Жарко Видовић, ЛУЧА МИКРОКОЗМА

33. То није космолошка поема, како је досад у нашој „науци о књижевности“ приказивана, него поема о људском паду (паденију, каже Његош). Тај приказ људског пада се не слаже са старозавјетним зато што у Старом завјету људски пад није ни објашњен, није ни приказан (у Књизи Постања) на начин послије којег више не би био ни дилема, ни проблема око схватања и објашњења. Људски пад је тајна која је у Старом завјету само наговијештена, а коју је ријешио и могао ријешити тек Христос! Питање људског пада је питање, дакле, о Христу и његовој тајни! Христос је Други Адам. Питање људског пада остаје човјеку пјеснику и надаље отворено исто тако као и питање тајне самог Христа: искуство и разум ће увијек бити далеко од потпуно сагледања те тајне; та тајна остаје заувијек позив поезији (свештеној поезији) да прилази тајни: свака личност на свој начин!

Ако је Христос Творац свијета и човјека, онда нема преегзистенције човјекове ни постојања независно од Творца, јер „преегзистенција“ је постојање човјека у Христу! Небеско царство (које је човјек Гријехом изгубио и у које се може вратити) је сам Христос, тј. поистовјећење човјека са Христом. Веома су уски и ускогруди тумачи који поему Луча Микрокозма упоређују са старозавјетном причом о гријеху Адама и Еве. Питање пада није библијско, него више од тога: литургијско, Христово! христијанско!

Да би се питање (и тајна) људског пада ријешили или схватили, потребно је да се човјек (Лучом која је сам Логос Христа у човјеку, по Еванђељу Јовановом, I, 1-17) уздигне у то Небеско царство које је падом изгубио! А на то упућује – не сама Библија, него – тек Христова Литургија! То уздизање је освјешћивање човјекове суштине: понирање човјека у саму срж своје унутрашњости, ка самој Лучи-свејтлости! Тако се сазнаје поријекло и суштина Зла, као и начин човјекове борбе против Зла. За то уздизање је потребан претходан пост: покајање и молитва, да човјек жртвује (и превазиђе) своје страсти. Зато Његош пише Лучу Микрокозма током васкршњег поста године 1845. На крају поеме у којој је описан људски пад дешава се човјеково освјешћење (ослобођење од Сатане које лукавство страсти). То освјешћење је Христос, Луча свих луча, па и Луче Његошеве. Поема се завршава васкршњом химном која се послије васкршњег поста, пјева дан-данас и у цркви и на васкршњој литургији и којом се поздрављају христијани међусобоно, поздрављајући и само Васкресење Христа!

Послије свих изопачења у приказима Луче Микрокозма данас је неопходно да одлучно инсистирамо на литургијској теми (па и на томе литургијском карактеру) Његошеве поеме.

Жарко Видовић,  ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 79-80) , Филип Вишњић, Београд, 1989

Advertisements

Жарко Видовић, УЛОГА НАЦИЈЕ У УЗДИЗАЊУ ЧОВЕКА ОД СЕБИЧНЕ ИНДИВИДУЕ ДО ЛИЧНОСТИ ОТВОРЕНЕ НЕБУ, СВЕТУ И РАДОСТИ

ХРИШЋАНСКА ЦРКВА – СИНТЕЗА ТРИ МЕДИТЕРАНСКЕ КУЛТУРЕ

(…)Ви знате шта је зветна заједница. То је заједница људи са Богом. …

Хришћанска Црква је настала као синтеза трију медитеранских култура: јеврејског, римског и грчког народа, односно културе Јерусалима, Рима и Атине. Има извесних философа (међу којима је, рецимо, и Шестов код Руса којему се приписује да је философ егзистенције) који говоре о сукобу између Атине и Јерусалима, тј. Грка и јеврејског народа.

Међутим, они не узимају у обзир да се овој синтези трију народа не ради о Јерусалиму, на кога је и Сâм Христос бацио проклетство, предсказавши му пад (као што ће Јерусалим и бити освојен и разорен 71. године од стране римског цара Тита) – већ о Небеском Јерусалиму, о Небеском Риму и о Небеској Атини. То значи о синтези култура трију крштених народа. Та синтеза се најбоље огледа у самом животу Апостола Павла, који сâм за себе јасно каже и представља се да је он Јевреј или Јудеј из племена Венијаминова (што значи потомак најмлађег сина Јакова Израиљева), да је он фарисеј и син фарисејев (а то значи школовани теолог и познавалац књиге, дакле који је имао теолошки факултет оног времена), и да је он римски грађанин са пуноправним статусом римског грађанина, који има право да се позове на цара кад неко угрози његово право, па чак и самог цара да позове, као што стоји у Душановом законику, на суд и цар мора да се појави пред судом ако је, у име цара, закон био прекршен. То је својеврсна страхота римског права.

СИНТЕЗА – ВИЗАНТИЈА, ЦАРСТВО ПАРВОСЛАВНИХ РИМЉАНА

Ту синтезу је извршила једна цивилизација која се погрешно назива Византија, по граду Византу, а која се звала – Царство православних Римљана. То је био званичан назив Византије. То су цареви Константин и Јустинијан успоставили коначну хармонију између римског права и Цркве Христове. Такву хармонију није више остварио нико у каснијој историји Европе и Запада где владају било римокатолички западни клерикалзам, са учењем о непогрешивости папе или протестантски „цезаропапизам“ – у коме на челу цркве стоји владар.

Дакле, ту хармонију између права и Цркве успоставила је Византија и зато се она назива Црство православних Римљана, тј. римских грађана. Такав римски грађанин Јеванђељима, нарочито Јовановом, заснива се целокупно учење Цркве према држави и према друштву. У Старо Грчкој била је демократија, али је Сократ исто тако демократски осуђен на смрт, као што је Христос и демократски осуђен да буде распет. Шта то значи?

ЗАВИЧАЈНА ЗАЈЕДНИЦА

И у Атини, рецимо, била је демокраиија, али људи су били одани поштовању права грађана, у оној мери у којој су грађани били одани завичајној заједници којој су припадали, осећањем части те заједнице, осећањем смисла живота, вољом за живот која се звала обичајност, завичајна обичајност. То је било усклађено једно с другим, и човек који није био завичајно везан није осећао ни неку потребу да спасава част полиса или града, нити је осећао некакве љубави према суграђанима, он једноставно није био везна за тле. А онај који је био везан за тле, ако га за казну протерају, то му је била већа казна него да буде осуђен на смрт. Протеривање из завичаја је, за грађане Атине, била најгора казна.

Данас се поставља питање демократије и поставља се питање става Цркве у једној сасвим новој ситуацији. Ви имате данас демократију, имате светско тржиште, имате људе који пословно немају никаквог завичаја. Завичај му је тамо где је уложио новац. Финанскијски капитал јури широм планете: подигни га у Токију, уложи га у Сиднеју, подигни га у Москви, уложи га у Варшави, подигни га у Њујорку и тако даље. Капитал уопште нема отаџбине. Ти људи који немају завичаја сматрају да их нација ограничва и да та национална граница мора да буде уништена да би они могли пословно да имају великих успеха.

Они су јако моћни и сматрају да треба укинути све могуће националне границе како би се привреда и економске везе развијали до мафијашких размера, које више нико не може да контролише.

КАКО НАСТАЈЕ ЗАЈЕДНИЦА?

Сад се поставља питање: чему нација? Има ли она икаквог смисла? Има итекако! Од Светог Саве имате тројну хармонију: нације, државе и Цркве. То је први пут у европској историји и то се десило управо Србима. Зашто? Зато што је важно да знају управо људи који студирају српску књижевност, српску историју, зашто је то важно данас казати? Јер је српску нацију изградила Црква, а не држава и то је једина нација у Европи коју је само Црква градила, а не држава.

Држава је од 1878. године, од Берлинског конгреса, добила налог да, по западном принципу, гради нацију. Од краља Николе па на даље почела је да се гради црногорска нација која је потпуно одступила од принципа да нацију гради Црква. Кажу – националне мањине морају имати права. Шта то значи? То значи да нација која има апсолутну већину у једној држави мора да обезбеди мањинама право да се развијају и то се очекују од нација ако је демократска. Тако може да се деси да та национална мањина постане бројно већа од ове нације која је из почетка већинска. И ко нам је онда крив? То значи да се нешто дешава у тој нацији када је она потпуно изгубила црквеност, породичност, парохијски живот итд. Ко је нама крив што смо породице без деце? Престали смо да живимо црквеним животом…

Пре најновијег рата били смо изложени насиљу марксистичког тумачање заједнице. Марксизам је тумачио заједницу као „интересну заједницу класног типа, одређену облицима и односима својине“. Заједница, у марксистичком тумачењу, зависи од тога да ли учествујеш у својини или не, или, пак, претендујеш на то да револуционарним потезом, солидарношћу пролетеријата освојиш власт. А све је ово било лаж. Дакле, марксизам је понудио једну лажну представу о заједници као интересној категорији и требало је доста година да увидимо да је та теорија заједнице лажна, јер не постоји никаква заједница у којој би људе сабрао интерес. Заједница је заједница зато што се људи у њу укључују спремни да жртвују своје интересе за ту заједницу, а не да би од заједнице наплатили своје чланство у њој.

