Жарко Видовић, ДАН ПОБЕДЕ 9. МАЈ

О морално-историјској заједници – као заветној нацији –у аутокефалној (заветно-националној) Цркви

Други светски рат је вођен од септембра 1939. године до 9. маја 1945. године, али за Југославију (и Србе), од 6. априла 1941. године до 20. октобра 1944. године (а даље је била камуфлирани антифашизам рата против српске историје), за СССР (за Русију) од 22. јуна 1941. године до 9. маја 1945. године и за САД и Јапан од децембра 1941. године до атомских (амеро-империјалних, вавилонских) бомби, дакле, два месеца после коначног оснивања ОУН и Декларације о правима човека и забране бомбардовања људских насеља!

***

ОУН, Организација уједињених нација основана је већ при крају Другог светског (империјалистичког!) рата. А основана је на три заседања „савезника у рату” против (једне империјализоване, империјално унакажене нације) „Немачке”! (без ближег – а неважног! – назива за агресивну империју, као „фашистичка”, „атлантска”, „комунистичка” и сл., јер је важан назив нације која је – супротно изворном значењу нације! – била империјална већ и у Првом светском рату, 1914–1918. године, па то наставила и остала у Другом!).

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

ОУН је основана на три заседања: у Дамбартон Оаксу, у јесен 1944. године, на Криму (Јалта), фебруара 1945. године, и у Сан Франциску, јуни 1945. године (није се помињао рат против неког режима, фашизма, него рат као сукоб међу нацијама), па се тада – бар у Шведској, међу избеглим логорашима, у њиховим разговорима са високо образованим немачким избеглицама (био је тада у Шведској и Вили Брант) – нобеловски свечано и занесено говорило и писало (више говорило, него писало) да ОУН није заједница држава, него управо нација, језички раздвојених анти-империјалних, тј. „анти-вавилонских” народа, као морално-историјских заједница од којих свака има посебан језик (Постање 11, 1–9), а међу којима, Божијим благословом издвајања нације из империје – библијски и хришћански речено – није смело бити рата (Лука 2, 13–14). А посебан језик (Постање 11, 1–9) значи: посебно памћење, посебан садржај тога свог заједничког памћења, посебну историју (причу, легенду као тумачење стварних догађаја осећањем, а не само бездушним документима и догађајима), па је посебност народа (и сваке личности у њему) у тој посебној садржини и акцентима језика, а морал у настојању сваког људског бића те заједнице да чува и наглашава и посебна значења, посебне успомене, битно различите од „опште, обавезне заједничке” садржине речи-појмова обавезно јединственог језика „Вавилона” (данас енглеског, амеро-енглеског, „светског”!), па је из империје, из „Вавилона” издвојена нација, као морално-историјска заједница – од рођења Христова („Емануила, са нама је Бог”, Матеј 1, 23) – заједница „мира и људи добре воље”, па ће ће само Ирод – оличење империје и антинације! – покушати да Христа–Емануила убије (Матеј 2, 1–14).    

***

Па ипак се до данас, одржало – природном осећању заједнице супротно! – империјално-вавилонско схватање да је држава исто што и нација! тј. да је држава једини реални облик постојања – међународно признате и правно одредиве – нације! (А није!)

У чему је разлика? Зашто човечанство не може бити заједница – империјална, планетарна заједница, једног царства, заједница јединственог планетарног тржишта? Зато што је светски језик користан само за светску трговину, а за диалог – једини душевни додир осећања, самоспознаје, покајања, праштања, смирења и блискости ближњих! – потребно је да заједнице буду по мери могућег споразума у диалогу, молитви, поезији, причи, историји, да би био могућ и диалог, језик самоспознаје, духован, богат личном садржином осећања, поезије, вере, блискости плисиоса (ближњих, грађана полиса, Небеског Јерусалима (а не империје, која не може бити Небеска). 

***

Држава–правна, власт закона (о правима, о правној сигурности држављана), а безбедносна, за сваки, па и ратни сукоб спремна – није заједница (као ни језик права и науке), него установа за коју је довољна навика (знање активно и без духовности, без контроле свести, без осећања), – а нација, реална нација је могућа – не као установа (стабилна навика), него – само као осећање! дакле, заједница морално-историјска, реална колико ту заједницу осећаш као историју („лични роман”) и морал. А то не могу да пропишу никакви закони и договори! Дакле, држава и нација нису исто, па је проблем како успоставити хармонију између државе и нације (закона и поезије! устава и химне! законске обавезе и културно-историјског осећања).

Нација, дакле, ствара државу, као породица своју кућу, али нација није држава (коју нација брани као породица своју кућу), па се нација – како то и ратови показују – одржавала и без државе, јер нација (осећање, вера, историја и морал) су – „по духу”, по осећању! – лични, вандржавни…

Немцима (овде су били Немци емигранти, Томас Манови, а не Хитлерови!) мора да је то, по њиховом образовању и антихитлеризму, јасно (од Канта, а не од Хегела), а нама Србима логорашима, по ратном искуству из Југославије (али и из поезије: „песма нас је одржала…” и без државе, па чак и без оружја!). А то значи да нацију не спасава држава, него напротив, државу (која није нација!) ствара, обнавља и, као свој простор и своју тврђаву спасава нација!

***

То се јасно показало у отечественом (немачко-руском, империјално-националном, западно-источном) рату!

Јасно се то у нас Срба – и без теорије и метафизике – разумело не само у (технички брзо пораженој и разбијеној) Југословенској краљевској војсци, као и у „четницима” (тј. у ДОР-у, у диверзантско-обавештајном, „полицијском” роду те војске), него и међу партизанима (просрпским, бар на територији НДХ!). Знало се то и без образовања (али – у несрпској, НАТО-комунистичкој Брозовој Југославији – то се више ни „не зна”!).

А на крсташки-верском, метафизички-идеолошком Западу се никад није ни знало, нити се данас – сем у делима изузетних књижевника, историчара-истраживача – данас наслућује шта је заправо нација, шта вера, шта морал, шта култура духовне, морално-историјске заједнице, и по чему се нација разликује од цивилизације – државности као световне моћи (отуђене, увек туђе, или турске, или западне крсташке)!

***

Због свега тога нама – српским избеглим логорашима(!), с једне стране, и с друге стране, избеглим Немцима (па и Данцима, Норвежанима, Финцима, понеком Пољаку итд.), требало је и морало – противно свим Тито-НАТО-комунистичким авној-теоријама!

Да буде јасно шта је тај Други светски рат? шта у сфери Евро-Запада (од 1939–1945), где нема геноцида? а шта у сфери Истока (за Русе, Јевреје, Србе и Роме), тј. за Србе, за Јевреје и за Роме (од 1941–45) – геноцида и концлогора, а – за тада технички много слабије и изненадно нападнуте Русе – свесне националне жртве Руса (26–27 милиона спремних да земљу и нацију бране и голим рукама), док Хитлер говори о рату као сукобу нација, Die Russen muessen sterben dass wir Deutschen leben! (а сенатор Труман – равнодушно и срачунато – очекује да се Немци и Руси узајамно истребе!).

***

Рат је сукоб баш међу нацијама, али – западно схваћеним нацијама, као изворно племенским заједницама, агресивним, које – племенски, номадски, гусарски, крсташки – мењају свој идентитет империјално, интересно, ширећи свој посед вавилонски, па и ратно-крсташки, насупрот нацији схваћеној библијски (морално-историјски, заветно), анти-вавилонски и хришћански (Постање 11, 1–9, Матеј 1, 23 и 2, 1–14 и Лука 2, 13–14).  Рат међу западно-метафизички схваћеним нацијама Тито „објашњава” као сукоб политички, а не историјски! сукоб међу заједницама политичким, а не историјским! Па тако Евро-Америка данас напада московску параду – као политику! Да ли је Евро-Запад у кризи – метафизичкој кризи – управо зато што не разуме да је нација хришћанска, морално-историјска заједница, а не интересно-политичка (па тако и племенска, империјална) установа?

И шта даље. Ако смо – као интересна цивилизацијска установа (ЛМ, П, 71–130) без историје и морала, тј. без морално-историјског садржаја националног језика већ доспели и у доба атомског оружја, у Хладни рат као стално стање међународних односа и саме ОУН?!

***

ИСТОК је данас – историјским осећањем гледан – Србија, Балкан и Русија, а ЗАПАД, сви ратови Двадесетог и овог „нашег” века. 

Из наслова закључујете да је све ратове (оружане сукобе) – па и овај други Хладни („не-оружани”) рат у Двадесетом (и овом садашњем, Двадесет првом веку!) – повео Запад, светско-историјски чувена Европа: за надмоћ – да ли баш културну? или за одбрану или победу нечег што само ратом – и техничком (у Хладном рату бар медијском, „демократском”) надмоћи – може да победи? Дакле, Евро-Америка, Евро-Запад не допушта чак ни то да се – учешћем на московској Паради 9. маја – бар постави или одговори на питање да ли Евро-Запад – кроз читаву европску „историју демократије и хришћанства” (крсташког!) – ратује против Евро-Истока (медитеранског!), и то за надмоћ баш културну, демократску или хришћанску? 

***

Култура је, у суштини, историјска свест (људског бића о свом положају у надвремену, у духу), па и као верска или уметничка или морална свест, ако је историја схватљива само као надвреме, „Вечност” људског бића као личности! Да ли је онда култура могућа као идеолошка (тј. политички контролисана) моћна техника медија у цивилизацији, тј. у Свету технике Запада (НАТО-Запада)? или је могућа тек као национална, у нацији као херојској снази личности, смисла и осећања? у нацији која се – у Русији! после терора Револуције – појавила већ од новембра 1941. године, као васкрсла и једина спасоносна сила отечественог рата: као сила културна, историјска, руска! а не класна, партијско-идеолошка!

Појавила се да слави и брани руско отачаство, историју и Православље! са „новом” (а старом!) химном, која више није „Интернационала”! Појавила се чак и уз – неизбежни! – пристанак Стаљина, коме је – после катастрофалних пораза и повлачења Црвене Армије (из западне, покатоличене) Украјине – било јасно да Русију (и њега маршала Стаљина) не може одбранити Црвена Армија, него само „православнаја” (као Кутузовљева, у Толстојевом „Рат и мир” против Наполеона!).

Нови команданти, неки чак и ослобођени из сибирских логора, постају маршали (као Стаљин, а он ће – јер ником од православних није до политичких спорова у току рата! – он ће на то бити именован као „генералисимус!). На то и старе козачке и царске песме освајају не само „Црвену Армију”, него и српске герилце (четничке и партизанске, једнако русофилске у Босни, на територији НДХ (југословенске „Украјине”!), тако да Срби чак и у Тита верују као у „руског генерала”.

***

Две формације на тлу Југославије – и НДХ и Косово – су и „четници”, и партизани, па чак и Збораши-љотићевци, називали творевинама фашистичким јер су их (и Косово и бановину Хрватску) сви (све сем – непознатог им и тајанственог – Тита) сматрали појавом, територијом и делом недељиве јединствене Југославије, па су (па смо) избегавали да те творевине називају (називамо) „Хрватска” и „Косово”! – а да при томе ни појма немају шта је то фашизам или антифашизам, термини на којима је – из својих разлога – инсистирао Тито, да не би помињао нације (Хрвате и Албанце) као ратне непријатеље, а Србе као савезнике! Према томе су свим трима групама „чувара и заштитника Срба, Јевреја и Цигана” били страни сви термини који би национално делили Југославију, па је тако и Тито – за све једнако! – глумио јединог „антифашистичког” Југословена, чувара револуционарне идеје АВНОЈ-а, али је том идејом сузбијао русофилију, тако да је чак ангажовао и композиторе (као Херцигоњу и сл.) који би русофилију и руске песме заменио „авнојским”.

А Тито није био ни Југословен (про-Србин), ни антифашист!, него баш Хрват, те зато ни устанак није подигао у НДХ, него у окупираној Србији – против „фашисте” Недића који је територију Србије организовао као пријем и склониште стотина хиљада Срба прогнаних или избеглих са НДХ или са Косова! (па ће после рата спречити и повратак Срба у те крајеве из којих су у време рата били ти „русофили” прогнани у Србију!). Отпор окупаторима био је, с разлогом, назван антифашистичким у Француској, Данској, Норвешкој, јер тамо је сукоб заиста био само политички, а не ратни, национални, историјски!

***

А парада 9. маја подсећа на то и упућује на националну, историјску моралну свест – на свест о агресији Запада на „Исток” (свеједно да ли из времена Александра Невског, Мињина и Пожарског, Наполеона, Кримског рата, Првог светског или Другог, Хитлеровог, или Хладног, НАТО-крсташког рата), при чему је – током читаве историје – Запад увек усмерен антиисторијски, „против Истока”, идеолошки, политички, рационално-интересно, метафизички, а Исток морално-историјски!

***

Зато се ни данас не зна – тј. ни данас није усвојен – општи назив за рат од 1939–1945. и даље (или рат 1941–45)! Као што нам је, коначно, јасно да се не зна ни шта је нација, као што нам је, напротив, јасно да је нарочито Евро-Запад и НАТО заинтересован за уношење забуне у појмове рата, ратне кривице, нације, вере, демократије, историје, личности, смисла! А то смо…

***

… то смо (по атомским бомбама на Хирошиму и Нагасаки) наслутили већ у доба оснивања ОУН, Организације уједињених нација (!): да ОУН није заједница морално-историјских, „по духу” надвремених и неполитичких, вандржавних заједница неког моралног национал-патриотизма узајамне социјалне солидарности међу различитим слојевима нације, него заједница држава, управо државних (политичко-идеолошких) „нација” западног, метафизичког национал-етатизма, са наднационалним, универзал- центром – у Њујорку! тако да и сама ОУН „мора да има своју посебну, ОУН-декларацију о правима (нације и „човека у нацији”, дефинисаног правно, а не духовно).

