуно разумљиво („европски разумљиво“) кад се наши професори универзитетске филозофије одлучно (филозофски одлучно!) противе покушајима увођења деце у сферу где се јавља тајна вере.

Јасно је да сама школска настава веронауке није довољна да децу уведе у те сфере, те се и сами православни људи противе свакоме ко мисли да је за то довољна настава веронауке. Није довољна, али добри педагози могу да је учине корисно: да наведу дете на диалог и на мисао о себи!

***

Не тврдим да су људи Запада, па и ми сами, антирелигиозни или атеисти, него само то да вера тих људи (па и нас самих) из подручја цивилизације Запада није у складу са (метафизичком!) основном цивилизације у којој живимо или желимо да живимо! Јер у тој цивлизацији – фаустофској цивлизацији (како ју је , с разлогом, окарактерисао Шпенглер) – одомаћени су и потаман је само онима који су упорни у својој „потреби за филозофијом“ (то јест метафизиком), док су верници, жељни духовне заједнице (са Богом и људима),у тој истој (фаустовској) цивилизацији страници, као да су прогнани или бачени у ту цивилицазцију. Сетите се Његоша:

Човјек изгнат из царства чудества,
Човјек бачен…
Он сам собом чудо сочињава“ (ЛМ, Посвета, 1-30)

Или оно из Горског вијенца:
„Нада мном је Небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве;
У ад ми се свијет претворио…
Да  је игдја брата у свијету,
Да пожали, ка да би помога!“

А како да се човек данас и не осећа тако?! Сетите се онда и супротног примера, одомаћених у цивилизацији Запада: чувени француски „нови филозофи“ (тако их назива француска јавност, а и они сами себе): Гликсман, Финкелкраут, Б.Х. Леви, Бадентер, Б. Кушнер („наш косовски“), Ели Визел… да не набрајам наше овдашње… све оне који су се тако одлучно (метафизички одлучно!) и безобзирно укључили у кампању србофобије. Нису они никакви „лажни филозофи“ или „издајници филозофије“ – како би то, бранећи филозофију пре него свој народ, хтели да их прикажу неки наши (недошкловани и збуњени) професори универзитетске филозофије! – него су то заиста филозофи, верни западној традицији метафизике, одомаћени у моћној (технички надмоћној!) цивилизацији Запада! Они, наиме,  бране вредности те цивлизације (фаустовске вредности) онако како је једино и могуће бранити те вредности кад осете да су угрожене! Ако треба и лажима, јер та цивлизације је – у вољи за моћ и надмоћ, у безобзирном такмичењу и праву свих на такмичење – аморална!

***

Тумачење историје је онај битни елемент у основама сваке цивлизације, па и цивлилзације Запада (и тзв. „постмодерне“!). Са филозофским тумачењем историје неспојива је свака духовна заједница, јер се она – у тој цивилизацији! – може јавити само ако је завичајно Небеска, а не земаљска! Немогуће је и опстати у историјској духовној заједници (у њеној повремено празничној појави!), а при томе бити бесловесан и не разумети свет у којем живимо, не сукобити се с његовом филозофијом историје!

Усвајате ли метафизичко схвање историје – фаустовског савеза с Мефистом, ради увећања моћи, без духовне заједнице – Ви одбацујете заветну заједницу (с људима и са Богом), не прихватате судбину и тајну човека (као личности!), није вам близак лик Христов. А ако сте верник, лако Вам је да у цивилизацији Запада (фаустовској) живите и као странац – уколико је држава правна, па штити права Ваша (и Ваше заједнице) једнако као и права фаустовског, западног човека, ураслог својим навикама у ту цивилизацију.

Али зато верник, заштићен у својим правима, не престаје да се (својом вером) осећа странцем у тој цивилизацији!

Не кажем странцем према људима, него према њиховој цивилизацији, њиховим установама, цвилизацијским навикама.

То странствовање човек може издржати само ако му је вера чврста. А шта то значи.

То значи да, како Игуман стефан каже: а за њега, види, није Земља!, па зато Завет (Небеско Царство, то јест Цркву) ставља испред земљског, то јест испред цивилизације и њених установа (државе, политике, моћи, знања, технике). А шта то значи?

То значи да живи у присној заједници отворености верника, да живи у сталном и тајном празновању заједнице.

А о вери и таквој заједници (Цркви) не можете говорити језиком цивилизације и њених тумача историје, „научним тумачењем“ историје.

***

Наша настава филозофије на Универзитету – а под нарочито наглашеним притиском на Универзитету у Београду (после „ослобођења“, то јест после октобра 1944) – стартовала је са обавезом наставника да усвоје „историјски материјализам“ (тада најубедљивије изложен у IV глави Стаљинове „Историје совјетске Комунистичке партије бољшевика СКПб“). Стаљинизам,  а касније и шири облик марксизма доминирао је и у настави филозофије, и у избору наставног особља, а посебно у тумачењу историје. Тако све до г. 1990, па и касније, с тим што је, после 1948. године (прекида са СССР), после „отварања“ према Западу, улогу Револуције (њене „идејне чврстине“) преузела западна филозофија историје, да, од тада па све до данас (и после октобра 2000), она филозофија историје, разара историјску свест српског народа и његове духовне тј. историјске заједнице (Цркве).

Народна заједница (нација) и Црква јављају се и постоје само као појава или „отеловљење“ историјске свести, која је Завет или вера, осећање и саосећање света, живота, човека и заједнице, а не филозофија. Хајдегер убедљиво показује да филозофија (па и философија) није ништа друго до мисао и освешћење тога осећања света (светоназора), менталитета датог филозофији као изазов мишљењу, као предмет мишљења. О томе ће бити речи.