Дакле, ради се о заједници другог типа, а то је заједница коју је засновало Хришћанство. Видите, на чему се заснива хришћански појам заједнице? Бог је сабрао људе у хришћанску заједницу, у Цркву, не неком теоријом, не неком мудрошћу, умом итд. (јер је Бог знао да никакв ум не може људима да помогне, пошто су они уверени да имају ум малтене божански, па у метафизици то и тврде, да је својим умом човек раван Богу), него је Бог жртвовао Свога Сина јер само жртвом се ствара заједница. Е, видите, чак и и Бог је Сина жртвовао да би створио заједницу. Апсолутно није могуће стварати заједницу без спремности изабране елите, духовно изабране, да се жртвује за ту заједницу. Само та жртва ствара заједницу. Дакле, то није интересна заједница, него заједница љубави.

….

Међутим, сада кад је створен тај колективизам марксистичког, или финансијског, или мафијашког типа, сад се јављају и нове теорије разних психоаналитичара који тврде да човек постаје човек тек кад се одвоји од колектива и тек онда кад постане индивидуа у себи сама заснована. То се зове „индивидуација“. То су Фројд, Јунг и други који говоре о колективном несвесном у коме се чува и, генима преноси, Бог са колена на колено у сваком од нас; рађамо се са „Богом у генима“, па га онда проналазимо негде у себи, итд. То су магијске теорије азијског порекла које су „пронашли“ Немци у свом ходочашћу на Исток и сервирали европској култури. Међутим, ту нема оног основног хришћанског учења у личности.

ТАЈНА ЛИЧНОСТИ

Тајна Христова је тајна личности и ту тајну личности до сада су успели да на, на неки начин, представе и да нам је стално држе пред очима и у свести искључиво велики песници, романописци. (Чак и теолози заостају за њима. Мислим да нема тога теолога који може да се упореди са великим писцима као што су Достојевски или Његош.)

Тајна личности, личност не може да буде предмет никакве психологије или психоанализе. Психоанализа може да изучава индивидуе, индивидуално… Индивидуа може да буде предмет науке. Понашање човеково може да убде предмет науке. Наука може добро да опише чак и поремећаје, болести и да, кад те поремећаје примети, каже: то је поремећај те и те врсте, али она апсолутно не може да помогне. Мени може да помогне само ако се ја из индивидуе уздигнем, будем уздигнут у личност.

А личност је тајна. Управо у томе је величина Христа Који је открио човечанству суштину човека као личности, тајне која није доступна никаквој науци. То је тајна која се доживљава (ако се човек припреми) искључиво у Литургији. То је она тајна за коју Његош каже: „С точке сваке погледај човјека“, како хоћеш суди о човеку, „тајна чојку човјек је највећа. Твар је Творца човјек изабрана.“ Не може психологија ту тајну да учни предметом свог истраживања или предметом науке. Личност у човеку је догађај и то празнични, свечани догађај који нам се не догађа сваки дан и који ми памтимо као велики моменат из свога живота, који може да нам се догоди и непредвиђено, и који онда чувамо у својим успоменама и поносимо се њиме – као идентитетом духовним, настојећи да останемо верни том догађају и очекујући да нам се опет понови то да будемо личност.

То се дешава у великим моментима љубави, жртве, доживљаја, у великим сусретима. Још игуман Стефан каже: „Тајна чојку човјек је највећа… Шта је човјек, а мора бит’ човјек. Тварца једна коју земља вара, а за њега види није земља.“

Другим речима, не постоји ништа на земљи што може да човеку објасни човека. Многи су покушавали да човека објасне материјалним условима у којима живи, или пореклом или крвљу (од Старог Завета до Хегела, Маркса и Јунга), у телу тражећи тајну личности. Људи стално говоре шта је човек, шта је човек? Сви философи имају своје: човек је биће разумно, човек је биће које говори, човек је биће које ради, човек је биће које ствара… а Литургија каже: човек је биће у коме се дешава драма уздизања од себичне индивидуе ка отвореној личности, отовреној Небу и свету и радости.

ЧОВЕК ЖИВИ ОСЕЋАЊЕМ СМИСЛА

Међутим, човек стварно интересује смисао. То осећање смисла је својствено само човеку. Само човек тражи смисао. Јер, ако нема смисла мојег постојања, каже Ками, онда се човек, кад осети да нема смисла његовом постојању, убија. Сваки самоубица потеже руку на себе оног момента када је коначно изгубио осећање да његово постојање има смисла. Човек живи осећањем смисла, једином виталношћу, као што животиња живи нагоном.

А то осећање смисла се јавља у човеку само у свести о томе ко је он, шта је он, у самоспознаји, која се код Светог Јована зове покајање. Он тада види своју границу и онда каже – добро, кад сам ја овако немоћан, кад сам цео ја овако смртан, који је смисао мога постојања? Тада само осећање смисла може да извуче човека из очаја тог сазнања. Смисао је једини спас од очаја и Христос је открио смисао вере у Бога. Јер иначе постојање Бога нема смисла. Заиста нема никаквог смисла без Христа. Христос је открио смисао вере у Бога.

То је суштина Храшћанства. Смисао! Који је смисао? То ниједна вера није открила. Заправо, Христос је превазишао све религији. А хришћанство није религија. Православље уопште није религија. Православље је дубоко осећање смисла човековог постојања. То осећање смисла доступно је само поетској усмерености човека и због тога су православни у седмом и осмом веку, бранили Иконе, појање, Литургију, у време кад су иконоборци, у име ислама, навалили да укину црквену уметност, икону итд, као што су касније, и протестанти то укинули.

Ја још увек нисам личност, то ми се догађа под условом да водим рачуна о томе каква сам ја индивидуа, која су у мени искуства, под условом да имам свест о том искуству, да спознајем себе, да у тој самоспознаји видим своје границе, да се не гордим, да сузбијам ту сујету којом се охолим, чиме разбијам сваку заједницу. Кад сам сујетан, онда немам заједнице ни са ким.

Ако се прегоним са својим унуком, да му докажем да сам паметнији од њега, онда је готово, губи се заједница. Ја морам да га поштујем као личност!

Ми смо имали свештеника (то је био брат од стрица Јована Дучића; звао се протопрезвитер Љубомир Дучић), и ми се играмо, а кад он наиђе ми устајемо и кажемо – љубимруке. А он, носио је хаубцилиндер, скида деци хаубцилиндер, не од шале, већ – озбиљно! Он сматра, као свештеник, да се среће са тајном личности у човековој индивидуи. И хоће да дете сачува свест о свом достојанству, јер само тако може и да поштује другог. Само тако се у њему дешава све оно што се назива историја, уметност, вера, љубав, нација, Црква.

ШТА ЈЕ НАЦИЈА?

Дакле, шта је заправо нација? Нација је солидарност међу генерацијама умрлим, живим и будућим. Та солидарност се зове историја. То је тајно збивање у човеку када он осети присуство генерација којих више нема на Земљи и када се осећа постиђеним пред њима, и када се осећа позваним да плати дуг које су те претходне генерације направиле, а нису стигле да врате; када се осећам позваним да доврши или да исправи или да надокнади оно што су други оставили за собом, да наставим њиховим путем. То је човекова моћ да изађе из граница своје индивидуе, свог искуства и та моћ да изађе из граница своје индивидуе, свог искуства и та моћ се дешава искључиво личности у моментима који се зову празнични моменти доживљаја поетског, литургијског и верског.

Дакле, ми апсолутно не можемо очекивати да демократија буде стабилна ако њу не подржава једна здрава нација. Нацију не може да обнови никаква држава, никакв устав, никаква граница. Ми ћемо се и даље распадати како се распадамо. Настаје „црногорска нација“. Једини ко може да нас састави, то је Црква.