***

Сав мутљаг појмова о држави и о нацији, а посебно о револуцији као „одумирању државе” (дакле, и „њене” нације!) нарочито је, у то време, добро дошао разорно-југословенском (авнојском, анти-руском и анти-српском) Титовом Хладном комунизму, његовој НАТО-комунистичкој националној политици и припреми за разарање Југославије, у корист национал-етатизма западних (метафизички, рационално, државно, неисторијски схваћених) нација, које су – у ко зна каквом и како одредивом рату – као немачки (уједно и западни) савезници ратовале против Руса и Срба, па тај – иначе хладно-ратовски – југо-НАТО-мутљаг (или украјински мутљаг), без икакве тежње јасноћи и диалогу, влада данас једнако и у владајућим и у „опозиционим” странкама, па чак и у интелектуално-јавном мњењу, наравно, лишеном историјске свести!

***

ОУН и нација? Па каква је то заједница која не би била ни интересна, ни политичка, ни економска – а заштићена од државе? реална (жива и снажна) – никако као ратна или политичка, него – „само као духовна историјска (надвремена!), одвојена од државе”? „као и Црква”!

Јасно је да карактер и природа такве заједнице – историјске заједнице смисла и личности – никако не може бити одређен научно, ни метафизички (појмовима „искуства-мишљења-бића”).

***

Очигледно је да се – оснивањем ОУН! – САД-Америка спрема за нову – светску, а своју – политику баш према нацијама, у време кад, по Лењиновој теорији (у књизи „Империјализам, последња фаза капитализма”) баш нација треба да буде нови савезник Коминтернине светске револуције, ефикаснији и за нову (Лењин-Стаљинову) револуцију спремнија од самог (Марксовог) пролетаријата!

Дакле, почиње – у ОУН и на јединственом светском империјалном тржишту! – борба: чији савезник ће да буду ОУН и нације – нарочито колонијалне нације и у Другом светском рату поражени Хитлерови савезници (рецимо, баш Хрватска у Југославији, а Немачка у Европи)? Коме ће те нације – заједно са својим, национално-ограниченим тржиштем – бити подчињене или издржати да буду подчињене: Москви или Њујорк-Вашингтону?! А дошло је време да…

***

…да нација може да опстане само ако се обнови и буде оно што суштински једино и може да буде: културна заједница, смисао и систем вредности демократске цивилизације,    морално-историјска, по духу надвремена и вандржавна заједница личности: историјом противна и Револуцији („Коминтерни”) или било којој другој интернационал-империји, почев од папске, преко Карлове „свето-римске германске” до Света технике, технички надмоћне (а бесмислене) силе НАТО-Америке и њене ОУН империје!

***

Та – „источна”, изворно византијска, медитеранска, аутокефална заветна заједница још није (сем уметнички: Солжењицин, Тарковски, Михалков итд.) поново, обновитељски проговорила о себи, али се – жртвено-морално! – показала: одбранила је (нација! па и војска као нација, а не као Црвена Армија) и Москву, већ децембра 1941. године (одлучујуће су биле жене, копањем дубоких канала око Москве, као препреку за немачке тенкове), и Лењинград-Санкт Петерсбург, а добила је и битку за Стаљинград, одлучујућу битку Другог светског рата, одбранила и Русију (ослободила! као што ће и Београд и Србију!)

И све то кад је и Стаљину било јасно да фашизму, нацистима – усташама, бандеровцима, крсташима, Хитлеру, техничкој сили – нису били спремни да се одупру ни комунисти, ни „партија”, ни Стаљин, ни Тито (као што ни данас нису западњачке партије – ни у Србији! – спремне да се одупру империји, НАТО-у!).

***

Историја није стварност ни у стварности, ни време стварности, хронологија догађаја и бића тј. није време које наша смртна чула потврђују само искуству нашег смртног бића, него је историја прича или, како каже Андрић, легенда коју – баш као и стварне а пролазне догађаје – потврђују чула.

Али то – у нашем духу-осећању, чулно – присуство легенде чулно и свечано, празнично, парадно, литургијски потврђује и сведочи (а и нас у савременике преображава) надвремена идеја (платонски схваћена идеја!). А идеја (платонска, старозаветна грчка!) је васкрсло и у савременика преображено искуство које – у свачијем или било којем „мени!”, у Мојем духовном „Ја” – васкрсава личности, жртве, хероје, тј. легенду сведочи и потврђује као васкрсли, а непосредни учесник и савременик, да и мене – сад већ моје искуство преображено у историјску свест – учини савремеником који себе доживљава као члана васкрсле (у мени живе и присутне) целе морално-историјске заједнице, као моје савременице! То је тајна вере, тајна Истока, тајна Православља, Логос (Јован 1, 1–17)! Тако ћемо историју (морално-историјску заједницу) схватити кад схватимо и Христову Тајну Васкрсења! Јер – то треба да најзад схватимо – вера је жива једино као историјска свест! а не као нека „филозофско-теолошка” (метафизичка) идеологија! Као што ће и московска парада 9. маја бити велика светска литија Једне, Свете, Саборне и Господње апостолске Цркве, у Москви и, надамо се, у свим хришћанским храмовима света!

Текст уступила Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско–карловачке

Преузето са: СТАЊЕ СТВАРИ

Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈА ЈЕ ДИЈАЛОГ ПРЕД БОГОМ

Ваше логорашко искуство је утицало на Ваше схватање човекове природе, на свест о људском достојанству и човековој слободи да одлучи о својим поступцима, и да човека битно одређује питање смисла живота. Да ли можете да се сетите неког пресудног догађаја из логорског живота који је утицао на Вас?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Било је неколико догађаја. Али посебно после немачког пораза на Стаљинграду, нама је у логорску бараку, у току ноћи, ушао Норвежанин који је био у норвешкој војсци, у квислинзима (они нису били џелати, били су само чувари реда, као недићевци код нас). Упао је нагло и само рекао „Tyskland kaput“. Када смо чули да је Немачка изгубила, не знамо шта ћемо, него наточимо воде и наздрављамо. А есесовсци су због пораза на Стаљинграду, иначе сви млади, одлични скијаши, јаки као бикови, тада били повучени и скоро сви послани на источни фронт, а на њихово место су дошли трећепозивци, вермахтовци, који су имали око четрдесет година. Мада је и међу њима било врло окрутних људи, они су се ипак разликовали од есесоваца. Али, остало је десет-петнаест есесоваца само ради гоњења евентуалних бегунаца. Да не говорим како је било до тада – само један пример – 14. јула 1942. године стрељали су три стотине људи због тога што су двојица бегунаца разоружали једног стражара, а потом разоружали још двојицу и побегли. Један логораш је чак успео да побегне, па је после рата живео у Канади.

Нас је једино држала вера да ће Руси да победе. После пада Стаљинграда побегао је један човек водећи при том рачуна да својим бекством не изазове репресалије, али је украо пушку из магацина. Њега су ухватили и саоницама вратили натраг. Он седи на слами, покривен је ћебетом, везаних руку, ноге су му поломљене, тако да не може ни да устане. Хоће да га вешају. Нас су свако јутро постројавали, а тога јутра есесовци су тражили да се сви они који због исцрпњености тешким радом не могу да преживе баце у јаму, која не може да се затрпа јер је смрзнута земља. Тако су носили једног, мислим да је био из Краљева, и док је пролазио поред нас постројених он каже: „Брале, дај ми мало `леба, да не умрем гладан“. Нико од нас није имао хлеба и њега односе даље. Вешала су подигнута, бегунац не може да стоји, може само да се ослони на једну ногу, стоји мирно, као да га ништа не боли, али ми видимо да се све време нешто натеже док командант чита пресуду, а један Циганин[3], који је био виолиниста у Бечу и тамо добро научио немачки, плаче и преводи. Трајало је то добрих пет минута и када је прочитана пресуда, дошао је војник, повукао уже које је држало кладу, а она је повукла даску испод ногу осуђеника. У том тренутку из њега потече мокраћа као река – он се читаво време уздржавао, и на саоницама и пред нама. И тек када више није владао собом та мокраћа је кренула из њега, а ми никако другачије нисмо могли да протумачимо његово држање, него као његово посебно господство. После тога смо почели да разговарамо о томе каквог смисла има бити нормалан, пристојан, одржати своје достојанство – пазите он држи достојанство неколико минута пред своју смрт. После тога смо скоро сваки дан водили такве разговоре, какве ни у цркви нисмо водили, о чувању достојанства до смрти.

Говорили сте да сте у то време добили снажну вољу за животом и да Вас је то касније утицало као нека врста посебног животног искуства. Колико су ти разговори у логору одредили Ваше схватање значаја дијалога?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Такве дијалоге, суштинске, какве смо тада водили, у парохијским домовима никад нисмо имали. Дан-данас кажем да не могу да замислим зашто се противе литургијском дијалогу после Литургије. Уместо тога свештеници нам држе проповед којом прекидају Литургију, читају проповед написану јуче, не водећи рачуна да ли ту проповед чују сви присутни. А Литургија не сме да се прекида, већ када се заврши, свештеник каже с миром изађите, и да тако смирени разговарате, јер када смирено разговарате то више није полемика у којој нико никога не слуша, то је разговор између људи који се узајамно поштују. После Литургије требало би да се окупимо у парохијском дому и да разговарамо, али не о ономе што је проповедао свештеник, јер он је проповедао по чтенију (у црквеном календарчићу пише шта ће бити читано из јеванђеља, а шта из дела апостолских или посланица) и то је повод, што значи да је увек дата једна тема. Када, рецимо, четрдесет година учествујете у тим разговорима, ви постанете лаички богослов са више знања од оних који су тек завршили Богословски факултет – и то из разговора међу људима, зато што једино самоспознаја, која подразумева покајање, представља једини могући начин да човек сазна ко је он, шта је он, који је смисао његовог живота. А када говоре да је теологија наука о Богу, то је за мене безбожнички. Немогућа је наука о Богу. Немогућа! Могућа је једино наука о човеку, и то онолико колико нам је Бог омогућио давши нам слободу да мислимо о себи, да говорило о себи, да располажемо својим искуством, да ли ћемо га исказати или сакрити или лажно приказати, како ћемо га искористити, за какву акцију, за какво понашање  – то је дато човеку и то је моћ слободе.

Нико не води рачуна о томе, рецимо, црква Светог Марка има седам парохија, што обухвата преко 200.000 становника, а немамо више од двеста људи на Литургији. Свештеници се стално понашају као да нас уче о вери. Они могу да нас науче шта је обред, могу да нас науче о историји Цркве, али шта је вера? Слушајте, нема тога философа, естетичара који ће успети да објасни шта је уметност или шта је вера. Само нам је дато да реагујемо уметношћу на уметност и вером на веру. Ако немате вере узалуд вам причам и учим вас вери.

Шта је слобода за верујућег човека?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Пре свега слобода је директно увод у покајање, сазнање своје суштине и свог греха, према томе и свог односа према Богу. А када тачно одредите свој однос према Богу, онда знате шта је ваше и немојте да ту слободу претварате у божанство као што је то радио сатана у Његошевој Лучи микрокозми, који је ту слободу прогласио божанским елементом и на тај начин се претварао да је сличан Богу. Не, то је слобода смртног човека, и он мора да буде задовољан том слободом, она је само предворје, припрема за трансцедентално осећање које је догађај!

Да ли је самоспознаја могућа подвигом поста, молитве и покајања?

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији. Платон је предвидео дијалог, његова дела су писана као дијалози, а циљ читаве философије код њега је самоспознаја, а не спознаја света. Значи, самоспознаја је могућа само у дијалогу: јер је само саговорник кога поштујеш у стању да открије слабости и недостатке у твом знању а да није свестан да је открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То је тајна дијалога. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог. Литургија је највећи ауторитет у хришћанству, већи и од Васељенских сабора. Литургија је дијалог јереја који служи и верника, дијалог пред Богом. Ми врло често не схватамо ту природу Литургије, па се дешава да, рецимо, протођакон чита Господњу молитву, Оченаш, чита Символ вере којим ми верници исказујемо нашу веру, Господњу молитву којим се обраћамо Богу да нам опрости грехе као што ми праштамо… Нас не може нико да замењује у тој молитви, као што не може да нас замени у причешћу или крштењу.

Тај дијалог је оно што се дешава пред Богом у Цркви и због тога се људи и окупљају, јер дијалог је пред Богом и у том дијалогу су подједнако важне обе стране, оба саговорника, с једне стране народ који на грчком значи хор, а код нас значи коло. Тога има у Његошевом Горском вијенцу: верујући народ који разговара са Владиком Данилом, који је једини сагласан са њим, док га главари уопште не разумеју. Једини ко разуме и Владику и народ је Игуман Стефан који је изнад Владике, као што је манастир изнад световне власти.

Какав је значај поста и шта је смисао молитве?

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Пост је надзор над собом, као свест моћи коју имамо над собом, пре свега над свим могућим нагонима: и храном, и пићем, али и грабежом, и властољубљем итд. За време поста треба победити све те страсти. Међутим, код нас се верујући ограничавају да за време поста држе под влашћу само страст јела, а о осталима страстима мање воде рачуна – о властољубљу, о гордости… као да не схватају да када је у питању храна, ту још могу и да погреше, али да у овоме другоме никако не би смели.

Молитва је разговор са самим собом пред Богом у коме се води унутрашњи дијалог са својим другим лицем, са својим искуством. Ипак, тај дијалог нема плода као дијалог са ближњим, јер молитва није довољна, нема смисла без Литургије. Литургија је изнад молитве, јер молитва је у Литургији, а молитве укључене у Литургију делују јаче него када се говоре код куће, приликом преслишавања, сећања и припреме за Литургију. Библија нема везе са истраживањем космоса. Има везе са човековим погледима на космос који су греси, грешке и заблуде. Човекова гледања на космос, исправна или погрешна, су карактеристике човека а не космоса. Библија је искључиво наук о човеку, укључујући и све његове заблуде и грешке, које јеврејски пророци износе врло отворено и без икакве спекулације. Баш зато је та књига света. Оно што човек највише може знати о Богу је оно што може да сазна о себи, јер једино тако може да уђе у природу божанског ума и да има представу како је Бог стварао човека. Дакле, човек се једино самоспознајом приближава Богу, јер кад спозна своју суштину, он ће осетити шта Бог хоће, шта је хтео, сазнаће нешто и о Богу који је несазнатив. О Богу се може знати онолико колико знамо и о себи јер нам само тај део божијег ума може бити доступан.