Ако нема историјске свести (то јест, осећање и саосећања историје), нема ни народа, историјске заједнице, па нема ни Цркве, јер вера је човекова црквеност, свест Цркве као историјске заједнице.

Зато ми данас, тражећи јасан одоговор на питање шта је историја (и њен смисао, Есхатон), настојимо да проблем сагледамо најзад и са становишта вере и Цркве (која заједница историјска!). Зато и стоји у наслову ове студије „Историја и вера“, а то је становиште које нам омогућује да се и односу философије према историји приђе озбиљније и дубље него до сада.

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак, стр. 21-27), Светигора, Цетиње, 2008

Жарко Видовић, СМРТ НИЈЕ НАША БРИГА

ТО НИЈЕ МОЈА БРИГА

Ми смо пре рата у Краљевини Југославији били васпитавани, у веронауци нарочито, да не водимо рачуна о смрти јер то није наша брига. То се не тиче нас, о томе решава друга сила о којој ми појма немамо, према томе узалуд трошмо енергију и време на бригу. Ја сам тај савет не прихватио, него сам га се држао чак и у логору концентрационом и то ме је извукло. То што нисам осећао страх шта ће бити. Није ми било свеједно, али сам мислио: паа, није то моја брига…

СЛОБОДА И ИСТОРИЈА

У чему је тајна историје? Ми смо после рата имали обавезан уџбеник „Историја СКПб“, четврта глава, на филозофији, предавао је професор Недељковић… Рекли су да историја има законе: повећање производње, што је већа производња… што се више… итд. … то је већи стандард и ближи се бескласно друштво и друге глупости о историји….

Међутим, историја није то… Прогрес је очигледан у техници, али историјом се не зове тај прогрес, него континуитет, оно што упркос прогресу остаје у човеку стално. То што у човеку остаје стално и чиме је он независан о том прогресу, чиме је он изнад и изван прогреса, то се зове историјска свест.

То значи: човек је независан у својим поступцима и својим речима, није условљен, он не мора да каже што услови диктирају, човек није биће одређено друштвом, него слободно биће које мисли шта хоће, које може да се постави према том прогресу, да не прима и тако даље… и тај континуитет од Христа наовамо, то је историја. Историја је одговор човеков на изазов времена које нас осуђују на смрт, сваког од нас, и догађајима који се смењују кроз време. Међутим, без обзира на то, човек је изнад свега тога и чува континуитет. У Срба се то зове завет. Чувајући тај континуитет, ту непрекидност, он и даље може да поступа без обзира на техничке услове у којима живи, да поступа како хоће. Јер човек је слободан. Ви знате, Достојевски је писао Велики Инквизитор, Браћа Карамазови, у којима Велики Инквизитор тврди да човек није слободан него условљен техником, а Христос каже: Слободан је, и он брани људску слободу. Дакле то је наука о слободи…

ХРИШЋАНСТВО ОСВЕШЋУЈЕ ЧОВЕКА

(хришћанство) не преображава човека, него га освешћује. Јер како је речно, Бог је створио човека слободним да он поступа како он одлучи, а не како му услови диктирају. Човек је толико слободан да може заиста да одлучи како да се понаша и у рату, и у миру… ми смо гледали пред стрењање, пред вешање, како се човек мирно понаша, и апсолутно нема страха, он је јачи од страха, он је јачи од страха од смрти, он се не боји батина, њега не можете купити, он се не продаје, он говори како је одлучио, он је веран заклетви, он врши заклетву, држи реч …. јер апсолутно нема тих услова који га могу натерати да се позове на те услове па каже: „Морао сам да издам…“ и тако… Не!

Питање: То је и Патријарх Павле говорио, је л’ тако? Говорио је да време не сме да буде изговор да будемо нељуди.

Тако је. Говорио је. Јер ми одлучујемо исто онако као Свети Сава. Ми немамо ништа мању моћ од Светог Саве. Нико од нас, али нико. Друга је ствар да ли је неко свестан те моћи. Да ли се боји тешкоћа, болова и свега чему може да буде изложен, несташице и зато се каже у хришћанству: ви морате прво да савладате страсти. Међу тим страстима страх од смрти је први. И кад Христос каже: „Мир вам“, апостолима, он њих опомиње да су јачи него страх од смрти, нису они јачи од смрти, али су јачи од страха, разумете, другим речима човеково достојанство, слобода је безусловна, друга је ствар да ли је човек у стању да носи тешкоће и одговорност тог достојанства, јер слобода је истовремено и људска одговорност управо зато што је човек слободан да чини и говори шта хоће.

Ако је мени пало на памет… рецимо да ме млате сада… и да кажем, да вас издам за нешто, ја ћу вас издати не зато што добијам батине па ме боле, него зато што сам одлучио да издам, то значи да попустим пред батинама. Ја одлучио! То је то. Видите зато се каже у молитви Оче наш, каже.. да нас избави од искушења Бог, како бих ја био свестан своје слободе, да се понашам и говорим по својој одлуци, а не како ме терају или како ме потплаћују, како ме корумпирају и та снага човекове слободе је морална снага, морал је апсолутно изнад политике, па и данас кад би га било, сигурно би се то показало, али ми данас живимо у систему корупције, који смо прихватили као систем, у овоме да кажем криминализму-капитализму. И то не може ниједна странка да нас спаси, ниједан вођа странке, нико од њих нема толико морала да се супротстави, јер му је потребна корупција бар да купи водећа места за свог директора који ће пола плате дати њему, а пола себи, а плата ће бити огромна… ви знате шта је корупција…то јест, ви осећате, пошто се жртве….