Од појаве Милошевића ми смо сву наду положили у државу, да нам она гради заједницу. Тог момента ми смо бачени на милост и немилост светских сила које нигде нису у стању да граде заједницу, па ни у својој сопственој земљи. И почели су да нас сатиру. Међутим, то су све биле политичке манифестације, политичко призмеље у коме учествују и наша садашња влада, која мисли да политичким мерама може да спаси веру, вољу животну, радост животну, смисао… Никакв закон не може бити донет којим ће бити описани поступци који ће нас да врате у веру. Ми стварамо државу, а не држава нас: нас као народ ствара Црква. Нас ствара Црква, а ми стварамо државу. Црква ствара нацију, а нација државу. Држава мора да буде инструмент у рукама црквеног народа, а не да народ буде инстурмент у рукама државе.

Жарко Видовић, ЦРКВА – ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак из есеја ЦРКВА – ИЗВОР И УПОРИШТЕ ЗАВЕТНЕ НАЦИЈЕ), Светигора, Цетиње, 2008

 

 

Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈСКИ И ЗАВЈЕТНИ КАРАКТЕР ЊЕГОШЕВЕ ПОЕМЕ ЛУЧА МИКРОКОЗМА

26. Његош открива духовност као човјекову суштину: духовност није моћ мишљења, него моћ коју има осјећање („умно чувство“ вјере и Луче) да се човјек из страсне везаности за свијет уздиже у надсвјетовност, у Небеско царство. То уздизање (вјере и Луче човјекове) приказује и пружа човјеку као „општи узор“ Евхаристијска Литургија: Причешћем! Као што је Тројански рат модел Илијаде, тако је Литургија модел за Лучу Микрокозма.

27. Смисао духовности је завјет, Косовски завјет: тако Његош највиша стремљења човјека усклађује са историјском свијешћу, тј. националним осјећањем (јер нација је историја, историја је начин постојања нације).

29. Духовност је тајна људске личности и остаје тајна којој се не прилази искуством чак и кад је то искуство о самом духу, духовно искуство. Духовност је тајна, јер је осјећање тајна: независно је о искуству.

30. Дух и битије: покушај Сатане да у побуни против Творца (у Лучи Микрокозма) измијени закон битија и да битије прикаже као дух. А дух је надбитије (превазилажење битија). Човјек је Луча „тамом обузета“ (тамом битија), а дух је Луча кад се она (човјеку непознатом, тајном Енергијом) уздигне изнад таме битија!

31. Једини излаз суштог из битија је Литургија.
Битије је постојање. Сушти је онај који постоји, који јест. Литургија је збивање тајне, божанске Енергије којом човјек излази из битија, превазилази себе, суштог и духом, Лучом доспијева у надбитије.
Тако човјек доживљава провобитну пуноћу битија (у којој је створен), само што је та пуноћа смисао, испуњеност смисла, супротност празнини, таштини (о којој говори Књига Проповједникова у Старом завјету) – та пуноћа послије Гријеха (Пада) могућа само Литургијом. Литургија је уздизање омогућено жртвом. Жртва је жртвовање страсти. Његош открива суштину Литургије, што је могуће само доживљајем, пјесничким доживљајем у Лучи Микрокозма. Његошев савременик, велики руски књижевник Гогољ („мистик“, 1809-1852) описује то искуство доживљаја, тумачећи Литургију, у свом дјелу:
Разматрање божанствене литургије, у преводу на српско-хрватски, др. Емилијан Чарнић, изд. Каленић, Крагујевац, изд. установа шумадијске епархије, 1981.

32. Његошев пут у освјешћење Косовског завјета: поезија! Без свијести о Косовском (сад већ поново и светосавском) завјету нема ни националне свијести (свијести завјетне заједнице). Та свијест се не стиче философијом (никаквом, па ни марксистичком), него само поезијом; тек послије тога је могуће мишљење: као мишљење о сјећању на поетски доживљај (поетско осјећање, поетско освјешћење). То освјешћење о завјету и завјетној заједници је Његошев пут освјешћења: он је тај цијели пут прешао од епског и лирског, преко трагедијског до литургијског! Јер свијест је феномен осјећања („умног чувства“ каже Његош), а завјетна свијест је феномен осјећања свештене поезије!

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 76-78) , Филип Вишњић, Београд, 1989

Жарко Видовић, ПОЈАМ ЗЛА У ЊЕГОША И У ЕВРОПСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ

19. Веома  често се данас Косовски завјет приказује и тумачи као (готово мазохистичко) слављење пораза! А у Косовоском завјету се о поразу и губитку српске државности говори зато да би се показало да зло није у самом поразу (и у губитку државности, земаљског царства), него тек у губитку Небеског царства: све док човјек није изгубио Небеско царство и свијест о њему он је јачи од Зла! није поражен чак ако је и изгубио државу (права, земаљско царство, богатство, положај у свијету итд.). Завјет, дакле, није уживање у поразу и у губитку свега свјетовног, него снага вјере којој није потребна свјетовност, па макар се и сав „свијет у Ад претворио“, како каже Владика Данило… А Његош каже да гледа у сам „Тартар“, да „Ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта“ (призоре, ЛМ, II, 181-190), али да ипак не губи вјеру, јер завјетна вјера не зависи од свијета ни од стања и положаја човјека у свијету. Па гдје је онда Сатана?

Зло није апстракција, него увијек појава конкретног лика који дјелује зло. Зло мора да буде персонификована (оличено) да би се појавило у свијету и дјеловало. Убиство, насиље, крађу, превару, интригу, лаж, злочин, преступ итд мора да изврши увијек нека конкретна личност: не врши то некакав „живот“ или неке „околности“, или „епоха“, „друштво“, „власти“ итд.

Не узимајући у обзир књижевност прије Гетеа (рецимо, не узимајући Дантеа), кад су о Сатани говорили као владару оностраном, из загробног живота, али и као о реалној објективној појави, ми о Сатани говоримо другачије. У Гетеа Сатана је Мефисто, личност одвојена и различита од Фауста, а заводи Фауста. У Хермана Хесе Сатана више није друга личност, него лице истог Фауста, Фаустов унутрашњи двојник; ради се о човјеку који може да буде једнако Фауст као и Мефисто. Достојевски неће да Сатану схвати тако нераздвојно везаног за човјека као што би „сијамски близанци“ били везани доживотно. За Достојевског Сатана је само имагинарни саговорник Ивана Карамазова, оживљен маштом Ивана, жив и прустан тачно колико и Иванова склоност да се побуни против Бога. Тако се потврђује човејекова слобода коју ни Зло не може довести у питање: утолико је човјек одговорнији! (јер би Сатана „сијамски“ везан за човјека чинио човјека немоћним и зато неодговорним). Спољашњост Сатане у Гетеа је дословна и свјетовна, а спољашњост Сатане у Достојевског је имагинарна, маштовна; дакле, то је заправо унутрашњост којом би Иван Карамазов, у својој „слободи златној“, могао да влада, према којој (унутрашњости) је слободан и од које може и да се очисти ако се покаје! а то значи: ако жртвује своју страст! Унутрашњост Сатане код Томаса Мана је болест којој нема лијека: то је спирохета која изазива сифилис; Сатана је сифилистично лудило Леверкина (главног јунака у роману Томаса Мана Доктор Фаустус).

Поређење Његоша с европском литературом су веома значајна, јер откривају разлике у вјери, у култури, у схватању човјека, слободе, егзистенције.

Епизода у Горском вијенцу с баба-вјештицом, како и завршна слика о латинском триковима (у Котору на пазару, ГБ, 1582-1614) јасно говоре да би појава Сатане била само трик и да нема, како каже Владика Данило, никаквих вјештица, те да њихово постојање не признају ни православне старе књиге (ГВ, 2171-2183).

Како се онда може говорити о Сатани, оцу лажи из које се онда јавља свака врста злочина?

Само ако се човјек Лучом уздигне изнад свјетовности: гледајући у тој уздигнутости божански свијет бесмртних духова (ЛМ, I, 1-280), пророчка поезија Луче може да сагледа и „најљуће крајности“ сваког Зла, сабране „под једном круном“, да сагледа „мрачну катедру ужасног позоришта“, „сам Ад и цара му Сатану“ (ЛМ, I, 281-300).

А зашто је потребно да се уздигне, па да тек онда види само Зло, Сатану?

Зато што само уздизањем човјек доспијева у саму своју унутрашњост у којој за свог имагинарног (маштовног) саговорника може да има једнако Лучу христолику као и Сатану! Уздизање се тражи ради доспијевања у унутрашњост, а Сатана је, као и Бог, унутрашња реалност човјека, његова егзистенција, како вјерска, тако и грешна! (Зато Сатана и Гријех и настају побуном у Небеском царству!)

Тачно је да Зло чини само конкретан човјек, али човјек који се о томе Злу претходно договара са својим имагинарним (маштовним) саговорником, као и Иван Карамазов!