Иво Пилар је под псеудонимом L. v. Sudland 1918. године објавио књигу Јужнославенско питање у којој је тврдио да је Црква за време Немањића изградила заједницу која је постала кичма српске нације, и то каква се ретко може наћи у историји. Колико су Вам његови увиди помогли да схватите значај обнове Пећке патријаршије?  

Пилар је упозоравао Аустроугарску на опасност која Аустроугарској и римокатолицизму прети од православља. Њега је занимало у чему је снага православља и он је открио да је Пећка патријаршија имала моћи да окупи српски народ чак и у Турској, када није била у сарадњи ни са каквом државом. Пилар је ту моћ схватио, али нажалост ту моћ Српске православне цркве данас не схватају наши теолошки образовани свештеници јер су пали под Болоњу и метафизику, европеизовали су се, прихватили папски клерикализам. Знате ту сујету свештеника који замишља да он вас прави верником и да је он вама духовни отац. Духовни отац је само Бог.

Говорим о томе зашто је Литургија највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а ако си Личност, немој да се уобразиш, то није твоја творевина. Зато је потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност је основна тема саваког од тих Сабора, и док ми то не схватимо ми нећемо бити у стању да вршимо мисију, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом. Дошло је крајње време, и то је највећи изазов, ми то морамо да схватимо. Јер, шта је то тајна Личности није у стању да схвати ниједна верска заједница, ни протестантска, ни ватиканска, ни муслиманска. Међутим, лакше могу о томе да разговарам, да водим дијалог, са муслиманима него са папским клерикалцима. О томе могу да разговарам и са римокатолицима који нису паписти.

Одломак из интервјуа ДИЈАЛОГ О ЖИВОТНОМ ИСКУСТВУ, који је са Жарком Видовићем водио Богдан Златић, објављен у часопису „Зенит“, год. IX, бр 14, зима 2014. (стр. 129-131, 136)

Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈА ЈЕ НАЈВЕЋИ АУТОРИТЕТ — ИЗНАД СВИХ, ИЗНАД ПАТРИЈАРХА, СИНОДА, ЕПИСКОПА, МИТРОПОЛИТА, ИЗНАД ЦРКВЕНОГ САБОРА!

*** Историја није хронологија. ИСТОРИЈА НИЈЕ ПРИЧА О ТОМЕ ШТА СЕ ДОГОДИЛО. ИСТОРИЈА ЈЕ ПРИЧА О ТОМЕ КАКО СУ ЉУДИ УСПЕЛИ ДА ИЗДРЖЕ СВЕ ТО ШТО СЕ ДОГОДИЛО А ДА УПРКОС ТОМЕ ОСТАНУ ИСТИ И ДА ТИ ДОГАЂАЈИ НЕ УТИЧУ НА ЊИХ. Дакле, како они одговарају на тај изазов догађаја времена у коме све постаје пролазно, а како нешто може остати стално, непромењено; да за човека нема никаквих закона о промени, режима, робовласничког, феудализма, капитализма…ништа. Човек чува идентитет, као што чува аутетнтичан православни, који је и даље сличан Светом Сави. ТО МЕНЕ ЗАНИМА: КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ ТО ОДРЖИ,КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ ОДРЖИ ВЕРА КОЈА ИМА СНАГУ ДА ТВОРИ Личност, А Личност ЈЕ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СПОСОБАН ДА СЕ ОДУПРЕ СВИМ МАТЕРИЈАЛНИМ ПРИНУДАМА, СВИМ ДОГАЂАЈИМ КОЈИ ФОРМИРАЈУ ЧОВЕКА. Маркс каже да је човек историјско биће по томе што се мења онако како се и друштво мења. Међутим, ми овде имамо пример да заједница остаје иста као и у давнини. МЕНЕ ЗАНИМА ТА ТАЈНА Личности, ТАЈНА ИСТОРИЈЕ КАО МОГУЋНОСТ ДА НЕШТО ОСТАНЕ ИСТО УПРКОС ВРЕМЕНУ. ЛИЧНОСТ НЕ ДОХВАТА ВРЕМЕ КОЈЕ ГА ЗАПЉУСКУЈЕ..

*** Говорим о томе зашто је ЛИТУРГИЈА НАЈВЕЋИ АУТОРИТЕТ, ИЗНАД СВИХ, ИЗНАД ПАТРИЈАРХА, СИНОДА, ЕПИСКОПА, МИТРОПОЛИТА, ИЗНАД ЦРКВЕНОГ САБОРА! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија ЈЕ ИЗНАД. А НИЈЕ АУТОРИТЕТ ОНАЈ КОЈИ СЛУЖИ Литургију, ПА ТАМАН ДА ЈЕ И ПАТРИЈАРХ. ЛИТУРГИЈА ЈЕ АУТОРИТЕТ, ЈЕР СЕ У ЊОЈ ЈАВЉА Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! ЛИЧНОСТ ЈЕ ДОГАЂАЈ У ЉУДСКОМ БИЋУ. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, НИСИ СВАКИ ДАН Личност, АЛИ КАД ТИ СЕ ТО ДОГОДИ ТИ ТО ПАМТИШ. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, А АКО СИ Личност, НЕМОЈ ДА СЕ УОБРАЗИШ, ТО НИЈЕ ТВОЈА ТВОРЕВИНА. Зато је потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност је основна тема саваког од тих Сабора, и док ми то не схватимо ми нећемо бити у стању да вршимо мисију, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом. Дошло је крајње време, и то је највећи изазов, ми то морамо да схватимо. Јер, шта је то тајна Личности није у стању да схвати ниједна верска заједница, ни протестантска, ни ватиканска, ни муслиманска. Међутим, лакше могу о томе да разговарам, да водим дијалог, са муслиманима него са папским клерикалцима. О томе могу да разговарам и са римокатолицима који нису паписти.

*** Човек само трансценденталним осећањем, које је уплив Духа Светога, може да постане Личност. Човек не може да управља једино тим преображајем искуства…. Тако да смо ми Личности само преко трансцеденталног осећања. Личност је превазилажење индивидуе, личност је празнични догађај у животу човека као особе…

*** АКО ЉУДИ ГОВОРЕ О ХАРМОНИЈИ ИЗМЕЂУ Цркве И ДРЖАВЕ ОНА ЈЕ МОГУЋА САМО У ЛИЧНОСТИ ДРЖАВНИКА КОЈИ СУ ПОБОЖНИ А НЕ У ДРЖАВИ КАО ТАКВОЈ. ТАКОЂЕ И У ЛИЧНОСТИ ПАТРИЈАРХА КОЈИ ТРЕБА ДА ВОДИ РАЧУНА О ЛИЧНОСТИ, А НЕ О ТОМЕ ДА ЛИ СЕ НЕКО УПИСАО У ПРАВОСЛАВЉЕ. ТА ХАРМОНИЈА СТАВЉА Личност У ПРВИ ПЛАН Литургије И СВЕГА, па ови психијатри који заступају западно, научно гледање, много збуњују православне.

Филип Вишњић јасно каже: „Небом свеци сташе војевати, али се Срби дигнут не смедоше“. ТИ СВЕЦИ БРАНЕ Цркву, А НЕ СРПСКУ ДРЖАВУ. А ДРЖАВУ ЋЕ ДА БРАНИ НАРОД, КОЈИ ГЛАСА КАО ПРАВОСЛАВНИ, ИДЕ У ВОЈСКУ КАО ПРАВОСЛАВНИ И БРАНИ ДРЖАВУ КАО СВОЈУ КУЋУ. Не може Црква да одбрани државу, Црква уноси морал у тај народ, да тај народ постане моралан, да не лаже, да се држи задате речи, да чува војничку заклетву. ЦРКВА ЈЕ ДУХОВНА ЗАЈЕДНИЦА, васпитач народа. Када Алија и Кучук-алија кажу: „Али ми смо њима веру погазили коју је њима Мурат дао на Косову“, тада заправо ВИШЊИЋ ИЗНОСИ ТЕЗУ ДА ЈЕ ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК БИО У ОДБРАНУ Завета, Цркве, А НЕ ДРЖАВЕ. ЈЕР ЋЕ ДРЖАВУ ДА ИЗГРАДИ Црква А НЕ ОБРНУТО! Вишњић је имао потпуно савршен Косовски Завет, као што ће га и Његош имати.

Ми Срби смо имали не само могућност, већ и неизбежну мудрост, поготово Срби западно од Дрине, па и у Срему, да доживимо српску историју као историју напада на Небеску Србију, на Небеско, а то значи на Цркву. ГЛОБАЛИСТИ САДА ВОДЕ ВЕЛИКУ БОРБУ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА, ЈЕР ЗНАЈУ ДА ПРАВОСЛАВЉЕ ГРАДИ НАЦИЈУ КАО МОРАЛНУ ЗАЈЕДНИЦУ А НЕ КАО ПОЛИТИЧКУ. ОНИ ПРАТЕ ПАРОХИЈЕ И МНОГО ИМ ОДГОВАРА ШТО ЛИТУРГИЈСКО-ПАРОХИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА ВИШЕ НИЈЕ НАЈВАЖНИЈА У Цркви, ВЕЋ ЈЕ ТО ЕПИСКОП. ТО ЊИМА ЛИЧИ НА КАТОЛИЦИЗАМ, И ТО ИМ ЈЕ ПРИХВАТЉИВО, ЈЕР ОНДА МОГУ ДА СПРОВОДЕ СВОЈУ ПОЛИТИКУ. ОНИ КОЈИ ЕПИСКОПА СТАВЉАЈУ ИЗНАД ЛИТУРГИЈСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ПАПИСТИЧКИ СУ РАСПОЛОЖЕНИ. Не воде нас у православље. Сада су православни у Црној Гори потпуно напуштени. До сада нисам чуо, сем од ЈОАНИКИЈА МИЋОВИЋА НИКШИЋКОГ, да они тамо имају парохијске заједнице, али шта је од тога остало? Где је Митрополит? Стално је у Београду.

*** ПРВО ТРЕБА ДА САВЛАДАМО СУЈЕТУ без које није могуће наћи излаз ни у фудбалској утакмици. И брак се распада ако је човек сујетан. СУЈЕТАН ЧОВЕК НИЈЕ СПОСОБАН ЗА САРАДЊУ. ЦРКВА ТРЕБА ПРВО ДА НАС НАУЧИ ДА НАСТУПАМО КАО Личности И ДА ПРЕПОЗНАЈЕМО Личности У СЕБИ И У ДРУГИМА. Таква парохијска заједница ће у свакој општини имати и те какав утицај, није то лако окупити људе и ти би људи били и у политичком животу доминантни јер не би гурали своје личне интересе. Рецимо, када би парохијска заједница била културни центар, она би као таква била далеко јачи центар од Коларчевог универзитета, Академије, Универзитета и ту би било много шта речено другачије, па би и општина живела другачије.

Одломак из интервјуа објављеног у часопису „Зенит“, год. IX, бр 14, зима 2014.

Разговарао: Богдан Златић

Приредио: Александар Мирковић

Жарко Видовић, АРИСТОКРАТИЈА И ОЛОШ

Славјанофилска ,“Посланица Србима“, објављена у Лајпцигy 1860. гoдине, излаже саме основе обновљеног и ослобођеног православља. Упозоравајући на опасности просветитељства, панславизма и немачке филозофије, она указује да је нација немогућа без аристократије, али да ту аристократију не чине спахије (гoсподари сељака), него монаси и монаштво по манастирима. Jер, та аристократија је духовна, суштинска и с народом присно повезана, баш као у Србији и Црној Гори.

Монархија је аристократска заједница чији је телесни заступник монарх. То је изворни смисао и садржај монархиje. Она је витална док је у њој жив и снажан тај њен изворни смисао и садржај: аристократски садржај. Судбина монархије зависи о судбини њеног аристократизма: о утицају тога аристократизма на друштво и епоху. Без тога аристократизма (или етатизма) у култури једног народа монархија је пука политичка, дакле, вештачка творевина, лишена спонтаности, духа, свог изворног садржаја и смисла, може само вештачки и да се одржава. Тим аристократизмом култура једног (монархистичког) народа не тражи од монарха да буде „народни представник“ или политички ауторитет (потврђиван изборима), него да буде отеловљење елитизма те народне културе (уколико је она елитистичка!). Избори, додуше, нису искључени, али у тим изборима (у плебисциту, референдуму) изјашњавање народа за монарха има смисла и дејства само ако је тиме дошао до јавног израза аристократизма (елитизам) културе тога народа, или бар одлучујуће већине тога народа. Не ради се, дакле, просто о „вољи народа“ него о аристократизму те воље. (У Срба је он изражен и присутан само у култури завета, Светосавског и Косовског. Али је тај завет данас несхвaћен).

Питање монархије своди се, дакле, на питање аристократије и аристократизма (елитизма). Ако не знамо шта је аристократија и који је њен садржај и смисао, не можемо знати ни садржај, суштину и смисао монархије, па не можемо онда знати ни зашто да је обнављамо или да тежимо њеном обнављању. У монархији је битна аристократија, јер је она могућа и без монархије; а монархија без аристократије није могућа; била би смешна, жалосна, можда и трагична карикатура. Јер аристократија (или елита, како се данас каже) није само украс монархије, него и највиша вредност монархије, тј. вредност којој је подређена и сама монархија. Мада монарх може бити демократ, суштина монархизма (монарха) није у демократизму, него у аристократизму. А аристократизам није никаква „политика“. Политици није потребан аристократизам (она може и те како без њега), а монархија је аристократизам душа. Обнова монархије не може бити пуки политички чин, дело странака (чисто политичких група), јер ни аристократизам не може бити плод пуке политичке делатности. Ако је истина да је „политика курва“, или само да то може да буде, онда је већ то довољно да из ње, из тога, „може“, никад никакав аристократизам (или елитизам) не може настати. Природа политике је таква, да се у њој човек лишава стида, одбране личног достојанства и Божанске тајне човекове личности, тј. „бисер који се не износи“ Зато се у политици остварује само олош и у њој се само олош оceћa caсвим комотно (у читавом свету, и у Новом светском поретку, и овде у нас. А то значи да у самој политици не може бити места аристократизму, божанској тајни људске личности.