ОСЕЋАЊЕ

Вера није осећање слободе, вера је осећање… једина појава над којом ми немамо власт јесте осећање. Ми имамо власт над собом шта ћемо учинити, и шта ћемо рећи, шта ћемо прећутати или чак слагати, о томе ми одлучујемо. Али шта ћемо осећати, ми немамо моћ да о томе одлучујемо. Због тога се осећање назива спонтаношћу, оно није слободно. Оно је дато као дар. Како? Е то је тајна коју никаква психологија не може да реши, па ни психоидеолози који се код вас често јављају као саговорници, признаће вам да немају ни они никакву моћ над осећањима. Према томе то није за њих.

ОСЕЋАЊА СУ ДАР

Онај Аугустин, западни теолог, први, он говори о изабраним људима унапред за спасење. Међутим, не! Сваки човек је способан да се определи за онога који очекује тај дар. А један је услов: то је да будем свестан своје слободе, и своје одговорности. Ви се свесни своје одговорности кад се исповедате. Ви сте свесни да вас нико није натерао на грех, чак ни онај ко вас је терао и под чијом сте батином, или парама, попустили. Он је крив такође. Али и ви сте криви што сте то прихватили. Ви дакле, морате да поштујете најјачи дар човеку – то је слобода да он одлучује. И ако то поштујете, то изазива код Бога дивљење, и тада он то дивљење преноси и у вама се јавља осећање које је награда, неочекивана награда за ваш напор.

Тако исто и у уметности. Чајковски је рекао да је деведесет посто уметничког стварања рад. Деведест посто времена од ради, а нема ништа, нема ништа од музике, ал он и даље гура, гура… и наједанпут, као дар за то јавља се музика, јавља се осећање. Осећање је, како да кажем, дар, награда човеку за његов труд и настојање у пуној свести о слобди. Човек мора стално… та свест о слободи је стално у питању приликом сваког поступка. Према томе шта год чинили или рекли ви морате бити свесни да сте одговорни: да ли сте рекли истину или не, коме сте сакрили и коме треба да се сакрије, а коме не, итд. … стално морате бити свесни тога и то се зове морал. За тај морал човек је својом слободом одговоран. На тај морал добија дар осећања. Осећање се дакле јавља као дар моралном човеку. И због тога ми, у уметности рецимо, разликујемо класичне уметнике, као што су Толстој, Достојевски итд. Андрић…Његош…јер они се много труде чак и када нема ни мало изгледа да ће бити лепо то што раде, али они улажу напор и наједанпут се деси и пробију и буду… кад најмање очекују, а спремни су на труд, на жртву, на самопоуздање… Жртвом се дакле, купује пред Богом осећање. Не жртвом, него свешћу о слобди. Ти мораш стално бити свестан да си створен слободан. И немој да се правимо да некакви услови нас чине мање слобдоним.

КОСОВСКИ И СВЕТОСАВСКИ ЗАВЕТ

Људи обично замишљају да је Косовски завет војничка ствар у којој ми треба да узмемо оружије да осветимо Косово после нашег пораза. Овај пут је против нас посебна крсташка сила, јер против Срба се води крсташки рат од 1054. године, ниједан рат није био, а да није био крсташки. Папа је предузимао крсташке ратове против муслимана мада се завет не врши оружјем. Завет се врши на тај начин што и поред тога што сте изгубили државу, ево сад, овог пута Косово, узели су га Милосрдни анђео, Американци, а не Албанци, ми нећемо Завета чувати на тај начин што ћемо ићи и гинути од новог Милосрдног анђела, ми морамо да се помиримо с тим да је наша држава лишена права, али ми не смемо да се помиримо с тим да изгубимо Небеско Царство, то јест, Литургију, ми и даље можемо да служимо Литургију, ми и даље можемо бити сабрани у заједницу, која се зове заједница Небеска, а не земаљска. Јер у ту заједницу људе сабира осећање, а не право. Видите то је сада та моћ осећања да оно сабира људе да припадају заједници кад осећају да припадају јер тада су спремни и на жртву али кад припадају кад су уписани, кад имају права, чим дође у питање његов интерес он ће одустати, чак и вођа партије, чак и државник, издаће и он. Није никаква чврста заједница која нема моралну подршку, а морална подршка је литургијска.

ЛИТУРГИЈА

Видите Литургија је заједничка служба на тај начин што она подсећа на трагедију. Грчка трагедија се од драме, од епске песме, јунаштава и тако даље, разликује по томе што главни јунак у трагедији себе приноси као жртву за спас заједнице којој осећа да припада. Пазите, не да припада, него осећа да припада. Ради се о осећању. Јер ја могу бити уписан, али шта ако не осећам? Али ако осећам да припадам, као породици, та личност која осећа да припада заједници и спремна је да прими на себе жртву намењену заједници, то је трагична личност. То се јавља у грчкој трагедији. И Платон је читаву философију изградио на студију трагичног човека. И тако… Грци су први схватили хришћанство и они су га први, на неки начин, на саборима, и описали, то је тих седам сабора, они су одржани на грчком тлу, на грчком језику од 325-786, седам сабора, и на свим тим саборима, говорило се искључиво о највећој тајни, а то је – личност. Они су говорили о личности Христа. И констатовали нешто што ни данас не може да се порекне, а о чему би психолози морали да поведу рачуна, да је личност тајна којом се човек уздиже изнад услова у којима живи.

