Жарко Видовић, ЛУЧА МИКРОКОЗМА – СПЕВ О ЉУДСКОМ ПАДУ

Луча Микрокозма је спев о људском Паду (Греху, бачености човека и узроку те бачености у свет, у земаљско царство).

Историја почиње људским Падом. Не божанским стварањем, јер тиме почиње постојање (битије) створеног, а историја тек са људским Падом. Тек са тим Падом. Зато се у Библији људски Пад описује на самом почетку – не Стварања света, него – историје (земаљског царства). Пре Пада је Небеско царство (битије у Небеском царству) и после Спасења (која је Спасење од Пада!) је опет Небеско царство! У међувремену, између две пуноће битија је Историја (време, свет, изгнанство, пад) као човекова лишеност, отуђеност. Суштина историје је та ЛИШЕНОСТ! Наравно, оно прво се од другог разликује: прво је пре искуства, друго изнад и после искуства и упркос искуству. Као што се, поређења ради, дечја наивност (без искуства) разликује од наивности коју има или постиже уметник и поред искуства и упркос искуству.

Али шта је људски Пад? Чиме је он изазван? Шта је то човек учинио? Учинио не случајно или омашком, него учинила сама битна природа човека! Шта је то човек учинио самом својом битном природом коју наслеђујемо и стичемо самим рођењем? Шта је то човек учинио?

Најчешћа је она предрасуда да је Грех у сексу и секс у Греху. Површна мисао прихвата затим ту предрасуду, шири је даље и умножава, што тој истој површној мисли омогућује да лако и у складу са самом собом, тј. површно, „апсолвира“ читаво хришћанство. Па се онда поставља питање: зар је Христово васкрсење – а оно је спасење од Пада – било једини могући начин да се уклони тај Грех, Пад? Зар је смисао Васкрсења (спасења) у томе да се уклони грешност секса?

Очигледно је да појам Пада, као почетка историје човека и земаљског царства, треба осмотрити и растумачити с гледишта КРАЈА, са гледишта Христа. Јер тек Христос је објашњење тајне Пада. Да није Христа, људи не би никад ни сазнали да су пали. Представа о паду као сексуалном чину или као неком кршењу забране – уопште није представа о Паду. То је представа о нечем другом, површном, за шта не би била ни потребна појава Христа. Приказујући Грех као сексуални чин (и сексуални чин као Грех), теолози (вулгарни теолози) желе да учине сувишним Христа. Јер ако Пад није нешто од чега људе може да спаси само Христос – отеловљени Логос који је распет (Бог кога убијају људи), а онда васкрсли Логос – онда је појава Христа сувишна, непотребна чак и РЕЛИГИЈИ!

У Паду се, међутим, не ради о неком сексуалном прекршају Прародитеља, нити о простом кршењу забране, него о кршењу којим је човек хтео да убије Бога или да узме учешћа – причешћа са Сатаном – у побуни и убиству Бога! Тек Христос је – и то својом смрћу – открио у чему се састоји Пад људски! Но Христос је, откривши човеку тајну Пада, донео човеку и спасење од Пада: Васкрсењем!

Христос је открио да се Пад састојао у покушају богоубиства, тј. у жељи човека да убије Бога. Човек није био свестан своје жеље ни тога да је у његовој жељи за „спознајом Добра и Зла“ (у вери да су подједнако божанствени и божанства и Зло и Добро! у дуализму!) битно било управо то да је тежио убиству Бога! Да се то не би догодило, да човек заиста не би и потегао свесно на Бога, Бог човека изгони из Небеског царства.

Прогнан у земаљско царство, човек је, међутим, ЗАБОРАВИО и зашто је прогнан, зашто је БАЧЕН, шта је учинио и шта је хтео да учини кад је био у Царству небеском!

Заборавивши то – и сву своју духовну природу која је духовна чак и у злу! – човек уопште није могао да се снађе.

Долази Христос да га подсети: хтео си да убијеш Бога, па и сада кад тражиш Бога треба да Ти буде јасно шта си хтео и зашто си од Бога одвојен. То хоћеш и сада. Доказ?

Човек пружа доказ: и овај пут човек убија Бога, распиње Га! И Бог умире.

Али и васкрсава, јер Бог је по томе Бог што је изнад смрти, по томе што смрт није божанство, те Бог може да је савлада! А човек – у свом дуализму, тј. у вери да је и Зло божанство (да је и смрт божанство, као и Бог, Добро!) – и даље верује да оно што је убијено, па ма то био и сам Бог, не може васкрснути, не може бити јаче од смрти. У дуализму, наиме, човек ипак верује да је врховно и једино божанство – СМРТ!

То је цела порука хришћанства (о Греху, о дуализму).

Хришћанство, дакле, није пуки „библизам“. (Библицистички су и јеврејство и ислам и многе хришћанске јереси.) Напротив, Библија је схватљива само кад је протумачена (и превазиђена) хришћански, тј. кад је почетак (Пад после Стварања света) протумачен КРАЈЕМ, васкрслим Христом.

Хришћанство је на тај начин исто што и „христоцентризам“: све се објашњава Христом и само Њиме. Он је једино објашњење свега, па и Пада (Греха), и Старог Завета, и целе Библије.

Ако Бог, који је убијен (као Христос на крсту), не може да васкрсне, онда је смрт јача и од Бога. Ако је смрт јача и од Бога, онда Бог није Бог. Тако Христос открива да је у дуализму – вери која је зачета Падом (вером да су и Добро и Зло божанства) – заправо вера у само једно божанство: Смрт. То божанство је Зло. Сатана је причешћем човека у тој вери (са Дрвета спознаје, тј. вере Добра и Зла) хтео да човек верује у Смрт као саму основу БИТИЈА! И свега тога (и дуализма, и Пада) човек постаје свестан тек са Христом.

Ништа од свега тога не би било јасно кад крај (есхатон, који је у Христу, омега) не би био истоветан са почетком (архе). Права садржина Пада се открива тек Спасењем. Ко не разуме Спасење, не разуме ни Пад. Нема ни појма о Паду.

Пад је чак нешто тако страшно да човек не би имао ни снаге да се с њим суочи кад му (човеку) не би у истом тренутку кад се суочава с Падом било дато и СПАСЕЊЕ ОД ПАДА.

Да дамо једно поређење, слабо, али довољно да побуди човека на мисли дубље од овога: ако човек болује од страшне и неизлечиве болести, онда му је боље да о тој својој болести нема ни појма. Саопштавати човеку да болује од болести којој нема лека и којој ће подлећи сви његови потомци (и да их неће ни имати) – то може само Сатана. Он воли истину те врсте, која убија. Тако Сатана наводи човека на „Спознају“ (како каже Библија, а мисли при томе на веру) Добра и Зла. Али Исцелитељ долази да излечи и ми сазнајемо да смо боловали од неизлечиве болести тек пошто смо већ излечени, те сад само НАКНАДНО осећамо страх од оног што је могло бити а од чега смо спасени.

Можемо сад додати само још толико да је ово ХРИСТОЦЕНТРИЧНО тумачење Пада (из Спасења) и свести о Паду (тек из свести о Спасењу) ЛИТУРГИСТИЧКО православно тумачење или, како би то рекао Киркегорд, „грчко“. Киркегорд је изражавао презир према „грчком“ тумачењу Пада, а то тумачење му је ипак било непознато. Он каже, у Појам стрепње (лит. 2. – стр. 24), да „грчка црква није дошла још ни до појма о наследном (првом) греху и назива га прародитељским“.

Христос је, дакле, човеку – спасавајући га! – открио да је Пад у човековом настојању да УБИЈЕ БОГА! А да то настојање води човека – и не само човека (човечији род, genus), него и читаву планету – у пропаст, то искрсава у свест тек са модерним појавама загађивања и уништавања природе.

