Жарко Видовић, УМЕТНОСТ ЈЕ ХАРМОНИЈА

Хармонија је склад. Али не обичан „склад“ двају бића која се не сукобљавају, јер се узајамно ни не примећују, него двају бића која су једно другог свесна, али једно друго о с е ћ а ј у  и доживљавају као склад. Хармонија је, дакле, д о ж и в љ а ј   ствари и бића у свету као хармоничних, а света као хармоније, с к л а д а. Хармонија није истински постојећи склад, јер тај склад не постоји /свет је „јединство и нераздвојност супротности“/. 

Реално узевши, хармонија између ствари, бића и људи не постоји, јер нико и ништа не постоји ради другог, за другог, за човека. 

Уметност није опис неке постојеће, реалне хармоније, јер, рекли смо, хармоније ни нема ван нашег доживљаја. Уметност је хармонија. И обратно: хармонија је уметност, а не нека реалност. /Хармонија није била, нити ће икад моћи да буде реалност!/

Да би та хармонија /уметност/ настала, техника, знање и свет више не смеју бити   п р о б л е м. Незнање /непознавање света, технике уметности и облика модела/ морало је већ нестати. Или: човек мора бити у таквом стању у којем му веће, неко даље знање није потребно. 

Примитивни уметник је имао много незнања. Али је његова пажња била ограничена на свет који је он не само познавао, него који није морао ни у чему бити измењен /деформисан/ ради цртежа. Могао је животињу цртати и сликати каква јест! Из те могућности је настала хармонија, тј. човеков доживљај света као склад. 

Хармонија је суштина уметничког стварања, као и нашег доживљаја уметничког дела. Сликар је у хармонији с моделом и са површином /примитивни је у хармонији зато што му је непотреба перспектива/ , а ми смо, кад дело доживљавамо, у хармонији са делом. Тада се збива уметност. /Пажња: не кажем да уметност п о с т о ј и, него да се збива/. 

Како је било пре 50 до 40.000 година, тако је у сликарству /и уметности уопште/ и данас!

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 19-20), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966.

Advertisements

Жарко Видовић, ПЕРИОДИЗАЦИЈА КУЛТУРНЕ ИСТОРИЈЕ

Ова књига је покушај досљедне примјене једног другачијег критеријума за периодизацију културне историје и за разграничавање цивилизацијских епоха. 

Тај критеријум је — тзв. „систем /културних/ вриједности“, посебних за сваку епоху, односно цивилизацију. 

Али највећу тешкоћу за периодизацију историје културе и цивилизације — за сваку периодизацију, а не само за ову, без обзира на критеријум периодизације — представља умјетност. Она је довољна да обеснажи сваки критеријум и сваку периодизацију. 

Како ми се, међутим, поменути критеријум периодизације /тј. културна вриједност/ намеће као нужност историографије — поготово ако тежимо некој синтези, изнад просте фактографије — сматрао сам да је потребно да тај критеријум периодизације ставим на пробу суочавајући га са чињеницама умјетности. 

Резултат: мада се саме цивилизације могу разграничити, и то баш по својим конституишућим установанам, и културним вредностима, умјетност се не да периодизовати нити разграничити на умјетности специфичне за сваку од епоха цивилизације!

Умјетност остаје да лебди изнад тих ограничавајућих оквира цивилизације, јер умјетност остаје више него прост израз цивилизације. Она стално трансцендира /превазилази/ цивилизацију, сваку, па и ону у којој се родила и у којој су њени „коријени“. 

У ту шему периодизације цивилизације не може да се уклопи умјетност, него само умјетничке, тј. културне установе. 

А установа није умјетност. Установа је компонента цивилизације, а наспрам умјетности је чак и сама уметничка установа — ствар!

Тако се подјелом цивилизације, тј. њених установа, на примитивне, архајске, медитеранске, западне и модерне не може захватити умјетност, њена надвременост! Она се тако не дијели. Тако се — временски! — дијеле само њене, из умјетности настале, установе. А та диоба и саме установе су оно једино што тзв. историја умјетности може да проучава и научно третира. 

Основна интенција ове књиге је указивање на ту чињеницу, надвремености умјетности!

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 3, Предговор), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966. 

Жарко Видовић, ЗРЕЛОСТ И ЧЕДНОСТ

(…) Живот у свету називамо световношћу створења, јер прави живот је исто што и бесмртна душа. Грци зато означавају истом речи „психе“, и „душу“ и живот, посебно као живот личности, а не врсте (живот врсте, као појава је зои). А и када Христос каже „Ја сам живот“,  мисли на живот истоветан са самом бесмртном душом човека, живот у којем се и само тело поистовећује с том душом. Дакле, телесно и духовно сазревање у свету је световно.

Али што се духовног сазревања тиче, оно не настаје нити може настати тек у свету, јер савршенство Божијег стварања је у томе што је Бог, створивши сушто, створио самим тим и духовну зрелост као суштину суштог. 

Ми кажемо сушти, сушта, сушто“ — који јест, која јест, које јест, постоји, — а не „биће“.  Јер „сушчима во гробјех живот даровав…,“ суштима, онима који јесу, постојећима. Суштина значи да сушто јест какво јест, створено. 

Духовност суштог не зависи од света. У томе и јест достојанство којима се сушто потврђује наспрам света. Духовност није световност суштог, него сама његова суштина. 

Пуно достојанство своје суштине човек је стекао већ самим рођењем, као дете. Ништа се то достојанство не повећава током времена, у свету: а чиме би додтним — сем пуком таштином (празнином) — човек могао да повећа достојанство дато му, као благодатни дар, од самог Бога? Зато Књига Проповедникова  и каже: „све је таштина (празнина, ништавност)“, наравно, све што је световно. 

Зашто Христос каже: „пустите децу к Мени!“, а не каже то за људе који су сазрели световно, то јест, телесно, искуством, знањем? — Зато што деца, мада световно незрела, имају савршену духовну зрелост, јер имају још непомућену човечност (суштину суштог), као и сам Христос који је — Син Човечји! Син! Услед савршености Торца и Његовог стваралаштва, деца већ самим рођењем имају све што човека чини савршеним човеком. Њихови доцнији развој — сазревање схваћено као урастање у световност — може само да им помути (или чак уништи) савршенство и свест о савршенству нашег битија (постојања суштине). Управо том савршеношћу створене суштине, деца, и кад тога нису свесна, чине заједницу са Христом, то јест, Цркву. Сваким рођењем детета рађа се, дакле, и Црква (а крштењем се то само потврђује као свест о суштини). 

Црква је, наиме, детиња заједница људи са Христом. Њу су људи у стању да чувају онолико колико и своју чедност (детињу природу): упркос свим сазнањима и искуствима световности у којој живимо световно. 