Тако је Његош, пророчком поезијом испитујући природу и поријекло Зла у свијету, утврдио оба супротна начела човјекове „дијалектике“: и конкретан лик човјека који чини зло, Сатаном обузетог човјека, и слободу тога истог човјека (који је Сатаном обузет зато што му се и сам предао)!

Његош ниједног тренутка, ниједним стихом није довео у питање човјекову слободу, моћ да сам одлучује о својим поступцима, како му је то досуђено (одмах послије Пада-Гријеха, раскида заједнице са Богом):

Човјек воље остаје свободне
Ка сви други бесмртни духови;
Његова ће душевна таблица
С обје стране бити начертана“
(ЛМ, VI, 90-100)

те ће имати у души и слику Добра и слику Зла, па нека се одлучи у којем диалогу ће се његово осјећање и мисао кретати!

Зато је разумљиво како је Његош могао – тако одлучно увјерен у човјекову слободу (ни Гријехом Прародитељским окрњену!) – говорити у Горском вијенцу о „демонском месији“, о „врагу са седам бињишах“, о присуству Сатане у дјелима Турака: то је „Сан паклени окрунио Османа“! То је унутрашња реалност тиранина који има саговорника у „сну“, у унутрашњем диалогу, у маштовном саговорнику који је присутнији од сваког реалног саговорника или савјетника! Од те лукаве реалности човјек се ослобађа само освјешћењем, у борби која је само његова, унутрашња, са самим собом, Турчинова као и Србинова.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 62-65) , Филип Вишњић, Београд, 1989

 

Жарко Видовић, ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ

Пишући „Национализам Светог Саве“ владика Николај Велимировић успоставља јасну и оштру разлику између империје, с једне стране, и праве народне државе, с друге: „Не иде народна држава докле може мач, него мач само до границе отаџбине… иначе… држава престаје бити отаџбином и постаје империјом… добија територијално, али губи морално… Покорити или бити покорен једнако је катастрофално за државу националну.“

Светосавска нација је отпор не само империји, него свим изразима и облицима империјалне идеје; уметничким, метафизичким, теолошким. Смисао „националне државе“ није да она буде оруђе империјалних (колонијалних, крсташких, „крижарских“) идеја нације или нека идеолошке или чак верске заједнице. Светосавска аутокефалија Српске Православне Цркве нема у себи ни трага неког „етнофилетизма“, јер је мисија Цркве да нацију, обичајно-језичку заједницу удружених племена (или општина – комуна!) оног времена, Црквом оплемени, смири и преобрази у заветну заједницу. Шта је Светосавски Завет, то се најјасније увиђа из улоге коју је Српска Православна Црква имала после пада Смедерева и матичне земље Срба: Срби живе расути и подељени у три туђа царства (османилијском-турском, хабзбуршко-немачком и млетачко-италијанском). Ниједна од тих држава (то јест империја) није склона Србима (чак их назива само именом племена – Раци, Рашани, Црногорци, итд.) па, ипак, Српска Православна Црква тек тада, тек под туђом влашћу, успева да поражену српску нацију васкрсне и ојача као целину, то јест, да у једну нацију интегрише племена од Сент Андреје у Угарској, до Трста и Скадра на Јадрану, до Битоља и Самокова на југоистоку, до дунава и преко Дунава до Темшвара… једном речи: да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске сила сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском. То Црква успева у пуној лојалности према туђим, несрпским државама (чак империјама). Може се чак рећи да деморализација и распад српске нације – у овим данима нарочито интензивно и забрињавајуће, опасно по сам опстанак нације – почињу од оног тренутка кад се идентитет нације тражи у држави (у вредности земаљског царства), кад старање (већ идеолошко) о нацији предузима држава, а самим тим и странке које се, природно, боре за добијање пуномоћи у вршењу власти. А власт може да доноси законе, али не може да одлучује о осећању идентитета, о Логосу. Зато светосавска нација, као заветна заједница, није држава или политичка категорија, него историјска. А ни историја нације, у Православљу и заветној мисли није оно што је она у метафизици, западној традицији. Поготову то није нација која је заветна заједница.

***

Исте године кад је Колумбо, верујући да је опловио Индију, открио нов, непознат континент, Америку (1492) – и доказао и он да је Земља округла – почиње за Запад, као цивилизацију, Нови век. Није међтим, његова новина, то јест Нови век у самом том открићу (и другим открићима), па ни у сасвим новој слици наше планете, него у томе што се у Европи (на Западу) јавља нови тип заједнице: нација, изразито европска, западна категорија заједнице. Она настаје и обликује се снагом и ауторитетом државе којој метафизика приписује божанску моћ (одричући ту моћ папи!) А закон – зна се то, нарочито јасно, из посланица Светог апостола Павла – није исто што и вера, па чак ни онда када је то закон Мојсијевих Божјих заповести. На Западу се нација, ипак, јавља као феномен закона и устава, а не као феномен Завета, вере.

Ми смо, међутим, под утицајем Просветитељства, таком негде од 18. века, почели да тај назив за европску западну категорију заједнице, назив „нација“, користимо и као назив за нашту заветну заједницу, мада је наша заједница (светосавска нација) настала далеко пре европске нације. Но, где смо, ту смо, па нам је прекасно да одбацимо термин нација, јер је дошло време да себи и свету, бранећи се, доказујемо да наш „национализам“ није исто што и њихов, јер они нас оптужују управо за оно што је њиховој нацији својствено, па се сад, под притиском Америке, одричу нације, као заједнице метафизички, „неспојиве са демократијом.“

Зато траже од нас да се и ми „демократизујемо“ на тај начин (западни, амерички) што би се одрекли своје нације, што значи заветне заједнице (и Православља). Па у чему је разлика између нације православне (заветне) и нације западне (метафизичке, идеолошке, етатистичке)?

Ако нација, европска категорија, настаје снагом и ауторитетом државе, онда је национализам исто што и етатизам, а држава неизбежно империјална, (без обзира на то да ли има и снаге за освајање и насиље). Јер нација се само у рату обавезно поистовећује са државом, тако да је она, у томе поистовећењу, и ратоборна. Култ нације је тако култ одбране својине, државе. Снага нације се мери снагом државе. А ако је нација светост – не по угледу на светост Цркве или заветне заједнице – онда света и сама држва, институција (људских) закона.

Наравно да то није исто што и нација (заветна заједница) која се поистовећује са Црквом, одвојеном од државе, и којој, по догматској дефиницији православне еклисиологије, одговара само хармонија са правном државом „Ромеја“, то јест, државом Римског права, државом која је оруђе права грађана. Хармонија двају различитих ентитета, а не истоветности. Јер Византија није била „свето царство“ (није света држава, него Црква); држава је била Римско царство (не империја) православних, званично: „Царство православних Римљана“, то јест, римских грађана (по Римском праву), док је империја Карла Великог и наследника била „Свето римско царство германске народности“, највиши, „божански“ облик државе, како истиче и Хегел.

****

У Новом веку није више света Црква, него држава. Хегел ће ту државу (поменуто) германско „свето царство“) дефинисати као „отеловљење божанства“. Нација је светиња, и „Бог је са њом“ (Gott mit uns, на пређицама опасача немачких војника).   …Нација је светиња само у својој истоветности са државом, као да је „причешћена“ државом, силом закона (крсташком силом још од времена Барбаросе и супарничке борбе за инвеституру, против папске империје). „Божанство“ је, дакле, у држави, а не у Цркви. Зато Хришћанство – однос човека према Христу – остаје на западу приватна ствар индивидуе (у њеној индивидуалности) најзад, као предмет „филозофије егзистенције“ јер метафизика и њена „теологија“ нема ни снаге, ни домета за то питање односа личности човека према личности Бога. Приватно можеш бити хришћанин, али је битно да јавно будеш држављанинн и да је твој идентитет (и националност) у томе. „Вера“ која човека укључује у државу јесте национализам као интимни етатизам, а Хегел га приказује као „обичајност“ (Sittlichkeit). А то је систем навика, „друге природе човекове“, и то несвесне, јер те навике су „објективни дух“, свест тога „духа“, а не самог (субјективног) човека и његових навика којима није ни потребна свест (оне делују аутоматски, „ирационално“!). Јер навике су сврсисходне (и државотворни) поступци који су сигурни управо зато и тек тада кад су несвесни, кад им није потребна (сумњива) контрола човекове свести. Као у техници. Зато је природно што је „филозофија објективног и апсолутног духа“ завршила остварењем индивудуе у свету технике, у постмодерној.

Очигледно је, дакле, да метафизика, а Хегел је њена последња реч, не решава питање личности и заједнице. То решава заветна мисао.

*****

Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.

Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само као благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједнице са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа човекова жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест, превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.

Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета.

И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).

Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом, и Завет који је спас од Зла.

Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слободног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, Православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.

У Београду, марта 2000.

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, есеј ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ), Светигора, Цетиње 2008

Жарко Видовић, ДВА ОСНОВНА СТАВА КОЈИХ СЕ НЕПОКОЛЕБИВО МОРАМО ДРЖАТИ…

Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.

Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само као благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједнице са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа човекова жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест, превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.

Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета.

И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).

Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом, и Завет који је спас од Зла.

Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слободног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, Православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.

У Београду, марта 2000.

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак из есеја ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ, стр 53-54), Светигора, Цетиње 2008

Жарко Видовић, ОСЕЋАЊЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СА БОГОМ И ЉУДИМА

Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.

Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само ка благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједница са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.

Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета.

И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).

Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебљиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом и Завет који је спас од Зла.

Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слобдног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива их од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, Православље се ослања управо на те две истине кад се супротсавља метафизици (метафизичкој традициј западног обожавања државе), Инвизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА

Хришћанство преображава човека на тај начин што битно мења његово схватање историје, јер мења човеково схватање себе у времену, па зато и све оно што је у човеку повезано са схватањем историјске заједнице, а то је најзначајније у човековом схватању битија, живота и смрти.

Зато се и напад на Хришћанство – оспоравање, хула или прогон – врши нехришћанским тумачењем историје.

Извртање историје у њеном тумачењу, чак припрему за „јуриш на Небо“, за „убијање Бога у човеку“, за револуционарну побуну тзв. „ослобађање човека“ … обављају филозофи историје.

Зато идеологија (или револуција) атеизације – не само у Русији, источној Европи (па и у нас Срба) него и на Западу – једино ефикасно оружје има у филозофији историје!

Не у науци, јер није могућ никакав „научни атеизам“, као ни „научни социјализам“, него само идеолошки атеизам, који треба да буде и предмет битног мишљења овде.

Филозофија историје

Чак је давно пре Револуције у Русији, источној Европи, па и Србији ту атеистичку улогу Револуције – у агресији на веру, Цркву, духовно-моралну заједницу – одиграла (и увек играла) филозофија историје на Западу, у тзв. метафизичкој традицији Запада. У аутентичном систему културних вредности Запада, у тзв. сколастици „јудео-хришћанства“ итд. кључно место је увек – још од времена Августина (од 354. до 430) – увек имала управо филозофија историје.

Намерно пишемо филозофија и разликујемо је од философије. Зофос, на грчком, значи: мрак, подземни свет, тако да филозофос значи мрачњак, док Софиа значи мудрост, тј. ум у служби Добра, Светлости, Узвишености, Неба. Ове разлике у терминима држаћемо се стално: она није само словна (з или с).

Ниче је сасвим логично – то јест, из самих основа метафизике, из њеног тумачења историје – дошао до закључка да је „Бог умро“! Јер метафизика је лукавство ума, ум у служби Зла. „Метафизичар“ је Мефисто – како се то каже већ у самом Прологу Гетеовог „Фауста“! Ничеов закључак (о „смрти Бога“ – и човека!) присутан је, то јест несвесно подразумеван, већ у полазном и основном ставу метафизике, те је недостајало још само да се нађе неко ко би, као Ниче, тај закључак и изреко, као у оној причи „у цара Тројана козје уши!“

Савез човек са Мефистом, ђаволом – Метафизичарем, води у коначну смрт душе, јер из „смрти Бога“ логично произлази и смрт човека као личности пред Богом, као „званија човјека пред Богом„, како би рекао Његош (Луча, М. Посвета, 156).

Гетеов „хепи-енд“ у „Фаусту“ – кад анђели, на смрти Фауста, отимају од Мефиста Фаустову душу, да је изнесу пред Бога – представља нелогичан крај те драме („трагедије“) јер је Фауст продао душу ђаволу и тиме раскинуо савез (завет и заједницу) са Богом. А раскинуо зато што се определио за моћ (и за знање као моћ и магију), те је и сав смисао историје и живота тражио у јачању моћи. Фауст је, дакле, поновио Прагрех, Адамов, Прародитељски грех, али – за разлику од Адама, чедно несвесног – Фауст то чини свесно. У западној филозофији, у метафизици – у поистовећењу битија са знањем и моћи (а тог моћног знања са слободом) – траже смисао историје, па познат став да је историја човека почела Прагрехом, то јест, раскидом заједнице човека са Богом. Зато се и Маркс дивио Гетеовом Фаусту! Тако је и Гете – за разлику од нашег Његоша – веран западној филозофији историје, то јест Западу, а не Хришћанству.

Па ако Христа нема у метафизичкој традицији Запада (у тзв. „јудео-хришћанској„, за разлику од православне, јудео-хеленско- хришћанске), онда га, наравно, нема ни у телогији Томе Аквинског или Лутера!

Не кажем нити могу рећи – јер је то тајна! – да ли Христа има или нема у вери, то јест, у моментима вере тих великана европске метафизике (и метафизичке теологије). Кажем само то да су они у метафизичке подвиге могли да се упусте (гордошћу ума да се упусте) само кад су излазили из сфере и подручја вере! као Адам кад је изашао из Закона (у непослушност). Ступајући у сферу метафизике (као и метафизичари, филозофи историје данас), морали су пред вратима метафизике да „оставе сваку наду они који улазе“, као у Дантеов Пакао.

Толико одмах на почетку о потреби филозофије данас, о гордости аутора који, посебно овде у Србији, одбијају сваки диалог о томе.

А како је систем вредности нововековне цивилизације Запада (па и наше цивилизацијске опредељености, западњачке!) био и остао метафизички, то је из саме основе те цивилизације, из њене традиције (метафизичке!) искључена вера! Мислим на аутентичну, суштинку веру, како је показује Еванђеље, а њену битну новину објашњава – као надахнуто и благодатно осећање, живу душу – апостол Павле: најдубљи мислилац и философ апостол Павле! Објашњава је као осећање (благодатно умно чувство) које за свако могуће знање остаје тајна!

Зато је цивилизацијски потпуно разумљиво („европски разумљиво“) кад се наши професори универзитетске филозофије одлучно (филозофски одлучно!) противе покушајима увођења деце у сферу где се јавља тајна вере.

Јасно је да сама школска настава веронауке није довољна да децу уведе у те сфере, те се и сами православни људи противе свакоме ко мисли да је за то довољна настава веронауке. Није довољна, али добри педагози могу да је учине корисно: да наведу дете на диалог и на мисао о себи!

***

Не тврдим да су људи Запада, па и ми сами, антирелигиозни или атеисти, него само то да вера тих људи (па и нас самих) из подручја цивилизације Запада није у складу са (метафизичком!) основном цивилизације у којој живимо или желимо да живимо! Јер у тој цивлизацији – фаустофској цивлизацији (како ју је , с разлогом, окарактерисао Шпенглер) – одомаћени су и потаман је само онима који су упорни у својој „потреби за филозофијом“ (то јест метафизиком), док су верници, жељни духовне заједнице (са Богом и људима),у тој истој (фаустовској) цивилизацији страници, као да су прогнани или бачени у ту цивилицазцију. Сетите се Његоша:

Човјек изгнат из царства чудества,
Човјек бачен…
Он сам собом чудо сочињава“ (ЛМ, Посвета, 1-30)

Или оно из Горског вијенца:
„Нада мном је Небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве;
У ад ми се свијет претворио…
Да  је игдја брата у свијету,
Да пожали, ка да би помога!“

А како да се човек данас и не осећа тако?! Сетите се онда и супротног примера, одомаћених у цивилизацији Запада: чувени француски „нови филозофи“ (тако их назива француска јавност, а и они сами себе): Гликсман, Финкелкраут, Б.Х. Леви, Бадентер, Б. Кушнер („наш косовски“), Ели Визел… да не набрајам наше овдашње… све оне који су се тако одлучно (метафизички одлучно!) и безобзирно укључили у кампању србофобије. Нису они никакви „лажни филозофи“ или „издајници филозофије“ – како би то, бранећи филозофију пре него свој народ, хтели да их прикажу неки наши (недошкловани и збуњени) професори универзитетске филозофије! – него су то заиста филозофи, верни западној традицији метафизике, одомаћени у моћној (технички надмоћној!) цивилизацији Запада! Они, наиме,  бране вредности те цивлизације (фаустовске вредности) онако како је једино и могуће бранити те вредности кад осете да су угрожене! Ако треба и лажима, јер та цивлизације је – у вољи за моћ и надмоћ, у безобзирном такмичењу и праву свих на такмичење – аморална!