Убити Бога. „Убићу Бога у Теби!“, „Убићемо Бога у вама!“; револуција као чин „јуриша на Небо!“, као „метафизичка побуна“ о којој говори и савремена књижевност; „уништење трансценденције“, одрицање од ње (од Небеског царства) итд. – то је садржина Пада (Греха) и узрок томе што се човек у овом свету осећа као БАЧЕН у њега.

Жарко Видовић, ЊЕГОШИ КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ

Жарко Видовић, ОСВЕШЋИВАЊЕ

Најдубље могуће људско збивање је ОСВЕШЋИВАЊЕ: то је оно збивање у којем нам тек на крају бива јасно шта смо желели и чинили у почетку. Човек је и у почетку знао, али није био свестан да зна. Почетак је садржавао у себи оно што ће се тек на крају показати ЈАВНО, доказати показивањем. Зато се каже: „Омега показује шта је било алфа“; крај показује шта је било у почетку; кад се Логос отеловио (показао се у омега), рекао је: „Ја сам алфа и омега“.

То збивање је, дакле, потпуно у складу са збивањем ОСВЕШЋИВАЊА. Али то збивање показује још нешто: да је освешћивање битно људско збивање зато што је „предмет свести“ – а то је искуство или сазнање којег морамо постати свесни – дат ПРЕ ОСВЕШЋИВАЊА. Другим речима, спознаја настаје пре свести о њој. То значи да настанку знања, спознаји, није потребна наша свест. А то је и нормално, јер иначе дете не би могло ништа ни сазнати, никога упознати, научити говор, стећи искуства. Не би било спознаје кад би свест била услов спознаје! Па ипак, ми реч „свест“ и реч „спознаја“ (знање, искуство) користимо као да је свеједно која се од појава (означених тим речима) јавља пре.

Дакле, битно људско збивање је освешћивање. А човеку за стицање спознаје није потребна свест. Али му је потребна свест за то да „зна“ – да буде свестан! – ШТА ЈЕ САЗНАО, да буде свестан искустава које већ носи у себи и које је стекао пре свести О ТИМ ИСКУСТВИМА. Ако све то имамо на уму, онда је јасно да спознаја (и онда знање и искуство) има сасвим другачију природу од свести. Остаје, наравно, отворено питање како се стиче знање! Свести је потребна слобода – човекова моћ да одлучује о својим поступцима, па и о поступцима провере свог искуства или о поступцима покуса – а спознаји НИЈЕ ПОТРЕБНА слобода.

Уверен да (у својој „Логици“) описује кретање Апсолута све до момента кад Апсолут, коначно, „у човеку постаје свестан самог себе“ (или, како се у Енгелса каже: кад „у човеку природа постаје свесна сама себе“), Хегел заправо описује човеково ОСВЕШЋИВАЊЕ. Ако тражимо „реални модел“ са којег је Хегел могао, као са „објективног духа“, да отчита своју филозофију (јер он је, како сам каже, није „измислио“) – онако како је класични сликар сликао по реалном моделу – онда „реални модел“ Хегелове филозофије (тобожње спознаје Апсолута) можемо наћи једино у феномену човековог ОСВЕШЋИВАЊА. Не у природи или у историји. Хегел чак није морао бити ни свестан да је „реални модел“ његовој филозофији феномен човековог освешћивања. Као што заправо није ни био свестан, јер се у његовој филозофији не поставља питање како је то могуће да се у човеку знање јавља пре свести (о томе истом знању). Зато је Хегелова филозофија тачна слика људског освешћивања – уколико тачном можемо назвати слику (филозофију) у којој се питање настанка искуства (знања, пре свести), као предмета свести, ни не поставља!

Битно у Хегела је следеће: на крају свог „путовања“ Апсолут је тачно оно исто што је, по својој садржини, био и у почетку, пре „путовања“, а разлика је само у томе што сада, на крају, Апсолут бива и СВЕСТАН да је исто, да је већ на почетку имао све што и на крају, само што на почетку тога није био СВЕСТАН! Тако Бог „у човеку“ постаје свестан оног што је (Он, Бог) био, без свести о томе, и у почетку, пре настанка природе и историје (човека). У освешћивању се не мења садржина, него њено стање: она (садржина) сада није успавана, него будна, није у мраку, него је осветљена. Зато се при освешћивању збива само то да се Апсолут „вратио самом себи“, те је сада свестан да је све у њему, да ништа сем њега самог – па ни природа, ни човек (ни историја) – није истоветно с Њим (Апсолутом), те да је Он (Апсолут) истоветан једино са самим собом. То је самоистоветност Апсолута, али сада, на крају освешћивања, и СВЕСНА самоистоветност. Циљ стварања света је самоосвешћивање Бога! Човек и свет постоје да би помоћу њих и у њима Бог постао свестан самог себе, свестан да Он није ни природа ни човек! Понављамо: Хегел је дао слику човековог освешћивања, мада је ту слику „објективисао“ у некакву слику историје космоса, реалног збивања, у уверењу да је „рационално“ (тј. свест) исто што и „реално“ (тј. знање о свету).

Немогуће је, наравно, говорити о Хегелу као ХРИШЋАНСКОМ или из хришћанства насталом филозофу. Јер, по хришћанству, Бог није стварао свет да би посредством стварања постао свестан себе, нити је са Христом човечанству дат доказ да Бог јест Бог зато што је свестан – тек у човеку свестан! – да није човек! То су логички парадокси до којих је Хегел дошао логично, јер су ти парадокси били (несвесно) садржани већ у полазишту његове филозофије „господара и слуге“: своју суштину потврђује и себе доказује само онај ко влада, ко је господар, те је и Богу – кога Хегел схвата као МОЋ и ВОЉУ ЗА МОЋ – потребан слуга без којег Бог не би био свестан себе.

И хришћанство тумачи целу Библију као освешћивање. Али освешћивање није исто што и спознаја (којом настаје знање, искуство, предмет свести и освешћивања). Осим тога, Бог не постаје себе свестан тек у човеку и тек на крају, него „у почетку бјеше Логос“ (тј. свест, сабраност, Слово, словесност), „Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог (Јован 1, 1), па онда још наглашено:

Он бјеше У ПОЧЕТКУ у Бога!“ (Јован 1, 2)

И да није било те свести – у почетку! – ништа не би могло настати. Све кроз Њега (Логос, Слово, Свест, Сабраност) постаде, и без Њега ништа не постаде што постаде“ (Јован 1, 3). Дакле, не само знање, него и свест о знању је била у почетку. Али само у Бога. Не у човека који је карактеристичан по томе што му се свест о знању јавља ПОСЛЕ стицања знања! (Иначе, дете, које нема свести, не би могло ништа да научи!)

Све ово говоримо да бисмо указали на значај оног питања постављеног у Додатку 1: „Али којим путем да кренемо?“ Да ли од Луче Микрокозма ликовима двојице игумана или од тих ликова натраг, ка почетку, ка ЛМ? Којим путем, од почетка крају или од краја почетку? О каквом је ту освешћивању реч и чега то треба да постанемо свесни кад тврдимо да су ликови двојице игумана оличење ЛМ?

Кад човек замишља да се у свом освешћивању креће од алфе ка омега, од почетка крају, од „Ништа“ ка „Свему“, онда уображава да је Бог. А заправо човек тек на крају постаје свестан оног што је било (и што је чинио и за шта се одлучио) на почетку.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ

Жарко Видовић, НЕЗНАНИ ЈУНАК

Анонимус је и незнани јунак: признање од Бога – које ми тајно осећамо над гробом јунака и у побожном помену – признање је од Оца, признање Небеском народу. Добивши такво признање, он не може тражити више никакво ниже признање, као признање света, људи или народа. Он има признање Небеског народа којем је глава и Отац сам Бог!

А ми се „убисмо“ од таштине (ништавности) јавности и јавних признања, која су ништавна према тајном признању какво је дато Незнаном јунаку, јунаку нације. (Појава Ј.Б. Тита је негација Небеског народа, Бога, Незнаног јунака српске историје!)