Маркс каже да је човек одраз или творевина друштвених услова у којима живи. Није! Та тајна личности, она је проучена на природи Христа као Богочовека. Он је постао, не Богочовек, него Боголичност, што значи он је понео са собом божанску моћ, али и људску моћ личности, да је слободан од услова који му диктирају начин живота. И већ у првој глави Постања, то се сећам увек, прва глава 26-31, то је прва глава у првој књизи Мојсијевој, каже се да је Бог створио човека по својој слици, по свом лику, подобног нама Тројици, Светој Тројици, што значи у хармонији са Светом Тројицом. Дакле, човек је створен као личност, а не као индивидуа која се покорава условима у којима живи, да гледа како ће да живи, да што лакше прође,  што више заради, да се извуче, да саботира итд.

Где је човекова жртва на Литургији? Не, жртвовао се Христос. Мада је Бог умро је као човек. Бог је тако створио људско биће да чак и кад он сам сиђе на земљу, доживљава људску судбину, умире. То не може да мимоиђе ни Бога. Бог не одустаје од своје Речи, од своје првобитне творевине, не мења, он је савршен Творац и нема ни потребе да мења своју творевину, дакле да је исправља, нема тог, то је Бог. Е сад, Литургија стално приказује Христа као жртву за човечанство. Како се то одиграва? Та трагедија се одиграва као диалог између верника и свештеника. Литургија је диалог – с једне стране су свештеници, с друге верници. Свештеник поставља питање, верник одговара. Свештеник позива на поштовање и тако даље, верник одговара; свештеник позива да се међусобно мире, они се мире, у себи наравно, другим речима, свештеник пева а хор му одговара; с тим што би сав присутни народ морао да одговара, само ми нажалост немамо оне литургијске књижице које би верници морали да читају па да знају тачно на шта их то подсећа свештеник, шта их пита, шта они одобравају и чега се одричу. На крају се долази до причешћа, то се зове Евхаристија, благословени дар, кад људи добијају тело Христово и примају га, хлеб, али га примају као тело Христово, што значи: они дају завет Христу да ће и своје тело бити спремни да жртвују као Он; другим речима то је давање завета Христу. Тело и крв; не примају они божанску природу Христову, не, нема говора, то ми не можемо, него примају чисту човечанску природу, али коју сто посто прихватају као и Христос. И то је завет Христу, сваки пут кад се причестиш, ти се заветујеш Христу да примаш на своје тело и крву, тело и крв Христову, дакле на жртву. Наравно, Христос је апсолутно безгрешан и он је могао да жртвује само смрћу, међутим у нама има страшно много… имамо страсти, страсти такозваних, то није осећање, које морамо сузбијати да би се на тај начин чистили се, и то је та жртва… ми жртвујемо рецимо страсти, жртвујемо бојазан за себе, жртвујемо грамзивост, властољубље, сујету, ја па ја, жртвујемо неку корупционашку склоност, жртвујемо потребу за лажи, све је то у нама, знате, у нама, у нашем телесном, у нашем искуству животном, то ми жртвујемо, и то је та жртва којом ми следимо Христа чија је жртва потпуна. Али од нас је и то довољно, мало по мало. Тако да свака Литургија завршава човековим освешћивањем да је дао Христу завет на то да ће да буде достојан слободе која му је дарована.

ИСПОВЕСТ

(…) Ми се не исповедамо свештенку, ми се исповедамо пред Богом. Мој деда је био свештеник у малом једном месту у Босни, данас Република Српска, он је кад се скупе људи, мала је била црква…они су певали, моја баба је знала Литургију напамет, а била је неписмена, потпуно неписмена… Онда је он, (деда) оно кад изнесе часне дарове на причешће, пита: „Да ли сте се исповедили?“ они кажу: „Јесам“, не њему, не пита он да ли су њему, (него пита) да ли се исповедио ономе коме је погрешио, да ли је молио молио за опроштај онога кога је оштетио или онога кога је увредио, на било који начин, има ли ко да је повређен, а да му се није исповедио овај… нема нико, значи ствар је сређена: „Прилазите причешћујем!“… Не исповеда он, него сваки пут кад човек прилази причешћу он га покрије епитрахиљем јер то је знак исповести, да се он већ исповедио и причешћује га. То је Литургија каква се водила за време Пећке патријаршије и та је остала у неким нашим крајевим, међутим, у Србији кад је држва преузела после Обреновића бригу над Црквом она је то изгубила из вида. Колико год да је политичар добронамеран он не може да има то на уму

Жарко Видовић

Извор: Александар Гајшек, АГАПЕ, 19.01.2013. https://www.youtube.com/watch?v=HWf7hvoaIlU

Приредио: Александар Мирковић

Жарко Видовић, ИКОНА-ЛИК У КОСОВСКОМ ЗАВЈЕТУ

14. Икона-лик у Косвоском зајвету и појам-систем у нововјековној идеологији. До појма се стиже мишљењем, а до лика само поистовјећењем. Моћ мишљења је разум. Моћ поистовјећења је осјећање (саосећање, причешће, учешће или саучешће у духовној заједници или природи лика). Разум нема ту моћ осјећања-поистовјећења-саосећања-причешћа. Зато се мишљење-поимање збива у разуму, а осјећање се збива у машти (или у свештеној машти, или, како се каже језиком христијанства и платонски мислећег хришћанства, осјећање се збива у тајни!). Ту машту Његош назива умним чувством, само у њему може да се јави идеја-Луча-лик-икона.