Аристократија не значи овде „владавина најбољих“, него власт коју у самом човеку има над њим оно што је у њему најбоље. У IХ књизи „Политеје“ Платон, говорећи о философима као аристократима, каже да човекова душа (или суштина) има у себи три дела (или три сфере): највиши, средњи и приземни (телесни) део душе. Или три душе; назваћемо их овде (по каснијим платонистима): мистеријском, магијском и телесном душом. Мистеријском душом је човек изнад света, у надсветовности (у трансценденцији) или, што је исто, у духу, у божанству, са божанством, значи неусловљен, потпуно независан од света (од материјалних околности). Магијском душом он тежи божанској свемоћи, те зато се утапа у свет, тежећи да свет доживи као целину, а уз то и као свој организам и своју моћ, том душом је и егоцентрик, и мисли, и страстан је, али и зависан, опијен. Телесном душом је сав у нагонима и навикама (које не мисле). Аристократ је човек којим влада његова мистеријска душа (трансценденција, надсветовност) или човек који тежи да се сав потчини својој мистеријској души.

Аристократизам је, пре Христа, у антици, а у неких „природних“ народа и данас, био схватан као божанско порекло човека, тако да се аристократом сматрао само човек божанске лозе, тј. лозе која потиче од божанског претка, или бар од оних људских предака који су у златно доба (митско доба) живели у заједници са боговима, у истом свету с боговима, у божанском свету; дружили се, јели и пили, говорили са боговима божанским језиком (као каснији пророци), па чак и рађали децу са боговима односно богињама. Од такве краљевске лозе потицао jе и сам Платон. Он је, међутим, тај мит о божанском свету својих предака приказао као свештено учење о највишој души (мистеријској) која и данас има или може у себи да достигне сваки човек. Та душа је „транс-ценденција“ (превазилажење), кад човек превазиђе себе земаљског, световног (приземног и магијског, гладног, навикнутог, телесног, уплашеног, страсног, гордог, мислећeг). Тo Платоново претумачивање мита на философију (мисао човека о себи) прихватило је и хришћанство. Тако је из платонизма у хришћанство прешло и све искуство човековог аристократизма. У Еванђељу сам Христос каже: „бићете као богови“ или чак „бићете богови“: том највишом, мистеријском душом у себи. У Матејевом Еванђељу (22,14) се каже: „Jер многи су звани, али је мало изабраних“. Звани су (у Еванђељу на грчком) „клитои“, по којима је и Црква (е-клисиа) заједница званих, оних који су се одазвали на позив Христа. Али изнад њих су изабрани, (електои) тј. елита која је чак и у Цркви (у заједници спасених) малобројна. Њу чине пустињаци, испосници, апостоли, свеци, подвижници, мученици, исцелитељи, добротвори, заштитници… сви они предњачећи у свом подвигу. А подвиг је у одрицању од страсти, од егоцентризма, приземља телесне душе, од искушења магијске душе… Сви они су хришћанска аристократија: сасвим у складу с краљевско-аристократским учењем Платона. (Православље jе крштени платонизам, платонски мислеће хришћанство, хришћански платонизам).

Аристократизам је увек био доживљаван као сродност човека са божанством, те је аристократизам у различитим епохама, културама и религијама био схваћен различито, већ према томе како је било схваћено и доживљавано божанство и човеков однос према божанству. Најдубље схватање аристократизма – према томе, и божанство и човекове присности са божанством – постигнуто је у платонизму: суштина човека је мистеријска душа, а та душа je у човеку божанска.

Но шта то вреди, мислили су Грци, кад телесна и магијска душа умиру (с њима и човекова личност) и кад се мистеријска душа одваја и одриче телесне и магијске да би живела вечно? Човек умире и зато није сличан божанству. Но тада се јавља Христос, Бог који умире, и тако показује да ни смрт не раздваја Бога од човека. Тиме је хришћанство продубило и битно изменило како представу о аристократизму (о власти коју у човеку има над њим оно то је у њему најбоље и највише), тако и представу о самој »трансценденцији“, о обожењу човека. Аристократизам се више не доказује пореклом од митског сродника из златног доба, или од Адама из Раја, него литургијским пореклом и тајним тј. мистеријским сродством (Причешћем) cа Христом. Христос је омогућио да човек, и поред своје смртности и смрти задржи блискост и сродност (тајну, мистеријску сродност!) са Богом; дакле, да се аристократизам сачува упркос смртности човековој, да аристократизам буде јачи од смрти! Да буде човекова усмереност и предодређеност за вечност. То је хришћанство као хришћанско витештво (чојство).

Жарко Видовић, СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ И ЕВРОПИ (одломак из есеја „ЗАГОНЕТКА АУСТРО-РУСКЕ СРБОФОБИЈЕ“, стр. 237-241), CATENA MUNDI, Београд, 2018.

Жарко Видовић, ЧОВЕК ЈЕ СПАСЕН ЉУБАВЉУ (о учењу Алексеја С. Хомјакова)

Године 1860, пред саму смрт, Хомјаков је написао за француски часопис L’ Unionchrétienne („Хришћанско јединство“) три написа: 1) О библейских трудахБунзена¹ („О библијским радовима Бунзена“), пруског археолога и теолога који је испитивао историју Библије; 2) Письмо к Утрехтскому епископу² („Писмо Утрехтском бискупу“); и: 3) Письмо к редактору L’Union Chretienne означениислов „кафолический“ и „соборный“³ („О значењу речи: католички и саборни“). („Католички“ је свеобухватни, а односи се на власт папе и њено тобожње божанско право на читав свет, дакле, свеобухватна власт. „Саборни“ је ознака за Православну цркву, јер она почива на сабору равноправних епископа или цркава православних.)

Но, сама реч „сабор“ је словенски превод грчке речи „Логос“. Логос је, у првом реду, збир, сабраност, сабор, збор људи окупљених. Тек тада Логос значи оно ради чега се људи састају: реч, па у том значењу и „збор“, „зборити“, указује на понашање људи на сабору. Затим, како људи зборе о јединству, то Логос означава и начело јединства. Дакле, Логос је збор, сабор, сабраност, затим говор, зборење, реч, па најзад и закон или начело које је саборовањем утврђено. У хришћанској Цркви Логос је сам Бог, те је Христос појава Логоса у свету или „оваплоћени Логос“. Наиме, саборност Цркве се састоји у томе што су сви људи окупљени око Христа који је средиште саборности, а људима се тај божански Логос појављује, те га виде захваљујући надахнутости. Надахнутост је деловање Св. Духа на људе. Тако се Бог Отац, Син Логос и Св. Дух јављају само истовремено, те је отуд основна догма Православне цркве баш о Св. Тројици. Христос, у Православљу, не ствара нов свет, не мења творевину, не мења природу створеног, јер је Бог све створио коначно, без потребе да своју творевину исправља. Христос је Логос који људе сабира у заједницу и у томе је значај Христове појаве. Сва бића су појединачна и, својим постојањем, издвојена у појединачност. Тако и људи: постоје само сваки у својој појединачности, као личност, а не као део заједнице, јер заједница не постоји. И управо зато је потребан Христос да људе окупи у заједницу. Та заједница је саборна, а закон, Логос у овом другом значењу, закон те заједнице је Љубав. Љубав је основа саборности, и кад нема Љубави заједница се распада, јер сама по себи, без узајамне Љубави људи, заједница није биће и зато не може опстати.

Човек, дакле, није спасен вером, него Љубављу, и Љубав је основна вредност хришћанства. Та Љубав не настаје човековом одлуком, него само надахнутошћу, а та надахнутост је деловање Св. Духа. У тој надахнутости људи виде Христа и то виђење Христа, који је заједнички предмет љубави свих хришћана, спаја на тај начин све људе и у заједницу једних с другима: сви воле истог, Христа. А Христос је Логос, саборност. То је теологија Логоса коју и Хомјаков излаже, јер је православни.

Од све три поменуте студије – написа писаних за L’ Unionchrétienne – часопис је, мада сва три поручио, објавио само трећи напис, овај о Логосу и саборности за разлику од католичанства.

Хомјаков је дао и нов превод с грчког оригинала, уз своје коментаре, двеју посланица апостола Павла – „Галатима“ и „Ефесцима“.

Сви теолошки радови Хомјакова објављени су у другом тому Сочинения (целокупних дела), али тај том је могао да се појави тек 1879. године, дакле, деветнаест година после смрти Хомјакова, па и тада под условом који је поставила царска цензура да заштити званичну царску цркву од критике православних, славјанофила. Тај услов цензуре је био да издавач обавезно у предговору Хомјаковљевих теолошких радова упозори читалачку јавност да Хомјаков није теолошки образован, да је аматер, да његово учење није у најбољем складу с Православљем итд.

Али, тиме ипак није нанета штета Хомјакову: данас се он сматра једним од „Отаца православне мисли и Цркве!“, јер је он Православље схватио боље од свих тадашњих званичних теолога царске владе и „Св. Синода“.

***

Главна тачка Хомјаковљевог учења је ПОЈАМ ЦРКВЕ. Шта је то заправо хришћанска Црква? Да ли је она организација која, као и свака организација, има своју хијерархију, а то значи обавезност нижих да слушају више и право виших да доносе законе нижима? А ако је организација, онда је она држава и лако спојива с државом, у Русији онако како је партија политичка срасла с влашћу? Или Црква није организација и хијерархија, него нешто друго?

По Хомјакову, Црква није ни организација ни хијерархија. (Наравно, она то не би смела да буде, јер она то није по самом православном учењу хришћанства.) Црква је – повезаност људи љубављу и истином (истином о вери, о Христу). Значај Цркве није, по Хомјакову, у броју верника, у њиховој покорности хијерархији, у снази и моћи хијерархије. Црква је само духовна веза међу верницима. Као духовна веза, Црква никако није дефинисана законима каквим је дефинисана држава. Јер, држава почива на законима који су опис поступака – забрањених и препоручених – а поступци су не само описиви, и тако законом обухвативи, него нешто што човек увек може својом вољом учинити или се тог поступка уздржати. А „закон“ Цркве није поступак, него Љубав, која не настаје у човеку кад он хоће и како он хоће, него само деловањем Св. Духа, надахнутошћу човека. Поступци су ту могући само као поступци које човек чини из љубави, којима он љубав изражава и учвршћује, па и код других изазива… Та љубав је духовна појава, јер човек нема снаге да сам одлучи о томе да ли ће неког волети или не. Као духовна веза, на љубави заснована, Црква је, дакле, духовна заједница. Тиме је речено да она није правна заједница заснована на законима, правилима, статутима и другим описима поступака.

Чланови Цркве нису потчињени хијерархији никаквом обавезом, они имају пуну слободу не само научног истраживања, философског мишљења, уметничког стварања, него и пуну слободу критике према црквеној (и, наравно, државној) хијерархији, а да тиме никако не могу бити осумњичени како тобоже вређају државу, Цркву или Бога, јер се, прво, Црква не тиче државе, друго, Црква није хијерархија, а Бог није отеловљен у црквеној хијерархији, него само у заједници људи спојених божанском љубављу једних према другима.

Та љубав људи не може се јавити, а да се не изрази делима узајамне помоћи и узајамног разумевања. Лажна је љубав која се не изражава делима љубави. Љубав је жива управо по томе што је људи живе чинећи дела љубави. Љубав је истинска само ако је делотворна. Та дела су највиша могућа вредност човекова пред Богом, и зато га та дела пред Богом потврђују и спасавају. Човек се не спасава вером у Бога, јер му та вера ништа не помаже и себична је ако човек не чини дела љубави другим људима, ближњима. Без тога нема ни Цркве, јер Црква је – само заједница верника у узајамној љубави и делима љубави.

За Цркву се каже да је она Христово тело. Али, шта значи „Христос“ и његово „Тело“? Христос је Логос. Он се отеловљује, онако како је и Богородица Христа родила: од Св. Духа. Богородица је представница човечанства. Она показује човека као способног да „роди“ Христа, али са Св. Духом. То је метафоричан начин изражавања: са Св. Духом, њиме надахнут, човек види живог Логоса Христа, у љубави која је истовремено и виђење Христа и заједница оних који га у љубави, надахнути Св. Духом, виде.

***

Основа Цркве је у личности човека, јер читаво оно збивање које називамо Црквом (Црква није хијерархија или организација, него збивање) – јест збивање у човеку, у његовом духу. Ту основу Цркве – тј. човекову личност као место збивања које је Црква – створио је сам Бог. Човек је човек зато што је личност, а као личност, човек је основа, камен темељац Цркве, начин појаве Цркве (заједнице љубави) у свету.

Хомјаков запажа да је основна мана Римокатоличке цркве управо у томе, што она занемарује ту човекову личност као место и начин збивања Цркве. Римокатоличка црква је хијерархија, вера је покорност хијерархији, носилац Цркве је папа који има тобоже „божанско“ право. Тиме је потпуно изврнута и скривена суштина хришћанства. Постигнуто је јединство чланова, али у покорности верника, у негацији личности верника.

Протестантизам, насупрот римокатоличанству, истиче принцип личности: сваки човек је сам пред Богом, о сваком човеку се на свој начин брине или га предодређује сам Бог, без икакве учлањености човека у Цркву, те тако Црква Богу није ни потребна. Дакле, протестантизам је негирао Цркву (јединство) у име личности.