Али ми данас живимо у паклу таштине, индивидуализма (уверења које на врх вредности, не схватајући личност, ставља особу-индивидуу).

Тако имамо још увек „народне хероје“ (с надимцима као „Јаруга“, „Мали“, „Громовник“, „Брка“, „Ђаво“, „Пинки“, „Штета“, „Сељо“, „Чича“, „Фића“, „Крцун“, „Спадало“, „Наказа“, „Накарада“, „Брадоња“, па чак и „Кљако“, а, веровали или не, и ,,Бало“ …).

А личност, човек као личност, није то пред људима, него пред Богом. Дакле, то је и кад је сам, без сведока (Бог му је сведок!), без јавности, тајно, без јавних и световних признања, пред Својом Савешћу, у отпору Злу. И баш кад је сам, без сведока и помагача, сам, у пуном идентитету, тј. идентитету којим је личност, тада има и умно чувство – којим осећа припадност заједници (у коју је људе окупио и окупља Логос, Христос); осећа тада и морал, и историју, стално присуство предака и изгинулих сународника.

93-98 … Писма из рова: траже … шта? Тајну личности човекове? Тајну љубави?

А личност и љубав су у овој цивилизацији (тј. из ове цивилизације) несхватљиви: овој и оваквој цивилизацији нису потребни, јер ово је цивилизација такмичења, конкуренције, права заснованог на победи, на надмоћи, успеху на тржишту. Срећа је аутентично „буржоаска“ тј. зависи од успеха на тржишту или у било којем другом супарништву. Основа среће је надмоћ. И личност се тумачи као надмоћ. И господство као новчана моћ (Јаштрц): „Ако немаш новаца, не можеш бити господин!“ Буржоаско је крај аристократизма.

Али цивис није буржоа, него аристократизам човека (свеједно да ли интелектуалца, банкара, сељака, радника, итд.).

„Писма из рова“ (из рата):

Они, НАТО или Европа, у савезу са „унутрашњим“ непријатељем (комунистичком једнопартијском влашћу) пусте нас да победимо (Хрвате, Муслимане, Шиптаре), а онда нам ту победу одузму и тако нам рат за победу (ослободилачки рат) учине бесмисленим. Учине нам бесмисленим и сам отпор, одбрану од нападача.

А то деморалише далеко више него да су нас непријатељи, агресори, поразили.

Тако су антифашизам Срба (од 27. марта 1941) учинили бесмисленим: предали нас СССР-у, Црвеној Армији, Титу, 1944.

А онда настаје американизација. Она је прво обесмислила европску историју, а онда и наше покушаје да у ту историју унесемо Завет као изворно начело (медитеранско, приморско начело европске историје, а заправо грчко-византијско).

27 … Та наша панонска жал за медитеранском хармонијом, морем: из Ердабова у Милочер, Будву, Бар … а онда из Бара у Ердабово (јер завет медитерански сада је ипак тамо, у Ердабову).

Наша, српска историја обесмишљена је већ тиме што њен извор (почетак-почело-начело, прâст) тражимо у оружаном усшанку, у 1804. години, како то стоји у грбу у свечаној дворани САНУ: „1804-1941“, 7. јул!

99(=71) … (Песма на стр. 71. и 99)

Одсјај Медитерана у оку Брђанке
У трептају трепавица жижа смисла

Одсјај Медитерана у оку Панонке …

А Писац не зна шта је почетак (почело и праст), а шта крај (смисао, есхатон); али слути да је то Православље: „Православље долази са Југа!“

Песма подражава тон неизвесности, али и слутње: боље неизвесност која обећава и наговештава, него извесност бесмисла, индивидуе.

У томе тону неизвесности (нејасноће) годи наговештај смисла, који – с обзиром на то да нас је година 1989. изненадила, затекла неприпремљене – тек почињемо да тражимо, и то натерани да тражимо ако и нећемо. (Тера нас НАТО, Америка, Европа, презир Света). Личност јесте тајна већ и по себи, и без ове ситуације, али морамо бити непоколебљиви (само вером, упркос неизвесности) у тражењу Истине. (Јер, и по Платону, само храброст – врхунска врлина мудраца, ума који служи Добру – награђена је приступом тајни.)

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА

Жарко Видовић, ЛЕСТВИЦА У ЧОВЕКОВОЈ ЛИЧНОСТИ

Цивилизације нема без заједнице (осећања заједнице).

Заједнице нема без морала (осећања дужности према заједници).

Морала нема без личности (која је свест о слободи, о смрти и лепоти).

Личности нема без истине битија.

Истине о својој индивидуи као довршеном бићу, нема без птохос-а (тј. свести човека да му недостаје трансценденција, надбитије, Бог).

Истине битија нема без свести о Злу. (А Зло није од Бога, него од нас. Истина битија зна да Зло није у битију које је створио Бог). Истине битија нема у гностицизму и дуализму (које Ћосић – противно Његошевој ЛМ – излаже у Бајци, као „традиционални“ лик човека револуционара, савезника „лепог Сатане“ у побуни против Бога).

За ту истину битија је нужна свест (свесно искуство трансцендеиције).

Круг се затвара! Почиње трансценденцијом, па онда: сећање на њу, осећање лишености, итд. И то је завршеност истине. То је лествица (хијерархија) у структури човекове личности.

Она се онда огледа у цивилизацији, као творац и покретач цивилизације, историје.

Тако је цивилизација и могућа (по Платону!) – само као огледало тајне, и то тајне човекове личности.

А та тајна је хармонија са Богом, са Небеским царством, као хармонија Бога и човека у Богочовеку, Христу (а не побуна „лепог Сатане“, и револуција).

Логос је сабор, сабраност битија и надбитија, као и Тројице (Љубављу) у Христу!

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА

ЖАРКО ВИДОВИЋ, Србин појединац је геније тек кад из њега проговори – не „Европа“, надреализам, „модерна мисао“, светско образовање, него – нација, Божија заједница, историја Срба која је Дух!

78-79 … Српска интелигенција не схвата веру и егзистенцију (осмишљен живот) јер не схвата ни уметност коју „производи“: не разуме да је она трансценденција, надбитије, дакле да није творевина битија (ни човековог), него надбитија, у човеку преображеног битија!

Тако српска интелигенција не схвата ни српство као завет (духовност, трансценденцију) и божанску заједницу, Цркву, тј. склад нације (историјске свести) са Црквом (као заједнице са Христом).

Шта је нација (српска)? Нација је историјска свест, тј. реална појава (у моралу и моралном понашању, у делима историје, gesta virtutis), реална појава историје, супстанција историјске свести, праксис (подвиг) те свести. А српска нација је хармонија историјске свести са вером, тј. хармонија нације са Црквом; или хармонија поезије (романа, позоришта, уметности, философије) са Литургијом, Поезијом којој човек прилази смерно, смирено, са молитвом личном.

А за ту хармонију је потребан дар, јер она је транс-цендентно осећање („умно чувство“) хармоније, тј. уживљавање човека у хармонију космоса и Бога.

То интелигенција не схвата (каже Прешо, а записује Писац, Ако има царства, 78-79 стр.), него сматра да је за уметност потребно Зло, страдање – па о страдању Срба, или у време страдања, Радио-Београд даје емисије о естетици … А то је горе него гозбе првомајског дернека за време прогона Срба 1995!

Интелигенција је интелектуалистичка: сматра интелект силом вишом од осећања (живе душе, Божијег дара, дара од Бога живих, тј. Бога наше душе). Интелектуализам је аристотелизам – самообожавање филозофа.

Србин појединац је геније тек кад из њега проговори – не „Европа“, надреализам, „модерна мисао“, светско образовање, него – нација, Божија заједница, историја Срба која је Дух!

Зато је Прешо Јаштрц „Сократ“, тј. памет српског народа (заснована на самоспознаји, на похвали битија, на сузбијању Зла, пре свега у самом себи) – сократска памет.