Богородица је, посветивши се Богу — а оснивајући тиме и монаштво хришћанско! — сачувала детињу природу, савршенство које човек добија већ тиме што је створен од савршеног Творца, а кроз Христа (поистовећењем). Та сачувана суштина у Богородици је девичанство или девственост. 

Детиња природа човека је исто што и чедност (по чеду), отрочество (отроко, дете), девственост, девичанство, невиност, безазленост, целомудреност, целебност, несветовност, чистота духовности, кроткост, смиреност… све су то синоними, речи које означавају исто. Све оне говоре о истој чистоти непомоућене детиње природе човека, дате му самим рођењем. То није чистота тек телесна, него чистота саме суштине човека као суштог. То је непомућена пуноћа и целини битија (постојања) суштог: целомудреност. 

Само том својом чедношћу, детињом природом своје суштине, могла је Жена да роди Бога, да буде Богородица. Том својом детињом природом Она је слична Цркви, заједници људи са Христом, а Црква, опет, као Мајка свих нас (детиње природе свих нас), слична Богородици. 

Зато се чедност, детиња природа суштог, може с разлогом — од времена Богородице — назвати богородичношћу човекове суштине. 

Монашто је богородичност. Монаси су следбеници Богородице: не по томе што би света и световности морали да се одричу муком, носећи сваки од њих „свој крст“ патње и подвига као самооодрицања јер то онда не би било ни монаштво ни богородичност, него су богородични по томе што крст који носе јест крст њихвог васрсења, радости, отроческог радовања због обнове! Са тога свог крста који носе — и самим покајањем, као духовном радошћу — очекују и доживљују да се у њима обнови детиња природа човекова, првобитна слава човекова. („Он се сјећа прве своје славе“, каже Његош у својој Лучи Микрокозми). 

И као што је Богородица својим отрочеством (чедношћу) родила Христа, тако и сваки хришћанин својом чедношћу рађа и обнавља своју првобитну христоликост! Христа у самом себи, Христа као Сина Човечијег!

Зашто је потребно да човек сачува или обнови првобитну дечију чистоту своје природе (чедност, монаштво, богородичност)? Зашто је савршенство и човекова духовна зрелост — не у некаквом страху (за себе), у очајању (због себе) или у сличним страстима о којима говори савремена философија, световна мудрост интелектуалаца, него — управо у чедности, у безаленој детињој природи човека?

Зато што нема осећања без човекове духовне зрелости за то осећање, а духовна зрелост је у  чедности! Осећање настаје смао у чедности, а не из искуства, вештине (извештачености), знања и осталих тековина световног сазревања. Јер духовна зрелост (зрелост за осећање) није световна зрелост. Духовном зрелошћу чувамо природу осећања! 

Говоримо, наравно, о осећању пуноће битија, а не о страсти која је осећање лишености, човеково незадовољство створеним битијем и одбацивање битија Богом стовреног! осећање пуноће битија је када осетимо суштину суштог као његову савршеност, испуњеност, пуноћу и када се тој пуноћи радујемо, славећи и Творца и твар:Све дивоте земље и небесах“ (Луча Микрокозма, Посвета, 171-180). 

А природу осећања морамо да чувамо зато што је вера могућа само као осећање. Христос нас је спасао на тај начин што нам је спасао веру — за коју више, да није било њега, не би у свету и световности било никакве могућности! Он је спасао живот човечанства. А та вера је, по својој природи, осећање. А природа осећања је у чедности! Ако не сачувамо чистоту (чедност, богородичност, монаштво) осећања — како је то учинила Богородица! — нећемо сачувати ни веру: готово је са вером кад се она ослања на чулно искуство и знање, на све оно што се стиче развојем саме световности човека! На тај мамац је Сатана ухватио Прародитеље!

Жарко Видовић, „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, (одломак из есеја „Зрелост и чедност“ стр. 147-151), Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008.

Жарко Видовић, МАЈСТОР И УМЕТНИК

Техника и занат уметности

Да би човеку била могућа уметност, неопходно је такво техничко образовање   /или техничка вештина/, да се приликом стварање не мора мислити на техничке проблеме, као што је за савршену вожњу скијама неопходно усвојити технику држања на скијама до те мере, да скијаш не мора мислити на своје покрете. Свака уметност има своју посебну технику /или посебан занат, посебан „језик“ изражавања/. 

Појмом технике обухватамо, међутим, многе противречене ствари и појаве: алат /посебан за сваку уметност/, материјал који обрађује уметник /посебан за сваку уметност/, модел који се, евентуално, репродукује или описује /посебан за сваку уметност/ и знање потребно за репродукцију /опис/ модела. Но, да би техника постојала, мора постојати техничко биће, тј. човек који тим елементима технике уме да влада и који, помоћу алата, материјала или модела, може да начини све што хоће. Мора, дакле, да постоји мајстор, који од „сировине“ /материјала/ може сваки модел /тј. „природу“/ да репродукује. Но техником то можемо назвати тек када мајстор може да репродукује модел без двоумљења и колебања, сигурно, чак и кад је при раду одсутног духа и кад мисли на нешто друго, а не на модел, алат и материјал. Дакле, права техника делује код мајстора аутоматски! 

Но баш због тога /нужног/ аутоматизма техника није уметност, те ни мајстор, техничко биће, није још уметник. Он је самом техничар, занатлија! Без духа и без печата доживљаја, без печата личности у његовој творевини. 

Али историју технике — па ни историју технике сликарске, скулпторске, градитељске, плесне, музичке, говорне /знање језика и имена за сваки појама и сваку ствар/ — не смемо бркати са историјом одговарајуће уметности, јер уметност није техника. Ни највећи уметник није увек уметник, мада је увек мајстор. Техника се може стећи напором воље, а уметност се никада не изазива напором воље. Уметност је спонтана те се, као ни доживљај, не изазива вољом. 

Уметност

Уметност није уметничко дело. Она није ни избор или свеукупност свих дела која, до данас створена, постоје. 

Уметност је сам  п р о ц е с  који ми, немајући бољег израза, називамо „с т в а р а њ е м“ уметничког дела и доживљавања дела. Оно што називамо „уметничким делом“ јесте само траг, израз, документ уметности. Сама уметност траје колико и стварање дела. Дело, затим, постоји и даље, као и свака друга /неуметничка/ ствар. Али нас оно подсећа на процес који се одигравао у човеку. По томе што се сећамо тога процеса, што нас дело подсећа на процес /на уметност/ — називамо дело уметничким. 

Уметност је, међутим, не само ствараоцу дела, него и у ономе који дело доживљава. Процес доживљавања дела је, такође, уметност. Када кажемо да је дело лепо, а при томе остајемо хладни и одсутни, онда је у тим речима садржано само   с е ћ а њ е   на уметност /на доживљај/. 