Додуше, народна пјесма не помиње као суштину завјета лик (Лучу-идеју, као Његош, у Лучи Микрокозма), него Часни крст и Слободу златнуАли то су симболи Косовског завјета (тежње Небеском царству) и оба, као и сам завјет изражавају најчешће несвјесну (у народној пјесми несвјесну, а у Литургији свјесну!) тежњу самом Христу, лику Христа. А лик Христа је значајан по том што он открива суштину вјере и Небеског царства: вјера је љубав која је реална и могућа само у поистовјећењу човејека са ликом; то поистовјећење указује једнако на поштовање лика са којим се поистовјећујемо као и на љубав према њему као према самом себи!

Народна пјесма, својим епским осјећањем слави јунака (племенског првака) и по томе остаје у сфери култа јунаштва, али није у стању да се одупре нововјековној идеологији и да одбрани завјет. Култ јунаштва је култ моћи и надмоћи, те је епски човјек – сам усмјерен спољашњем (човјеку схваћеном као однос према другим људима и заједницама) – спреман да веома лако замијени епску надмоћ јунаштва за нововјековну (метафизички образложену) надмоћ знања или за модерну надмоћ технике, те је тој нововјековној идеологији или модерној идеологији технике сасвим довољан и епски човјек (племенски), с његовим склоностима да чојство и правду и изједначује са надмоћи! А да би човјек одбранио завјет и надмашио нововјековну идеологију (метафизичко вредновање човјека као надмоћи знањем, системом појмова, философијом!), он мора да надмаши и своје сопствено епско осјећање свијета. То значи да мора да надмаши и своје схватање човјека као односа: да човјек није суштински одређен као комплекс односа (спољашњих), да није одређен својим мјестом у систему (ма каквом!), да није одређен својим односом према другима (свеједно да ли подређеношћу или надомћи тјелесном, техничком, институционалном, биолошком, или умном!). Управо то чини Његошева Луча Микрокозма: човјек је суштински одређен самим собом, тј. својом (само својом сопственом) Лучом, по којој је и сам однос човјека према Богу унутрашњи однос; дакле, није однос, него егзистенција! За такав однос према свијету и животу потребно је трагедијско осјећање. Такво осјећање има лик кнеза Лазара Косовског. Само смо с тим ликом у стању да се одупремо нововјковној идеологији (терору спољашњости над Лучом личности). Кнез Лазар се причешћује и причешћује војску примивши завјет од Богородице (да се, наравно, поистовјети с Христом као што се Христос поистовјетио – божански, тајно поистовјетио! – с природом човјековом!). То причешће и поистовјећење не смије бити заборављено чак ни у бици (пред бој), тј. ни у ситауцији која би по својој природи била иначе пука борба за надмоћ: Бог није савезник човјеков у борби за надмоћ, него савезник човјеков у трагедији! Богородица каже (у пјесми Пропаст царства спскога) да је могућа и таква, епска вјера, те да је могућа и побједа с таквом вјером, али ће се показати да то није вјера, него метафизика (коју ће Нови вијек преузети од европског срењовјековног епског осјећања свијета и освијестити то осјећање, тј. ту страст рационализовати и тако пренијети у метафизику). Али Богородица каже кензу Лазару да се причести: себе и војску. Она то говори као Мати Христова! Она тражи од кнеза Лазара поистовјећење с Христом, тј. причешће да Бог буде доживљен као савезник човјеков у трагедији!

Зато се Косовски завјет сигурно осјећа само под заштитом култа светог цара и мученика Лазара. Косовски завјет није завјет Обилићев, него Обилић учествује у завјету својом узорном вјерношћу Лазару и узорним поштовањем Лазара и своје ријечи, свог завјета. И сигурно је да је лик Обилићев поетизован, и то касније, само по тој вјерности Лазару! Па се сада поставља питање: да ли ћемо Обилића схватити као лик завјетни (у сфери Косовског завјета), с часним крстом и слободом златном, или ћемо га схватити као нововјековни епски, видовдански, какав је могао настати тек послије Бечког рата, друге Косовске битке (у томе рату, г. 1689), дакле, тек с Новим вијеком?

Његош се, нема сумње, сукобљава с епским елементима (из којих ће настати нововјековни Видовдански култ) и превазилази их: кад Коло у Госком вијенцу (ГВ, 198-290) представља Милоша као ТРАГИЧНОГ (не епског, него трагичног!) јунака: Бог се разљутио на Србе и све великаше осим на Милоша (и његове побратиме, њему сличне јунаке); сви су забацили правду, ријеч и закон осим Милоша;

(…) Нововјековна идеологија добија зато шансу само уколико јунаке одвоји од Лазара (од поистовјећења и вјерности Лазару) и постави те јунаке некако хомерски: као Ахила који је циљ сам себи! тада су ти јунаци упућени на то да у Богу траже савезника за своју свјетовну надмоћ! тиме је и Бог схваћен метафизички, те је метафизика – ако епско осјећање није надмашено трагедијском, унутрашњим, Лучом, самосвијешћу,  „презиром према сплеткама безумне скупштине“ – метафизика и једино могуће осмишљење епског осјећања и схватања.

Нововјековна идеологија добија своју шансу тек кад је потиснут Косовски завјет, а Косовски завјет је потиснут тек кад је потиснут, занемарен или заборавом прекривен ли (икона) светог цара Лазара!

За то је било потребно лукавство: привид вјере! Јер и Сатана је Адаму и Еви нудио „вјеру“ (другачију вјеру), а не непосредно побуну!