***

Тумачење историје је онај битни елемент у основама сваке цивлизације, па и цивлилзације Запада (и тзв. „постмодерне“!). Са филозофским тумачењем историје неспојива је свака духовна заједница, јер се она – у тој цивилизацији! – може јавити само ако је завичајно Небеска, а не земаљска! Немогуће је и опстати у историјској духовној заједници (у њеној повремено празничној појави!), а при томе бити бесловесан и не разумети свет у којем живимо, не сукобити се с његовом филозофијом историје!

Усвајате ли метафизичко схвање историје – фаустовског савеза с Мефистом, ради увећања моћи, без духовне заједнице – Ви одбацујете заветну заједницу (с људима и са Богом), не прихватате судбину и тајну човека (као личности!), није вам близак лик Христов. А ако сте верник, лако Вам је да у цивилизацији Запада (фаустовској) живите и као странац – уколико је држава правна, па штити права Ваша (и Ваше заједнице) једнако као и права фаустовског, западног човека, ураслог својим навикама у ту цивилизацију.

Али зато верник, заштићен у својим правима, не престаје да се (својом вером) осећа странцем у тој цивилизацији!

Не кажем странцем према људима, него према њиховој цивилизацији, њиховим установама, цвилизацијским навикама.

То странствовање човек може издржати само ако му је вера чврста. А шта то значи.

То значи да, како Игуман стефан каже: а за њега, види, није Земља!, па зато Завет (Небеско Царство, то јест Цркву) ставља испред земљског, то јест испред цивилизације и њених установа (државе, политике, моћи, знања, технике). А шта то значи?

То значи да живи у присној заједници отворености верника, да живи у сталном и тајном празновању заједнице.

А о вери и таквој заједници (Цркви) не можете говорити језиком цивилизације и њених тумача историје, „научним тумачењем“ историје.

***

Наша настава филозофије на Универзитету – а под нарочито наглашеним притиском на Универзитету у Београду (после „ослобођења“, то јест после октобра 1944) – стартовала је са обавезом наставника да усвоје „историјски материјализам“ (тада најубедљивије изложен у IV глави Стаљинове „Историје совјетске Комунистичке партије бољшевика СКПб“). Стаљинизам,  а касније и шири облик марксизма доминирао је и у настави филозофије, и у избору наставног особља, а посебно у тумачењу историје. Тако све до г. 1990, па и касније, с тим што је, после 1948. године (прекида са СССР), после „отварања“ према Западу, улогу Револуције (њене „идејне чврстине“) преузела западна филозофија историје, да, од тада па све до данас (и после октобра 2000), она филозофија историје, разара историјску свест српског народа и његове духовне тј. историјске заједнице (Цркве).

Народна заједница (нација) и Црква јављају се и постоје само као појава или „отеловљење“ историјске свести, која је Завет или вера, осећање и саосећање света, живота, човека и заједнице, а не филозофија. Хајдегер убедљиво показује да филозофија (па и философија) није ништа друго до мисао и освешћење тога осећања света (светоназора), менталитета датог филозофији као изазов мишљењу, као предмет мишљења. О томе ће бити речи.

Ако нема историјске свести (то јест, осећање и саосећања историје), нема ни народа, историјске заједнице, па нема ни Цркве, јер вера је човекова црквеност, свест Цркве као историјске заједнице.

Зато ми данас, тражећи јасан одоговор на питање шта је историја (и њен смисао, Есхатон), настојимо да проблем сагледамо најзад и са становишта вере и Цркве (која заједница историјска!). Зато и стоји у наслову ове студије „Историја и вера“, а то је становиште које нам омогућује да се и односу философије према историји приђе озбиљније и дубље него до сада.

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак, стр. 21-27), Светигора, Цетиње, 2008

Жарко Видовић, СМРТ НИЈЕ НАША БРИГА

ТО НИЈЕ МОЈА БРИГА

Ми смо пре рата у Краљевини Југославији били васпитавани, у веронауци нарочито, да не водимо рачуна о смрти јер то није наша брига. То се не тиче нас, о томе решава друга сила о којој ми појма немамо, према томе узалуд трошмо енергију и време на бригу. Ја сам тај савет не прихватио, него сам га се држао чак и у логору концентрационом и то ме је извукло. То што нисам осећао страх шта ће бити. Није ми било свеједно, али сам мислио: паа, није то моја брига…

СЛОБОДА И ИСТОРИЈА

У чему је тајна историје? Ми смо после рата имали обавезан уџбеник „Историја СКПб“, четврта глава, на филозофији, предавао је професор Недељковић… Рекли су да историја има законе: повећање производње, што је већа производња… што се више… итд. … то је већи стандард и ближи се бескласно друштво и друге глупости о историји….

Међутим, историја није то… Прогрес је очигледан у техници, али историјом се не зове тај прогрес, него континуитет, оно што упркос прогресу остаје у човеку стално. То што у човеку остаје стално и чиме је он независан о том прогресу, чиме је он изнад и изван прогреса, то се зове историјска свест.

То значи: човек је независан у својим поступцима и својим речима, није условљен, он не мора да каже што услови диктирају, човек није биће одређено друштвом, него слободно биће које мисли шта хоће, које може да се постави према том прогресу, да не прима и тако даље… и тај континуитет од Христа наовамо, то је историја. Историја је одговор човеков на изазов времена које нас осуђују на смрт, сваког од нас, и догађајима који се смењују кроз време. Међутим, без обзира на то, човек је изнад свега тога и чува континуитет. У Срба се то зове завет. Чувајући тај континуитет, ту непрекидност, он и даље може да поступа без обзира на техничке услове у којима живи, да поступа како хоће. Јер човек је слободан. Ви знате, Достојевски је писао Велики Инквизитор, Браћа Карамазови, у којима Велики Инквизитор тврди да човек није слободан него условљен техником, а Христос каже: Слободан је, и он брани људску слободу. Дакле то је наука о слободи…

ХРИШЋАНСТВО ОСВЕШЋУЈЕ ЧОВЕКА

(хришћанство) не преображава човека, него га освешћује. Јер како је речно, Бог је створио човека слободним да он поступа како он одлучи, а не како му услови диктирају. Човек је толико слободан да може заиста да одлучи како да се понаша и у рату, и у миру… ми смо гледали пред стрењање, пред вешање, како се човек мирно понаша, и апсолутно нема страха, он је јачи од страха, он је јачи од страха од смрти, он се не боји батина, њега не можете купити, он се не продаје, он говори како је одлучио, он је веран заклетви, он врши заклетву, држи реч …. јер апсолутно нема тих услова који га могу натерати да се позове на те услове па каже: „Морао сам да издам…“ и тако… Не!

Питање: То је и Патријарх Павле говорио, је л’ тако? Говорио је да време не сме да буде изговор да будемо нељуди.

Тако је. Говорио је. Јер ми одлучујемо исто онако као Свети Сава. Ми немамо ништа мању моћ од Светог Саве. Нико од нас, али нико. Друга је ствар да ли је неко свестан те моћи. Да ли се боји тешкоћа, болова и свега чему може да буде изложен, несташице и зато се каже у хришћанству: ви морате прво да савладате страсти. Међу тим страстима страх од смрти је први. И кад Христос каже: „Мир вам“, апостолима, он њих опомиње да су јачи него страх од смрти, нису они јачи од смрти, али су јачи од страха, разумете, другим речима човеково достојанство, слобода је безусловна, друга је ствар да ли је човек у стању да носи тешкоће и одговорност тог достојанства, јер слобода је истовремено и људска одговорност управо зато што је човек слободан да чини и говори шта хоће.

Ако је мени пало на памет… рецимо да ме млате сада… и да кажем, да вас издам за нешто, ја ћу вас издати не зато што добијам батине па ме боле, него зато што сам одлучио да издам, то значи да попустим пред батинама. Ја одлучио! То је то. Видите зато се каже у молитви Оче наш, каже.. да нас избави од искушења Бог, како бих ја био свестан своје слободе, да се понашам и говорим по својој одлуци, а не како ме терају или како ме потплаћују, како ме корумпирају и та снага човекове слободе је морална снага, морал је апсолутно изнад политике, па и данас кад би га било, сигурно би се то показало, али ми данас живимо у систему корупције, који смо прихватили као систем, у овоме да кажем криминализму-капитализму. И то не може ниједна странка да нас спаси, ниједан вођа странке, нико од њих нема толико морала да се супротстави, јер му је потребна корупција бар да купи водећа места за свог директора који ће пола плате дати њему, а пола себи, а плата ће бити огромна… ви знате шта је корупција…то јест, ви осећате, пошто се жртве….