Он каже:

81 … „Хоћу да будем Србин, јер хоћу да будем крив“ за све ово: за Југословенство, за комунизам, за овај рат (за то што сам допустио да ми га наметну).

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА

Жарко Видовић, НИ СЕОБЕ, НИ ДЕОБЕ, ВЕЋ ЛУЧА

110-112 … Марко Видотић говори … У поглављу „Прешо Јаштрц је уметник“.

И за Хајдегера: философија је могућа само као уметност-поезија … И предсократовци нису метафизичари, него философи у значењу поете (као Његош), јер фило-софиа није „мисао“, него поетски занос мудрошћу која је софиа и до које се човек, као у Платона, као у Парменида, уздиже осећањем, „фило-“

Тема: Жртве, али које имају смисао! (И гинути, да, али ако је човек у војсци нације Небеског царства, а не крсташкој или империјалној, или комунистичкој, или југословенској …) Кад се деси чудо! … А чудо је осећање. Јер је осећање трансценденција, а трансценденција је чудо, натприродна је, над-битије (Небески народ, тј. Црква и народ у њој).

Кад разум одступа пред осећањем – чудо!

Тек је осећање – разумевање човека: разумевање уживљавањем и саосећањем!

Не „ући у ново“, него постати нови, обновити се! Не пут у „будућност“ (јер то је пут у време, прогрес ка смрти), него у вечност. А то је у над-време, надбитије, у осећање смисла! То је Завет (Његош).

Ни Сеобе, ни Деобе, већ Луча! (А Ћосићева Бајка је Анти-Луча, против Његошеве Луче микрокозма.)

Прешао је завет у Подунавље, на север, с моштима светог Лазара … није их требало враћати јер смисао завета није само поседовање (или освајање) Косова. Свети Лазар није маскота војске!

Требало је да Лазар остане у Раваници сремској и да помогне да схватимо Завет као Подунавски, усмерен против крсташке Паноније – Хрвата. У Срему!

Завет – схватање историје, дунавске линије од Беча ка Црном Мору, и Београда као центра на тој линији: нови, модерни Хиландар је – Београд. Али Хиландар, а не југословенска комунистичка европска метропола!

Завет као осећање-поезија-монаштво-жртва-елита – за нацију, а не за „човечанство“! Јер:

Човек је Човек, неотуђен, жива душа, само у нацији, заједници историјској (историјској упркос времену), у складу с Црквом, заједницом небеском, у Вечности. Те заједнице нема без лика и личности.

Не грађанин света, него грађанин Небеске Србије, кћери Небеског Јерусалима!

110-123 … У Београду усташа Месић постаје председник СФРЈ! (А пре тога Шиптар, држављанин Албаније, Фадиљ Хоџа!). То је југословенство, ЈУЛ!

Српски комунисти су нацију поистоветили са државом, с влашћу, да би онда разбијањем државе била разбијена и нација. Уосталом, до државе – која је „отуђена“ и треба да „одумре“ – њима је стало колико и до нације.

Најважније у догађајима 1989-1999: свеједно је да ли смо рат изгубили или добили, да ли је могао, или не, бити добијен, једна ствар се није смела догодити: да нација буде разбијена, од момента кад се, 1989, појавила могућност њене обиове: уз Цркву.

Значи, Завет (тј. ,,Косово“) године 1989 на Дунаву! Против југословенства и хрватске националне идеје! А не на Косову! Јер нас ни на Космету нису победили Шиптари, него југословенство које се јавило као антисрпски програм хрватске националне идеје!

Смисао Завета (Косова): чувати нацију, чак и по цену губитка суверене државе, јер је нација изнад државе, те је и одвојена од државе управо зато да бисмо је могли бранити и без државе, и кад пропадне држава (њен суверенитет), тј. и кад је држава комунистичка.

Јер, субјект историје је нација (и осећање историје, историјска свест је зато национална), а није субјект историје држава (као у Хегела): она је само инструмент којим се субјект историје служи и који зато може да створи државу, а да буде и одржи се и без државе, као Срби од 1459. до 1804. и 1815.

Зато се није ни смело допустити да буде разбијена нација; може да буде разбијена и држава (не може се то спречити кад навали сила), али не сме бити разбијена нација, субјект историје, континуитета.

Кад је очувана нација, имамо историју и кад смо лишени своје државе или њеног суверенитета (као што су лишени Срби не само у Хрватској и Босни, па и у Македонији, и на Косову … Чак и у Србији комунизам лишава нацију државе, као што то у Хрватској чине усташе).

123 … Држава није у хармонији непосредно са Црквом и нацијом, него с правима грађана, а Црква и нација су (треба да су) у хармонији вере са вољом грађана! А у хармонији су само Црква и нација (не и држава, јер хармонија је осећање, а држава не почива на осећању, него на законима који описују поступке, тј. човекове могуће одлуке).

Православље ће оснажити Србе, јер оно је антропологија – свест живе душе о својој суштини – те та истина човека уводи у српство, као у уметност, осећање, чувство.

Ипак је овај рат, 1991-1995, добијен на бојном пољу против Хрвата и Муслимана, а онда изгубљен вољом великих сила (и пристанком смањене Југославије) које су стале на страну поражених, Муслимана, Шиптара, Хрвата.

Тако су се велике силе, тј. САД, Америка, показале као конкретна, реална појава зла, као идеологија империје која угрожава право, а онда и веру, уколико неко није у стању да се вером уздигне изнад приземља империје, у Завет.

Тако је данас српска национална идеја најзрелија: сазрела на искуству пораза државе неосвешћених Срба пред светом, световношћу, мондијализмом.

У томе поразу Срби су, као ниједна друга нација, стекли искуство:

и о хуманизму (који нас је учио да је „Бог мртав“),

и о комунизму,

и о Југославији и Европи (о суштини и смислу европске идеје),

и о хришћанству (као вери, као заједници, Цркви – насупрот Вавилону, империји, сектама, „теологији“, маски вере …),

и о историји (и Вечности), за разлику од времена и од будућности као тобожњем есхатону хуманизма и метафизичке филозофије историје,

и о нацији (као телу историје),

и о ОУН и међународном „праву“ (које нема одговарајућу судску инстанцију изнад страна, држава и нација, у спору).

123 … „Православље је изнад српства“, као Црква изнад нације, као Вечност изнад трајања у времену, као Историја изнад времена: Историјска свест вере.

Без Православља је Србин лишен свести трансценденције као искона нације који је вечност (Бог).

126 … Запад (империјални!) рушио је наше државе (наше домове!) комунизмом, а сада анархијом либерализма, аморалним индивидуализмом, агресивном заштитом индивидуализма у нашој држави (и неопаганизмом, идејом „европског интелектуалца“).

Запад у служби Сатане управо на тај начин жели да уништи Исток, једини ослонац медитеранске цивилизације, хармоније, завета, искона и саме Европе.

Он уништава Исток најпре унијаћењем, па комунизмом, па тито-комунизмом, па агресивним сатано-национализмима (Хрвата, „Бошњака“, Шиптара), па либерал-анархизмом који ужива заштиту Америке против могуће праве државе Срба, па „екуменизмом“, индијским религијама, „Трансценденталном медитацијом“ („Моћ Мишљења“ хоће да „продре“ или „проникне“ у – трансценденцију).

Ту је и подршка Сороша „шесетосмашима“, аморалним индивидуалистима, „антропологији у персоналистичком кључу“, титоизму социолога са Филозофског факултета у Београду (књига проф. Куљића, „Тито“, изд. 1998.)

122-127 … Филм Фредерика Фелинија А брод плови, и Срби у потпалубљу – то је слика коју Италија има о Аустро-Угарској, од 1870-их до 1914 … Срби из потпалубља су Срби у Аустро-Угарској, једини народ који је тада био духовно способан да Аустро-Угарску и преобрази у демократију и Тријализам, тј. у вишенационалне Сједињене државе Средње Европе, Подунавља, Паноније: шо је био завет Срба Аусшро-Угарске: нови завет, Подунавски.