Сатана није насилник нити позива на насиље
и побуну, него је „Лукави“. Он није Прародитеље
приморао, него завео лукавством. Он је умно
чувство прародитеља замијенио неумним чувством,
тј. страшћу. У Господњој молитви  се каже: (на крају) „И
не воведи нас во искушеније, но избави нас от Лукаваго!“
Зато вјери није потребно оружје, него свијест, будност,
освјешћење, умно чувство!
тиме се човјек одупире Сатани!
То је и смисао Његошеве Луча Микрокозма. И прије него
што ће се одлучити на убиство, убица усваја један (метафизички)
систем вриједности: да није достојан живота човјек кога
убица мисли да убије! Сатана дјелује у томе систему
вредновања (прије убиства), а убија човјек, Каин!

Нововјековна идеологија лукаво потискује завјет и лик светог цара Лазара тзв. „Видовданским“ култом који је у међувремену (од времена светог Вида, тачније: Вита, мученички настрадалог за вријеме цара Диоклецијана, г. 303) у сфери кршћанства попримио многе  паганске особине, нарочито у германском свијету…

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 38-43 одломак) Филип Вишњић, Београд, 1989.

 

Жарко Видовић, ВИТЕШТВО И ТРАГЕДИЈА

6. Витештво и трагедија, трагедијска свијест: не само Марко Миљанов, него већ и Његош разликују витештво (чојство) од јунаштва. У пјесми Кула Ђуришића, стих  74, Његош каже (о Тодору, пиперском сердару) Јунак добар, ма образа нема“; такво јунаштво, без образа и чојства, Његош, и народна пјесма понекад, признаје и Турцима (мада „нико крупно ко Турчин не лаже“). Турчину се признаје јунаштво, али не и чојство! Разлика између витештва (чојства) и јунаштва је као разлика између трагедијске и епске свијести (тј. трагедијског и епског осјећања свијета и живота). Епско схватање је укључено у Нови вијек, али да би у Новом вијеку било не само парализовано, него и онечишћено једним посебним гријехом: у Његошевој Лучи Микрокозма јунаштвом се одликује и горди (влатољубиви) Сатана и његови легиони према којима Његош ипак успијева да у нама (епски васпитаним генерацијама) изазове презир и чак гађење. С тим нововјековним поразом епског схватања, могућност човјечности (чојства) и достојанства је преостала још само у трагедијском осјећању живота. То осјећање је витешко (или чојствено). Оно се постиже – не рационално, него превазилажењем у којем се поново стиче изгубљена чистота првобитног епског, јуначког осјећања. За разлику од јуначке вјере (јуначког, епског осјећања свијета и живота), трагедијска вјера је витешка, унутрашња, вјера Луче. Милош Обилић је јунак вјеран самом себи и Богу у самом себи! Јунаку је потребан спољашњи ауторитет, а витезу није, него је он сам Луча која свијетли другима. Зато Киркегорд говори о Аврааму као „витезу вјере“: Авраам вјерује и кад се ником на вјеру не заклиње, и кад том вјером више ништа не добија, кад њоме све губи, кад му нико ту вјеру не свједочи и не потврђује, кад за њу мора да се одрекне свега што је у свијету воли, кад мора да жртвује и сина итд. „Витез вјере“ не тражи изван себе ни потврду ни разлог своје вјере. Тако и Његош: потврда вјере није у свијету, него у Лучи којом се уздиже изнад свијета. Витезови вјере су Игуман Стефан и Владика Данило: ништа из свијета (дакле, ништа показиво ни показивањем доказано) га не увјерава нити му даје основ и разлог за вјеру, него га све у свијету чини очајним! али разлог и извор вјере је непоказив, у њему. Тако и у Његоша. Он каже: „Свијет жељи не зна угодити!“:

До вратах сам изника Тартара,
Ад на мене са проклетсво риче,
Сва му гледам гадна позоришта“
(гадне призоре)        (ЛМ, П, 181-190)

Витез вјере налази ослонац (и Бога!) „у свом срцу“, тј. у самом себи: у својој Лучи! Његова трагедија је у томе што је суочен са потпуним поразом и губитком свега на шта би се „у свијету“ (у показивој спољшњости) могао ослонити јунак! Па ипак, витез чува чистоту и обнавља ону невиност која је изгубљена Гријехом, Падом(страшћу). Хрисијанство Његошево није подложности подаништво овце, него витештво вјере пастирове!

Тема о односу епа и трагедије, јунаштва и витештва, вјере спољашње (као односа према спољашњем ауторитету) и вјере унутрашње садржи у Његошевој трилогији читаву европску историју духа, од Дон Кихота и Паскала, до Киркегорда и Достојевског, те је Његошево дјело позив да га расмотримо и доживимо са искуством историје европског духа.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 25-27) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, НАЦИЈА И ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА

4. Нација и трансценденција: ако је нација завјетна заједница – што подразумијева и Његошева трилогија, по чему Његош и јест „јунак Косовске мисли“ -, онда излази да нација није свјетовна заједница нити творевина (или појавни облик) неке друштвене класе; то значи да је нација историјска зато што не произилази из свјетовности (ограничености епохе), него из трансценденције: када искуство трансценденције омогућава људима да се лако разумију и сагласе, онда то они доживљују као припадност истој националној заједници. Наравно, није језик та супстанција нације, него духовно искуство (искуство трансценденције, завјета) о којем језик говори и које се језиком људима открива у њиховом међусобном саобраћању.

Са овоквим схватањем нације – које у Његоша није само „подразумијевано“, него је и изричито! – ми долазимо у ситуацију узајамног неразумијевања са метафизичким заједницама, чак у сукоб с њиховом метафизиком: то објашњава и судбину српског народа и историју српске националне идеје!