Православље потврђује личност човека и заједницу која настаје из личности. Заступајући такву заједницу, Православље је синтеза двају начела, јединства и личности. У том јединству, на основу збивања у духу саме личности, састоји се православна саборност.

Наравно да је Хомјаков овим описао Православље као веру, као догму, као учење, а не као праксу Цркве кроз историју. На тај начин је он супротставио појам Цркве реалној црквеној хијерархији у историји Русије. То је мишљење и Владимира Соловјова о теолошким радовима Хомјакова.

Жарко Видовић, РУСКИ СЛАВЈАНОФИЛИ – реч у њихову одбрану (одломак)

НАПОМЕНЕ:

1А. С. Хомяков, „О библейских трудах Бунзена“, Полное собрание сочинений Алексея Степановича Хомякова, т. 2:Сочинения богословские (Москва: Университетская типография, 1886), стр. 263–301.

2А. С. Хомяков, „Письмо к Утрехтскому епископу“, Полное собрание сочинений Алексея Степановича Хомякова, т. 2:Сочинения богословские, стр. 305–317.

3А. С. Хомяков, „Письмо к редактору L’ Union Chretienne о значении слов ‘кафолический’ и ‘соборный’“, Полное собрание сочинений Алексея Степановича Хомякова, т. 2:Сочинения богословские, стр. 321–328.

Жарко Видовић, СРПСКА НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА

У историји српског народа зашли смо у ћорсокак, безизлазни пут, и да бисмо изашли на онај главни пут наше историје, на ону тачку са које смо скренули у ћорсокак – морамо да се ВРАТИМО! Немогуће је ићи напред без тог враћања. Као што се дешава и у обнови вере, да морамо да се враћамо Св. оцима Цркве, тако и у обнови нације морамо да се враћамо Оцима и духовним зачетницима нације, и морамо да се враћамо на онај моменат када смо скренули с правог пута наше историје. Тог момента када смо скренули, ми смо донели једну одлуку која има, логично, своје фаталне последице, а које ми сада доживљавамо.

Ми смо, заправо, до сада претрпели неколико страшних пораза. Налазимо се у ситуацији пораженог народа који још пружа отпор. Не можемо рећи да је стање безнадежно, али је неопходно видети – у чему је спас!

Спас је, пре свега, у историјској свести, која код Срба значи обнову заветног осећања припадности саборној нацији – заветној заједници. То можемо тек кроз смиреност која значи ослобођење од страсти – егоцентричних осећања. Егоцентрична осећања човека одвајају и од заветне заједнице – нације, Цркве и од Бога. Наш патријарх је дивно рекао да морамо ЈАКЕ РАЗЛОГЕ ИЗНОСИТИ БЛАГИМ РЕЧИМА! Нас спасава само ИСТИНА, а никако некакав политички програм. Нема тог политичког програма који може бити остварен ако, пре свега, не утврдимо истину. Да би се утврдила истина, потребан је морал. Не може човек ни да тежи сазнању истине, нити да се усуди да је проповеда и каже – без моралног напора. За истину није довољна интелектуална способност – већ морални напор. А морал је – морално осећање, осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Човек који нема то осећање – нема ни снаге за морал.

Духовна заједница је заветна заједница, заједница Небеског царства која нам даје снаге без обзира на услове у којима живимо. Ми осећамо независност као категорички императив и тежимо и налажењу и исказивању истине. Наша истина је једини пут ка историјској свести, а без смирености ми њу не можемо да достигнемо.

На овом тлу ми доживљавамо агресију једног фантома. Као што је Маркс писао да „фантом комунизма кружи Европом“, ми можемо да кажемо да аустроугарски фантом кружи Балканом, јужном Европом, и посебно, над Србима. За тим фантомом кренули су и Европска унија и Уједињене нације. Оно што медији говоре о Србима, о карактеру Југославије и узроцима њеног распада – свет прима као хрватску тезу, тумачење надахнуто аустроугарским фантомом. Ми смо ту оцену Југославије доживљавали и у програмским декларацијама СКЈ, и код Хрватске, и код опозиционе марксистичке интелигенције (међу тзв. праксисовцима) – тих анационалних демократа који сматрају да демократији опасност прети од нације, коју сматрају већим и тежим противником него што је био стаљинизам. Праксисовци и данас, не одричући се своје прошле идејне позиције, држе моралне придике. То аустроугарско тумачење српског питања зачео је још Маркс у делу Херфокт. То дело је заправо памфлет уперен против Руса и јужнословенских народа када су се бунили 1848. године и одбијали да приме мађарски диктат. Марксизам је био најоштрије оружје против српског национализма.

Занемаривање аустроугарске опасности, данас већ аустроугарског фантома, припремили су и наши монархисти. Год. 1918, уместо да склапамо мировни уговор са побеђеним Бечом, подржали смо хрватско–словеначку револуцију (која је била истовремена са Октобарском!) и омогућили Хрватима и Словенцима да избегну одговорност за учешће у рату, и да се са њима као најфанатичнијим борцима против српске војске – ујединимо у (један!) народ Југословена. Ту агресију на Србе ми помажемо и данас – комунистичком идеолошком фикцијом о томе како тумачимо оба светска рата.

Монархизам је код нас имао тај недостатак што није био српски, него подложан југословенској идеологији, чиме је скривао свест о Злу. Српски народ је жртва агресије од 1872. када су укинута права Крајишника, тј. читаве области која је у саставу Хабзбуршке царевине – ту царевину бранила од Турака. Почев од Задра, Карлобага, преко Равних Котара, Далматинске Загоре, Баније, Кордуна, Лике, Славоније и Срема до – Баната. Била је то аустријска (панонска) Крајина. Венецијанску (млетачку) крајину чинили су Далматинска Крајина и Црна Гора. Та права Крајишницима укинута су на исти начин као што им је права укинуо Туђман, односно Хрватска приликом свог успостављања, и то су права која данас Крајишници желе да обнове.

Друга агресија била је окупација Босне шест година касније, 1878. године, када је после три године устанка српски народ извојевао победу над турском војском и када више нико (друкчије него окупацијом!) није могао да спречи српску Босну, у којој су Срби чинили апсолутну већину, да се припоји Србији. То је и био њихов циљ, због чега су и изабрали Петра Мркоњића за вођу свог устанка.

Следећа агресија била је анексија 1908, а онда је уследио Први светски рат који је заиста започет на тлу Југославије само због Срба. Тај рат започела је Аустроугарска нападом на Србију. Та агресија обнавља се 1941–1945, а да ми у међувремену уопште нисмо били свесни Зла. Нисмо били свесни тога да смо у тој Југославији уградили најборбенији део Аустроугарске, који је био најнепријатељскије расположен према српској националној идеји и држави. Буђење Крајишника било је кратко (1988–1991). Од 1945. до 1989. у континуитету траје комунистичко–хрватска агресија као наставак аустроугарске агресије, као континуитет аустроугарске историјске идеје.

Готово осам година без роптања смо трпели понижења од Шиптара на Космету, а да се нисмо чак ни бунили. Тада Срби, који су долазили са Космета у Београд – нису смели да изиђу са београдске железничке станице, а када су некако дошли до бившег дворског парка преко пута Народне скупштине, велики кордон милиције спречавао је прилаз том народу и онемогућавао га да дође до Скупштине. Криле су се ужасне срамоте (сетимо се само случаја Ђорђа Мартиновића!), а народни револт пробио је тек 1989. године.

Међутим, агресија је настављена 1991. сецесијом Хрватске и Словеније, које су признате као државе како би грађански рат добио облик међудржавног рата у који се онда мешају – УН! То је та непрекидна агресија којој је циљ обнављање оног простора Аустроугарске који је био под непосредним утицајем Немачке. Познато је да је Аустроугарска држала Словенију, Хрватску, Далмацију, Славонију, Срем, Банат, Бачку, Санџак (односно део Рашке) – одакле је допирала до Космета и потпиривала Шиптаре у побуни против Срба. Тиме је, с једне стране, спречавала уједињење Србије и Црне Горе, потпирујући зелене у Црној Гори да се ослоне на своју, тобоже, католичку прошлост и да се боре против Срба. Резултат из 1878. године поништен је Балканским ратом и Версајским миром 1918, али данас смо поново суочени са аустроугарском агресијом на нашем тлу. Циљ те агресије није рушење било какве Југославије, већ Југославије у којој би доминантна и јака била српска држава, као главнина и средиште Југославије која би обухватала све српске земље – и Крајину, и Босну, и Херцеговину, и Славонију, Срем, Банат, Бачку, Рашку, Црну Гору, Космет и Македонију. Циљ агресије био је борба против јаке Југославије и рушење такве Југославије. Да је остала Титова Југославија, у којој је Србија била сведена на немоћног учесника у федерацији, чак без права да решава и о сопственим питањима због вета војвођанских аустроугарских аутономаша, вета Шиптара и црногорских зеленаша (Титова Југославија била је бечка, аустроугарска Југославија) – њу нико не би рушио. Тито–комунистичко решење било је аустроугарско решење: што слабија Србија, то јача Југославија. Поводом шиптарске побуне то је изрекао и Лазар Колишевски и напоменуо да ако Југославија жели да опстане – не може да опстане на том принципу, већ само ако у Југославији буде јака и Србија. Он, наравно, није рекао да Србија може бити јака ако се уједине све српске земље.

Данас лева интелигенција на Западу брани хрватску тезу о Југославији, што слабијој Србији и разбијеном српском народу и, при томе, говори да је Србија разбила (Титову) Југославију. То је марксистичка интелигенција која је после пада комунизма постала оно што је била пре усвојеног марксизма – аустроугарска. Она заступа аустроугарску тезу о Балкану као једину европску тезу и хушка на Србе на исти начин на који је то чинила и Аустроугарска, извлачећи све мотиве из чувене Сидландове књиге Јужнославенско питање: приказ цјелокупног питања, писане 1917. године.

Интересантно је да чак и Јевреји шире србофобију, као да им је стало да сачувају јеврејски монопол на патњу, јер они као грех признају само антисемитизам, не и србофобију. Европска штампа (у Француској, Италији, Немачкој, Аустрији) почела је да пише о томе да је Други светски рат био, у ствари, рат између Срба и Хрвата. Ми још ћутимо о формирању НДХ, ћутимо о томе да је Бановина Хрватска погазила споразум Цветковић–Мачек, основала НДХ, објавила рат Југославији и тиме се одрекла сваког споразума по коме је добила границе Бановине. Данас се Хрвати, и поред тога, позивају на ту Бановину, као да је нису погазили. Ми ћутимо о том гажењу исто као што је и избегличка влада у Лондону ћутала када је у свом саставу држала Мачекове министре као министре југословенске краљевске владе.

Поједини немачки филозофи, пре свега леве оријентације, сматрају да су Срби једина нација у Европи која представља истинску сметњу победи европске идеје у источној Европи, рачунајући од Балтика до Јадрана. Та европска идеја сигурно није демократска, већ идеја Светог римског царства о коме данас они отворено пишу. (Чак деле и одликовања Карла Великог!)

Године 1989. у Химелстиру, на једном скупу који је био посвећен Светосавском и Косовском завету, у свом реферату сам рекао да ми од Немачке, која је разједињена на Источну и Западну – очекујемо да схвати несрећу српског народа који је разједињен по различитим деловима федеративне, тада још нераспаднуте Југославије, као и да помогне српском народу, а исто тако и да српски народ поздравља уједињење Немачке и ослобађање источних Немаца од комунизма. Тада нисам ни слутио какву опасност представљају САД као империја. На то ми је један учесник рекао да они нама никада не могу да опросте што смо признали Источну Немачку и да је то српско дело. Холштајнова доктрина уведена 1955. године за Немце је значила да која год држава призна Источну Немачку као државу – да тиме одриче право Немачкој на уједињење и да се таква држава има сматрати за непријатељску. То што је Југославија, односно Србија у њој као владајућа, како је речено, признала Источну Немачку – ни напоре за уједињењем српског народа Немци не могу да одобравају.

Ми смо формирање те аустроугарске Југославије могли сасвим нормално да избегнемо, и рачунало се да Југославија после Првог светског рата буде брана Немачкој и комунизму. И то Југославија са јаком Србијом. Зато, када је почео Париски мировни уговор 1919, и када је влада Краљевине СХС дошла на преговоре, целокупна мировна конференција са свим савезницима (Американцима, Енглезима, Французима, Италијанима, као и Белгијанцима и Холанђанима, који су исто тако били жртве немачког напада) била је зачуђена било каквом државом Срба, Хрвата и Словенаца. Савезници су знали само за Краљевину Србију. Тако је мировној конференцији приступила Краљевина Србија. Чак ни Краљевина Црна Гора, која је капитулирала 1915. – што смо ми крили! Тада се од Краљевине Србије и њене делегације очекивало да ће бранити искључиво право својих сународника у бившој Аустроугарској и Турској. Савезници су тада били спремни да подрже Србију у таквом захтеву, али су се на крају мировни преговори завршили тако да је ипак призната и Нишка декларација од 1914. (декларацијом о ослободилачком рату Срба за слободу и Хрвата и Словенаца), као и Крфска декларација из 1917. Париски мир је завршен на тај начин што је потписница мира била Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чиме су Хрвати и Словенци сврстани у победнике, иако су били у групи побеђених народа.

Тада је био присутан став да треба формирати једну јаку државу на Балкану против Немачке, а тада је (1918) већ био изражен и страх од комунизма, због чега је савезницима била потребна јака Србија. Тако је мислио и Вилсон (а и Рузвелт) за време Другог светског рата, који је у сусретима са краљем Петром II Карађорђевићем говорио о непотребности Хрвата Србима и српском императиву стварања чисто српске државе. Међутим, ми то нисмо урадили и нисмо створили стабилну државу. Уграђујући аустроугарске народе у српску државу, у државу коју су створили Срби – ми смо створили нестабилну државу. А нестабилну државу када се љуља, увек ће свако да гурне. Када је дављеник, непријатељ ће све учинити да је удави.