Уметност, дакле, није никаква постојећа ствар, нити икакав догађај изван човека, него је она момент једног нарочитог стања човековог духа. То стање називамо уметност или доживљај. 

Дело је с тим стањем повезано зато што из таквог стања настаје. Пошто дело није само по себи уметност, него је из уметности /доживљаја/ настало, а само уживаоцу оно опет постаје уметност, то се оно зове дело уметности или“уметничко дело“. Изван тога доживљаја оно је ствар. 

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ У ПЕТ ЕПОХА, (стр. 14-15), скрипта предавања из 1966/67, Загреб, 1966.

Жарко Видовић, УМЕТНОСТ ТУМАЧЕЊА

4. Херменеутика је уметност показивања оног што је самом духу показиво. А херменутичко искуство је сећање на то показивање и ту показивост. То је сећање на дух. 

Глумци „тумаче“ улогу, лик, драмски текст, неку песму. Они на тај начин, чинећи нешто показивим, показују лик, свраћају на њ позорност. То показивање је више од читања: оно је освешћење показивањем (у показалишту), упозорење (у позоришту). И док ми у обичном животу — животу навикнутог на опажања — опажамо на тај начин што у опаженом предмету само препознајемо представу коју наше искуство већ има о таквом предмету, у овом показивању и позорју имамо театрон и теорију, то јест, божанско посматрање божанског призора. Божанско је ту поистовећење са оним што разумевамо и посматрамо саосећањем. То саосећање је херменеја („ерминија“). Исто што и глумци, чине и „репродуктивни“ уметници: гласом, инструментом или диригујујћи (то јест, дугим и помним припремањем хора или оркестра за концерт или службу). Тако певач, свирач или диригент тумаче сам дух музике неког композитора, будећи, наравно, при томе у слушаоцу херемнеју, онај дух којим слушалац једино и може да разуме дух „тумачене“ музике, дух којим се и слушалац поистовећује с композитором, саосећајући с њим. 

Први који је протумачио и, на тај начин, открио Баха — дотле занемареног, заборављеног или чак незнаног — био је Менделсон: читавих сто година касније! Бах је, наиме, умро г. 1750, а Менделсон га је открио тек г. 1829, кад је, као младић од двдесет година, дириговао у Берлину Бахову Пасију по Матеју. То је била херменеутика Баха, херменеутика којом се и сам Менделсон појавио као велики музичар. Без те Менделсонове хеменеутике Бах би, вероватно, и даље, ко зна докле, остао непознат: можда све до наших дана када се, са џезом, јавља и нова херменеутика Баха. 

Занимљиво је да се са новом херменеутиком Баха јавља обнова и у самој музици: ново схватање музике, нов полет, стварањенечег новог — у чувању и тумачењу традиције! У тој хеменеутици је коначно превладала свест да тајну „тумачења“ великих музичких дела (рукописа) чини веома школована, учена и префињена — импровизација! (То звучи можда чудно, као contradictio in adjecto: учена импровизација, готово као нека планирана спонтаност и школвана наивност, очекивано изненађење.

Али није чудно, јер је та импровизација омогућена само веома високом техником, добро упознатим тајнама заната, тако да мајсторова пажња не сме ни тренутка бити обузета проблемом технике (заната). То значи да су свест и пажња потпуно ослобођене за дух музике, док се техником баве сами прсти, без икакве контроле свести над њиховим радом! Тек тада је пред нама мајстор. Мајсторство је у прстима, а у самој свести је тада дух, само дух! Свест је ослобођена телесности, јер се не бави контролом рада прстију. Но то мајсторство помаже мајстору и да буде лишен сваке нарцисоидности и да се тако с лакоћом поистовећује (да саосећа) са композитором (или песником), јер ни у најмањој мери не мисли о себи. А кад не би био мајстор технике (заната), био би приморан — већ самом телесном невештином — да мисли о себи. Нарцисоидност је, наиме, увек полод немоћи.  Наравно, техничка моћ није довољна. Потребан је и дух који не зависи ни од нашег знања (чак ни од техничког), ни од наше одлуке. Нарцисоиднима може да нас учини и духовна немоћ, а сигурно нас чини немоћнима свако настојање да знањем, одлуком постигнемо оно што је могуће само осећању (моћи осећања, уметности, херменеутици). 

Уметности, наиме, као херменеутици, није потребан наш критички став (који је став критичког растојања субјекта Ја према објекту ја и сваком другом објекту). Критички став је — кад је у питању уметности и херменеутика — потребан нашем усавршавању језика („грматике“, речника, средстава, технике, вештине, заната). Јер херменеутика није критички став према тексту дела, него у сагласју са аутором, тако да дело доживљава своје поновно (увек поновно) стварање; извођач се у импровизацији осећа као аутор, тако да сам аутор васкрсава, као да се отеловљује у извођачу (глумцу, диригенту, певачу), па и у слушаоцу, осносно гледаоцу. Јер херменеутика је поистовећивање извођача (или критичара, или читаоца, гледаоца, глумца) са ствараоцем дела. То поистовећење се постиже искључиво саосећањем, а оно не може бити надокнађено никаквим образовањем, чак ни онда кад је то образовање (као и техника уметности) неопходно!

6. Слух за „скривени смисао“ није слух за метафизику, него за нагласке и распоред нагласака у датом тексту који не мењамо. 

Агресивна је то и сирова наметљивост кад уметничком делу намећемо смисао који нам се није из самог дела, херменеутиком, открио. То наметање је воља за моћ која, исто тако, долази до израза и у нашој нетрпељивости према природи каква јест. Метафизичко претумачивање уметности (као „контекста“ скривеног у тексту) истог је порекла као и загађивање природе (па и језика). 

У чему би се, дакле, састојала глумчева херменеутика текста? — „Само“ у томе што одабира и поставља праве нагласке (акценте) на право место, на праву реч у стиху, на прави стих у строфи, на праву строфу у поеми, па, наравно, и на прави слог у речи. А при томе се не мења ни један једини глас (слово, писмено) поеме или текста, него се све изговара дословно!