ОСЕЋАЊЕ

Вера није осећање слободе, вера је осећање… једина појава над којом ми немамо власт јесте осећање. Ми имамо власт над собом шта ћемо учинити, и шта ћемо рећи, шта ћемо прећутати или чак слагати, о томе ми одлучујемо. Али шта ћемо осећати, ми немамо моћ да о томе одлучујемо. Због тога се осећање назива спонтаношћу, оно није слободно. Оно је дато као дар. Како? Е то је тајна коју никаква психологија не може да реши, па ни психоидеолози који се код вас често јављају као саговорници, признаће вам да немају ни они никакву моћ над осећањима. Према томе то није за њих.

ОСЕЋАЊА СУ ДАР

Онај Аугустин, западни теолог, први, он говори о изабраним људима унапред за спасење. Међутим, не! Сваки човек је способан да се определи за онога који очекује тај дар. А један је услов: то је да будем свестан своје слободе, и своје одговорности. Ви се свесни своје одговорности кад се исповедате. Ви сте свесни да вас нико није натерао на грех, чак ни онај ко вас је терао и под чијом сте батином, или парама, попустили. Он је крив такође. Али и ви сте криви што сте то прихватили. Ви дакле, морате да поштујете најјачи дар човеку – то је слобода да он одлучује. И ако то поштујете, то изазива код Бога дивљење, и тада он то дивљење преноси и у вама се јавља осећање које је награда, неочекивана награда за ваш напор.

Тако исто и у уметности. Чајковски је рекао да је деведесет посто уметничког стварања рад. Деведест посто времена од ради, а нема ништа, нема ништа од музике, ал он и даље гура, гура… и наједанпут, као дар за то јавља се музика, јавља се осећање. Осећање је, како да кажем, дар, награда човеку за његов труд и настојање у пуној свести о слобди. Човек мора стално… та свест о слободи је стално у питању приликом сваког поступка. Према томе шта год чинили или рекли ви морате бити свесни да сте одговорни: да ли сте рекли истину или не, коме сте сакрили и коме треба да се сакрије, а коме не, итд. … стално морате бити свесни тога и то се зове морал. За тај морал човек је својом слободом одговоран. На тај морал добија дар осећања. Осећање се дакле јавља као дар моралном човеку. И због тога ми, у уметности рецимо, разликујемо класичне уметнике, као што су Толстој, Достојевски итд. Андрић…Његош…јер они се много труде чак и када нема ни мало изгледа да ће бити лепо то што раде, али они улажу напор и наједанпут се деси и пробију и буду… кад најмање очекују, а спремни су на труд, на жртву, на самопоуздање… Жртвом се дакле, купује пред Богом осећање. Не жртвом, него свешћу о слобди. Ти мораш стално бити свестан да си створен слободан. И немој да се правимо да некакви услови нас чине мање слобдоним.

КОСОВСКИ И СВЕТОСАВСКИ ЗАВЕТ

Људи обично замишљају да је Косовски завет војничка ствар у којој ми треба да узмемо оружије да осветимо Косово после нашег пораза. Овај пут је против нас посебна крсташка сила, јер против Срба се води крсташки рат од 1054. године, ниједан рат није био, а да није био крсташки. Папа је предузимао крсташке ратове против муслимана мада се завет не врши оружјем. Завет се врши на тај начин што и поред тога што сте изгубили државу, ево сад, овог пута Косово, узели су га Милосрдни анђео, Американци, а не Албанци, ми нећемо Завета чувати на тај начин што ћемо ићи и гинути од новог Милосрдног анђела, ми морамо да се помиримо с тим да је наша држава лишена права, али ми не смемо да се помиримо с тим да изгубимо Небеско Царство, то јест, Литургију, ми и даље можемо да служимо Литургију, ми и даље можемо бити сабрани у заједницу, која се зове заједница Небеска, а не земаљска. Јер у ту заједницу људе сабира осећање, а не право. Видите то је сада та моћ осећања да оно сабира људе да припадају заједници кад осећају да припадају јер тада су спремни и на жртву али кад припадају кад су уписани, кад имају права, чим дође у питање његов интерес он ће одустати, чак и вођа партије, чак и државник, издаће и он. Није никаква чврста заједница која нема моралну подршку, а морална подршка је литургијска.

ЛИТУРГИЈА

Видите Литургија је заједничка служба на тај начин што она подсећа на трагедију. Грчка трагедија се од драме, од епске песме, јунаштава и тако даље, разликује по томе што главни јунак у трагедији себе приноси као жртву за спас заједнице којој осећа да припада. Пазите, не да припада, него осећа да припада. Ради се о осећању. Јер ја могу бити уписан, али шта ако не осећам? Али ако осећам да припадам, као породици, та личност која осећа да припада заједници и спремна је да прими на себе жртву намењену заједници, то је трагична личност. То се јавља у грчкој трагедији. И Платон је читаву философију изградио на студију трагичног човека. И тако… Грци су први схватили хришћанство и они су га први, на неки начин, на саборима, и описали, то је тих седам сабора, они су одржани на грчком тлу, на грчком језику од 325-786, седам сабора, и на свим тим саборима, говорило се искључиво о највећој тајни, а то је – личност. Они су говорили о личности Христа. И констатовали нешто што ни данас не може да се порекне, а о чему би психолози морали да поведу рачуна, да је личност тајна којом се човек уздиже изнад услова у којима живи.

Маркс каже да је човек одраз или творевина друштвених услова у којима живи. Није! Та тајна личности, она је проучена на природи Христа као Богочовека. Он је постао, не Богочовек, него Боголичност, што значи он је понео са собом божанску моћ, али и људску моћ личности, да је слободан од услова који му диктирају начин живота. И већ у првој глави Постања, то се сећам увек, прва глава 26-31, то је прва глава у првој књизи Мојсијевој, каже се да је Бог створио човека по својој слици, по свом лику, подобног нама Тројици, Светој Тројици, што значи у хармонији са Светом Тројицом. Дакле, човек је створен као личност, а не као индивидуа која се покорава условима у којима живи, да гледа како ће да живи, да што лакше прође,  што више заради, да се извуче, да саботира итд.

Где је човекова жртва на Литургији? Не, жртвовао се Христос. Мада је Бог умро је као човек. Бог је тако створио људско биће да чак и кад он сам сиђе на земљу, доживљава људску судбину, умире. То не може да мимоиђе ни Бога. Бог не одустаје од своје Речи, од своје првобитне творевине, не мења, он је савршен Творац и нема ни потребе да мења своју творевину, дакле да је исправља, нема тог, то је Бог. Е сад, Литургија стално приказује Христа као жртву за човечанство. Како се то одиграва? Та трагедија се одиграва као диалог између верника и свештеника. Литургија је диалог – с једне стране су свештеници, с друге верници. Свештеник поставља питање, верник одговара. Свештеник позива на поштовање и тако даље, верник одговара; свештеник позива да се међусобно мире, они се мире, у себи наравно, другим речима, свештеник пева а хор му одговара; с тим што би сав присутни народ морао да одговара, само ми нажалост немамо оне литургијске књижице које би верници морали да читају па да знају тачно на шта их то подсећа свештеник, шта их пита, шта они одобравају и чега се одричу. На крају се долази до причешћа, то се зове Евхаристија, благословени дар, кад људи добијају тело Христово и примају га, хлеб, али га примају као тело Христово, што значи: они дају завет Христу да ће и своје тело бити спремни да жртвују као Он; другим речима то је давање завета Христу. Тело и крв; не примају они божанску природу Христову, не, нема говора, то ми не можемо, него примају чисту човечанску природу, али коју сто посто прихватају као и Христос. И то је завет Христу, сваки пут кад се причестиш, ти се заветујеш Христу да примаш на своје тело и крву, тело и крв Христову, дакле на жртву. Наравно, Христос је апсолутно безгрешан и он је могао да жртвује само смрћу, међутим у нама има страшно много… имамо страсти, страсти такозваних, то није осећање, које морамо сузбијати да би се на тај начин чистили се, и то је та жртва… ми жртвујемо рецимо страсти, жртвујемо бојазан за себе, жртвујемо грамзивост, властољубље, сујету, ја па ја, жртвујемо неку корупционашку склоност, жртвујемо потребу за лажи, све је то у нама, знате, у нама, у нашем телесном, у нашем искуству животном, то ми жртвујемо, и то је та жртва којом ми следимо Христа чија је жртва потпуна. Али од нас је и то довољно, мало по мало. Тако да свака Литургија завршава човековим освешћивањем да је дао Христу завет на то да ће да буде достојан слободе која му је дарована.