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА

Жарко Видовић, ЗАБОРАВ ЈЕ ГОРИ ОД ТУРЧЕЊА

126 … Патријарх Герман – са изјавом: „Праштамо, али не заборављамо“ – нема право да прашта. Тиме чини Грех.

Човек има право да прашта само ономе ко је њему лично нешто учинио и за оно што је њему лично учињено. А о Греху који је учињен (сад већ упокојеним) Србима може да суди само Бог: „Суд је мој“.

Патријарх Герман је могао рећи само то да се ми нећемо светити („јер освета је Божија“, кад је реч о нацији), па управо зато нема начина да судимо некој нацији за „колективну кривицу“, већ само индивидуално.

А нацији, као колективу и кривцу, суди само Бог: одузима им или ускраћује осећање које би их окупило у заједницу око Бога, Христа.

Ево, рецимо, што папа проглашава Степинца „свецем“, „блаженим“: то је дело србофобије, сатанизације Срба, охрабривање Хрвата да Србе схвате као „сатански народ“, а Хрвате као „анђеле“, Божију војску: то је дуализам, који је прагрех, пад Хрвата, одвајање од Бога, од Христа.

Само римокатолици узимају себи право да у име Бога праштају (кад праштају Хрватима у име убијеног Србина, или крсташима у име „јеретика“ које су крсташи побили). То опрашта Сатана, а не Бог. А у православних: право да ти опрости има само онај, лично, коме си згрешио, па ако он опрости, и Бог ће ... Герман је поступио католички (папски). Све су то форме несвесног (или свесног?) унијаћења, тј. „екуменизма“ који је папски империјализам.

То су компромиси које само дуализам може да замисли: између Сатане и Бога као између два божанства. Зато није чудо што Ћосић свој гностицизам-дуализам приказује (попут академика Чајкановића) као „српску религију“, „српског Црн-бога“. А дуализам је прагрех, најдубљи и најефикаснији узрок раскида заједнице са Богом, са Христом.

Дуализам и гностицизам је Свсти Сава осудио на Жичком Сабору 1221.

127-130 … Писмо Светомира Бојанина сликару Љуби Поповићу, који „прашта“, као патријарх Герман, тј. заборавља побијене рођаке и претке у Босни 1941-45 …

Сва је мајчина родбина Љубе сликара, Парижанина („Пољупце је чак из Лувра …“) поклана. Заклана 42 Митровића, презимена и породице Љубине мајке! … А Љуба – бојећи се (свог!) национализма, осуђује и српски национализам, није смео да говори о клању рођака … Људи желе да забораве срамоту, а Љуба Поповић да заборави зло, да нема свест о Злу … да не би осећао дужност према свом народу и бригу, и тако, стрепећи од српског национализма чини злочин заборава, затирање историјске свести. То је српски геноцидни мазохизам (духовни). А све, да би се допао „Европи“ и њеној србофобији: уносно је то!

Љуба осуђује митинг на Ушћу, а не осуђује него, са „Мондом“, одобрава „хрватско прољеће“, тј. буђење усташке србофобије.

Зло је заборављено, и то је узрок разбијању Југославије (која је послужила као појас за спасавање хрватској националној идеји).

Љуба, крунски сведок, одбија да сведочи у Паризу, а Шабац и Ваљево („Пољупце је чак из Лувра …“) часте свог Љубу (Поповића) признањем и Салоном Љубе Поповића.

Све је то је разбијање српске нације, затирање историјске свести, наркоза која служи коначном убијању или идиотизацији нације.

Тај заборав Љубин гори је од турчења. Он није српски сликар. Он није Србин. Он је „Европа“. Пример Љубе Поповића је (негативни) доказ: да је вера могућа само као историјска свест, да без те свести (о нацији) нема ни вере, ни морала,

да је заборав историје – отпадање, Грех, безверје, да је нација могућа само као тело историјске свести,

да је метафизика (европска) аморална, као што је то увек и била,

да је аморално немати историјску свест,

да је човек историјско биће (духовно) и да је верник баш том свешћу; да је у човеку Бог присутан само као Историја; да су морал и Бог у тој историји (као трансценденција); а да је неисторичност – атеизам.

141 … Једино чудо на Земљи је човек, па је зато и сам Завет (трансценденција) чудо.

И Његош каже:

Човјек бачен на бурну брежину
Човјек изгнат за врата чудествах
Он сам собом чудо сачињава! (ЛМ, П, 1-20)
С точке сваке суди о човјеку,
Твар је Творца човјек изабрана (131-140)

Зато заједница међу људима може да буде само чудо, тј. дух, благодат, трансценденција, Енергија Бога, заветна заједница, уметност, празнична заједница којом се обнавља Рај, свет чудествах.

Јер народ (нација) могућ је само као сабор чуда.

Српски менталитет (историјско искуство формирано историјском свешћу, доживљајима историје, тј. нације као континуитета изнад времена, као чуда над временом) – предмет је православне антропологије која је христологија, учење о Богочовеку, теоантропологија, као историософија.

Тај менталитет још увек је несвестан (обичајност), урастао у индивидуу (која није свест, него биће искуства и навике).

А свете тајне – крштење, миропомазање, Причешће, покајање, свештенство, Завет, историјска свест, брак, очинство, материнство, а изнад и око свега, Литургија – освешћење су менталитета, индивидуе, дакле појава личности. Без тога освешћења човек може мислити (несвестан искуства и навика менталитета) да је атеист: нема свест искуства трансценденције. Човек без историјске свести је не само отуђен (без завичаја), него и атеист, без морала.

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА

Жарко Видовић, НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ СВОЈСТВО ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ ЈЕ СЛОБОДА

Православље није тек тако неко апстрактно (теолошки мисаоно) хришћанство, па чак ни неко прихватање Христовог морала. Православље је заједница. Мора да се нагласи: са васкрслим Христом, јер да Христос није васкрсао духовна заједница би међу људима била немогућа, а вера у Бога би била апсолутна бесмислена. Не би имала никаквог смисла; не би никаквог смисла имало ни постојање Бога. Због тога Православље није тек тако неки монотеизам, на пример као неки монотеизми, како ми често чујемо да „сви верујемо у истог Бога“. Не верујемо сви у истог Бога, мада смо сви деца истог Бога. Православље је, дакле, заједница са васкрслим Христом, и на основу те заједнице са васкрслим Христом, припадношћу тој заједници, човек је боголик и духовно богат. То је страшно велико лично богатство, веће него што га има и један књижевник као, рецимо, Толстој, који има стотинак ликова у роману Рат и мир.

Грех човеков се састоји у кидању човекове заједнице с Богом, а самим тим и с људима. Болест није ништа друго него егоцентризам. И сада је питање: како да отклонимо оно што нас одваја од заједнице ( са Богом и људима) и што нам одузима веру, смисао вере? У томе је и питање: како да схватим себе да бих дошао у заједницу са васкрслим Христом?

Дакле, грех је кидање људске заједнице. А људска заједница је онај облик друштвености који одговара потребама људске природе, и то Богом створене људске природе која је тајна и коју само Творац зна до краја. Та природа ће увек и најгенијалнијег књижевника задивити кад је буде посматрао. Задивиће га увек изнова.

Ту људску природу одриче метафизика и марксизам (исто тако, јер је поникао из метафизике). Међутим, та људска природа је Богом дана људска реалност без које нема ни људске заједнице. Она је нешто сасвим одређено, Богом одређено и реално. Ђаволски, сатански је посао занемарити или чак презирати у себи и у другим људима ту људску реалност, суштину човека, Богом дану људску природу. Занемарујући ту људску природу ми одбацујемо и сваку могућност праве људске заједнице, јер је она могућа искључиво у сагласности са потребама људске природе.