Сва уметност тумачења (херменеутике) је, дакле, у самом акцентовању текста. Како је неко разумео неки стих (или реченицу, чак и у неком философском трактату!), и да ли је уопште разумео — то се осећа по томе како је и коју реч је у стиху (или реченици) нагласио. И „ничим другим“. Али у томе „ништа“ је сво разумевање. То одабирање и распоред нагласака се не врши неким „знањем“ (критичким), него сигурношћу јачом од сваког знања или сигурношћу једног знања које може бити дато само осећању, „слуху“ за поезију (или за музику), „смислу“ за основни тон песме или композиције. Ако глумац има слух за сам смисао, истоветан са слухом за акценте, њему нису онда потребни ни поза, ни мимика, ни „драматизација“, „театралност“ и остала глуматања. Самим распоредом акцената избија на „видело“ скривена структура поеме (или текста, или музичке композиције), стурктура самог смисла! У тој структури влада хијерархија одређена значењем и значајем, на врху је реч која је кључна, испод ње (или иза ње) остале, значајем њој подређене. Интервенција херменеутике је да не може бити дискретнија: на самом тексту се не види, а битна је! Све је исто, а није исто! „Све смо то знали и раније“, а заправо, без херменеутике наглашвања нисмо знали. Изгледа као да су нам и писац (или херменеутичар, глумац) „отели реч из уста“, док ми заправо нисмо свесни силне измене учињене дисретним интервенцијама које је глумац (или, у музици, пијанист, солст) извршио својом херменеутиком, не дирајући само текст! Тако херменеутичко разумевање дела може да унапреди и обогати само дело — не мењајући му текст (или његову писану форму), јер херменеутика је моћ присуства чисто духовног. Исто тако су, додуше, искрене и пишчеве интервенције у опису стварности: не мењајући слику којом и ми препознајемо стварност (исту за нас све, за искуства свих нас), писац открива нешто и за нас потпуно ново само другачијим наглашавањем: свраћајући наглашавањем нашу пажњу на смисао који би иначе остао непримећен. Том променом нагласака изазвано је и осећање које види смисао!

Исто то чини и редитељ драме: он у целини драме истиче овај или онај лик, ову или ону сцену, реплику, појаву, указујући тако на прави смисао и значај драме: на тај начин помаже и глумцу да превлада критички став (нужни критички став према себи самом, понекад изражен као „трема“) и да одабира праве акценте у свом тумачењу лика.

Но, исто то чини у музици солист интерпретатор и диригент: сва тајна његове (репродуктивне, херменеутичке) уметности састоји се у томе што у сваком такту нотног рукописа одабира тон који ће свирачи нагластити. (Одабира осећањем, на које се може ослонити тек кад је добрим студирањем нотног текста отклонио све сметње осећању и концентрацији.) Његово је да само нађе праве нагласке, а не да мења рукопис композитора. Његово је, ако има „слух“, да само разуме и протумачи, а не да буде сатворац (ко-аутор). Тако је Менделсон открио Баха: подредивши све своје способности оној највишој, моћи разумевања саосећањем, поистовећењем. Тајна херменеутике (тумачења уметности) је у томе што „никаквим“ средствима, без видиве интервенције, постиже нешто што ни сам песник или композитор, ма како велик, није учинио! (а ипак омогућио херменеутици да учини!).

Жарко Видовић, …И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ, (одломак из есеја „Критика између херменеутике и метафизике“, стр. 119-126, Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008.

Жарко Видовић, ПОРЕКЛО И ПРИРОДА ЗЛА

Целокупна историја човечанства је обележна не Злом, него борбом Добра и Зла у људима. Та борба је у природи самог света и човекове световности (оспољености), јер историја је збивање световности. Када би човек могао да тачно и сигурно разликује Добро од Зла, сигурно је да би Зло, већ самом тежњом човека на бесмртности (или Васкрсењу мртвих), било већ давно савладано, што онда значи да би већ давно човеков живот био живот мистерије (као у причи Старца Зосиме у роману Браћа Карамазови), а не историја, не збивање световности.

Али је сам почетак историје човекове обележен тиме што човек није умео да разликује Добро од Зла; није у самом себи имао (или је већ изгубио) критериј за јасно разликовање Добра од Зла! То неразликовање Добра од Зла (тј. почетак историје, збивања човековог као збивања световности) описује се у самом почетку Библије, у Књизи Постања, као Прародитељски Грех (Прагрех или просто Грех, великим словом, јер је то био Грех свих грехова, корен и почетак свих грехова, сама битна грешност човекова).

У тој библијској причи човек се одазива позиву Змије и прихвата њен дар. При томе он није у Змији препозано самог Сатану, палог архангела који се поистоветио са Змијом. Змија је говорила, наравно, гласом Сатане, али Прародитељи нису разликовали ни глас Сатане (палог архангела) од гласа Божијег ангела (архангела). Нису имали чуло да разликују ни лик Ангела од лика Сатане. Нису разликовали ни отров (опијум који је Прародитељима нудила Змија, магијски напитак) од лека, од плода са Дрвета Живота… Тек касније ће, у Новом завету, сам Христос открити људима шта је плод са Дрвета Живота: то је Причешће. Прародитељи тако нису разликовали магију од мистерије. И пошто су били отровани магијским сатанским плодом, отровом Змије — а тај плод човека острашћује, трује га страстима од којих потиче човекова воља да стиче моћ над светом, над битијем и над самим Богом — то су Прародитељи изгнани из Раја, тј. из заједнице са Богом

То изгнање је значило, најпре, да је човек себи онемогућио и сам боравак у (надсветовности) простору где је Дрво Живота, тј. да је човеку онемогућено Причешће, поистовећење човека са Телом Логоса (са плодом Дрвета Живота, одобравања и слављења битија, плодом Литургије). Приступ Рају, тј. Храму (надсветовном простору Бога) и Дрвету Живота бранио је сада сам Архангел, с пламеним мачем: пошто је човек изгубио критериј разликовања Сатане од Божијег ангела, ту разлику је сада острашћеном (отрованом) прародитељу и човеку могао да покаже још само пламени мач, страх од мача. (Тај мач је Закон и претња казном за кршење Закона). 

То изгнање је значило да су Прародитељи Грехом изгубили и звање Божјих свештеника (који могу да кушају Плод са Дрвета Живота, и благодат, да бораве у Светињи над светињама. И да би после Греха могли да опет доживе обожење, поистовећење с Логосом, кушање плода са Дрвета Живота (Христа), било је и биће даље нужно да се очисте, и то покајањем, постом, молитвом, радом, напором у свету изван Раја, у животу који ће од сада  да буде за човека Чистилиште… Јер Чистилиште није загробна сфера, него сам човеков живот у свести о Греху и у покајању. Зато свети Јован Крститељ, Претеча каже: „покајте се…“; а за оне који се не кају за Грех, који немају свест о Греху, него уображавају да и такви, бесловесни, могу да себе сматрају синовима Аврамовим, каже свети Јован да су „синови Аспидини“, тј. синови Змије која је Прародитеље отровала магијском вером и страшћу; зато они не могу бити од Духа рођени све док се не очисте покајањем… (Матеј 3, 1-12). 