Циљ сваког народа, циљ цивилизације је стварање стабилне државе у добросуседским односима, у стабилном региону. Та стабилна држава, показала је целокупна европска историја од Макијавелија па до данас, не може да буде ни сталешка, ни расна, ни партијско–политичка, ни класна – већ искључиво национална. Тај циљ Европа је упорно заступала и 1918–1919, и пошто смо се ми на мировној конференцији приказали не као Срби, него као Југословени – Европа нам је помогла да се формирамо као Југословени.

Стабилна држава је највиши циљ, идеал и највиша тековина, као и смисао цивилизације. Нема филозофа у историји европске мисли (а и азијске) који своје мисли и свој систем не завршава трактатом, есејом или књигом о – држави (и Платон, и Хегел, Августин и Тома Аквински, Вебер итд.). Треба одмах разграничити државу и режим. О режиму и његовим променама може да се говори само уколико је већ обезбеђена стабилност државе. Ако неко хоће да промени режим, доводећи при томе у питање стабилност државе, то више не може да се сматра тежњом ка промени режима, већ је то антинационални, анационални и антицивилизацијски циљ, и то без обзира о коме се ради. Ту не можемо да изузмемо ни наше странке, укључујући и Социјалистичку партију Србије и Демократску партију социјалиста у Црној Гори.

Стабилна држава је, пре свега, правна држава. Није она ни династичка, ни племенска, ни расна, ни сталешка, она није чак ни национална (а видећемо и зашто!), она је – ПРАВНА! Правна, каква је била и Римска република, Римска империја, каква је била и Византија, какве су САД – а то је ВЛАСТ ЗАКОНА. Византија није била Свето римско царство, него правна држава – Царство православних Римљана, односно грађана римског закона. Држава је власт закона о праву грађана или о праву сталежа, ако је сталешка, како је било некада. У Новом веку, у модерно време, држава која обухвата све сталеже може бити само национална, при чему власт припада закону о праву грађанина.

То схватање државе као власти закона о праву грађанина (Римско право) – чини основ западне цивилизације, који је Западу дала Византија као православна земља. Међутим, Запад који је усвојио Римско право као право личности, не може да успостави хармонију између нације и државе. На другој страни, ми смо у Душановом царству имали – царство Срба, Грка и Арбанаса, при чему су сви, према Душановом законику, имали једнака права, за све њих је био једнак закон, сви су они били једнаки пред законом и ту једнакост свих пред законом називамо – правдом. Правда је чињеница једнакости човека са човеком пред законом. Тако је и Душаново царство било засновано на темељу Римског права. Његов законик је један од најстаријих законика у Европи.

Право је право личности, јер је закон по коме сви треба да се управљају, дакле, сви држављани – закон о слободном поступку на који је свака личност способна. Закон описује поступке и наводи их као допуштене и забрањене, а све те поступке човек може да врши или да не врши. Дакле, човек може да крши закон, да се од прописаног поступка одрекне, односно, да одлучи да га изведе, ако је забрањен. Закон прописује само оно о чему човек може да одлучује. Закон не прописује веру. У Царству православних Римљана ни једном цару није падало на памет да законом прописује веру. Вера, наиме, није творевина закона и законодавца. Својим поступцима ми не можемо да створимо или изазовемо веру, нити својим поступцима можемо да наведемо другог да верује, ако овај не верује. Због тога, закон не прописује веру, него поступке.

Закон, додуше, прописује верске обреде, али обреди нису – вера! Верски обреди су верски поступци (обичаји). Веру ствара Бог. Законодавац не узима себи право да прописује оно што само Бог у човеку може да створи. Не задире у тајну људске личности која је само Богу позната. Само Бог може људску личност да преобрази – из неверника у верника. Онтолошка основа државе није никаква техника, као што говоре технократи, није ни прагматизам о којем говори Дјуи, нити је моћ, богатство, економика, као што говоре марксисти. База државе је – ЛИЧНОСТ, битије човека појединца. То је православно схватање државе.

Власт закона могућа је због тога што човек као личност има моћ да одлучује у поступцима које закон прописује као допуштене или недопуштене. Како закон важи једнако за све, он представља правду и наша химна „Боже правде“ није национална химна, него државна химна! Нашу националну химну пре би могли да сачињавају стихови Његоша:

„Бог је нама свагда помогао,
Тврда воља и мишице наше –
Друге нама не треба помоћи;
Бог нас знаде, а ми себе знамо,
Више нама не треба познанства“.

(ШМ, II, 753–757)

Све државе у европској историји, а нарочито оне које су победиле Силе осовине у Другом светском рату, удружиле су се у Уједињене нације, тако да су УН створене као велика светска организација националних држава. Неке забуне и привидне противуречности морају се отклонити при разматрању правне и националне државе.

Читава западна Европа заправо је историја националних држава, као световна историја. Национална држава не може бити привилегија нације, не може бити власт закона о праву нације и о праву оних који припадају тој нацији. Тада би националист био сваки каријерист. Тада би свако ко би хтео да прави каријеру – себе прокламовао националистом, и по професији био Србин, као што су људи када је КПЈ била на власти – „постајали“ комунисти, јер је то било уносно. Још Маркс је 1871. писао да је Париска комуна пропала због тога што су том комуном владали каријеристи, а да би се то спречило – ни највиши руководилац те пролетерске државе не би смео да има приходе веће од просечних прихода радника и не би смео да има мандат дужи од две године. Каријеристи, иначе, чине основу бирократије и упропашћују идеју пролетерске солидарности. Маркс је ту одступио од свог учења (марксизма), јер је почео да указује на – морал! И Лењин је рекао да ће партију да упропасте мангупи у сопственим редовима, мангупи који су професионално комунисти. То исто важи и за националисте.

Када би национална држава била власт оних који су по националности Срби, онда би се Србином проглашавао и онај који мрзи Србе! Национална државе не може, због тога, да буде схваћена као власт нације, јер у том случају нација не би била духовна, него интересна (политичко–економска) заједница.

За све Европљане нација је однос према смрти, као према небитију. То је, значи, један духовни однос. Однос према смрти може да буде и нихилизам, као што то проповедају немачки филозофи после Ничеа. Они су сматрали да је неко припадник немачке нације зато што је нихилист, што свој живот сматра неважним, личност небитну, па се он укључује у ту групу као неважан за величину нације у којој је он небитан.

Такво схватање нације и такво схватање припадности цркви имамо у католичкој цркви од Августина наовамо. То је презир према личности. Међутим, ми не желимо нацију у којој је презрена личност. Ни на томистички, ни на августиновски, ни на хегелски начин, ни на начин Хобса или Хајдегера.

Ако је држава демократска, ако је у њој власт закона о праву грађанина – тада тај закон мора да се врши и онда када се он врши против интереса оног који врши закон. Као плаћање пореза или војна обавеза! Без жеље да се извуче корист, што значи да мора да постоји морал. А морал је могућ само као осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Ако човек нема осећање припадности, он нема ни осећање дужности. Другачији морал историја човечанства не познаје. Ако је човек космополита, не осећа припадност никаквој духовној заједници, ако је грађанин света – он нема ни морал. Њему је лако да осуђује рат на овом тлу у коме су Срби нападнути, јер он нема никакво осећање морала, нити га интересује истина, пошто га не интересује ни морал ни морални напор којим се стиже до истине или с којим се истина исказује.

Осећање припадности духовној заједници је духовни феномен, независан од објективних околности. Зато се морал назива категоричким императивом који не долази од императива околности, већ од императива једне сасвим друге категорије, надсветовне, духовне. То је оно што Немци називају верном љубављу до гроба – и по цену смрти! У националном осећању увек постоји однос према смрти и он је битан колико и у хришћанству. Ми нисмо сабрани зато око Христа који је распет на крсту, него око Христа који је ВАСКРСАО! У католичким црквама по зидовима уместо наших фресака можемо да приметимо читав низ рељефа и скулптура који осликавају пут на Голготу, Христову патњу, и изражавају Христову патњу за људе, као да је Христос платио цену за људски грех, као да је Бог крив за људски грех – што говори о дуализму код католика, тоталном несхватању хришћанства, почев од Августина.

У ствари, ми смо сабрани око васкрслог Христа. Православна црква је тријумфална црква, црква радости, свечаности, празника. Због тога ми према смрти имамо посебан однос, другачији него што га имају католици и протестанти, који су дошли до нихилизма, да не говоримо о разним сектама у Азији или самоубилачким сектама које се код нас јављају у све већој мери. Бог је у целокупној западној филозофији, а нарочито у новој филозофији од Декарта преко Малбранша, Спинозе, Хегела, схваћен као магијска сила која читав космос држи у једној целини на окупу, при чему смо ми укључени у ту целину и из те целине се ничим не искључујемо. Стога немамо никакве слободе, Бог одлучује о сваком нашем потезу и покрету, па и о томе да ли ће нас засврбети длан! Бог је схваћен као космичка целина, као њен центар, а ми, људи – као нокти, или ко зна који и какви органи те космичке целине. Људска слобода ту апсолутно ништа не вреди, као ни људска личност. Веровање у таквог Бога, таква религиозност, заиста је сатанска. То је религиозност која негира човекову личност. Августин је говорио о двема заједницама – civitasterrena, земаљској заједници, и – civitasDei, божанској заједници, која је Римокатоличка црква на челу са папом. Та се идеја понавља и код Хегела. Обе те заједнице за Августина су законске, тако да римокатолици Стари и Нови завет разликују као два закона.

Вера је однос према битију, према личности. Веома је битно какав је то однос. Да ли је то однос као негирање личности, ниподаштавање личности у име неке заједнице, или уважавање величанства и достојанства личности као тајне човекове. Ми имамо православно схватање и однос према смрти, и према заједници, и према нацији.

Православно схватање нације битно се разликује од католичког. Ми и католици не разликујемо се само по filioque. То потиче од оних који би да разлике између Православља и католицизма порекну, умање, прикажу безвредним. Међутим, док је цела католичка историја прожета борбом за инвеституру, борбом за првенство у световној власти између папе и царева, православна историја (када је била православна!) била је прожета идејом о хармонији између Цркве и државе. Код нас нема ни говора о томе да Црква влада државом или да држава влада Црквом. Ми се држимо православног предања које је уредило (још од времена цара Константина и Јустинијана) однос између Римског права, државе и нације, друштва. Ми према тим питањима имамо став Предања, зато што је наше Предање – Св. Предање, Предање посвећено вечним истинама које ми литургијски доживљавамо у Христу и апостолима. То Предање има вечну основу и због тога се ми и држимо тог Предања.

Однос између Цркве и државе одређен је на нашим Васељенским саборима на које нас упућује и Св. Сава у својој чувеној Жичкој беседи. То Предање је наша историјска свест. Према томе, наша историјска свест је исто што и Св. Предање – свест о Св. Предању. Наша историјска свест не може бити ништа друго него православна вера. Друкчије је и немогуће имати историјску свест, јер историја је континуитет. Историја је оно што је остало исто у постојању и опстанку једног народа, што се није изменило од времена Св. Кирила и Методија, односно Св. Саве, када смо као нација постали пунолетни, способни за самосталност, без мајке Византије, са својим домом. Историјска свест је свест о тој непрекидности и она је могућа искључиво као Православље. Због тога се Православље и не разликује од историјске свести.

На Западу се историјска свест битно разликује од хришћанске вере. Зато је и могуће да ту историјску свест диктирају филозофи који на крају завршавају у нихилизму и атеизму и отворено, непосредно као антихришћански. Историјска свест код православних народа, у аутентичним нацијама које су рођене из Православне цркве – не може да се разликује од православне вере или од Завета. Ми смо историјски народ колико смо заветна заједница. Кад нисмо заветна заједница, ми престајемо да бивамо историјски народ, ми нестајемо из историје, и нормално, стапамо се са суседним народима, или са Хрватима, или са Шиптарима, или Мађарима, или Аустријанцима.

Тако имамо мноштво наших породица, као што су Црнојевићи са Цетиња, који су у Аустрији Черни, иако су дошли као великаши са патријархом Црнојевићем, незадовољни стандардом у коме су се нашли, живећи по земуницама (Аустријанци су им као јунацима нудили чинове, под условом да пређу у католичку веру) – прихватали би ту понуду и постајали Черни. У Италији је та породица добила име Нери, у Немачкој – Шварценберг. Оног тренутка када напушта веру – човек се стапа са другом нацијом и обратно.

Ми веру не можемо данас да бранимо ако нисмо заинтересовани да очувамо и одбранимо нацију која је у себи чувала ту веру. Не можемо поштовати веру, а не поштовати личност и њено осећање припадности. То је наше Предање које је исто што и историјска свест.

Само Православље је хармонија између Цркве, нације и државе као власти закона. Дакле, Цркве као верске заједнице, заједнице по Св. Духу, по осећању вере, нације као заједнице по историјској свести, свести о континуитету и – државе као правне заједнице, власти закона, у којој сваки држављанин мора да има једнака права. То значи, ако нам се догоди да нас Шиптари на тлу Србије бројем надмаше – биће то њихова држава, и ми ћемо морати да будемо у сагласности и са том државом. А како смо кренули, и та нам опасност озбиљно прети.

Православље је душевно здравље, хармонија, склад. Болест је једна врста сталног унутрашњег напада и напона, распетости, одсуство смирења. Болест је борба коју душа не може да издржи, раздире се као хаљина. Православље је, опет, хармонија између правне свести у човеку, националног осећања заједнице и осећања морала, и осећања вере као љубави према Христу. Само у љубави према Христу у човеку може да се јави и одржи тежња да буде сличан Христу. Кад неког волимо, желимо да му будемо слични, да се с њим поистоветимо. Само у љубави према Христу ми тежимо поистовећењу са Христом, тежимо христоликости, хармонији у личности, складу небеског и земаљског, божанског и човечанског, хармонији двеју природа у једној личности, складу између вечности и времена смрти.