У тој људској природи, најзначајније својство његово је слобода. Она је у Православљу врло одређена; није нешто многозначно, магловито и неодређено. Слобода је човекова моћ, Богом дана моћ, да одреди циљ или сврху свог поступка и да се поступком или понашањем држи тога циља, па макар га то одвело и у највеће патње или чак у смрт. То је слобода. Према томе, слобода је човекова способност за јунаштво, за херојство, за светост, за мудрост и за мучеништво. Слобода је, дакле, човекова способност да се при одређивању циља и својих поступака суочи и са смрћу. То је способност његова: да од циља не одустане. Тако је људска природа, самом слободом, изнад питања живота или смрти („с ону страну живота и смрти“). А то значи да она није биолошка категорија. Зато човек није биолошко биће. Хришћанство тако учи о људској природи.

У кругу хришћанских теологија и оних који то желе да буду, Православље се одликује тиме што, признајући стварност Богом дане људске природе, уочава слободу као битно, Богом дано својство те људске природе: слободу како смо је овде малочас изнели. То није моја дефиниција слободе. То је дефиниција византијских великих црквених отаца и мислилаца. Православље уочава и слави ту слободу исто онако како слави и самог Христа. Тако бисмо нашу дефиницију људске заједнице могли допунити да би била хришћанска, православна: то је онај облик друштвености који одговара људској природи и њеној битној слободи. А ако не одговара слободи, не одговара ни људској природи, те онда није ни људска заједница.

Овом дефиницијом се крећемо, дакле, не само у кругу хришћанске мисли, него у самом средишту тога круга, у Православљу. Христос се јавља као Други Адам, изложен истом искушењу којем је био изложен Адам, с тим што Христос одолева, свестан слободе. О томе говори Достојевски у Великом инквизитору.

Прародитељски грех је био и остао огрешење о сопствену, Богом дану, људску природу. Самим тим је одмах раскинута и људска заједница која је исконски заједница људи с Богом. Грех раскида је тако дубок да је само Христос, Други Адам, могао поново да успостави ту везу, да поништи Грех, јер се у томе Греху не ради тамо о некој јабуци, него о Причешћу као заједници с Богом, као што је Причешће заједница са васкрслим Христом. Грех Прародитеља је у томе што су се, не знајући, причестили Сатаном, ступили у заједницу с њим!

Па како се Адам и Ева пред Богом правдају? – Адам сваљује кривицу на Еву, „жену коју си удружио са мном“, каже он Богу. На тај начин сваљује кривицу на самог Бога, део кривице. Ева сваљује кривицу на Змију, тј. на Сатану: „Змија ме превари, те једох“. Змија је њих причестила својим духовним отровом, смрћу. Но, одрицањем своје сопствене кривице Адам и Ева негирају своју слободу, своју људску природу.

Бог и Православље, међутим, не примају такво објашњење греха које су дали Адам и Ева и такво извињење њихово или умањивање своје кривице. Адама не оправдава то што га је неко наводио на грех, а Еву не оправдава ни то што је њу на грех навео сам Сатана. Човека, ако учини грех, не оправдавају искушења или чари којима је био изложен. Грех не може бити опроштен ако се он правда кривицом других. Човек је слободан и ту слободу не може довести у питање ничија воља, па ни сам Сатана.

Када ово говорим, говорим из искуства о људима које сам гледао у Другом светском рату, 1941: они су били сечени на комаде, а нису хтели да издају свог друга или сарадника. То су велики карактери. Човек је показао да влада својом речи. Он одлучује о својим поступцима, а кад подлеже страху, болу, искушењима или туђим наговарањима или утицајима, онда то чини само да би у тим односима (у тој друштвености утицаја и наговарања) потиснуо своју свест о сопственој слободи. А баш у томе потискивању је грех.

Зато Други Адам, Христос, каже и упозорава људе (у Великом инквизитору то је суштинска порука) – да морају чувати и гајити свест о својој слободи. Никаквим грехом, ни прародитељским, слобода није умањена. Може бити умањена само човекова свест о тој својој слободи. А та свест је сама хришћанска вера. Она човека оспособљава за покајање којим се чисти од страсти; оспособљује за Причешће.

Тако учи Православље и сам Христос, Бог. Човекова слобода је јача од Зла и Сатане. Ако се зло појавило у свету, појавило се зато што је са човековим Грехом ушло у свет! Човек је одговоран за појаву зла у свету: само он!

Не признајући своју слободу, потискујући своју свест о слободи (а то чине кад своју кривицу сваљују на другог), Адам и Ева скривају своју кривицу и одбијају покајање. Зато, и тек на то их је Бог изгнао из Раја, тј. прекинуо завет, заједницу с њима. Рај је заједница с Богом. Или тачније, одбијањем покајања, потискивањем свести о својој слободи и одговорности. Адам и Ева се и сами крију од Бога, напуштају своју веру, кидају заједницу с Богом (сами се крију!) пре него што их је Он открио, пре него што ће имати још један сусрет с Богом. Дакле, заједницу, која је Рај (Небеско царство) кидају они, од Бога се сакривају они. И обратно, обнови вере (и враћању у Царство небеско, заједници човека с Богом и људима) претходи покајање.

Зато Претеча Христов, Св. Јован, позива: „Покајте се, јер се приближава Царство небеско“. Говорећи савременим језиком: не кријте себи да сте слободни и одговорни за све што чините.

И апостол Петар је био раскинуо заједницу са Христом, са Богом. Дакле, био је на ивици да буде изгнан, као Адам и Ева. Трипут се одрицао. Али се и покајао, што је било довољно да његова заједница са Богом буде обновљена. Представљајући себе као Петровог наследника, папа се, међутим, никад не каје: он је „непогрешив“! А Христос је рекао Св. Петру: „Ти си стена на којој ћу саградити Цркву“, мислећи на Петрово покајање, на свест о слободи; на свести о одговорности човековој Христос гради Цркву. То је битно.

Кад је раскинута заједница с Богом, више није била могућа ни људска заједница међу људима: чак ни онда кад су људи сродници и чланови исте породице. Љубав је замењена друштвеним односом господара и слуге. Жена је стављена под власт јачег, под власт мужа. Брат убија рођеног брата, Каин Авеља. Живот постаје мука као што ће и Едип убити родитеља и облежати своју родитељку. Све то у кризи (у одсуству заједнице), а то значи у кризи или одсуству вредности и етике, и свега што је настало човековим одбијањем да увиди своју одговорност и кривицу, одбијањем да се покаје.

Зато сада можемо још нешто додати првобитној дефиницији заједнице, људске заједнице: то је облик друштвености који одговора Богом створеној људској природи, слободи у тој природи и човековој свести о слободи, тј. покајању.

Одсуство заједнице је и одсуство вредности. А одсуство вредности је одсуство етике. То је и криза цивилизације. Православље је заједница, Црква, а не неки религиозни егоцентризам. Не може човек сам изаћи пред Бога. Неће имати прилику да изађе пред Бога.

Свака цивилизација почива на посебном, тој цивилизацији својственом систему вредности. Криза вредности значи зато кризу саме те цивилизације. Вредности дефинишу заједницу. Читав систем вредности једне цивилизације изведен је, и у свакој цивилизацији током историје човечанства био изведен, из основне или конститутивне вредности. Ми живимо у једном времену промене цивилизације. Нова цивилизација може настати тек кад њу конституише основна вредност: конститутивна вредност, јер конституише (заснива) елитну заједницу (Цркву) која обнавља или ствара цивилизацију. То је вредност која конституише све вредности система и сам тај систем као целину и заједницу. Конституише без обзира на то да ли је човек те цивилизације (човек који је предан тој цивилизацији) свестан да је у свим вредностима те цивилизације и у његовом етичком осећању присутна та конститутивна вредност. Она је присутна и кад он ње није свестан. Та конститутивна вредност је свесно или несвесно присутна представа о томе шта човек јесте и какав треба да буде, каква је природа човекова. И свака цивилизација има своју представу о човеку. Из те представе изведене су све установе цивилизације. Та представа је, штавише, најплоднија и најделотворнија кад човек није свестан те своје представе. Она чини саму основу историјске свести и етичког осећања човека једне цивилизације. Она је, наиме, елемент вере, верског осећања, а не неког знања или науке. Њеним освешћењем јавља се – не знање или филозофски појам о човеку – него саосећање са човеком или народом и представа ношена тим осећањем, представа о значају, суштини, вишем одређењу и смислу човека с којим саосећамо.