Но, значај Прародитељског Греха је још дубљи: са тим Грехом је у човеков свет ушло Зло (којег не би било без човековог Греха). Човек је, дакле, заиста постао „Творац“ („раван Творцу“, како је Змија уверавала Прародитеље ако окусе забрањени плод), али творац Зла, са Сатаном, као што са Логосом може да буде сатворац Добра и само Добра, јер од Бога је само Добро... У томе се Платон и платонисти слажу са хришћанством: од Бога је само Добро; божанско начело је само у Добру; Зло не потиче од Бога, него тек од човековог Пада… у томе је генијалност платонске теодикеје (одбране божанства). Змијино обећање Прародитељима (да ће бити моћни, као Творац) је, дакле, био сатански цинизам, сарказам, немилосрдно и бестидно исмевање човека због његове наивности. 

Но, ако кажемо да се човек одазвао позиву Змије; да се одазвао зато што није разликовао Змију од Божјег ангела (отров од лека, магију од мистерије, саблазан од светиње), да није разликовао зато што није у себи имао ни критериј разликовања (Добра од Зла), онда морамо рећи да је сам извор Греха (тј. одсуство критерија) у самом знању! или тачније: у заблуди да је знање тај критериј! 

Човек, наиме, не може Добро од Зла разликовати знањем, него само осећањем, и то осећањем које није страст (осећање да је лишен битија), него осећањем славе, доксе. Јер, ми можемо знати шта је зло, па га ипак чинити — ако смо лишени љубави, (једино је она критериј). 

Једини могући критериј за разликовање Добра од Зла (и за онемогућење Зла) је осећање, и то докса, ортодоксиа, осећање славе које је сама божанска Љубав (Агапи). У то осећање човек доспева трансценденцијом. Оно је тајна трансценденције. Да је нешто Добро или да је Зло, то можемо знати само из искуства трансценденције, што опет значи да нам критериј разликовања (чак и кад је смештен у искуство) потиче само из трансценденције. 

Жарко Видовић, ЛИЧНОСТ, УМЕТНОСТ, ПРАВОСЛАВЉЕ /одломак/ (у Часопису за књижевност, уметност и културу ГРАДАЦ, год. 16, мај-октобар 1988. тематски број ПРАВОСЛАВЉЕ И УМЕТНОСТ, стр. 145-146, издавач Дом културе Чачак, Чачак, 1988)

Жарко Видовић, ПОЈАМ ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈЕ

Трансценденција је превазилажење, прелаз границе, излаз из једне сфере која је иначе затворена непрелазном границом. Мисли се при томе на то да човек „изађе из своје коже“, из своје егзистенције (тј. самоистоветности) и, како се данас намерно говори, „уђе под кожу“ или у егзистенцију другог човека (у истоветност с другим). То је данас уобичајен говор, настао, вероватно, из првобитне намере да се избегне патетика кад је реч о трансценденцији. Тако је појам трансценденције, тим изразом „из своје коже, по кожу или у кожу другог“, ушао у свакодневни говор. Али та вулгаризације потиче из метафизике, из метафизичког схватања трансценденције (као световне, историјске реалности). 

Човек је, наиме, тако затворен у своју егзистенцију (у битије као самоистоветност суштог, постојећег човека), да би само трансценденцијом (превазилажењем своје егзистенције) могао да проникне у егзистенцију другог, ближњег. Тако метафизика (а данас Хајдегер) објашњава сваки опажај, спознају и само могућност говора — кроз трансценденцију; да није трансценденције, споразумевање међу људима, затвореним сваки у своју егзистенцију, било би немогуће. Хајдегер, додуше, не говори о затворености егзистенције, јер она је за њ „отвореност“, него о затворености суштог (постојећег) које се отвара као егзистенција!

Но, платонски (платонским искуством) гледано, трансценденција је могућа тек пошто се човек претходно уздигне у духовност, у своју вишу (највишу) ипостасу, у којој се поистовећује с другим (јер дух је моћ поистовећивање), да би се тек онда, у тој својој највишој (духовној) ипостаси, срео са другим који се такође поистоветио са другим, са мојим суштим! Православна мисао то тумачи јасније и дубље: преко Слова (Логоса), тј сабраности у којој је и сам човек Логос (сабраност) трију својих ипостаса и, истовремено поистовећеност са Христом. Човек А ступа у додир и разумевање (па и узајамно разумевање) са човеком Б на тај начин што постаје христолик (поистовећен са Логосом, Словом, „ословљен“ или охристовљен), па тек онда, из те „ословљености“ или сабраности, може да разуме другог човека како га је (тога човека) разумео и разуме и сам Логос Творац човеков. Споразумевање се онда збива искуством те сабраности (Логоса), тога поистовећења, дакле, духовним искуством, а не знањем. 

Трансценденција је, дакле, збивање превазилажења, успостављања везе човекове егзистенције (која је иначе затвореност) са другом егзистенциој. Али та трансценденција није „хоризонтална“ да би се успостављала непосредно између две егзистенције или као продор једне егзистенције непосредно у другу, јер би таква („хоризонтална“ и непосредна) трансценденција значила напад на другу езистенцију; разбијање њене (егзистенцијалне) затворености било би и њено оштећење, рањавање или чак убијање, уништење!

Трансцендеција зато може да се збива само посредством уздизања човека у наднебески (надсветовни) Логос, да би се онда понирање (осећање, доживљај, спознаја, споразумевање) у другу егзистенцију догодило тек из Логоса, тј. тек са висина човекове поистовећености (духовности) са наднебесним Логосом; као што сам Логос понире у свако сушто, не угоржавајући, него, напротив, обнављајући или богатећи (свакако потврђујући и славећи) егзистенцију у коју понире. Дакле, трансцендеција као веза измеђ А и Б се збива преко Логоса, дакле, овако: 

        Логос

А                      Б

Непосредна веза између А и Б је, самом егзистенцијом и битијем (као завореношћу А у себе и Б у себе), искључена. 

Ми овде не можемо опажај и говор (као дејства искуства) сматрати трансценденцијом, јер је искуство — на које се ослањају и опажај и говор — ипак само искуство (тј. затвореност у егзистенцију), чак и онда када је то искуство о духу (о трансценденцији), сећање на дух, на збивање трансценденције. А трансценденцијом можемо сматрати само доживљај, осећање, уметност, веру, мистерију, доксу, док би духовно искуство било само (и тек) сећање на трансцендецију. 

Зато трансценденција није „хоризонтална“, него „вертикална“, уздизање, да би се тек из уздизања (и искуства о њему) могла остварити и веза која нам се привидно чини као „хоризонтална“, тј. „приземна“, „земна“, световна, спољашња. 