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 24-25) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ЕПОХЕ

Вријеме и свјетовна збивања (једном ријечи „свијет“) носе собом промјене које значе смрт и нестајање једних, рођење и живот других. Ако се упркос тим збивањима (тј. упркос „свијету“) одржи ипак некакав континуитет, нешто исто, онда је тај континуитет преобразио вријеме и „свијет“ у историју! То исто и континуитет тражио је Хегел у Апсолуту, тј. у појму, у фикцији, у апстракцији, у нечему непостојећем. Зато се Киркегорд, Његошев савеременик (рођени су обојица исте, 1813. године!) супротставио Хегелу и засновао своју философију егзистенције. Сачувати континуитет упркос времену и нестајању једних, а настајању дургих, сачувати идентитет упркос смјени покољења, то значи одољети времену и против њега одржати историју. Али историјом не можемо назвати непрекидност једне фикције, него непрекинут живот једне духовне заједнице. Зато историја и историјска свијест значе човјекову способност да се супртстави свјетовности, времену,ништавилу, па и „хоризонту епохе“. Али историја, то супротстављање епохи и њеним границмаа, излажење из хоризонта њене затворености није могуће никаквим искуством.

У тој чињеници види метафизика своју шансу:
континуитет се одржава, заједница историј-
ска се одржава, а при томе не помаже никакво
искуство, па према томе ни мишљење које би
било мишљење о искуству. Из те независности
историјског континуитета о искуству мета-
физика закључује о „Апсолуту историје“.

Супротстављање епохи или времену је могуће само као превазилажење (трансценденција) сваке епохе, свијета, свјетовности и времена уопште. То превазилажење, међутим, није у моћи мишљења. Киркегорд га види само у религији, те је зато аутентична само религиозна егзистенција: само се религијом егзистенција одржава напсупрот времену и свијету. Ками то превазилажење види само у револту против метафизике, а тај револт је револт умјетности. Да би Запад (а Ками га, насупрот Југу, Медитеранској цивилизацији, назива Сјевером) био за то превазилажење способан, он би морао да се врати „мисли Југа“. Превазилажење је тајна самог живота и само превазилажењем смо у стању да живот и волимо.

Његош то супротстављање времену – и чување Историје, као непрекинутог тока – приказује у Лучи Микрокозма: као узидизање – не трансценденцију, него „асценденцију“ – изнад времена и свијета, у Небеско царство. Зато није чудо да се Косовски завјет и завјетна (непрекинута национална) заједница, њена историја, могу тумачити и поново у свијести довести само поезијом: и само завјетно (Косовско) Небеско царство је у Њеогша поезија! и то „свештена поезија“ (дакле, као Литургија); оно је једино превазилажење и оно се збива само у човјеку појединцу (у његовој Лучи), као његова егзистенција. Оно није пуки револт умјетности против метафизике, него уздигнутост Луче човјекове изнад сфере у којој би још могла да га дохвати метафизика!

Тако је Његош учинио Косовски завјет актуелним у вријеме, када је то изгледало немогуће, кад је изгледало да је нововјековна култура (епохално затворена у свој хоризонт) тражила од српске интелигенције да завјет заборави и да се тако коначно „европеизује“!

Данас ми за то превазилажење епохе (чување историје, континуитета, идентитета) очекујемо охрабрење од истих оних великих народа и њихових култура од којих смо, као највишу „мудрост“ примали метафизичко увјерење да се историја састоји, напротив, у прилагођавању епохи (тј. јачем), у промјени или губљењу идентитета, у револуцији као уништењу континуитета. Да ли је могуће да ми у таквој ситуацији не будемо  свјесни Косовског завјета, тј. да убдемо равнодушни према Његошу, завјету и завјетном, духовном (једином могућем) карактеру заједнице.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 13-15)  Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ КАО ТЕЖЊА НАДСВЈЕТОВНОСТИ

У поезији је једини спас од апсурда нововјековне кулутре: тако мисли Његош, а сто година послије Његоша и Албер Ками (рођен 1913), у својој „мисли Југа“! Својом свјетовношћу нововјековна култура открива свој апсурд чим се духован човјек заинтересује за смисао те културе (епохе). То откриће води човјека у револт. То откриће припада поезији. Њој припада и револт. Његош у самом почетку Луче Микрокозма, у Посвети, говори веома снажно о бесмислу, апсурду: не самог живота и природе, не свијета како је створен и човјека, него о бесмислу свјетовности, човјекове прилагођености свијету (спољашњости) и утопљености у свјетовност. Из тога апсурда је могуће спасити се само уздизањем у Небеско царство (Косовског завјета!). То уздизање се постиже „свештеном поезијом“, дакле, пјесниковом, пророчком, Богом надахнутом Литургијом, Лучом.

Но Његош иде даље од Камија. Док Ками вјерује да се бесмисао открива само у нововјековној („сјеверној“, западној) епохи историје и цивилизације, те стога сматра да се треба вратити „Југу“ (Медитерану, као епохи), Његош види бесмисао у свјетовности свих епоха: и у медитеранском (византијској); „Мухамеде, то је за Герутку“ (ГВ,18) тј. и Византија је заслужила да буде срушена.

„Герутка“ је тада био оличење Византије,
а њу је срушио ислам, „Бич божији“,
Мухамед. Његош у Свободијади и Турску
назива Византијом!