Патриотизам је човекова способност да изиђе из временског оквира свог смртног живота, и да делује за своје потомке или генерације које долазе после њега, иако нису том човеку никакав род. То је способност човека да сади маслину која ће прве родове дати тек после педесет година, када тог човека више и не буде. Међутим, тај човек се радује што ће те маслине неко брати! Та способност човека да изиђе из себе је отуда што ношена Св. Предањем потиче од способности човека да се у тој трансценденцији поистовети и са прошлим генерацијама. У том поистовећењу са прецима препознаје се његова моћ поистовећења и са потомцима, а то значи – са сународницима, људима који нису исто што и тај човек сам. То није метафизика, то је духовна моћ коју је открио Христос својим поистовећењем са човеком, као и Литургијом као поистовећењем свих са литургијском заједницом. То није метафизичка истоветност негирања личности, већ потврда личности у њеној моћи да остане што јесте, а да се поистовети са неким другим!

Заветни патриотизам је осећање тријумфа, празничности, свечаности, среће, озарености. Нема у себи ничег агресивног. То није западна агресивна нација. Запад се боји национализма зато што зна нацију као агресивну метафизичку заједницу, као заједницу моћи у такмичењу за првенство света. И када се код Срба појавила свест о нацији, они су се под утицајем искуства са нацизмом те свести – уплашили. Они за другу нацију не знају, осим за агресивну. Не можемо због тога да их сматрамо кривим, јер педесет година ћути Православље и не говори о томе шта је вера. У време када се јавио протестантизам, Византија је већ пала.

Мојсијевих десет заповести нису Божји по садржини. Исте заповести има и Римско право које је Јустинијан озаконио, кодификовао, укњижио. Тих десет заповести Божји су по томе што човек не може те законе да поштује ако не осећа потребу да их поштује, као дужност, а то осећање дужности не може да има ако нема осећање припадности заједници коју је Бог одабрао као своју, ако нема осећање припадности заједнице са Богом! То је осећање о коме човек не одлучује (као што одлучује о поступку да поштује закон), то је осећање у човеку које ствара Бог. То је духовно осећање припадности духовној заједници. Због тога Мојсијевих десет заповести имају духовни смисао, мада је њихова садржина рационална.

Без духовне заједнице нема моралног осећања. Без моралног осећања нема ни осећања дужности да се поштују закони, а без тог осећања – закони су само празно слово на папиру које нико неће да поштује. И поред најбољих закона ми можемо да имамо мафију која потпуно влада – уколико нема осећања морала! Један модерни филозоф, Попер, то не схвата и сматра да ће држава бити стабилна ако јавност контролише државнике, било рђаве или некомпетентне, и да је та контрола једина гаранција стабилности државе. Питање које се ту поставља је – ко ће да контролише оне који управљају, ако су сумњиви? Ко да гарантује да нисмо сумњиви ми који контролишемо? Ко ће нас да контролише? Постоји само једна контрола, и то самоконтрола – морал! А та самоконтрола могућа је само као осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Према томе, немогућа је контрола ако немамо живу националну заједницу, православну заједницу. Било је периода када је то национално осећање било живо и то је била једина права контрола. Данас имамо такве медије, такву штампу и такво невероватно лагање, да је све постало роба, чак и савест. Демократија никако не може бити гарантована контролом над онима који управљају, јер нас они могу преварити тако да их ни на који начин не можемо контролисати. Поперове представе о свемоћи демократије су превише наивне, као и представе Фукујаме који говори о либерализму без нације. Данас када САД руше националне државе, руше нације, Фукујама говори о Платону и његовом ставу да филозофи треба да буду државници. Међутим, Платон не говори о полису–држави, већ о политеји – духовној заједници, а духовна заједница нема власт. Платон отворено каже да грађани могу да зарађују колико ко год хоће и може, али да својим богатством нико не може да припада политеји, тј. духовној заједници. Филозофи који треба да владају, односно, по Платону, да буду законодавци, треба да буду без имовине, чак и без породице, као монаси у Православљу! Платон не говори о филозофима као о онима који владају, већ као о законодавцима. Уосталом, уставе ни данас не пишу посланици, који могу да буду и неписмени, већ професионални правници који добро познају закон и устав.

Национална држава је држава која је стабилна под условом да њено функционисање као правне државе контролише нација са својим националним осећањем. Ако те нације нема (јер држава и треба да се простире у границама живота те нације), ако се изгубила национална свест – ни држава не може да буде стабилна. Може свако у њу да се умеша и да њен грађански рат претвори у рат међу новоформираним државама, као што се и догодило код нас.

***

Читав свет и УН осудиле су Немачку због хитлеризма, а не због Другог светског рата. Осуђен је њен антисемитизам, али не и србофобија.

САД, практично, желе да обнове Аустроугарску у јужној Европи, односно, желе да обнове немачко схватање уређења Европе, однос Запада и Истока, и то једном границом која као бедем стоји пред Русима и онемогућује Русе и Православље да иду на Запад. Због тога САД и осуђују нацију која се противи обнови аустроугарског схватања Европе.

Ватикан је одувек ценио Аустроугарску као главни ослонац своје европске мисије. За Ватикан је Беч био света монархија, а бечки цар је био „његово апостолско величанство“! Бечки цар је за папу био апостол! Дужност Аустроугарске монархије била је апостолска – да шири римокатоличку веру коју су једино сматрали легално хришћанском. Бечки цар био је штит и копље Ватикана. Аустроугарска је била крсташка формација Ватикана.

Због тога Ватикан није допустио Италијанима да формирају своју националну државу, мада су још у XV веку имали толико ренесансних полиса (градова–држава), да је у сваком од њих било више интелектуалаца него у читавој осталој Европи. По култури, ренесансна Италија била је способна да формира државу моћнију од било које друге, али је папа био још моћнији и није допуштао да се формира италијанска национална држава, јер су једини папин ослонац били – Хабзбурзи. А били су Хабзбурзи, зато што су у Беч дошли као шпанска династија. Када су Арапи и ислам били из Шпаније коначно протерани (1492, када је и освојена Америка!), Хабзбурзи су постали први владари те Шпаније и под круном Хабзбурга налазио се свет, царство у коме „не залази сунце“ – јер се простире од Јужне Америке и Мексика до Индије. Било је то шпанско поморско царство. Шпанија је била најмоћнија светска монархија, а њени владари су били Хабзбурзи, чија једна грана задобија власт у Бечу, са задатком да брани средњу Европу од Турака и да освоји Балкан за папу. А то је апсолутно искључивало признавање Срба…
1995.

Жарко Видовић, ПРЕДАВАЊА, 1995.

Жарко Видовић, ЛУЧА МИКРОКОЗМА – СПЕВ О ЉУДСКОМ ПАДУ

Луча Микрокозма је спев о људском Паду (Греху, бачености човека и узроку те бачености у свет, у земаљско царство).

Историја почиње људским Падом. Не божанским стварањем, јер тиме почиње постојање (битије) створеног, а историја тек са људским Падом. Тек са тим Падом. Зато се у Библији људски Пад описује на самом почетку – не Стварања света, него – историје (земаљског царства). Пре Пада је Небеско царство (битије у Небеском царству) и после Спасења (која је Спасење од Пада!) је опет Небеско царство! У међувремену, између две пуноће битија је Историја (време, свет, изгнанство, пад) као човекова лишеност, отуђеност. Суштина историје је та ЛИШЕНОСТ! Наравно, оно прво се од другог разликује: прво је пре искуства, друго изнад и после искуства и упркос искуству. Као што се, поређења ради, дечја наивност (без искуства) разликује од наивности коју има или постиже уметник и поред искуства и упркос искуству.

Али шта је људски Пад? Чиме је он изазван? Шта је то човек учинио? Учинио не случајно или омашком, него учинила сама битна природа човека! Шта је то човек учинио самом својом битном природом коју наслеђујемо и стичемо самим рођењем? Шта је то човек учинио?

Најчешћа је она предрасуда да је Грех у сексу и секс у Греху. Површна мисао прихвата затим ту предрасуду, шири је даље и умножава, што тој истој површној мисли омогућује да лако и у складу са самом собом, тј. површно, „апсолвира“ читаво хришћанство. Па се онда поставља питање: зар је Христово васкрсење – а оно је спасење од Пада – било једини могући начин да се уклони тај Грех, Пад? Зар је смисао Васкрсења (спасења) у томе да се уклони грешност секса?

Очигледно је да појам Пада, као почетка историје човека и земаљског царства, треба осмотрити и растумачити с гледишта КРАЈА, са гледишта Христа. Јер тек Христос је објашњење тајне Пада. Да није Христа, људи не би никад ни сазнали да су пали. Представа о паду као сексуалном чину или као неком кршењу забране – уопште није представа о Паду. То је представа о нечем другом, површном, за шта не би била ни потребна појава Христа. Приказујући Грех као сексуални чин (и сексуални чин као Грех), теолози (вулгарни теолози) желе да учине сувишним Христа. Јер ако Пад није нешто од чега људе може да спаси само Христос – отеловљени Логос који је распет (Бог кога убијају људи), а онда васкрсли Логос – онда је појава Христа сувишна, непотребна чак и РЕЛИГИЈИ!

У Паду се, међутим, не ради о неком сексуалном прекршају Прародитеља, нити о простом кршењу забране, него о кршењу којим је човек хтео да убије Бога или да узме учешћа – причешћа са Сатаном – у побуни и убиству Бога! Тек Христос је – и то својом смрћу – открио у чему се састоји Пад људски! Но Христос је, откривши човеку тајну Пада, донео човеку и спасење од Пада: Васкрсењем!

Христос је открио да се Пад састојао у покушају богоубиства, тј. у жељи човека да убије Бога. Човек није био свестан своје жеље ни тога да је у његовој жељи за „спознајом Добра и Зла“ (у вери да су подједнако божанствени и божанства и Зло и Добро! у дуализму!) битно било управо то да је тежио убиству Бога! Да се то не би догодило, да човек заиста не би и потегао свесно на Бога, Бог човека изгони из Небеског царства.

Прогнан у земаљско царство, човек је, међутим, ЗАБОРАВИО и зашто је прогнан, зашто је БАЧЕН, шта је учинио и шта је хтео да учини кад је био у Царству небеском!

Заборавивши то – и сву своју духовну природу која је духовна чак и у злу! – човек уопште није могао да се снађе.

Долази Христос да га подсети: хтео си да убијеш Бога, па и сада кад тражиш Бога треба да Ти буде јасно шта си хтео и зашто си од Бога одвојен. То хоћеш и сада. Доказ?

Човек пружа доказ: и овај пут човек убија Бога, распиње Га! И Бог умире.

Али и васкрсава, јер Бог је по томе Бог што је изнад смрти, по томе што смрт није божанство, те Бог може да је савлада! А човек – у свом дуализму, тј. у вери да је и Зло божанство (да је и смрт божанство, као и Бог, Добро!) – и даље верује да оно што је убијено, па ма то био и сам Бог, не може васкрснути, не може бити јаче од смрти. У дуализму, наиме, човек ипак верује да је врховно и једино божанство – СМРТ!

То је цела порука хришћанства (о Греху, о дуализму).

Хришћанство, дакле, није пуки „библизам“. (Библицистички су и јеврејство и ислам и многе хришћанске јереси.) Напротив, Библија је схватљива само кад је протумачена (и превазиђена) хришћански, тј. кад је почетак (Пад после Стварања света) протумачен КРАЈЕМ, васкрслим Христом.

Хришћанство је на тај начин исто што и „христоцентризам“: све се објашњава Христом и само Њиме. Он је једино објашњење свега, па и Пада (Греха), и Старог Завета, и целе Библије.

Ако Бог, који је убијен (као Христос на крсту), не може да васкрсне, онда је смрт јача и од Бога. Ако је смрт јача и од Бога, онда Бог није Бог. Тако Христос открива да је у дуализму – вери која је зачета Падом (вером да су и Добро и Зло божанства) – заправо вера у само једно божанство: Смрт. То божанство је Зло. Сатана је причешћем човека у тој вери (са Дрвета спознаје, тј. вере Добра и Зла) хтео да човек верује у Смрт као саму основу БИТИЈА! И свега тога (и дуализма, и Пада) човек постаје свестан тек са Христом.

Ништа од свега тога не би било јасно кад крај (есхатон, који је у Христу, омега) не би био истоветан са почетком (архе). Права садржина Пада се открива тек Спасењем. Ко не разуме Спасење, не разуме ни Пад. Нема ни појма о Паду.

Пад је чак нешто тако страшно да човек не би имао ни снаге да се с њим суочи кад му (човеку) не би у истом тренутку кад се суочава с Падом било дато и СПАСЕЊЕ ОД ПАДА.

Да дамо једно поређење, слабо, али довољно да побуди човека на мисли дубље од овога: ако човек болује од страшне и неизлечиве болести, онда му је боље да о тој својој болести нема ни појма. Саопштавати човеку да болује од болести којој нема лека и којој ће подлећи сви његови потомци (и да их неће ни имати) – то може само Сатана. Он воли истину те врсте, која убија. Тако Сатана наводи човека на „Спознају“ (како каже Библија, а мисли при томе на веру) Добра и Зла. Али Исцелитељ долази да излечи и ми сазнајемо да смо боловали од неизлечиве болести тек пошто смо већ излечени, те сад само НАКНАДНО осећамо страх од оног што је могло бити а од чега смо спасени.

Можемо сад додати само још толико да је ово ХРИСТОЦЕНТРИЧНО тумачење Пада (из Спасења) и свести о Паду (тек из свести о Спасењу) ЛИТУРГИСТИЧКО православно тумачење или, како би то рекао Киркегорд, „грчко“. Киркегорд је изражавао презир према „грчком“ тумачењу Пада, а то тумачење му је ипак било непознато. Он каже, у Појам стрепње (лит. 2. – стр. 24), да „грчка црква није дошла још ни до појма о наследном (првом) греху и назива га прародитељским“.