Та „вертикала“ је мистерија, литургијски догађај, осећање славе, слављење битија, човеково преображење, уздизање човека у његову највишу ипостасу (духовност, вечну, тј независну о врмену, неусловљену временом, искуством): све то можемо сматрати синонимима речи „трансценденција“. 

Суштина њена је у поистовећењу — не непосредно са оним што доживљавамо (јер је то немогуће), него — са самим Логосом „кроз Кога је постало све што је постало“ и који благосиља (слави) све што је створио. 

Још важније је нагласити да се то поистовећење, тј. трансценденција, збива у осећању (осећању славе) а не у знању, не искуством ни у искуству. Зато не ни у времену, него у надвремену, у Вечности. 

То је једино осмишљено схватање трансценденције. Оно је платонско. Оно је својствено и платноски мислећем хришћанству, тј православљу (или тачније: мишљењу човека о искуству мистерије православља). 

У томе схватању је јасно и то да трансценденција није спољашње, световно збивање, него унутрашње. Човек се у надсветовности не уздиже „летом душе у висине“, као Икар који је хтео да се приближи сунцу, него се уздиже понирањем у сопствену (скривену и тајну) унутрашњост, понирањем које је човеково поунутрење (насупрот световности као оспољењу, испољавању). Надсветовнсот и сабраност човека (У Логосу, у Слову) је у човековом поунутрењу. 

Можемо, дакле, набројати неке од синонима речи трансенденција да бисмо указали на појаве надсветовности: 

превазилажење, излажење из своје световне границе, излаз из егзистенције отварање, егзистенције, проницање у другог или друго, уздизање, духовност (највиша ипостас), постовећење, Логосност, Словесност, ословљеност, сабраност (све три ипостаси у духу), христоликост, доживљај, уметност, мистерија, слављење битија (суштина суштих), Докса, Литургија, надвременост, надсветовност, надисторија, Вечност, осећање (и то осећање славе, а не страст која је осећање лишености), осећање смисла и пуноће битија (тј. осећање осмишљености), поунутрење, присност…

У историји духовне књижевности православља може се наћи још мноштво синонима трансценденције, наравно схваћене платонски (као надсветовна „вертикала“ поунутрења), насупрот схватању световном, метафизичком (као „хоризонтала“ отварања и оспољења егзистенције). И свуда у духовној књижевности православља егзистенција може да се отвара само Христу, на „вертикали“ поунутрења. А то отварање има каратктер и значај Литургије чак и онда кад човек тога није свестан (као што нису свесни платонисти Атињани којима апостол Павле одаје признање и каже да им порповеда истог Бога којем и они не знајући, служе). 

Жарко Видовић, ЛИЧНОСТ, УМЕТНОСТ, ПРАВОСЛАВЉЕ /одломак/ (у Часопису за књижевност, уметност и културу ГРАДАЦ, год. 16, мај-октобар 1988. тематски број ПРАВОСЛАВЉЕ И УМЕТНОСТ, стр. 143-144, издавач Дом културе Чачак, Чачак, 1988)

Жарко Видовић, УЗВИШЕНА УМЕТНОСТ

(…) … А ми овде песникову намеру, напор и вољу у савлађивању финеса језика упоређујемо са орањем, напором и вољом ратара: он је обрадио земљу, али пшеница расте сама! Јер напор и воља су, нема сумње, потребни, али потребни учењу заната, језика који је неопходан уметности да би она могла да се послужи човеком (занатлијом) и да човека преобрази у уметника! јер само човек који савршено влада језиком (занатом обраде материјала и употребе оруђа) отклонио је из себе све што би се могло опирати самом дејству уметности; тада нема у себи ничег што би се противило да буде орган уметности. Јер када је научно и савладао језик тако да њиме (техником или занатом одговарајуће уметности) може да се послужи без премишљања, тада је оспособљен за то да буде орган (или језик) уметности; јер тада у њему нема оне свести која би пажњу човека-уметника усмеравала на сам језик (на технику, занат, материјал, употребу оруђа); кад је занат савладан и постао навика, њему није потребна свест, као ни навици! Тада је свест ослобођена (и сабрана) сва за уметничко виђење, за отвореност ка уметности; јер свест је феномен осећања, а не навике, те језик и може да буде освешћен (доживљајем или осећањем осветљен) тек кад га човек зна сигурним знањем и рутином навике којој у томе знању не треба свест; тада је свест ослобођена, па је ослобођено и осећање којем свест припада и од којег произилази! И тада је човек — како би то,  говорећи у дијалогу Ион о песнику, рекао Платон — тада је човек орган којим се уметност (или божанство) може послужити као својим органом… 

Као што се Бог, као својим органом,  служи само човеком праведником: што је занат (одговарајући занат-језик) према уметности, то је праведност (у бестрашћу или непристрасности вршење закона) према осећању вере. „Свети Дух говори корз пророке, јер су пророци праведници кроз које може да се чује реч самог Светог Духа“. Пророк је као песник; Бог је као уметност а праведност је (у вршењу закона, посту и молитви) као „занат“ вере (специфичан језик вере) који човека, кад више не мора да се премишља око закона и кад га врши без напора и муке, оспособљава да буде отворен Богу. Учење и вршење језика (технике, „заната“) је као обрада земље: орање, сејање, окопавање, заливање, заштита биља од штеточина; а пшеница расте, јер расте сама од себе и из себе на томе, тако (ратарски) припремљеном тлу. Као што смо сунце и киша чине земљу (припремљену, поорану земљу) „плодном“ (то јест биљоносном, јер плодна је биљка,) а ратара успешним, тако само уметност чини доброг занатлију (зналца језика) уметником. Јер уметност није чин воље (одлуке, плана, слободе као моћ одлучивања), није напор, него die Gelassenheit, смиреност опуштености, опушетеност у смирености. 

Та смиреност је бестрашће, јер уметност је осећање потпуно различито од страсти (од „сећања“ страсти), као што је и вера потпуно различита од страсти: страст је грешно осећање зато што се то (страсно) осећање јавља као непремостива препрека вери; кад је у души страст, онда је та душа затворена вери! Тако је и уметност осећање које не трпи страст (ни душу одузету страшћу, ни навику у којој се страст смирила јер се задовољила). А кад се у човеку већ појавила страст — а јавља се као плод Греха!, — онда се уметност, као и вера може у човеку јавити тек уз човеков напор и подвиг жртве. А жртва је чишћење своје душе од страсти. 

И та жртва је унутрашња, невидљива: она је покајање, суочење човека и са истином која му је најнеугодинија и најмање ласкава! Та жртва је битна у трагедији. Зато је трагедија равна катарзи, чишћењу од страсти. 