Жарко Видовић, ПРЕДАВАЊА (одломак предавања одржаног 1993.)

Жарко Видовић, ЕПСКИ ОПТИМИЗАМ И ЛАКОВЕРНОСТ

Епски оптимизам није исто што и Косовски завет. Тај епски оптимизам налазимо у епској песми Српско Бадње вече коју је забележио Св. Петар Цетињски као епску песму о борби против потурица у време Бечког рата. Није се ту радило ни о каквој политичкој истрази потурица, већ о рату између Турака и Срба у католичкој војсци. Тај рат вођен је на нашем тлу и тада је Црна Гора, под вођством свог Владике, стала на страну Венеције, Аустрије, Пољске и Ватикана, док су потурице, природно, стале на страну Турака. У тај рат ступио је и Петар Велики 1685–1686, па је и он учествовао у Карловачком миру, 1699. године.

На другој страни, у Горском вијенцу изражена је заветна свест, и то не у лику Вука Мићуновића, него у ликовима Владике Данила и Игумана Стефана. Велика је разлика између епа и трагедије, као што је велика разлика између епске, трагедијске и заветне свести.

Епски оптимизам је чудна утопија, вера у то да нама нико ништа не може, јер је Бог на нашој страни, и ми имамо јунаке који „једним хицем копља – десет непријатеља могу да прободу“, „једним замахом сабље по три главе да одсеку“… И да Милошу Обилићу по изласку из Муратовог шатора нека баба није нешто подметнула под коња, он би сасекао неколико стотина Турака и све би било спасено. То је, у ствари, једна магијска вера у невероватну моћ племенског јунака. То је апсолутна ауторитарна потчињеност најхрабријим људима, племенским вођама. Код Црногораца тога има и данас. Они имају племенску свест, а не грађанско–националну. Епски оптимизам је опасан, јер се бави утопијама о немогућим победама над невероватно надмоћним непријатељима. А то је магијска вера и магијски страх.

У епском оптимизму нема представе ни о Цркви, ни о Богу. Мађутим, у оним песмама које имају Завет (ми имамо разних епских песама, песама са епским оптимизмом и епских песама које су заветне, тј. православне) – помињу се и Христово васкрсење, Богородица (чак и Игуман Стефан узима гусле да би славио Христа, крстећи се при томе и Бога молећи да му то опрости, јер зна да се уз гусле, обично, славе неке друге јуначке, епске вредности).

Завет је једини начин да се продре из нивоа епског оптимизма, преко трагедијске свести до – хришћанског превазилажења, поистовећења са присутним Христом, до ПРИЧЕШЋА.

У време југословенског просветитељства пре рата, заветна свест била је потпуно потиснута. Они који су наступали заветно, били су исмевани са становишта просветитељског, грађанског, европског.

У епском оптимизму најзначајнија је лаковерност, односно менталитет лаковерности, који се у српском народу задржао до данашњег дана. Тај менталитет је опасан по нас саме, јер нема свести о Злу. Албер Ками је рекао да сваки убица мора, да би задржао неки свој мир, да има метафизику којом жртву проглашава кривцем, а себе праведним доносиоцем и извршиоцем пресуде. Убица прво створи представу о томе да је он невин, а да је онај кога треба да убије – крив. Зато, осим покајањем, и нема друге борбе против Зла. Против Зла се не можемо борити оптуживањем, против Зла се боримо признањем своје кривице, свог греха. Међутим, у метафизици нема убиства без претходне предрасуде и оптужбе, тако да метафизика ствара један сасвим другачији систем вредности. У метафизици, ако неког треба напасти, прво га треба приказати као кривца, изазвати у нападачу „оправдану“ мржњу према жртви. Та метафизичка техника прављења кривца од жртве до изражаја долази у савременој србофобији, која је врхунац достигнућа метафизике.

То је хегелско схватање историје о којој он каже да има народа који су до самог престола Апсолута (за Хегела – Апсолут је Бог!), који су своју снагу развили до те мере да сваки онај ко им се противи и неће да им се подреди и призна њихово првенство – у ствари не схвата историју, и да такви народи који не схватају историју и не заслужују да опстану, да треба да се склоне са историјске сцене. То дословни стоји у Филозофији историје и права код Хегела! Хегел сматра државу највећим достигнућем цивилизације, и то државу која је у стању да се постави као универзална држава. То ће од Хегела прихватити Шпенглер и Тојнби, који цивилизације разматра по способности да створе универзалну државу, не водећи рачуна о националним државама. Та метафизика државе прави кривца од онога ко се противи универзалној држави. Србофобија, коју ми данас доживљавамо, непосредна је творевина те западне метафизике.

Западна култура уопште није хришћанска, то је метафизичка култура. Ко се диви метафизици, тај и не зна чему се, у ствари, диви. Диви се наопаком схватању човека и антропологије. Највеће зло које данас влада светом је управо – метафизика, сатанско учење. Потпуно бездушно. Апсолутна моћ ума који презире човекову моћ осећања, саосећања, саживљавања, разумевања, саучешћа, солидарности. Метафизика презире осећања, о љубави говори са стидом и презиром, све своди на ниво разума, чистог разума.

Хрвати имају метафизику, они су ношени том метафизиком. Они су уверени у своју супериорност, уверени да су они праведни а ми криви, и ми не можемо да очекујемо од њих да они схвате свој грех. То је узалудан посао! Хрвати су метафизички народ! Хрватска национална идеја је метафизичка идеја уклопљена у западно схватање историје, уклопљена у универзалну светску државу. И то је највеће зло коме служи наша професорска филозофија, намерно негована овде, на нашим факултетима, под ужасним притисцима, нарочито од 1945. и 1948. до дана данашњег.

Наша лаковерност је у томе што ми немамо свест о Злу, а ко нема свест о Злу – нема ни потребу за спасењем, јер не осећа ни потребу за Христом. Од лаковерних не можемо ни да очекујемо друго него да Цркву схвате као политичку организацију. Лаковерни немају историјску свест јер су понесени вољом за моћ. Немају моћ трансценденције, моћ превазилажења свог временом ограниченог века. Лаковеран човек нема потребу за делом које ће га надживети. Он не сади винограде и маслине које ће брати потомци, већ једногодишње биљке које ће он сам да узбере и потроши. Он нема свест о Злу и увек је изненађен појавом Зла. Невероватно је да смо ми два пута у овом веку изненађени усташком агресијом. Бранко Ћопић је у роману Пролом дао једну велику сцену како хрватска власт сазива сељаке на скуп. Ту се нађе један православни човек који их опомиње да се чувају, а они му одговарају: „Ма где ће држава свој народ!“ Нису веровали и били су поклани. Тако почиње Пролом! Лаковерност је увек изненађена Злом.

У тој лаковерности чувено је и неумерено гостољубље. Лаковерни не разликују госта и странца од домаћина. Код Римљана је hostis био гост, а civis – домаћин. Hostis је могао да има права, али је у односу на домаћина морао да зна своје место. А ми имамо један магијски страх од госта. Таквог госта имамо у Варљивом сунцу. Он је дошао да хапси Михалкова, али он свира клавир са децом, ужива у забављању са члановима породице и ником не пада на памет да ће он да направи крај тој породици.

То свакако не значи да треба бити сумњичав, јер поверење ми морамо да ризикујемо. Односе поверења није могуће другачије изградити. Ми морамо да ризикујемо, али не смемо да будемо лаковерни. Ми поверење морамо да градимо спремношћу да ризикујемо поверење. Значи, не лаковерно, већ са ризиком. Та наша лаковерност произишла је из епског оптимизма. Племенског је карактера и није својствена заветној српској нацији. Заветна идеја је далеко изнад и виша од сваке метафизичке националне идеје западне нације, било да је она протестантска, револуционарна или крсташка, као што су хрватска, мађарска или пољска национална идеја.