ИСПОВЕСТ

(…) Ми се не исповедамо свештенку, ми се исповедамо пред Богом. Мој деда је био свештеник у малом једном месту у Босни, данас Република Српска, он је кад се скупе људи, мала је била црква…они су певали, моја баба је знала Литургију напамет, а била је неписмена, потпуно неписмена… Онда је он, (деда) оно кад изнесе часне дарове на причешће, пита: „Да ли сте се исповедили?“ они кажу: „Јесам“, не њему, не пита он да ли су њему, (него пита) да ли се исповедио ономе коме је погрешио, да ли је молио молио за опроштај онога кога је оштетио или онога кога је увредио, на било који начин, има ли ко да је повређен, а да му се није исповедио овај… нема нико, значи ствар је сређена: „Прилазите причешћујем!“… Не исповеда он, него сваки пут кад човек прилази причешћу он га покрије епитрахиљем јер то је знак исповести, да се он већ исповедио и причешћује га. То је Литургија каква се водила за време Пећке патријаршије и та је остала у неким нашим крајевим, међутим, у Србији кад је држва преузела после Обреновића бригу над Црквом она је то изгубила из вида. Колико год да је политичар добронамеран он не може да има то на уму

Жарко Видовић

Извор: Александар Гајшек, АГАПЕ, 19.01.2013. https://www.youtube.com/watch?v=HWf7hvoaIlU

Приредио: Александар Мирковић

Жарко Видовић, ИКОНА-ЛИК У КОСОВСКОМ ЗАВЈЕТУ

14. Икона-лик у Косвоском зајвету и појам-систем у нововјековној идеологији. До појма се стиже мишљењем, а до лика само поистовјећењем. Моћ мишљења је разум. Моћ поистовјећења је осјећање (саосећање, причешће, учешће или саучешће у духовној заједници или природи лика). Разум нема ту моћ осјећања-поистовјећења-саосећања-причешћа. Зато се мишљење-поимање збива у разуму, а осјећање се збива у машти (или у свештеној машти, или, како се каже језиком христијанства и платонски мислећег хришћанства, осјећање се збива у тајни!). Ту машту Његош назива умним чувством, само у њему може да се јави идеја-Луча-лик-икона.

Додуше, народна пјесма не помиње као суштину завјета лик (Лучу-идеју, као Његош, у Лучи Микрокозма), него Часни крст и Слободу златнуАли то су симболи Косовског завјета (тежње Небеском царству) и оба, као и сам завјет изражавају најчешће несвјесну (у народној пјесми несвјесну, а у Литургији свјесну!) тежњу самом Христу, лику Христа. А лик Христа је значајан по том што он открива суштину вјере и Небеског царства: вјера је љубав која је реална и могућа само у поистовјећењу човејека са ликом; то поистовјећење указује једнако на поштовање лика са којим се поистовјећујемо као и на љубав према њему као према самом себи!

Народна пјесма, својим епским осјећањем слави јунака (племенског првака) и по томе остаје у сфери култа јунаштва, али није у стању да се одупре нововјековној идеологији и да одбрани завјет. Култ јунаштва је култ моћи и надмоћи, те је епски човјек – сам усмјерен спољашњем (човјеку схваћеном као однос према другим људима и заједницама) – спреман да веома лако замијени епску надмоћ јунаштва за нововјековну (метафизички образложену) надмоћ знања или за модерну надмоћ технике, те је тој нововјековној идеологији или модерној идеологији технике сасвим довољан и епски човјек (племенски), с његовим склоностима да чојство и правду и изједначује са надмоћи! А да би човјек одбранио завјет и надмашио нововјековну идеологију (метафизичко вредновање човјека као надмоћи знањем, системом појмова, философијом!), он мора да надмаши и своје сопствено епско осјећање свијета. То значи да мора да надмаши и своје схватање човјека као односа: да човјек није суштински одређен као комплекс односа (спољашњих), да није одређен својим мјестом у систему (ма каквом!), да није одређен својим односом према другима (свеједно да ли подређеношћу или надомћи тјелесном, техничком, институционалном, биолошком, или умном!). Управо то чини Његошева Луча Микрокозма: човјек је суштински одређен самим собом, тј. својом (само својом сопственом) Лучом, по којој је и сам однос човјека према Богу унутрашњи однос; дакле, није однос, него егзистенција! За такав однос према свијету и животу потребно је трагедијско осјећање. Такво осјећање има лик кнеза Лазара Косовског. Само смо с тим ликом у стању да се одупремо нововјковној идеологији (терору спољашњости над Лучом личности). Кнез Лазар се причешћује и причешћује војску примивши завјет од Богородице (да се, наравно, поистовјети с Христом као што се Христос поистовјетио – божански, тајно поистовјетио! – с природом човјековом!). То причешће и поистовјећење не смије бити заборављено чак ни у бици (пред бој), тј. ни у ситауцији која би по својој природи била иначе пука борба за надмоћ: Бог није савезник човјеков у борби за надмоћ, него савезник човјеков у трагедији! Богородица каже (у пјесми Пропаст царства спскога) да је могућа и таква, епска вјера, те да је могућа и побједа с таквом вјером, али ће се показати да то није вјера, него метафизика (коју ће Нови вијек преузети од европског срењовјековног епског осјећања свијета и освијестити то осјећање, тј. ту страст рационализовати и тако пренијети у метафизику). Али Богородица каже кензу Лазару да се причести: себе и војску. Она то говори као Мати Христова! Она тражи од кнеза Лазара поистовјећење с Христом, тј. причешће да Бог буде доживљен као савезник човјеков у трагедији!

Зато се Косовски завјет сигурно осјећа само под заштитом култа светог цара и мученика Лазара. Косовски завјет није завјет Обилићев, него Обилић учествује у завјету својом узорном вјерношћу Лазару и узорним поштовањем Лазара и своје ријечи, свог завјета. И сигурно је да је лик Обилићев поетизован, и то касније, само по тој вјерности Лазару! Па се сада поставља питање: да ли ћемо Обилића схватити као лик завјетни (у сфери Косовског завјета), с часним крстом и слободом златном, или ћемо га схватити као нововјековни епски, видовдански, какав је могао настати тек послије Бечког рата, друге Косовске битке (у томе рату, г. 1689), дакле, тек с Новим вијеком?

Његош се, нема сумње, сукобљава с епским елементима (из којих ће настати нововјековни Видовдански култ) и превазилази их: кад Коло у Госком вијенцу (ГВ, 198-290) представља Милоша као ТРАГИЧНОГ (не епског, него трагичног!) јунака: Бог се разљутио на Србе и све великаше осим на Милоша (и његове побратиме, њему сличне јунаке); сви су забацили правду, ријеч и закон осим Милоша;

(…) Нововјековна идеологија добија зато шансу само уколико јунаке одвоји од Лазара (од поистовјећења и вјерности Лазару) и постави те јунаке некако хомерски: као Ахила који је циљ сам себи! тада су ти јунаци упућени на то да у Богу траже савезника за своју свјетовну надмоћ! тиме је и Бог схваћен метафизички, те је метафизика – ако епско осјећање није надмашено трагедијском, унутрашњим, Лучом, самосвијешћу,  „презиром према сплеткама безумне скупштине“ – метафизика и једино могуће осмишљење епског осјећања и схватања.

Нововјековна идеологија добија своју шансу тек кад је потиснут Косовски завјет, а Косовски завјет је потиснут тек кад је потиснут, занемарен или заборавом прекривен ли (икона) светог цара Лазара!

За то је било потребно лукавство: привид вјере! Јер и Сатана је Адаму и Еви нудио „вјеру“ (другачију вјеру), а не непосредно побуну!

Сатана није насилник нити позива на насиље
и побуну, него је „Лукави“. Он није Прародитеље
приморао, него завео лукавством. Он је умно
чувство прародитеља замијенио неумним чувством,
тј. страшћу. У Господњој молитви  се каже: (на крају) „И
не воведи нас во искушеније, но избави нас от Лукаваго!“
Зато вјери није потребно оружје, него свијест, будност,
освјешћење, умно чувство!
тиме се човјек одупире Сатани!
То је и смисао Његошеве Луча Микрокозма. И прије него
што ће се одлучити на убиство, убица усваја један (метафизички)
систем вриједности: да није достојан живота човјек кога
убица мисли да убије! Сатана дјелује у томе систему
вредновања (прије убиства), а убија човјек, Каин!

Нововјековна идеологија лукаво потискује завјет и лик светог цара Лазара тзв. „Видовданским“ култом који је у међувремену (од времена светог Вида, тачније: Вита, мученички настрадалог за вријеме цара Диоклецијана, г. 303) у сфери кршћанства попримио многе  паганске особине, нарочито у германском свијету…

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 38-43 одломак) Филип Вишњић, Београд, 1989.