***

Но, са појавом страсти се о уметности може говорити тек кад је та уметност трагедија: нова уметност, коју и Кант назива узвишеном, за разлику од лепе, првобитне, лирске уметности. Та је уметност повезана с поменутим чишћењем као што је Кантово Узвишено (изнад Лепог) повезано са категоричким моралним судом! са новом хармонијом, небеском, узвишеном, за разлику од првобитне, рајске, биљне, физис-хармоније, али земаљске. 

И док је ова првобитна (земаљска, рајска, дечија, невина, лирска, биљна) физис-хармонија била могућа зато што у души човека није било свести о Злу (без те свести је невин и тигар, и змија, и крокодил, и вук, сви живећи у истом рају!), па није било ни разликовања Добра од Зла (зато ни обожавања Зла!), 

небеска, узившена хармонија се јавља тек после човекова очишћења од кривице која се назива трагичном: та кривица је у самој појави страсти, јер

страст није чисто, него грешно („животињско“), заправо грешно-човеково, сатанског порекла) осећање којим су онемогућени и уметност и вера.

***

До чистог осећања (и до пречишћене форме!) се доспева уздизањем, у сферу коју Платон назива наднебесном, где се човек среће са идејама-ликовима (са иконама, како кажу православни!).

Но ако је за то уздизање у сферу идеја-ликова потребно да се човекова унутрашњост (душа) очисти од страсти, онда то значи да „простор“ те наднебесне сфере мора да буде унутрашњи, у човековој души: уздизање је понирање  у тајну душе и њене првобитне чистоте, њеног искона, њене изворности, њеног стања у којем је створена и у којем је и Творца обрадовала! 

И преображај је унутрашњи: након очишћења од страсти, човек се узидзањем-понирањем преобразио у оно што гледа (у идеју-лик-икону), тако да је тада гледалац (гледалац лика-идеје-иконе) поистовећен са оним што гледа (са гледаном идејом-иконом-ликом). Та истоветност „субјекта и објекта гледања“ — истоветност о којој говоре Парменид, Платон, Плотин, а онда и свети Јован Дамаскин (бранитељ икона) и други византијски црквени оци — та истоветност је могућа само зато шео је унутрашња, у души, тајна, као и преображење. 

Трагедијска уметност и њена хармонија, могућа тек као појва узвишене хармоније, више није наивна уметност невине земаљске (рајске) хармоније, оне пре Греха, него се јавља тек у напору човека да упозна себе и човека: у првом реду себе грешног, тј. острашћеног, трагично кривог (кривог за „мистеријску“, то јест, магијску, фаустовску појаву Зла у свету!) Но било како било, уметност је у оба случаја бестрашће, па било да је то првобитна (невина, чедна, дечја, „примитивна“, митска) чистота од страсти — које се још нису ни појавиле (у обредима и уметности), — било да је то бестрашће постигнуто тек очишћењем (заветном жртвом, покајањем, праведношћу, вршењем Божијег закона, молитвом, испаштањем-постом), очишћењем од страсти, као већ настале трагичне кривице.

Јер трагична кривица није кривица за конкретни чин (који се кажњава законом, у правној држави), него је то кривица душе која неће да се отвори уметности ни Богу, јер се затвара у своје страсти; то је кривица према уметности и вери! кривица због које је човеку затворен пут ка уздизању-понирању у своју душу и у њен искон.

Те две уметности — и одговарајуће тежње двема различитим хармонијама, идилично лепој лирској и узвишеној трагедијској — јављају се у нашем 19. столећу упореду, у личностима двају српских песника: Ђорђа Марковића Кодера (1806-1891) и владике Петра Петровића Његоша (1813-1851).

Жарко Видовић, И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ, (стр. 255-288), Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008

Жарко Видовић, ЦИВИЛИЗАЦИЈА И КУЛТУРА

Цивилизација је „комплекс институција“ (сплет установа), тј. систем радних и других потреба и правила свакодневнице, озакоњених обичајима или законом установљених (а онда обичајношћу, Sittlichkeit, познавањем, навикама и обичајима устаљених) и зато је природно што установе (цивилизацијске) нису предмет и феномен (надвремене) историје, него науке (или правне или друштвене науке, етнологије, социологије, „свакодневног живота“ нека цивилизације). 

Цивилизација је, дакле, contrat social, организам или „тело“ установа, договорених или уобичајених (па озакоњених) институција једног народа: здравствених, просветних, сигурносних, војних, правних, судских, законодавних, културних, нагонских, трговачких, производних, вођених знањем, обичајима, па и навикама „природе људске“, па и без свести!

(док је култура…?)

док је култура творац цивилизације!

Цивилизација је целина, целовит сплет у (комплекс институција), кје су „тело свакодневног живота“ једног народа у његовим установама, тј. нагонима, знањима, навикама, обичајима, свакодневним, па и у изузетним потребама свесни субјект цивилизације, изнад цивилизације (изнад „тела“ у његовим), дакле — изнад људске (у навици чак и несвесне) природе знања, јер култура (систем вредности-смисла) је софиа, свест, феномен (присутног-презент) осећања смисла, суочење с идејама (платонским и хришћанско-платонским), са стварношћу илузија-идеја-Луче. 

Култура је култ смисла, гајење духовног искуства (сећања на осећање) бића које настоји да себе, као личност, дефинише смислом (могућим само у осећању смисла!). Зато је култура изнад аутоматизма цивилизације (снажне и у знањима ефикасне колико и навикно аутоматске и несвесне).

Култура је свестан систем вредности, свесна улазница у цивилизацију, у систем установа сигурних колико несвесних (непотребно свесних) навика и знања.

Култура је феномен личности-духа (а не искуства науке о којем и мислимо тек кад смо на мисао подстакнути свешћу осећања)!

Култура је изнад „тела“ тог (у ту-и-ту цивилизацију ураслог, навикнутог) народа. Култура је — осећањем смисла те цивилизације — у повременој појави личности (у њој смисла — иначе „отуђене“, бесмислене, а цивилизацијским навикама и установама дсциплиноване — индивидуе знања и навика), те криза једне цивилизације (духовна криза! у цивилизацији?!) настаје ипак — не у самој њој (цивилизацији), него — кад она изгуби везу са духовним (културним) утемељењемм,са културом (вером, историјском свешћу човека као члана морално-историјске заједнице).

Ту кризу је немогуће савладати самом цивилизацијом никаквим установама, јер човек гради цивилизацију само кулутром — свешћу, жртвом своје (зналачке, навикне) индивидуе — савлађује своју телесну земаљску природу.

Култура — биће у свери осећања-свести-трансцендентције-духа-идеје — гради и храни природу самог човека, културом оспособљеног да не буде само корисник, него и градитељ цивилизације!