Излаз из бесмисла неке епохе (сваке епохе) није у другој епохи, у промјени, у „прогресу“, него у надсвјетовности: из сваке епохе свјетовности излаз је само у поезији, и то „свештеној поезији“! И српско царство је пало због гријеха: утопљени у свјетовност, Срби су своје царство лишили смисла, те се Бог „на Србе разљутио“ (Коло у ГВ, 198-290). Косовски завјет, као тежња надсвјетовности, је порука настала из пораза једне епохе, али порука важећа за све епохе, па и за ову садашњу: бесмислена је без завјета, а до завјета се стиже свештеном поезијом, а не неким „прогресом“, прелазом из једне епохе свијета у другу (исто тако приземну, свјетовну) епоху.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 70-71) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, ШТА ЈЕ НЕБЕСКО ЦАРСТВО?

У самој нашој студији о Његошу и Косовском завјету у Новом вијеку најзначајни је питање о Небеском царству: оно мора да буде у самом средишту истраживања, јер оно чини срж, смисао и тајну Косовског завјета; духовна заједница је завјетна ако су њени чланови сабрани сви истом тежњом ка томе Небеском царству; заједница сабрана тежњом ка Небеском царству није заједница од „свијета“, „од овога свијета“; при томе највећу (и једину могућу) историјску виталност, континуитет и идентитет показује заједница баш тим што није „од овога свијета“… Тако се и завјет и завјетна зајеница и њена историја појављују – не као неки реални и логично свјетовни феномени, него – само као парадокси; а парадоксалним их чини тај „феномен“ Небеског царства! Мора да је то Небеско царство схваћено у завјету сасвим другачије него што је до данас приказивано у исламској, свјетској и нашој нововјековној херменеутици, посебно у метафизици. Најраширеније и већ вулгарно схватање је да је Небеско царство рај који човјек заслужи јуначком погибијом у одбрани своје вјере или нације. То је схватање као у исламу (шехити), или као у германском Нибелунг-поеми, или нешто као „Вјечна ловишта“ америчких Индијанаца, као блажено царство бестејелесних духова итд., итд., углавном као стање могуће тек послије (тјелесне)смрти. А завјетно Небеско царство, напротив, чини саму суштину виталности (одуховљене виталности!) заједнице коју овде, сада, на земљи и у времену и против времена чини историјском баш то завјетно Небеско царство! Шта је, дакле, то царство? какав је то парадокс?

Небеско царство није царство Бога мртвих, него „Бога живих“, царство Христа! сам Христос је то Небеско царство! Бити у Небеском царству значи бити поистовећен с Христом. То поистовећење је Причешће. Оно се збива тајно (у продуховљеној машти), на Литургији. Оно је разумљиво – не из саме Библије, него – тек из литургијских анагноза, тј. из Библије као литургисјког текста који ту није тумачен, него слављен и оличен (персонификован) присуством Христа и светитеља представљених на иконама. То Небеско царство је у разним епохама и цивилизацијама схваћено различито, те ми можемо да га у његовом аутентичном (византијско-православном) значењу схватимо тек када то схватање упоредимо са осталима, а поготово са нововјековним (хуманистичко-метафизичким) схватањем (или боље: несхватањем и потпуном затвореношћу према могућем схватању). И ту ће нам се тек указати у свом пуном сјају и узвишености Његошев спјев Луча Микрокозма.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 17-18) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, УМЈЕТНОСТ УМЈЕТНОШЋУ

(…) За разумијевање умјетности (и поезије) није довољан разум (моћ мишљења), јер разум (рационална обрада искустава, података и утисака) мора већ имати на располагању свој предмет и „материјал“ у чијем стварању или добављању он сам није могао имати никаквог учешћа, јер само умјетношћу може бити стечен умјетнички „материјал“ који ће бити обрађен разумом. Као моћ мишљења, разум мисли само о искуству. Ако то треба да буде искуство умјетности, онда је оно  и стечено умјетношћу коју је у нама пробудио сам пјесник, тако да се ми непосредно сјећамо не саме пјесникове поезије (Његошеве), него оног нашег посебној осјећања, поетског осјећања којим смо доживјели Његошеву поезију: она је посредована нашим сопственим осјећањем његове поезије; то наше осјећање је у непосредној вези с Његошевом поезијом јер је она, та поезија, пробудила у нама, као свој одјек или Лучу, то наше осјећање. Музика се схвата само музикалношћу („слухом“), као одјеком музике коју слушамо. А онда ми можемо да мислимо – не о тој самом музици, него – само о нашој музикалности, о нашем сопственом сјећању на доживљај те музике, о нашем музичком искуству. Прије него што ће настати мишљење о нечему, мора му бити прибављен „материјал“ (предмет мишљења), а у прибављању тога „материјала“ мишљење нема никаквога учешћа! то прибављање је у „надлежности“ доживљаја или осјећања (поетског, музичког итд., већ према томе о којој умјетности и умјетнику је ријеч). Тражи се, дакле, херменеутички приступ, јер је метафизички приступ – као изразито нововјековни, „књишки“, са својом методологијом неограниченог повјерења у саму моћ мишљења! – приступ немоћан и конформистички.

Умјетност, дакле, може бити схваћена само умјетношћу (а не науком или мишљењем), тако да мишљењу (науци) преостаје онда само да, на свој начин (поимањем), обради умјетничко искуство читаоца, тј. да научник обради само своје сопствено сјећање на свој умјетнички доживљај неке умјетности. Ако нема „слуха“ (тј. доживљаја), узалудна му је наука; метафизичке методологије се лаћају управо зато што или немају „слуха“ за аутентичан доживљај дјела, или немају времена потребног за доживљај сваког појединог од оних дјела о којима ипак желе да донесу свој суд, те онда доживљај умјетности замјењују појмовима умјетности, у оквиру неке – наравно метафизичке! – свеобухватне историје књижевности (свијета, Европе, неке нације, неке епохе или периода).

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 22-23) Филип Вишњић, Београд, 1989.