Гесло лаковерности је „удри бригу на весеље“, „нема проблема“. То што су многи за 1. мај ове године играли на Ади Циганлији није никаква виталност, како многи мисле, већ је то страх од суочења са проблемом, страх од суочења са Злом, страх од суочења са истином битија (постојања). Да се суочи неће онај који нема храбрости. Кад би имао храбрости – суочио би се, а онда би том храброшћу добио крила, добио надахнуће од Бога, од Св. Духа – да се уздигне изнад себе самог, да себе превазиђе, да себе прелети. Тој лаковерности ми се често дивимо, а у тој лаковерности увек има кукавичлука.

Из епског оптимизма, култа јунаштва и лаковерности човек се „утапа“ у масу која чека свог лидера. Лидер у политичком животу – исто је што и јунак у племену. Он је тај који за све обавља посао, који за све мисли. То је једна масовна појава, оно што се назива ауторитарним режимом. Но, иза те лаковерности као менталитета, крије се безбожништво – кад немамо свести о Злу, о Сатани, јер Сатана постоји, и то као Лукави, не као убица (убица је Каин, човек заведен Сатаном!). Сатана је симпатичан Лукави, и Антихрист се јавља у лику Христа, осваја срца људи, лаковерних, наравно. Али, шта говори Христос о лаковернима – да су млаки и да ће их избљувати. То скривено безбожништво је заправо паганизам без потребе за спасењем, без осећања потребе за Христом. То је магијски страх од будућности и скривање главе у песак, као ној. То је страх од истине битија (постојања). А шта је истина битија, о томе довољно говоре Огледи о духовном искуству.1

Пошто избегава истину битија, лаковерност не тежи трансценденцији, па зато не тежи ни лепоти, пре свега лепоти Бога, не тежи лепоти Добра од које нема ништа лепше. Нема ништа лепше од иконе, лепоте Бога, божанске лепоте. Због тога је лаковерност – склоност кичу. Један наш сликар из Ваљева, Љуба Поповић, рекао је да ако нам ишта главе дође – биће то хрватска мржња и српски кич. Лаковерност нема смисао за дело које би га надживело. Нема ни визију будућности, јер не тежи трајању изнад времена. Зато је лаковерност највећа опасност која нам тренутно прети, опасност већа чак и од усташа. А та лаковерност, не треба заборавити, дошла је из просветитељства и одржана је страшним, тоталитарним, комунистичким притиском за протеклих пола века, управо под геслом „нема проблема“. Нема проблема спасења, јер нема Зла! И 1968. година проповедала је утопију („тражимо немогуће!“).

Жарко Видовић, ПРЕДАВАЊА, 1995.

Жарко Видовић, МИ ЖЕЛИМО ДА ВИДИМО ЛИЦЕ ЧОВЕКОВО

Фајумски портрети нису случајно настали у Египту и није случајно то што су иконописци кренули одатле. Из више разлога. Прво: Христос… Бог се на земљи, Господ, није јавио као нека сила, гром, земљотрес или слично… Бог се јавио као личност; створен по подобију Бога, а подобије значи хармонија са Богом, првобитна. Према томе за ту хармонију човек може да буде оспособљен само као личност и због тога постоји потреба на Литургији, да ми не гледамо некакве цитате из Светог Писма, као што раде протестанти који дискутују о Библији. Ми желимо да видимо лице човека. Јер не постоји други начин да сазнамо природу човека и да будемо свесни природе човека. Зашто природу? Зато да видимо да ли је могућа христоликост, да би се насликало то лице које представља главну поруку.

Литургија је скраћено Свето Писмо, читаво, на сат и по, као што је Оче наш, молитва, скраћена Литургија на једну молитву, мислим, ако је могуће скраћивати, ако је могуће кратко то говорити… Ја не могу, физички, ни дан данас да замислим како изгледа моје лице, не верујем да то можете и ви, не верујем да ико има представу о свом лицу — једино кад се погледа у огледало, а то огледало, нарочито у душевној самоспознаји, могуће је једино у — Диалогу. Ја морам имати саговорника пред собом да бих из његовог лица сагледао свој портрет душевни. Тај Диалог мора да буде смирен, (да постоји) спремност на признање својих слабости, греха и, (са друге стране), пријатељство саговорника да то не дочека са страшном осудом. Јер ми само један другом у Диалогу можемо сагледати душевно лице. Дух Свети делује на моћ осећања. А моћ осећања је моћ да ја у човеку видим Истину коју разумом не могу да видим. И из тога проистиче и надахнуће, и глума, и поезија… и све је то нуспродукт деловања Духа Светог.

Зашто су фајумски портрети важни? Египћани су хтели да сачувају лик свог умрлог фараона, да праве скулптуру од камена… никад та скулптура… она нема очи живе, нема израз лица, нема то, а то је могуће само сликом, на површини, бојом, али они тада морају да верују у плодотворну и стваралачку моћ светлости а не руке, а та моћ светлости са сенкама и остало… У самом Јеванђељу по Јовану на почетку се каже да се Логос јавља као моћ светлости, као Светлост Нестворена. И само тако, само тим ослонцем на водећу силу светлости, он је у стању да наслика портрет човеков. Међутим, портрет, лице човеково не може (насликати) линијама, чак и кад црта он мора да имитира оним… сенком светло… И зато су фајумски портрети претече икона, а сликани су увек са жељом да сликају лик покојника.

Као што је рецимо Литургија… Она је израсла из трагедијског искуства св. Јована Златоустог. Они су имали искуство Грка о трагедији. Трагедија каже: ти си трагична личност ако си спреман да на себе примиш и платиш кривицу човека који ти је близак. Зато су иконе за мене настале из тих фајумских портрета, као што је Литургија настала из трагедијске свести коју је у себи носио св. Јован Златоуст, али и та трагедијска свест, његово искуство је Духом Светим преображено у дубљу трагедију и он је тако Литургију дао као трагедијски-литургијски пројект збивања у човеку.

И ми у Цркви кад присуствујемо Литургији, што свештеници служе и што ми одговарамо — то је Литургијски пројект, то је обредна Литургија. Надахнути тим питањима и одговорима, (у нашој души се одиграва лично), на који то ја грех одговарам, за који ја то грех тражим Бога да се смилује, за кога се ја то молим кад се молим, ко је то мени познат… Кад је Велики Петак па станем у тај строј што кажу, да се поклоним телу Христовом на Гробу, по два сата морам да чекам јер ред је огроман, за то време се у мојој глави изредају, и у глави сваког ко чека, ликови свих покојника и ја им лепо чујем глас… Разумете? Да би се то десило потребан је Дух Свети, у том тренутку се обредна Литургија претвара у Небеску Литургију, без Духа Светог то није могуће. Као што без Светог Духа, како је човек створен у подобију лику Божјем, па са Адамом, који је био Првосвештеник, па сујетан, па мислио да ако је слободан има моћ Бога… Слобода није моћ наша да одлучујемо о својим осећањима, никако!, осећања су могућа само као дар Духа Божјег… Ако смо истерани из Раја, тј. из заједнице, из Цркве, то је Црква била, то нас је Бог истерао да дођемо памети, себи, да видимо (да) јесмо слободни да урадимо све што одлучимо, али, као хуманисти, они који ће напасти светог Григорија Паламу, они су били ужасно уверени у моћ човека, али немају моћ коју даје само Дух Свети…

(Транскрипт разговора са Жарком Видовићем, разговор водио Горан Раденковић, извор: https://www.youtube.com/watch?v=eFykI-A7BAw&feature=share&fbclid=IwAR3rzqie0ZoKpGCp7fpKKjso1Ng0qfMgjX1H_pyGxC1wbx3vGJAcEOgQtow)

Приредио: Александар Мирковић