***

Навика није култура (дух, осећање, духовно искуство, сећање на осећање), него знање, и то тако сигурно,
– да је свесна контрола, тј. свест тога (већ стеченог) знања (навике у служби или употреби установе) не само непотребна, него, напротив, делује као сметња ефикасној радиности, тј. кориштењу станова, технике, дисциплине, радних правила,
– па технички високо образованом и снабдевеном није ни потребна пословна свест, јер би му она само сметала!

***

Цивилизација, њеним установама знања и навике, метафизика — приписује и њену културу (и историју), као „надградњу, творевину“ цивилизације, која је тобожња материјална „база“ историје и културе, мисао коју „биће“ („база“, сама цивилизација) има „у тој култури“ о себи!

***

* Метафизика је — посебно као филозофија историје! — заиста зофос (на грчком значи: запад и мрак)! 

* док је фило-софија — мудрост „духа и осећања“ (па и самог, али актовног сећања на осећање) — мудрост искуства вере, наде, смисла, љубави. 

Историја је, дакле, појава личности вођене осећањем смисла, „тајног промисла“ (ЛМ, П, 1-10), то је као „предмет и тема“ науке могућа таман колико и личност: дакле, никако!

Жарко Видовић, БИБЛИО-БИО-ГРАФИЈА 1948-2015, (стр. 208-211), Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018.

Жарко Видовић, О УМЕТНОСТИ

Сусрет уметности и личности могућ је само у истини битија: само у томе сусрету се отвара тајна личности да проговори језиком који тада (у својој преображености) значи уметност. То није сусрет у некој обичној истини (тачном обавештењу о неком збивању), него у истини битија.

Уметност извире из тајне која је тајна саме личности. Уметност је говор те тајне. Она даје знакове истине битија, јер се та истина крије у личности, а открива се само духу (духу уметности, поезије, трагедије, свештене поезије вере). Али личност је тајна која неће да буде ,,сама пред Богом“, него хоће да има и свој јавни живот.

Уметност је јавни живот личности која при томе, самом уметношћу, чува своју суштину, своју самоистоветност, своју тајну.

Тежња личности да њена тајна (њена суштина) буде објављена, тј. показана – та тежња се изражава уметношћу, показује се као уметност. Али то је тежња личности да њена тајна (њена суштина, сама она, личност) буде објављена – не да би тиме била поништена, ,,раскринкана“, бачена као ,,бисер пред свиње“, него – да би била слављена и прослављена. Личност у уметности чува своје достојанство стидом који нам је познат као ,,мера“, ,,укус“, ,,стил“, ,,предање“ (,,традиција“). Али та мера и стид нису страх човеков за своје достојанство, него чедност (,,наивност“) вере да ће сви у делу уметности уживати исто колико и у томе достојанству уметника.

***

Уметност, дакле, тежи стварању једне заједнице која неће значити негацију личности, него, напротив, слављење личности у њеној тајни и достојанству. Уметност неће да ,,упозна човека“ како би над њим стекла моћ. Уметност није знање које је ,,сила, знање је моћ“, него смисао за тајну до које се човек уздиже њеним слављењем. Уметност тако тежи заједници сасвим другачијој од метафизичке (било да је то метафизичка заједница тела, интереса, рада, права, установа, језика, обреда или било чега другог!).

***

Уметност, дакле, неће ,,егзистенцију“ која би значила само бежање од заједнице, само негацију заједнице: природно, јер философија егзистенције не зна за заједницу другачију од метафизичке (од заједнице која је негација истине битија у личности); не зна за МИСТЕРИЈСКУ заједницу!

Тежећи свом јавном животу (баш онако како то показује позориште, показујући тиме суштинску тежњу саме уметности), уметност неће да издвоји личност у њен усамљени сусрет са Богом (,,сам пред Богом“), ни у суочење са истином битија без сведока!

Уметност тежи стварању (тачније: настајању, догађају, благодати) мистеријске заједнице.

Зато Кјеркегор – тежећи да ,,религиозном егзистенцијом“ превазиђе и естетску и етичку – није успео да изрази ни истину уметности (поезије којом је хтео да се само послужи), ни истину битија.

***

Човек не може издржати сусрет са истином битија ако при томе нема могућности да (смислом битија) превазиђе и истину битија и само битије. Или ако бар нема наду у могућност таквог превазилажења, доспевања у надбитије. Уметност је не само превазилажење, него и неодољива потреба човека да радост тога превазилажења подели са другима у моментима уметничке (пред-мистеријске) заједнице. Та заједница је истовремено и јавни живот уметности, и сведок несумњиве тежње човека ка истинској, потпуној мистеријској заједници.

А суочење са истином битија је неопходно зато што се само у томе суочењу (у тој и таквој егзистенцијалној бојазни) јавља и неодољива потреба за духом (надбитијем), и уметност, и њен јавни живот.

То суочење са истином битија чини саму скривену трагедијску суштину (и садржину) уметности.

***

Уметност тежи јавном животу слично Логосу (Слову) који тежи отеловљењу, како би и човек постао словесан (сличан Слову).

Логос је, наравно, тајна којом Он никако није исто што и Његова отеловљеност (видивост тајне као иконе). Зато је веома лако да Отеловљени буде и понижен, а да при томе тајна не буде постигнута!

О Свевишњи Творче непостижни,
Твар Ти слаба дјело не постиже
                         (Твоје слабо створење…)
Само што се Тобом восхићава! (ЛМ, П, 141-150).

и тим восхићењем, слављењем тајне, настаје мистеријска заједница, у којој личност није понижена (као у метафизичкој, која ,,схвата“ негирањем тајне), него прослављена.

Логос се, дакле, не отеловљује да би био понижен…

…мада је био баш понижен! понижен најсрамнијом смрћу. Јер таквом смрћу, распећем, на крсту, умирали су они који су том смрћу требали да буду пред читавим светом понижени, савладани, као разбојник, као побеђени рвач, положен на леђа и раширених руку, сав у знаку предаје, разоружаности и поражености. Друштвене величине, римски домаћини, витезови и сл. умирали су набијајући се на мач, слично као у јапанском ,,хари-кири“. Робови су, ако се побуне, умирали на крсту, чиме се коначно и ,,заувек“ утврђује пред читавим светом њихов ропски положај. Но Христос је, упркос смрти на крсту, прославио и крст, и Себе и човека: васкрсењем!

Логос, највећа могућа Тајна за човека, отеловио се, дакле, да би био објављен у слави; да се Његова тајна, недоступна разуму, слави како једино и може бити слављена и схваћена: ,,восхићењем“, литургијом, мистеријском заједницом.

Жарко Видовић, ОГЛЕДИ О ДУХОВНОМ ИСКУСТВУ, (Четврти оглед, Знакови истине битија, одломак), Светосавска омладинска заједница, Београд, 2014.