Христос је, дакле, човеку – спасавајући га! – открио да је Пад у човековом настојању да УБИЈЕ БОГА! А да то настојање води човека – и не само човека (човечији род, genus), него и читаву планету – у пропаст, то искрсава у свест тек са модерним појавама загађивања и уништавања природе.

Убити Бога. „Убићу Бога у Теби!“, „Убићемо Бога у вама!“; револуција као чин „јуриша на Небо!“, као „метафизичка побуна“ о којој говори и савремена књижевност; „уништење трансценденције“, одрицање од ње (од Небеског царства) итд. – то је садржина Пада (Греха) и узрок томе што се човек у овом свету осећа као БАЧЕН у њега.

Жарко Видовић, ЊЕГОШИ КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ

Жарко Видовић, ОСВЕШЋИВАЊЕ

Најдубље могуће људско збивање је ОСВЕШЋИВАЊЕ: то је оно збивање у којем нам тек на крају бива јасно шта смо желели и чинили у почетку. Човек је и у почетку знао, али није био свестан да зна. Почетак је садржавао у себи оно што ће се тек на крају показати ЈАВНО, доказати показивањем. Зато се каже: „Омега показује шта је било алфа“; крај показује шта је било у почетку; кад се Логос отеловио (показао се у омега), рекао је: „Ја сам алфа и омега“.

То збивање је, дакле, потпуно у складу са збивањем ОСВЕШЋИВАЊА. Али то збивање показује још нешто: да је освешћивање битно људско збивање зато што је „предмет свести“ – а то је искуство или сазнање којег морамо постати свесни – дат ПРЕ ОСВЕШЋИВАЊА. Другим речима, спознаја настаје пре свести о њој. То значи да настанку знања, спознаји, није потребна наша свест. А то је и нормално, јер иначе дете не би могло ништа ни сазнати, никога упознати, научити говор, стећи искуства. Не би било спознаје кад би свест била услов спознаје! Па ипак, ми реч „свест“ и реч „спознаја“ (знање, искуство) користимо као да је свеједно која се од појава (означених тим речима) јавља пре.

Дакле, битно људско збивање је освешћивање. А човеку за стицање спознаје није потребна свест. Али му је потребна свест за то да „зна“ – да буде свестан! – ШТА ЈЕ САЗНАО, да буде свестан искустава које већ носи у себи и које је стекао пре свести О ТИМ ИСКУСТВИМА. Ако све то имамо на уму, онда је јасно да спознаја (и онда знање и искуство) има сасвим другачију природу од свести. Остаје, наравно, отворено питање како се стиче знање! Свести је потребна слобода – човекова моћ да одлучује о својим поступцима, па и о поступцима провере свог искуства или о поступцима покуса – а спознаји НИЈЕ ПОТРЕБНА слобода.

Уверен да (у својој „Логици“) описује кретање Апсолута све до момента кад Апсолут, коначно, „у човеку постаје свестан самог себе“ (или, како се у Енгелса каже: кад „у човеку природа постаје свесна сама себе“), Хегел заправо описује човеково ОСВЕШЋИВАЊЕ. Ако тражимо „реални модел“ са којег је Хегел могао, као са „објективног духа“, да отчита своју филозофију (јер он је, како сам каже, није „измислио“) – онако како је класични сликар сликао по реалном моделу – онда „реални модел“ Хегелове филозофије (тобожње спознаје Апсолута) можемо наћи једино у феномену човековог ОСВЕШЋИВАЊА. Не у природи или у историји. Хегел чак није морао бити ни свестан да је „реални модел“ његовој филозофији феномен човековог освешћивања. Као што заправо није ни био свестан, јер се у његовој филозофији не поставља питање како је то могуће да се у човеку знање јавља пре свести (о томе истом знању). Зато је Хегелова филозофија тачна слика људског освешћивања – уколико тачном можемо назвати слику (филозофију) у којој се питање настанка искуства (знања, пре свести), као предмета свести, ни не поставља!

Битно у Хегела је следеће: на крају свог „путовања“ Апсолут је тачно оно исто што је, по својој садржини, био и у почетку, пре „путовања“, а разлика је само у томе што сада, на крају, Апсолут бива и СВЕСТАН да је исто, да је већ на почетку имао све што и на крају, само што на почетку тога није био СВЕСТАН! Тако Бог „у човеку“ постаје свестан оног што је (Он, Бог) био, без свести о томе, и у почетку, пре настанка природе и историје (човека). У освешћивању се не мења садржина, него њено стање: она (садржина) сада није успавана, него будна, није у мраку, него је осветљена. Зато се при освешћивању збива само то да се Апсолут „вратио самом себи“, те је сада свестан да је све у њему, да ништа сем њега самог – па ни природа, ни човек (ни историја) – није истоветно с Њим (Апсолутом), те да је Он (Апсолут) истоветан једино са самим собом. То је самоистоветност Апсолута, али сада, на крају освешћивања, и СВЕСНА самоистоветност. Циљ стварања света је самоосвешћивање Бога! Човек и свет постоје да би помоћу њих и у њима Бог постао свестан самог себе, свестан да Он није ни природа ни човек! Понављамо: Хегел је дао слику човековог освешћивања, мада је ту слику „објективисао“ у некакву слику историје космоса, реалног збивања, у уверењу да је „рационално“ (тј. свест) исто што и „реално“ (тј. знање о свету).

Немогуће је, наравно, говорити о Хегелу као ХРИШЋАНСКОМ или из хришћанства насталом филозофу. Јер, по хришћанству, Бог није стварао свет да би посредством стварања постао свестан себе, нити је са Христом човечанству дат доказ да Бог јест Бог зато што је свестан – тек у човеку свестан! – да није човек! То су логички парадокси до којих је Хегел дошао логично, јер су ти парадокси били (несвесно) садржани већ у полазишту његове филозофије „господара и слуге“: своју суштину потврђује и себе доказује само онај ко влада, ко је господар, те је и Богу – кога Хегел схвата као МОЋ и ВОЉУ ЗА МОЋ – потребан слуга без којег Бог не би био свестан себе.

И хришћанство тумачи целу Библију као освешћивање. Али освешћивање није исто што и спознаја (којом настаје знање, искуство, предмет свести и освешћивања). Осим тога, Бог не постаје себе свестан тек у човеку и тек на крају, него „у почетку бјеше Логос“ (тј. свест, сабраност, Слово, словесност), „Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог“ (Јован 1, 1), па онда још наглашено:

„Он бјеше У ПОЧЕТКУ у Бога!“ (Јован 1, 2)

И да није било те свести – у почетку! – ништа не би могло настати. „Све кроз Њега (Логос, Слово, Свест, Сабраност) постаде, и без Њега ништа не постаде што постаде“ (Јован 1, 3). Дакле, не само знање, него и свест о знању је била у почетку. Али само у Бога. Не у човека који је карактеристичан по томе што му се свест о знању јавља ПОСЛЕ стицања знања! (Иначе, дете, које нема свести, не би могло ништа да научи!)

Све ово говоримо да бисмо указали на значај оног питања постављеног у Додатку 1: „Али којим путем да кренемо?“ Да ли од Луче Микрокозма ликовима двојице игумана или од тих ликова натраг, ка почетку, ка ЛМ? Којим путем, од почетка крају или од краја почетку? О каквом је ту освешћивању реч и чега то треба да постанемо свесни кад тврдимо да су ликови двојице игумана оличење ЛМ?

Кад човек замишља да се у свом освешћивању креће од алфе ка омега, од почетка крају, од „Ништа“ ка „Свему“, онда уображава да је Бог. А заправо човек тек на крају постаје свестан оног што је било (и што је чинио и за шта се одлучио) на почетку.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ

Жарко Видовић, НЕЗНАНИ ЈУНАК

Анонимус је и незнани јунак: признање од Бога – које ми тајно осећамо над гробом јунака и у побожном помену – признање је од Оца, признање Небеском народу. Добивши такво признање, он не може тражити више никакво ниже признање, као признање света, људи или народа. Он има признање Небеског народа којем је глава и Отац сам Бог!

А ми се „убисмо“ од таштине (ништавности) јавности и јавних признања, која су ништавна према тајном признању какво је дато Незнаном јунаку, јунаку нације. (Појава Ј.Б. Тита је негација Небеског народа, Бога, Незнаног јунака српске историје!)

Али ми данас живимо у паклу таштине, индивидуализма (уверења које на врх вредности, не схватајући личност, ставља особу-индивидуу).

Тако имамо још увек „народне хероје“ (с надимцима као „Јаруга“, „Мали“, „Громовник“, „Брка“, „Ђаво“, „Пинки“, „Штета“, „Сељо“, „Чича“, „Фића“, „Крцун“, „Спадало“, „Наказа“, „Накарада“, „Брадоња“, па чак и „Кљако“, а, веровали или не, и ,,Бало“ …).

А личност, човек као личност, није то пред људима, него пред Богом. Дакле, то је и кад је сам, без сведока (Бог му је сведок!), без јавности, тајно, без јавних и световних признања, пред Својом Савешћу, у отпору Злу. И баш кад је сам, без сведока и помагача, сам, у пуном идентитету, тј. идентитету којим је личност, тада има и умно чувство – којим осећа припадност заједници (у коју је људе окупио и окупља Логос, Христос); осећа тада и морал, и историју, стално присуство предака и изгинулих сународника.

93-98 … Писма из рова: траже … шта? Тајну личности човекове? Тајну љубави?

А личност и љубав су у овој цивилизацији (тј. из ове цивилизације) несхватљиви: овој и оваквој цивилизацији нису потребни, јер ово је цивилизација такмичења, конкуренције, права заснованог на победи, на надмоћи, успеху на тржишту. Срећа је аутентично „буржоаска“ тј. зависи од успеха на тржишту или у било којем другом супарништву. Основа среће је надмоћ. И личност се тумачи као надмоћ. И господство као новчана моћ (Јаштрц): „Ако немаш новаца, не можеш бити господин!“ Буржоаско је крај аристократизма.

Али цивис није буржоа, него аристократизам човека (свеједно да ли интелектуалца, банкара, сељака, радника, итд.).

„Писма из рова“ (из рата):

Они, НАТО или Европа, у савезу са „унутрашњим“ непријатељем (комунистичком једнопартијском влашћу) пусте нас да победимо (Хрвате, Муслимане, Шиптаре), а онда нам ту победу одузму и тако нам рат за победу (ослободилачки рат) учине бесмисленим. Учине нам бесмисленим и сам отпор, одбрану од нападача.

А то деморалише далеко више него да су нас непријатељи, агресори, поразили.

Тако су антифашизам Срба (од 27. марта 1941) учинили бесмисленим: предали нас СССР-у, Црвеној Армији, Титу, 1944.

А онда настаје американизација. Она је прво обесмислила европску историју, а онда и наше покушаје да у ту историју унесемо Завет као изворно начело (медитеранско, приморско начело европске историје, а заправо грчко-византијско).

27 … Та наша панонска жал за медитеранском хармонијом, морем: из Ердабова у Милочер, Будву, Бар … а онда из Бара у Ердабово (јер завет медитерански сада је ипак тамо, у Ердабову).

Наша, српска историја обесмишљена је већ тиме што њен извор (почетак-почело-начело, прâст) тражимо у оружаном усшанку, у 1804. години, како то стоји у грбу у свечаној дворани САНУ: „1804-1941“, 7. јул!

99(=71) … (Песма на стр. 71. и 99)

Одсјај Медитерана у оку Брђанке
У трептају трепавица жижа смисла

…

Одсјај Медитерана у оку Панонке …

А Писац не зна шта је почетак (почело и праст), а шта крај (смисао, есхатон); али слути да је то Православље: „Православље долази са Југа!“

Песма подражава тон неизвесности, али и слутње: боље неизвесност која обећава и наговештава, него извесност бесмисла, индивидуе.

У томе тону неизвесности (нејасноће) годи наговештај смисла, који – с обзиром на то да нас је година 1989. изненадила, затекла неприпремљене – тек почињемо да тражимо, и то натерани да тражимо ако и нећемо. (Тера нас НАТО, Америка, Европа, презир Света). Личност јесте тајна већ и по себи, и без ове ситуације, али морамо бити непоколебљиви (само вером, упркос неизвесности) у тражењу Истине. (Јер, и по Платону, само храброст – врхунска врлина мудраца, ума који служи Добру – награђена је приступом тајни.)

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА

Жарко Видовић, ЛЕСТВИЦА У ЧОВЕКОВОЈ ЛИЧНОСТИ

Цивилизације нема без заједнице (осећања заједнице).

Заједнице нема без морала (осећања дужности према заједници).

Морала нема без личности (која је свест о слободи, о смрти и лепоти).

Личности нема без истине битија.

Истине о својој индивидуи као довршеном бићу, нема без птохос-а (тј. свести човека да му недостаје трансценденција, надбитије, Бог).

Истине битија нема без свести о Злу. (А Зло није од Бога, него од нас. Истина битија зна да Зло није у битију које је створио Бог). Истине битија нема у гностицизму и дуализму (које Ћосић – противно Његошевој ЛМ – излаже у Бајци, као „традиционални“ лик човека револуционара, савезника „лепог Сатане“ у побуни против Бога).

За ту истину битија је нужна свест (свесно искуство трансцендеиције).

Круг се затвара! Почиње трансценденцијом, па онда: сећање на њу, осећање лишености, итд. И то је завршеност истине. То је лествица (хијерархија) у структури човекове личности.

Она се онда огледа у цивилизацији, као творац и покретач цивилизације, историје.

Тако је цивилизација и могућа (по Платону!) – само као огледало тајне, и то тајне човекове личности.

А та тајна је хармонија са Богом, са Небеским царством, као хармонија Бога и човека у Богочовеку, Христу (а не побуна „лепог Сатане“, и револуција).

Логос је сабор, сабраност битија и надбитија, као и Тројице (Љубављу) у Христу!

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА