Жарко Видовић, О УМЕТНОСТИ

Сусрет уметности и личности могућ је само у истини битија: само у томе сусрету се отвара тајна личности да проговори језиком који тада (у својој преображености) значи уметност. То није сусрет у некој обичној истини (тачном обавештењу о неком збивању), него у истини битија.

Уметност извире из тајне која је тајна саме личности. Уметност је говор те тајне. Она даје знакове истине битија, јер се та истина крије у личности, а открива се само духу (духу уметности, поезије, трагедије, свештене поезије вере). Али личност је тајна која неће да буде ,,сама пред Богом“, него хоће да има и свој јавни живот.

Уметност је јавни живот личности која при томе, самом уметношћу, чува своју суштину, своју самоистоветност, своју тајну.

Тежња личности да њена тајна (њена суштина) буде објављена, тј. показана – та тежња се изражава уметношћу, показује се као уметност. Али то је тежња личности да њена тајна (њена суштина, сама она, личност) буде објављена – не да би тиме била поништена, ,,раскринкана“, бачена као ,,бисер пред свиње“, него – да би била слављена и прослављена. Личност у уметности чува своје достојанство стидом који нам је познат као ,,мера“, ,,укус“, ,,стил“, ,,предање“ (,,традиција“). Али та мера и стид нису страх човеков за своје достојанство, него чедност (,,наивност“) вере да ће сви у делу уметности уживати исто колико и у томе достојанству уметника.

***

Уметност, дакле, тежи стварању једне заједнице која неће значити негацију личности, него, напротив, слављење личности у њеној тајни и достојанству. Уметност неће да ,,упозна човека“ како би над њим стекла моћ. Уметност није знање које је ,,сила, знање је моћ“, него смисао за тајну до које се човек уздиже њеним слављењем. Уметност тако тежи заједници сасвим другачијој од метафизичке (било да је то метафизичка заједница тела, интереса, рада, права, установа, језика, обреда или било чега другог!).

***

Уметност, дакле, неће ,,егзистенцију“ која би значила само бежање од заједнице, само негацију заједнице: природно, јер философија егзистенције не зна за заједницу другачију од метафизичке (од заједнице која је негација истине битија у личности); не зна за МИСТЕРИЈСКУ заједницу!

Тежећи свом јавном животу (баш онако како то показује позориште, показујући тиме суштинску тежњу саме уметности), уметност неће да издвоји личност у њен усамљени сусрет са Богом (,,сам пред Богом“), ни у суочење са истином битија без сведока!

Уметност тежи стварању (тачније: настајању, догађају, благодати) мистеријске заједнице.

Зато Кјеркегор – тежећи да ,,религиозном егзистенцијом“ превазиђе и естетску и етичку – није успео да изрази ни истину уметности (поезије којом је хтео да се само послужи), ни истину битија.

***

Човек не може издржати сусрет са истином битија ако при томе нема могућности да (смислом битија) превазиђе и истину битија и само битије. Или ако бар нема наду у могућност таквог превазилажења, доспевања у надбитије. Уметност је не само превазилажење, него и неодољива потреба човека да радост тога превазилажења подели са другима у моментима уметничке (пред-мистеријске) заједнице. Та заједница је истовремено и јавни живот уметности, и сведок несумњиве тежње човека ка истинској, потпуној мистеријској заједници.

А суочење са истином битија је неопходно зато што се само у томе суочењу (у тој и таквој егзистенцијалној бојазни) јавља и неодољива потреба за духом (надбитијем), и уметност, и њен јавни живот.

То суочење са истином битија чини саму скривену трагедијску суштину (и садржину) уметности.

***

Уметност тежи јавном животу слично Логосу (Слову) који тежи отеловљењу, како би и човек постао словесан (сличан Слову).

Логос је, наравно, тајна којом Он никако није исто што и Његова отеловљеност (видивост тајне као иконе). Зато је веома лако да Отеловљени буде и понижен, а да при томе тајна не буде постигнута!

О Свевишњи Творче непостижни,
Твар Ти слаба дјело не постиже
                         (Твоје слабо створење…)
Само што се Тобом восхићава! (ЛМ, П, 141-150).

и тим восхићењем, слављењем тајне, настаје мистеријска заједница, у којој личност није понижена (као у метафизичкој, која ,,схвата“ негирањем тајне), него прослављена.

Логос се, дакле, не отеловљује да би био понижен…

…мада је био баш понижен! понижен најсрамнијом смрћу. Јер таквом смрћу, распећем, на крсту, умирали су они који су том смрћу требали да буду пред читавим светом понижени, савладани, као разбојник, као побеђени рвач, положен на леђа и раширених руку, сав у знаку предаје, разоружаности и поражености. Друштвене величине, римски домаћини, витезови и сл. умирали су набијајући се на мач, слично као у јапанском ,,хари-кири“. Робови су, ако се побуне, умирали на крсту, чиме се коначно и ,,заувек“ утврђује пред читавим светом њихов ропски положај. Но Христос је, упркос смрти на крсту, прославио и крст, и Себе и човека: васкрсењем!

Логос, највећа могућа Тајна за човека, отеловио се, дакле, да би био објављен у слави; да се Његова тајна, недоступна разуму, слави како једино и може бити слављена и схваћена: ,,восхићењем“, литургијом, мистеријском заједницом.

Жарко Видовић, ОГЛЕДИ О ДУХОВНОМ ИСКУСТВУ, (Четврти оглед, Знакови истине битија, одломак), Светосавска омладинска заједница, Београд, 2014.

Advertisements

Жарко Видовић, ИВО АНДРИЋ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ

У правој поезији живи предање. (Сезан је рекао: у уметности чак и њена револуција, у њој, служи само томе да спаси, обнови и освежи традицију!). Кад низ поетских дела говоре из истог предања (што их све сврстава у исту националну поезију), онда је довољно једно дело, па да Вас она подсети на сва остала и сва их дозове. У дубини својој дела једне националне књижевности се не разликују, мада тај ,,исти тон“ (исту поруку) може човек да разабере само слухом и осећањем (не мишљењем и поимањем, тражењем заједничког именитеља који би био и садржитељ). Порука Завета је иста: од песме Пропаст царства српскога до Његошеве трилогије (Луча Микрокозма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали). Онда је наишао период неког чудног осећања сигурности у којем, као у некој навици или плитком оптимизму, нисмо били ни свесни да се та порука Завета више не чује. Нису је чули чак ни такви песници као Црњански, Растко Петровић, у време кад је, заједно са Чајкановићем наша књижевност Заветом сматрала и називала метафизички култ страсти и смрти, конструисани и учени универзитетски неопаганизам (у тзв. ,,Видовданском култу“ хероја, атентата, државних удара, устанака, рата са јачим, оног што и сам Ђаво из Тестамента описује као нашу лудост).

Први је у нашој поезији (прозној) осетио Иво Андрић тај култ: као изопачену осећајност људи који живе у Проклетој авлији, где се верује у немогуће и не види оно што боде очи. Тамни вилајет. ,,Свијет је овај тиран тиранину“. ,,У ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови“. И тек кад смо овај други рат могли да сагледамо – не под утиском силине и страхоте доживљаја у којима нема и не може бити места за сабраност и самоспознају, него тек у смирености успомена и сећања, дакле, са дистанције – оспособљени смо да чујемо и тихи (али упорни и као ритам песме ћука, стални) зов Завета: неки међу нама као песници (стиховни, драмски, прозни), а ми остали као читаоци. Мора се рећи: први је ту стваралачку смиреност и сабраност осетио Андрић: што је писао и то могао још за време рата, то сведочи само о његовој генијалности! Њему за дистанцију није било потребно време, јер велики песник живи ван времена. Но сада већ и ми можемо да чујемо поруку Завета. Покушаћу да је искажем:

Сам Ђаво може да вас наведе да – у историјским збивањима – будете фантасти, утописти, тобожњи донкихоти, лудаци који историју схватају као могућу промену самог битија, свега постојећег, промену у самој његовој суштини. Кад то покушате, нећете успети, а страдаћете узалуд. Немојте се чудити ако вас напусте чак и они који су вам се с почетка дивили: остаћете сами, јер ће сви они који су с почетка били с вама, брзо увидети да је сваки напор око промене самог битија огроман, а узалудан; а ако их подсећате на њихово првобитно савезништво, изазваћете само њихов гнев против вас; што дуже истрајавате на тој сатанској вери лажног Завета (у промену самог битија: у то да слабији може победити јачег, да је смисао рата и револуције световна правда, да је оружје световне правде и у рукама слабијег јаче од убилачког оружја неправде у рукама силног), бићете све ближи положају лудака кога сви желе да одстране из свог друштва! И не само да ћете остати сами међу људима и народима, него ћете остати и без Бога: ,,сиромашни, без надзиратеља“, ,,бачени на бурну брежину“, ,,бачени под облачну сферу“, питајући се где вам је завичај, јер га нећете препознати. Слушајте шта вам говори Проповједник (у старозаветној књизи Проповједниковој, говорећи не само Израиљу, него и вама): ,,Ничег новог под небеском капом! све што јест, било је већ; и све што ће бити, јест већ и сада!“. Јер нема промене самог битија. Јер промене које доживљавамо нису промене самог битија! Човеково зато није да мења битије, него да се – сагледавши истину битија (као коначности и завршености творевине, доказа о Савршеном Творцу!) – уздигне и преобрази у надбитије (у заједници духовној, мистеријској, литургијској, небеској, Словесној), па да тек онда, тек са те висине, саосећајући са Творцем, делује на битије: као чувар и пастир битија. Тек то је Завет. То је смисао и реалност заветне заједнице. Битије треба одобравати и славити (како га је одобрио и благословио и сам Творац): не због самог битија ни ради њега, него ради надбитија, уздизања надбитија у Завет и заветну заједницу Небеску! То уздизање је и једини могући смисао самог битија: иначе је (без уздизања, без завета) битије не само довољно само себи, него (у тој самодовољности) и узалудно, у самом себи бесмислено (апсурдно).

Тим Проповједниковим осећањем историје (као збивања самог битија) прилази историји српског новог века, још само Његош: последњи у низу (у заветном низу!) песника од времена Светога Саве и Доментијана до средине 19. столећа. Тим Проповједниковим, заветним осећањем историје (и битија) Његош се супротставља епском култу јунаштва (култу страсти, таштине) и превазилази га трагедијским осећањем историје и света. Но после Његоша надире у нашу књижевност свог снагом романтичарски, нововековни култ страсти који једнако погодује епском (јуначком, таштом) односу према историји као што својим високим тоновима заглушује и глас трагедијског осећања и тихи, готово нечујни, глас Завета. Епски тон, пренет у писану књижевност после Вука, постаје све више бахат и разметљив, тражећи одобравање и подршку од метафизичких заједница (па биле оне националистичке или класне, револуционарне): било је неприкладно (,,декадентски“, ,,непатриотски“, ,,неборбено“, ,,нејуначког времена“, ,,западњачка река“, ,,грађански“, ,,буржоаски“ итд.) супротставити се епском тону или га само не прихватити! Тај епски тон једнако је карактеристичан за крајњу десницу као и за крајњу левицу: обе су ,,тражиле Ђавола“ и припремале се да гурну овај свет у ,,нешто велико и крваво“! Растко Петровић дозива ,,словенског Перуна“, тражи од Срба да буду ,,Каљани“. То исто хоће и надреалисти. А Милош Црњански хоће по сваку цену да Његоша схвати као паганског епског поклоника култа страсти и смрти:

,,…Византијски анђели се паре над безбројним лешинама које су, не знам зашто, мртве…не могу да сагледам дно.

Али ми се чини да га ипак видим: кад бели Лазар бира између царства земаљског и небеског, и полази небу… то грозно море пролазног и бесмисленог клања… Његош је усамљен и сија на сунцу, над морем… Са њим смо изашли пред Бога, на рукама са убиством… Никакве везе то нема са хришћанством и препредено је хтети од Његоша правити свеца… Зашто је прогласио Петра I свецем?… итд“.

(Црњански, Размишљања о Његошу, Српска књижевна критика, књига 16, стр. 87-91, изд. МС, Нови Сад и Институт за књиж., Београд).

У томе епском тумачењу наше повести (које је племенско, недовољно да буде национално) слаже се наша нововековна књижевност и критика из свих ,,праваца“ нововековне мисли, те се тако Завет тумачи као епски (тј. племенски) култ смрти, сујете, јунаштва, надмоћи; тако се тумачи чак и само Небо: као да је Небо Косовског завета награда исламском шехиду (који је погинуо ,,за веру“, тј. за надмоћ метафизичке заједнице којој припада). Тако је нововековна мисао (у разним романтичарским, егзотичним, експресионистичким, надреалистичким итд. интонацијама) продрла на наше тло само да нас јаче прикује за племенске вредности и за турски период наше историје! Што смо се више удаљавали од Завета (националног Завета) – а европски нововековни метафизички утицаји су нас од њега само удаљавали – све је мање било могућности да се духовно узвисимо над тај турски (и епско-племенски, тј. ненационални) свет наше историје. Глас Проповједников – којим је Немања год. 1195. говорио Србима, свом ,,Новом Израиљу“ – није се могао чути (па, рецимо): од 1848. до 1948. године, чак ни онда кад је тим гласом говорио песник какав је Његош.

Зато је значајна појава Андрића: читаво столеће после Његоша, Андрић је први који нашој историји (битију, збивању битија) прилази са осећањем Проповједниковим: историја и битије као таштина, лишени сами собом смисла, ,,ташти“, тј. празни од смисла, апсурдни. Већ самим тим Проповједниковим осећањем историје, света и битија Андрић (макар и не хтео, макар и несвесно) указује на безгранична подручја поезије у самом надбитију!

Тако се после овог последњег рата порука Завета јавља дискретно и остаје присутна у свим значајнијим делима српске поезије (стиховне, драмске и прозне): као жива константа, као сама супстанција(!) српске књижевности и аутентично националне културе.

Жарко Видовић, ОГЛЕДИ О ДУХОВНОМ ИСКУСТВУ, (Четврти оглед, Знакови истине битија, Светосавска омладинска заједница, Београд, 2014.

Жарко Видовић, ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА

У Дјелима апостолским, 17,22-29 апостол Павле одаје признање Атињанима који су, у платонској философији надахнутој дивљењем битију и љепоти, наслутили Бога Непознатог и поштовали Га; „онога, дакле, којега не знајући поштујете, Тога вам ја проповиједам“, каже апостол „незнабожаца“ (тј. народа који нису имали Свето Писмо, дато Израиљу)! На дивљењу љепоти Божије творевина, па и човјека, расте Дрво живота (Рајско дрво), вјера Христова, па ако је та вјера могућа само као благодатни дар (харизма) Светога Духа човјеку, како се онда може рећи да се она јавља из дивљења љепоти (Божије творевине)? — Може, зато што је већ и само то дивљење благодатни дар Светога Духа човјеку! Дивљење је способност даровитих, надарених! Не може се дивити човјек пун гријеха, спреман да се битијем и људским тијелом користи као да је то инструмент одвојен од личности и човјекове тајне! Јер такав човјек је „сиромашан духом“, а при томе самоувјерен, увјерен да му ништа не недостаје, па не тежи уздизању ка Духу Светоме!

Сократ, јунак платонске мисли, тежи уздизању у Наднебесни свијет, јер осјећа и зна да смо, као људи у Пећини, лишени свјетлости Духа, тј. ЛИШЕНИ ДИВЉЕЊА које је једини могући почетак сваке истинске философије, сваког истинског људског и достојног живота!

У дијалогу Симпосион (заправо надметању говорника у похвали љубави) Сократ одговара на изопачена тумачња љубави, па каже: љубав је зачињање и рађање у љепоти„, а „љепота се не види и не доживљава без дивљења„… које је ДАР! Ни тјелесној љепоти духован човјек не приступа без таквог дивљења, а „ради рађања у љепоти“! Ако је то „паганска мисао“, онда је и библијска Пјесма на пјесмама „паганска“. Или обратно: и „паганско дивљење љепоти“ је СТАРОЗАВЈЕТНО, јер је човјек у радовању љепоти — па и љепоти тијела неодвојивој од достојаснтва и тајне човјекове бесмртне линости -—већ сличан Софиа-Логос-Премудрости која је „прије вијекова са Оцем„, да се радује стварању и која каже: „Веселих се на весељени Његовој и милина ми је са синовима људским.“ (Приче Соломонве, 8,31,). И сам Творац каже у почетку: „И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се“ (Постање,1,28). „А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота“! (Постање, 2,25). Не бјеше их срамота, јер су били понесени дивљењем: дивили су се (наравно, не себи него једно другом. Дакле, ријеч је о љубави у којој се човјек диви тјелесној љепоти жене или жена тјелесној љепоти свог драгог. А већ само то дивљење је свједок тјелесне појаве личности у њеном цјеловитом достојанству! Уосталом, у обреду и светој тајни брака слави се љубав као дивљење тјелесној појави бесмртне личности заљубљених! И Његош каже да је опстанак рода људског и Божијег народа и послије Прагријеха(!) могућ само зато што је на човјеку — ради дјеце која се рађају безгрешна — остао у својој сили благослов, дат не самој „тјелесној љубави“ (јер тако нешто није могуће) него тјелесном изразу и живљењу љубави:

„Лице смртно на земљи човјека
Прилично ће бити ангелскоме:
Само теке, једну искру малу
Вдохнут ће му НЕБЕСНЕ ЉУБАВИ
у његову земному плођењу.“
(Луча микрокозма, VI, 81-84)

Љубав је тајна (Небесна) и ријеч је о тјелесном изразу те ТАЈНЕ. Тако је — и послије Прародитељског гријеха и појаве смрти!љубав у „земном плођењу“ остала „божествена“, па је тако, као „први плод божествене љубави“, рођен Каин. Није рођен као убица. Није рођен грешан, јер и послије Прагријеха душу човјекову (дјетета) ствара Бог! А Бог не ствара зло! Па ипак, Каин ће се огријешити тек кад буде понијет земаљским царством и лишен дивљења: тада ће чак бити први братоубица у историји Божијег народа. Остаје нам, дакле, порука библијска, из Пјесме над пјесмама (као и из платонске мисли, „грчког Старог завјета“): ДИВЉЕЊЕ је сфера у којој свака љепота, па и тјелесна постаје благословена, божанска!

Тако се, у дивљењу љепоти, у Пјесми над пјесмама, појављује голи тјелесни човјек у својој невиности („чиста душа“, „не бјеше их срамота“), спреман да прими од Духа Светог и дар вјере, дар препознавања Божијег Сина у Христу, дар суочења с тјелесном појавом тајне Његове личности (у Литургији и Причешћу).

А све то значи да човјек, у таквом дивљењу љепоти, једном и заувијек, коначно, до смрти, остаје приљубљен уз ЛИЧНОСТ чија тајна му се у тој љепоти појавила. Зато Пјесма над пјесмама и каже (8,6) да је љубав јака ко и смрт, тј. да човјек (односно жена) и умире у тој љубави, јединој, до краја живота.

Тоје библијско (али и платонско духовно) схватање љубави у којој је човјке могао и Христа дочекати.

***

Поцрнила на сунцу чувајући виноград, дјевојка није могла да сачува виноград своје љепоте, па сада чезне за драгим којега љуби душа њена. Она је сама чежња и радује се његовој љепоти, као и он њеној, јер му се ни све царице свијета не могу упоредити са њеоговм безазленом голубицом. И он њу љуби душом својом.

Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈСКА ТАЈНА СВЕТОГ ПИСМА (стр. 103-111), Гутенбергова галаксија, Београд, 2002.

***

ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА
Пријатељева и пријатељичина љубав.

1. Соломунова пјесма над пјесмама.
2. Да ме хоће пољубити пољупцем уста својих! Јер је твоја љубав боља од вина.
3. Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито; зато те љубе дјевојке.
4. Вуци ме, за тобом ћемо трчати; уведе ме цар у ложницу своју; радоваћемо се и веселићемо се тобом, спомињаћемо љубав твоју више него вино; прави љубе те.
5. Црна сам, али лијепа, кћери Јерусалимске, као шатори Кидарски, као завјеси Соломунови.
6. Не гледајте ме што сам црна, јер ме је сунце опалило; синови матере моје расрдивши се на ме поставише ме да чувам винограде, и не чувах својега винограда, који ја имам.
7. Кажи ми ти, којега љуби душа моја, гдје пасеш, гдје пландујеш? јер зашто бих лутала међу стадима другова твојих?
8. Ако не знаш, *најљепша између жена, пођи трагом за стадом, и паси јариће своје покрај станова пастирских.

*Пјес. 5, 9.

9. Ти си ми, драга моја, као коњи у колима Фараоновијем.
10. Образи су твоји окићени гривнама, и грло твоје низовима.
11. Начинићемо ти златне гривне са шарама сребрнијем.
12. Док је цар за столом, нарад мој пушта свој мирис.
13. Драги ми је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива.
14. Драги ми је мој грозд кипров из винограда Енгадских.
15. *Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си! очи су ти као у голубице.

*Пјес. 4, 1.

16. Лијеп ти си, драги мој, и љубак! и постеља наша зелени се.
17. Греде су нам у кућама кедрове, даске су нам јелове.

Чежња пријатељице за пријатељем.

2. Ја сам ружа Саронска, љиљан у долу.
2. Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама.
3. Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; жељех хлада њезина, и сједох, и род је њезин сладак грлу мојему.
4. Уведе ме у кућу гдје је гозба а застава му је љубав к мени.
5. Поткријепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
6. *Лијева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.

*Пјес. 8, 3.

7. *Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.

*Пјес. 3, 5; 8, 4.

8. Глас драгога мојега; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
9. *Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашега зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.

*Пјес. 2, 17.

10. Проговори драги мој и рече ми: устани, драга моја, љепотице моја, и ходи.
11. Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
12. Цвијеће се види по земљи, дође вријеме пјевању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
13. Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, љепотице моја, и ходи.
14. Голубице моја у расјелинама каменијем, у заклону врлетном! дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15. Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16. *Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.

*Пјес. 6, 2.

17. Док захлади дан и сјенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или *као јеленче по горама раздијељенијем.

*Пјес. 8, 14.

Вјерност пријатељичина. Слава пријатељева.

3. На постељи својој ноћу тражих онога кога љуби душа моја, тражих га, али га не нађох.
2. Сада ћу устати, па идем по граду, по трговима и по улицама тражићу онога кога љуби душа моја. Тражих га, али га не нађох.
3. Нађоше ме стражари, који обилазе по граду. Видјесте ли онога кога љуби душа моја?
4. Мало их заминух, и нађох онога кога љуби душа моја; и ухватих га, и нећу га пустити докле га не одведем у кућу матере своје и у ложницу родитељке своје.
5. *Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.

*Пјес. 2, 7.

6. Ко је она што иде горе из пустиње као ступови од дима, поткађена смирном и тамјаном и свакојаким прашком апотекарским?
7. Гле, одар Соломунов, а око њега шездесет јунака између јунака Израиљевијех:
8. Сви имају мачеве, вјешти су боју, у свакога је мач о бедру ради страха ноћнога.
9. Одар је начинио себи цар Соломун од дрвета Ливанскога;
10. Ступце му је начинио од сребра, узглавље од злата, небо од скерлета, а изнутра настрт љубављу за кћери Јерусалимске.
11. Изидите, кћери Сионске, и гледајте цара Соломуна под вијенцем којим га мати његова окити на дан свадбе његове и на дан весеља срца његова.

Милине пријатељичине.

4. Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си, очи су ти као у голубице између витица твојих; *коса ти је као стадо коза које се виде на гори Галаду;

*Пјес. 6, 4.

2. *Зуби су ти као стадо оваца једнаких, кад излазе из купала, које се све близне а ниједне нема јалове.

*Пјес. 6, 5.

3. Усне су ти као конац скерлета, а говор ти је љубак; *као кришка шипка јагодице су твоје између витица твојих;

*Пјес. 6, 6.

4. *Врат ти је као кула Давидова сазидана за оружје, гдје висе тисућама штитови и свакојако оружје јуначко;

*Пјес. 7, 4.

5. *Двије су ти дојке као два ланета близанца, који пасу међу љиљанима.

*Пјес. 7, 3.

6. *Док дан захлади и сјенке отиду, ићи ћу ка гори смирновој и ка хуму тамјанову.

*Пјес. 2, 17.

7. Сва си лијепа драга моја, и нема недостатака на теби.
8. Ходи са мном с Ливана, невјесто, ходи са мном с Ливана, да гледаш с врха Аманскога, с врха Сенирскога и Ермонскога, из пећина лавовских, с гора рисовских.
9. Отела си ми срце, сестро моја невјесто, отела си ми срце једнијем оком својим и једнијем ланчићем с грла својега.
10. Лијепа ли је љубав твоја, сестро моја невјесто, боља је од вина љубав твоја, и мирис уља твојих од свијех мириснијех ствари.
11. С усана твојих капље сат, невјесто, под језиком ти је мед и млијеко, и мирис је хаљина твојих као мирис Ливански.
12. Ти си врт затворен, сестро моја невјесто, извор затворен, студенац запечаћен.
13. Биље је твоје воћњак од шипака с воћем краснијем, од кипра и нарда.
14. Од нарда и шафрана, од иђирота и цимета са свакојаким дрвљем за кад, од смирне и алоја и са сваким прекрасним мирисима.
15. Изворе вртовима, студенче воде живе и која тече с Ливана!
16. Устани сјевере, и ходи јуже, и дуни по врту мом да капљу мириси његови; нека дође драги мој у врт свој, и једе красно воће своје.

Пријатељица слуша глас пријатељев, тугује због растанка с њим и слави његову љепоту.

5. Дођох у врт свој, сестро моја невјесто, берем смирну своју и мирисе своје, једем сат свој и мед свој, пијем вино своје и млијеко своје; једите, пријатељи, пијте, и опијте се, мили моји!
2. Ја спавам а срце је моје будно; ето гласа драгога мојега, који куца: отвори ми, сестро моја, драга моја, голубице моја, безазлена моја; јер је глава моја пуна росе и коса моја ноћнијех капи.
3. Свукла сам хаљину своју, како ћу је обући? опрала сам ноге своје, како ћу их каљати?
4. Драги мој промоли руку своју кроз рупу, а што је у мени устрепта од њега.
5. Ја устах да отворим драгоме својему, а с руку мојих прокапа смирна, и низ прсте моје потече смирна на држак од браве.
6. Отворих драгому своме, али драгога мојега не бјеше, отиде. Бијах изван себе кад он проговори. *Тражих га, али га не нађох; виках га, али ми се не одазва.

*Пјес. 3, 1.

7. Нађоше ме стражари, који обилазе по граду, бише ме, ранише ме, узеше пријевјес мој с мене стражари по зидовима.
8. Заклињем вас, кћери Јерусалимске, ако нађете драгога мојега, шта ћете му казати? Да сам болна од љубави.
9. Што је твој драги бољи од других драгих, о најљепша међу женама? што је твој драги бољи од других драгих, те нас тако заклињеш?
10. Драги је мој био и румен, заставник између десет тисућа;
11. Глава му је најбоље злато, коса му је кудрава, црна као гавран;
12. *Очи су му као у голуба на потоцима воденијем, млијеком умивене, и стоје у обиљу;

*Пјес. 4, 1.

13. Образи су му као лијехе мириснога биља, као цвијеће мирисно; усне су му као љиљан, с њих капље смирна житка;
14. На рукама су му златни прстени, на којима су уковани вирили; трбух му је као свијетла слонова кост обложена сафирима.
15. Гњати су му као ступови од мрамора, углављени на златном подножју; стас му је Ливан, красан као кедри.
16. Уста су му слатка и сав је љубак. Таки је мој драги, таки је мој мили, кћери Јерусалимске.
17. Куда отиде драги твој, најљепша међу женама? куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом?

Радовање повратку пријатељичину.

6. Драги мој сиђе у врт свој, к лијехама мириснога биља, да пасе по вртовима и да бере љиљане.
2. *Ја сам драгога својега, и мој је драги мој, који пасе међу љиљанима.

*Пјес. 2, 16.

3. Лијепа си, драга моја, као Терса, красна си као Јерусалим, страшна као војска са заставама.
4. Одврати очи своје од мене, јер ме распаљују. Коса ти је као стадо *коза које се виде на Галаду.

*Пјес. 4, 1.

5. *Зуби су ти као стадо оваца кад излазе из купала, које се све близне а ниједне нема јалове.

*Пјес. 4, 2.

6. *Јагодице су твоје између витица твојих као кришка шипка.

*Пјес. 4, 3.

7. Шездесет има царица и осамдесет иноча, и дјевојака без броја;
8. Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје, изабрана у родитељке своје. Видјеше је дјевојке и називаше је блаженом; и царице и иноче хвалише је.
9. Ко је она што се види као зора, лијепа као мјесец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама?
10. Сиђох у орашје да видим воће у долу, да видим цвате ли винова лоза, пупе ли шипци.
11. Не дознах ништа, а душа ме моја посади на кола Аминадавова.
12. Врати се, врати се, Суламко, врати се, врати се, да те гледамо. Шта ћете гледати на Суламци? као чете војничке.

Разговор између пријатеља и пријатељице.

7. Како су лијепе ноге твоје у обући, кћери кнежевска; саставци су бедара твојих као гривне, дјело руку умјетничких.
2. Пупак ти је као чаша округла, који није никад без пића; трбух ти је као стог пшенице ограђен љиљанима;
3. *Двије дојке твоје као два близанца срнчета;

*Пјес. 4, 5.

4. *Врат ти је као кула од слонове кости; очи су ти као језера у Есевону на вратима Ватравимским; нос ти је као кула Ливанска која гледа према Дамаску;

*Пјес. 4, 4.

5. Глава је твоја на теби као Кармил, и коса на глави твојој као царска порфира у боре набрана.
6. Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама!
7. Узраст ти је као палма, и дојке као гроздови.
8. Рекох: попећу се на палму, дохватићу гране њезине; и биће дојке твоје као гроздови на виновој лози, и мирис носа твојега као јабуке;
9. И грло твоје као добро вино, које иде право драгому мојему и чини да говоре усне онијех који спавају.
10. *Ја сам драгога својега, и њега је жеља за мном.

*Пјес. 2, 16.

11. Ходи, драги мој, да идемо у поље, да ноћујемо у селима.
12. Ранићемо у винограде *да видимо цвате ли винова лоза, замеће ли се грожђе, цвату ли шипци; ондје ћу ти дати љубав своју.

*Пјес. 6, 10.

13. Мандрагоре пуштају мирис, и на вратима је нашим свакојако красно воће, ново и старо, које за те дохраних, драги мој.

Вјерност вјечно сједињених.

8. О да би ми брат био, да би сао сисе матере моје! нашавши те на пољу пољубила бих те, и не бих била пријекорна.
2. Повела бих те и довела бих те у кућу матере своје; ти би ме учио, а ја бих те појила вином мирисавијем, соком од шипака.
3. *Лијева је рука његова мени под главом а десном ме грли.

*Пјес. 2, 6.

4. *Заклињем вас, кћери Јерусалимске, не будите љубави моје, не будите је, докле јој не буде воља.

*Пјес. 2, 7.

5. Ко је она што иде горе из пустиње наслањајући се на драгога свога? Под јабуком пробудих те, гдје те роди мати твоја, гдје те роди родитељка твоја.
6. Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњен, пламен Божји.
7. Многа вода не може угасити љубави, нити је ријеке потопити. Да ко даје све имање дома својега за ту љубав, осрамотио би се.
8. Имамо сестру малену, која још нема дојака. Шта ћемо чинити са сестром својом кад буде ријеч о њој?
9. Ако је зид, заградићемо на њему двор од сребра; ако ли врата, утврдићемо их даскама кедровијем.
10. Ја сам зид и дојке су моје као куле. Тада постах у очима његовијем као она која нађе мир.
11. Виноград имаше Соломун у Валамону; даде виноград чуварима да сваки доноси за род његов по тисућу сребрника.
12. Мој виноград који ја имам, преда мном је. Нека теби, Соломуне, тисућа, и двије стотине онима који чувају род његов.
13. Која наставаш у вртовима! другови слушају глас твој, дај ми да га чујем.
14. Брже, драги мој! и буди као срна или као јеленче на горама мириснијем.

Превео: Ђура Даничић

Жарко Видовић, ВЕРА ЈЕ ПОСЛУШНОСТ. КОМЕ? ХРИСТУ ЈЕДИНО!

          Својим наступима и полемикама на марксистичким трибинама 80-их година прошлог века када се урушавао титостички систем, Жарко Видовић је са ондашњим оцима Атанасијем, Амфилохијем и Иринејом утицао на духовну обнову српске интелигенције.

Његова дела „Умјетност у пет епоха цивилизације“, „Логос-литургијска свест Православља“, „Огледи о духовном искуству“, „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку“, „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом“ и „И вера је уметност“ говоре о аутентичном православном филозофу који је својим духовним и животним сведочењем оставио јасан траг онима којима је тајанственост живота непрекидни изазов. У времену изгубљених идеала када су све вредности пољуљане из корена, дело Жарка Видовића открива наш прави идентитет – најпре верски а онда и национални у осмишљавању живота кроз православну хришћанску интроспекцију.

Као православни философ др Видовић доследно изводи истину да је с Богом могућ само литургијски сусрет и општење, да је Бог односан творевини, свету и човеку и с њим се збива драма слободе и љубави. У овом разговору за Православље, проф. Видовић као религиозни философ подсећа да у свејединству не може бити никаквог сусрета, никаквог дијалога и дијалошке борбе, те да је позвање хришћанина да укаже и на мане које се уочавају у данашњој духовној култури заснованој на религијском веровању, на мањкавостима општења јерархије са паством и на чињеницу да се човеков пад не побеђује самопокајањем и искупљењем греха, него и активношћу свих стваралачких моћи када човек дела оно на шта је позван. А разговор је започео: „Мени је 90 година, знам да се Бог неће наљутити за ово што говорим“.

Питање: Како обновити литургијски живот и литургијско заједничарење данас, зашто је значајно учествовање на Литургији?

Жарко Видовић: Оно што је основно у хришћанству, највиши могући ауторитет, јесте Литургија. У Литургији се дешава сусрет са Христом Првосвештеником што значи да се једино Литургијом тумачи смисао Старог и Новог Завета јер је Литургија најкраћа, најсажетија и најјаснија скраћена верзија приказивања Светог Писма. Као што је молитва „Оче наш“ скраћена Литургија. Литургија је дијалог између верника и свештеника и због тога су верницима у Цркви неопходни свештеници. Не можемо ми бити Црква без свештеника пошто у дијалогу свештеник посвећује дарове. Дијалог се врши пред самим Богом. Он је судија тог дијалога и присуство Духа Светога чини тај дијалог апсолутно непоновљивим и светим. Ако неко схвата Литургију као некакву проповед и молитву, греши. Јован Златоуст је написао Пројект Литургије која се изводи сваке недеље, сваког празника, али тај дијалог по пројекту Св. Јована Златоустог и Св. Василија Великог се у душама верника и свештеника претвара у Небеску Литургију.

Питање: Да ли је данашњем вернику пријемчивије служење Литургије на савременом српском језику?

Жрако Видовић: Небеска Литургија је битна за човека, али је она условљена дијалогом између свештеника и верника и зато ми одговарамо на јектеније и изговарамо молитве. Зато појемо Символ вере, Оче наш, Трисвето, Достојно Богородици и Христу у славу и одговарамо на све позиве на покајање. Сви верници треба да имају литургијски текст на црквенословенском језику. Ја не желим да изговарам молитву другачије него што су је мој деда, бака или мајка изговарали. Ја не могу да се сетим њих — они су самном присутни док се молим.

Питање: Да ли се Литургија завршава служењем у храму?

Жарко Видовић: После сваке Литургије дијалог мора да се настави у Парохијском дому као разговор верника. Тај дијалог је живео раније у свакој Цркви и био некаква врста Централног Сабора Пећке Патријаршије. И то је српски народ очувало за време Турака и Аустроугарске. Истовремено, нема лаичког апостолства — сви, од Патријарха до последњег ђакона су слуге Литургије која је највећа светост, Икона Христова, од тога све полази.

Питање: Када се изгубило литургијско заједничарење, можемо ли да га вратимо?

Жарко Видовић: Изгубило се клерикализацијом коју су Србима наметали Аустроугарска и ислам, па је верска заједница претворена у ауторитарну, да се вера потврђује послушношћу према чиновима. Ми имамо такве знаке слабљења црквености да морамо да приђемо изворним облицима црквености, а то је Литургијски дијалог. Није случајно што су прво Грци схватили хришћанство као дијалог пред Богом између верника и свештеника, јер је у дијалогу једини могући начин човекове самоспознаје. Ја могу да мислим о себи искључиво са саговорником, с тим да не наставим монолог када ме саговорник прекине, него да одговарам на питање које је он поставио. То је једини начин да ми видимо своју слику у лицу саговорника као у огледалу.

Питање: Како видите кризу духовности у српском народу?

Жарко Видовић: Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом. О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем — нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења. И није случајно што је Платон претворио филозофију у антропологију — упознавање човека, тек са својим дијалозима. Са његовим дијалозима настаје антропологија -—упознавање човека, а са крштеним платонизмом настаје Православље. Грци су, понављам, схватили да је хришћанство присутно међу људима искључиво као литургизам који се наставља после Литургије.

Питање: Истичете дуги низ година да је за обнову српског народа неопходна обнова парохијске заједнице, али сем спорадичних случајева, до ње не долази. Како обновити хришћанску заједницу?

Жарко Видовић: Потребан нам је дијалог као народу, јер скоро 200 година правимо колективне грехе које нигде не исповедамо: то су разни митинзи, учествовање у војсци, наше ангажовање у партијама које разбијају нацију и црквену заједницу, наша трговина, економија, јавни живот, школовање… то су колективни греси. Не могу ја лично ићи пред свештеника а да парох не присуствује нашем разговору који је смирен после Литургије. У Цркви посвећеној Александру Невском често имају такве разговоре.

Питање: Да ли свештеници данас имају проблем са успостављањем дијалога са својом паством, са људима који су неверујући, са временом у коме живимо?

Жарко Видовић: То јесте проблем. Када се заврши Литургија они мисле да наш литургијски живот престаје, а он треба да се настави у дијалогу. Наши свештеници се издвоје у своју собу, затворе врата, изолују се и немају више везе са верницима. Кад дође епископ и он се изолује од верника или у затворени круг коме ми не можемо да присуствујемо. Зашто они себе издвајају? То је одсуство црквености. Они морају да наставе са нама дијалог какав је вршен у Литургији. Само овај пут конкретно — то није пројекат Светог писма, ово сада треба да буде Икона наше црквености, конкретно наше парохије. Личност није исто што и индивидуа. Личност се повремено догађа у човеку — најпре као осећање смисла живота, јер без осећања смисла није личност, он је индивидуа с којом се играју материјални услови света. Ако он осећа смисао, онда ће бити свој господар и окренуће се смислу о којем није могуће мислити. Осећање смисла је могуће само као дар а он одликује личност. Дијалог открива личност у нама. Кад Христос каже: ја сам Истина — о човеку као личности, а не као индивидуи о којој говори филозофија, психологија… Ја сам пут ка тој Истини, кроз Христа ка тој истини ка човеку. Ја сам живот — то значи да ће личност као сама суштина човековог бића да се појави кроз Литургију, преко литургијског деловања. Христос је истина о тајни човекове личности.

Питање: Који је данас највећи ауторитет у српском народу?

Жарко Видовић Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо — зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. Како ја да поштујем његово достојанство другачије него да га поштујем у његовом присуству? Црква може бити жива, а не наредбодавна. Зашто да се пароси и лаици боје епископа? Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! Само је личност способна за црквеност, а личност је само онда када човек осећа смисао живота. А осећати — то није део моје одлуке, могуће је само као дар. Ми мислимо искључиво у свом искуству. То је једино што је доступно мишљењу. Мисао је ограничена на искуство о мојој души, на то осећање. Личност је света тајна. Личност се јавља свесна себе тек кад јој се открије смисао њеног живота. А то је пророчка слика будућности којој сам ја усмерен.

Питање: Како млад човек да буде црквен, када нема искуство, хришћански предукус ни у генерацији родитеља, па можда и даље?

Жарко Видовић: Црквеност је дар, као што је осећање смисла дар, као што је вера о којој апостол Павле говори дар. Када човек почиње да размишља о смислу свог живота, најважније је да ли му је стало до смисла пре свега — то је велика невоља, тада ће му Бог притећи у помоћ. Јер смисао је могућ само као даровано осећање. Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја — толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски — брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији.

Питање: Залажете се за обнову институције Црквеног Савета који је својевремено васпоставио Патријарх Герман. Зашто је то важно?

Жарко Видовић:  Један епископ је тај Савет распустио а показало се да нам је веома потребан. У Савет је Патријарх именовао 20 људи (професора, новинара, спортиста, правника…) који су састанке држали са Литургијом као уводом и настављали да расправљају о томе у каквим слабостима ми живимо. Савет је саветодавног карактера. Данас је много повода на које Црква треба да да своје мишљење — геј парада, насиље хулигана… Није потребно да свештеник у одежди наступа пред јавношћу — његова је Црква. Зар нема довољно световњака, лаика који могу то да раде испред Савета?

Питање: Како коментаришете геј параду и догађаје који су следили после?

Жарко Видовић: Ти људи су јадни. Нећу насиље, сматрам да је то једна врста објаве рата или геноцида српском народу. Ради се о геноциду на који ја могу да одговорим једино одбраном породице као основне Цркве и одбраном парохије — да им се не допушта да улазе у парохију, поготово не у Цркву. Бог не делује без покајања верника, а они су без покајања. Бог не помаже дакле човеку у коме нема жеље за самоспознајом. Нема покајања код људи који хоће да извргну руглу оно што је Бог створио као моћ човекову да рађа децу. Оно што нас легитимише пред Црквом је наш однос према деци. Данас је глобална Европа против нације, а српску нацију је створила Црква. Нација је настала као аутокефална Црква. Из Литургије настаје Црква а не обрнуто.

Што се тиче таласа насиља после те параде, лако је злоупотребљавати људе који су жељни заједнице по сваку цену, па макар та заједница била агресивна. Једина права богонадахнута заједница осећања, а не интереса, је Црква. Да смо подједнако црквени — од Патријарха до последњег верника.

Питање: Зашто се Срби мало и површно исповедају?

Жарко Видовић: Зато што нема литургијског дијалога, у коме би после Литургије ми водили парохијски дијалог о томе како смо сарађивали са тито-комунизмом против српске нације, зашто тражимо добре намере код људи који су апсолутно антитеисти и антицрквени а којима дозвољавамо да пишу књиге о нашим светим људима и сл. Нема љубави изван црквене заједнице. Љубав је заједница, осећање спремности на жртву, спремности на одрицање. Црквеност је једини облик љубави.

Питање: Писали сте и говорили о Косову. Има ли српски Јерусалим будућност?

Жарко Видовић: Ми смо кажњени, јер смо мирно допустили да нас Тито успава и корумпира од 1944.год. уз помоћ савезника. Мирно смо допустили да одвоји Косово америчким новцем. Тито је купио од нас Косово и поклонио га Албанцима наркодилерима. Косово је продато, а то је колективни грех заједнице који мора да се исповеди и да их постанемо свесни у литургијском дијалогу. Тито је спроводио Черчилов план да обнови подунавски простор Аустроугарске монархије и да Србију сведе на Београдски пашалук. То је изјавио Папа Јован Павле Други. Ми смо то мирно гледали. За нас је важнија била држава од Цркве и десио нам се пораз. Црква ће исправити пораз Срба. Ја мислим да је пут обнове Православља једини спас и за нас и за Косовске Србе, па чак и за Шиптаре на Косову који су у шакама наркодилера и разбојника. Криминално је шта данас ради свет под идејом глобализма.

Питање: Како се припремате за Литургију?

Жарко Видовић: За сваку Литургију морамо да се спремимо. Ја то радим 40 година. Читам Јеванђеље које је актуелно не за дневне догађаје, него за дубину човекове душе, дубину тајне човекове личности. Личност је тајна. И пишем белешке, подсетике, запажања спремајући се за литургијски дијалог. Првосвештеничку молитву сам прочитао 40 пута, али увек откријем оно што ми раније није падало на памет.
2010.  

НАПОМЕНА: Интервју објављен у Православљу, 2010. године под насловом ПАРОХИЈСКИ ЖИВО — ИКОНА НАШЕ ЦРКВЕНОСТИ
 http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1047/tekst/parohijski-zivot-ikona-nase-crkvenosti/

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА НИЈЕ ПРОШЛОСТ

Историја је присутност (садашњост) историјских догађаја у садашњици. Шта је или ко је генијални песник? — То је онај који би данас (наравно, у Грчкој) певао онако како би певао Хомер да је данас жив, или како би (наравно, у Русији) писао Толстој  да је данас жив. (Корбизије то каже за архитекте: онај који данас пројектује како би пројектовао и градио Витрувије да је данас жив!). Историја је исто што и геније (стр. 65)

Историја је живот једне заједнице која у континуитету кроз векове, чува свој идентитет… као да нема смрти ни времена смрти! Људи умиру, али духовна заједница живи: Да „сеоба има али смрти нема!“ (како Црњански завршава „Сеобе“)… то је закон историје као животне заједнице, а не закон човека појединца. Јер човек је смртан, а историја је бесмртност (или бар трајност) историјске зајединце. У историји, као свом постојању, заједница (нација, историјска заједница, Црква) је могућа само као реалност сталног обнављања историјске свести као празника. 

Да би се револуционарна тежња (тежња за променом историје) домогла неких изгледа на успех, било је потребно да се угуши историјска свест, да се онемогући свака појава или обнова историјске свести. А како та свест није ништа друго до освешћено духовно искуство, тј. искуство историје (освешћено збивањем мита, легенде, поезије, трагедије, Литургије, једном речи: предања), то је револуција израз тежње — тежње својствене револуционарној (и постреволуционарној!) интелигенцији — да, са коначно онемогућеном историјском свешћу, духовно искуство (историјско искуство заједнице), остане заувек у „мраку заборава“ (како каже Његош, у „Лучи  микрокозма“). Не излазећи из тога мрака „несвесног знања и памћења, духовно искуство коначно одумире, умирући заједно са човеком. 

Значај историјске свести је у томе што се појавом те свести (у предању мита, легенде, поезије, трагедије, Литургије) једна генерација поистовећује са претходном, „налази свој идентитет“ у претходним, па и давно изумрлим генерацијама. Баш онако како пева антички хор („Коло“) у „Горском вијенцу“(ГВ, 2632-2638): 

Боже драги, свијетла празника!
Како су се душе прађедовске
Над Цетињем данас узвијале!
Како јата дивних лабудовах
Кад се небом ведријем играју
Над образом свијетла језера. 

(Или кад Владика Данило каже у ГВ, 781-787)
Ох да ми је очима виђети
Црна Гора изгуб да намири:
Тад би ми се управо чинило
Да ми свијетли круна Лазарева (Лазарева!!!)
Е слетио Милош међу Србе;
Душа би мми тада била мирна
Како мирно јутро у прољеће…

Или кад Игуман Стефан држи помен великим личностима историје (тј. поетским ликовима српског предања, историјског искуства) и тако их чини присутнима( ГВ, 2648-2665).

Историјска свест је, наиме, једно ЗБИВАЊЕ духовно. У томе збивању или догађају (Er-eignis) време бива „присвојено“, на тај начин што се прошлост и будућност сабирају у садашњости. Том сабраношћу садашњост више није пролазност (време), него присутност, суочење, само битније (постојање), тј. присутност прошлости и будућности у садашњост. Та стална присутност — уместо времена (пролазности) — јесте битије заједнице (историјске заједнице), духовна појава тога битија у празнику историјске свести! Јер историјска свест је заиста празник, „свијетли празник“ народа! Историја је духовни (митски, поетски трагедијски, литургијски) живот заједнице, ношен и остварен искључиво историјском свешћу. На тај начин постоји заједница, тј. збива се континуитет једне исте заједнице, континуитет који је сама историја. Субјект историје се, дакле, не мења, те се само на тај начин и збива оно што називамо историјом.

Нас су у деценијама комунизма — а пре тога у настави интонираној метафизички-дијалектички — учили да је историја процес промена. На тај начин смо заборавили оно што у историји остаје исто: заједницу која је субјект историје. Тај заборав је губитак историјске свести. 

Континуитет заједнице (нације или Цркве) у њеном идентитету одржава се упркос свим материјалним условима, свеједно да ли повољним или неповољним, јер се континуитет одржава захваљујући духу, посебној моћи човековој која је моћ поистовећења; та моћ преображава и саме материјалне услове живота, свеједно да ли су они повољни или не. Та моћ духа се одржава у вери Литургијом, у животу народа историјском свешћу (која се у Његоша показује, опет, као Литургија). Историјска свест је зато Преображење, празник душе човекове: „Боже драги свијетла празника!“ (188-190)

Жарко Видовић, Срби у Југославији и Европи, CATENA MUNDI, Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018.

Жарко Видовић, КАКО ЈЕ МОГУЋА ОБНОВА НАЦИЈЕ?

Заједница настаје, држи се и обнавља се из вере. Вера је узајамно поверење људи, дубински засновано на поверењу у Бога. Ако тога поверења у човека и немамо, потребно је да се понашамо с поверењем (а то можемо!), па ће из тога понашања, из тзв. дела вере, да се роди и сама вера, осећање. Вера је, дакле, осећање поверења које може да се јави из храброг понашања. 

Ми смо, међутим, сведоци сумњичења, оптуживања и неповерења које узајамно исказују учесници јавне политичке сцене, а у томе неповерењу и стварању неповерења нимало не заостају политичари који себе представљају као заточнике „духовне обнове“, обнове вере. То неповерење треба, по многима, чак и да се шити као појава „свакодневне“ политичке будности и свести, као појава саме „духовне обнове“! Неповерење тако приказују као „демократску врлину“; као неопходни став „критичност“; као „разум“ који искључује осећања, не верује  осећањима, па ни вери, ни  Богу, ни човеку. То неповерење је већ изобличило лице наших добрих познаника које знамо из времена пре ове политичке експлозије. То неповерење је „независност интелектуалаца“, „независност самог интелекта“. А од чега је он то независан? — Па од осећања и од поверења које је вера, осећање вере, поштовање достојанства човекове личности!

Паскал је говорио да је вера у Бога исто што и поверење у Бога као пријатеља. То поверење није губио Јов ни у тренутку кад је све указивало на то да се сам Бог окренуо против Јова, против правде и Јова.

И вера у човека је исто што и поверење у човека: ако нас искуство учи да не верујемо, онда се вера, неопходна заједници (нације и Цркве) обнавља само ако смо у стању да превладамо то искуство, што значи да се понашамо противно порукама тога искуства. А то можемо, јер је човек слободан да се понаша како одлучи, а не како му искуство диктира! Та моћ одлуке, слобода, потребна нам је ради обнове заједнице, „српске обнове“! Јер нема заједнице без вере. Обнови заједнице претходи обнова вере, а обнову вере као осећања омогућава понашање (одлучено понашање) поверења. О томе понашању одлучујемо упркос лукавом искушењу неповерења којим Зло растаче душу човекову. Вера је човекова егзистенција, јер вера даје осећање смисла сваком нашем чину и животу, а осећање смисла је у човеку исто што и животни нагон у животињи. Кад изгуби осећање смисла, човек је спреман још само на убиство и самоубиство, како то каже Ками: захвата га еуфорија Зла, позива на „јуриш“, и смисао види само у борби за надмоћ, до уништења. Па како је могуће превладати неповерење и тако допринети стварању заједнице, обнови нације?

За то је потребна храброст: да ризикујемо неповерење, да се усудимо веровати човеку на реч, као у она времена кад је човек човеку давао зајам без сведока и без признанице и меница, не питајући чак ни за разлог позајмице! Као у време кад се тиме исказивало поштовање и самој жељи човековој да своју тајну и своје разлоге сачува скривене, за себе.

Али како да ризикујемо, како да се усудимо веровати човеку на реч? Да одбацимо лукавство неповерљивог, увек неповерљивог искуства и разума, и да се предамо „лудости вере“? „Превариће нас, изиграће наше поверење“?

Можда ће, али треба ризиковати, јер дугачије обнове нема. И ко није спреман на тај ризик, не може ничим допринети обнови. Херојство духовне обнове је херојство ризика вере.  „Треба се кладити“, каже Паскал, кладити се тј. ставити себе као залог на оно што ничим не доказује своје постојање и своју могућу победу. А „зихераши“ само рачунају, иду само „насигурно“, немају смисла за ризик, јер страхују само за себе и за своје интересе. Они неће градити заједницу, јер су у свом циничном прагматизму, уверени да је могућа само као заједница зајемчених интереса, интересна заједница. „Нема ту емоција! Само су интереси од значаја.“ Заједница неће бити ако јавном сценом доминира реч тих „зихераша“, циника. Заједницу зато не гради ниједна политичка странка, ниједан „покрет“ без вере, па ма се он звао чак и „покрет обнове“!

А баш на јавној сцени је потребно ризиковати поверење, препустити се вери и поверењу, па нек буде шта ће бити! Такав је био и покрет — познат у историји европске културе — којим се хришћанско витештво реформатора, витезова вере у европском XVI веку, супротставило папској схоластици и метафизици, оном разуму који је учио критичности, неповерљивости и неверовању. Покрет хришћанских витезова вере био је, напротив покрет Дон Кихота „који данас“ (говорио је Унамуно у доба клерикализма, фашизма, менталитета оптужбе и сумњичења) „недостаје Шпанији“. То је била атомсфера стваралчких (ретких) тренутака европске историје!

И тек из тако обновљене заједнице може да се јави и демократски металитет у њој; толеранција и поштовање супарника или чак противника политичког, тада је могуће одати поштовање и ономе ко нас је победио у такмичењу или на изборима… до следећи пут! Јер демократски менталитет није тек нека етика или учтивост, него је то жива и обновљена национална заједница која је изнад политичке подељености, изнад свог приземља, па и политичког!

Ако човек одудара од става или уверења већине, ако заступа неко чудно или нама неприхвативо гледиште, по чему он зато мора бити „издајник“? Зашто му не веровати? Он може, просто, да буде чудан човек, због свог чудног или необичног става чије разлоге баш зато и морамо узети у обзир, испитати их. Или ако човек, напротив, подржава владу („режим“, фракцију победничке, парламентаре већине), а каже или је уверен да није „бољшевик“ или „режимски човек“, зашто му не веровати. Ризикујте и верујте му!

Треба почети са ризиком. Суштина, духовна суштина кризе друштва или нације је у општем политичком неповерењу.  Само храброст нам може помоћи да из те кризе изађемо. Храброст за ризик. У обнови заједнице и у односу човека према заједници та храброст је исто што и јунаштво као однос према смрти.  Иначе неће бити ни нације, ни заједнице (ни Цркве!), па ни демократског менталитета у њој. Нама не прети диктатура или комунизам, него одуство зајединице и у том одсуству — хаос! А то је горе од сваког Зла. Ко хоће диктатуру, изазива хаос. Ко хоће хаос, тај рачуна само на тешкоће, а у рату само на ратни пораз, морални и материјални пораз нације (или бар политичког противника).

Жарко Видовић, СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ И ЕВРОПИ,(стр.111-114) CATENA MUNDI и Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018.

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА

За не­што ма­ње од две и по го­ди­не (од мар­та 1845. до је­се­ни 1847. го­ди­не Ње­гош је на­пи­сао:

Лу­чу Ми­кро­ко­зма (обе­ле­жа­ва­ће­мо је скра­ће­но са ЛМ),
Гор­ски ви­је­нац (ГВ) и
Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли (ШМ).

Пр­ва два ру­ко­пи­са је и у штам­пу пре­дао од­мах, а тре­ћи (ШМ) пре­дао је пу­не три го­ди­не ка­сни­је, 1850, те се он из штам­пе по­ја­ви­ло и јав­но­сти би­ло пред­ста­вљен тек по­сле Ње­го­ше­ве смр­ти или не­ка­ко у то вре­ме, 1851. го­ди­не.

За­што је Ње­гош окле­вао да ру­ко­пис Шће­па­на Ма­лог пре­да у штам­пу, то је по­себ­но и ве­о­ма за­ни­мљи­во пи­та­ње. Мо­жда из оних истих раз­ло­га из ко­јих је и Вук Ка­ра­џић окле­вао и ко­ле­бао се да у штам­пу да­де спев мла­дог (де­вет­на­е­сто­го­ди­шњег) Ње­го­ша, Глас Ка­мен­шта­ка: тај спев је, баш као и Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли, из­ра­жа­вао ду­бо­ку сум­њу у на­ме­ре и по­ли­ти­ку Ру­си­је, те ни за та­да­њу Ср­би­ју ни за Цр­ну Го­ру не би би­ло ко­ри­сно да пред­став­ник или, чак, вла­дар јед­не или дру­ге од тих две­ју ма­лих др­жа­ва та­ко отво­ре­но сум­ња, па чак и оп­ту­жу­је моћ­ну Ру­си­ју. На то Ње­гош ни­је по­ми­шљао кад му је би­ло де­вет­на­ест го­ди­на (кад је на­пи­сао Глас Ка­мен­шта­ка), али је по­ми­шљао кад су му би­ле три­де­сет и че­ти­ри го­ди­не, кад је на­пи­сао Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли.

Али нас не за­ни­ма кад су по­ме­ну­та три де­ла штам­па­на, не­го кад су на­пи­са­на. Кад је на­пи­сао Лу­чу Ми­кро­ко­зма, Ње­го­шу су би­ле три­де­сет и две го­ди­не; кад је пи­сао Гор­ски ви­је­нац, три­де­сет и три го­ди­не; кад је пи­сао Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли, три­де­сет и че­ти­ри го­ди­не. Три нај­ми­са­о­ни­ја де­ла срп­ске књи­жев­но­сти на­пи­сао је, да­кле, за на­ша да­на­шња ме­ри­ла је­дан „мла­ди књи­жев­ник“.

За нас је зна­чај­но да је Ње­гош тих го­ди­на свог жи­во­та био об­у­зет не­чим што је у сва три ње­го­ва по­ме­ну­та де­ла исто. То исто по­ве­зу­је та три де­ла у јед­ну це­ли­ну, та­ко да ни­јед­но од та три де­ла не мо­же­мо ни по­сма­тра­ти, ни до­жи­вља­ва­ти из­дво­је­но ако…

ако же­ли­мо да про­ник­не­мо у ду­би­ну Ње­го­ше­ве ми­сли, до са­мог ње­ног ко­ре­на!

Та це­ли­на чи­ни Ње­го­ше­ва три за­вр­ше­на де­ла јед­ном три­ло­ги­јом или, што је исто, да­је три­ло­гиј­ски ка­рак­тер сва­ком од та три де­ла, то јест сва­ко од та три де­ла је схва­тљи­во тек као део три­ло­ги­је.

На тај на­чин се у Ње­го­ше­вом де­лу ја­вља не­што што је би­ло ка­рак­те­ри­стич­но за ан­тич­ке грч­ке тра­ге­ди­је.1

У че­му кон­крет­ном се огле­да тај три­ло­гиј­ски ка­рак­тер сва­ког од три Ње­го­ше­ва за­вр­ше­на де­ла?

Лик из Гор­ског ви­јен­ца, Игу­ман Сте­фан, ни­је ни­шта дру­го до при­су­ство и го­вор Лу­че Ми­кро­ко­зма у Гор­ском ви­јен­цу; Игу­ман Сте­фан је оте­ло­вље­ње Лу­че Ми­кро­ко­зма, те је на тај на­чин Лу­ча Ми­кро­ко­зма угра­ђе­на у Гор­ски ви­је­нац; Игу­ман Сте­фан се у Гор­ском ви­јен­цу ја­вља као лик ко­ји со­бом но­си ис­ку­ство, на­рав­но пе­снич­ко и ми­сте­риј­ско ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма, те тим ис­ку­ством осве­тља­ва сва зби­ва­ња и све оста­ле ли­ко­ве Гор­ског ви­јен­ца; Игу­ман Сте­фан је вр­ху­нац ми­сли Гор­ског ви­јен­ца, те он с до­брим раз­ло­зи­ма ка­же чак и ум­ном Вла­ди­ци Да­ни­лу:

Ти си млад  још и не­вјешт, вла­ди­ко!
(ГВ, 2495)

О, да зна­деш шта те јо­ште че­ка!
 (ГВ, 2498)

Игу­ман Сте­фан има јед­но ис­ку­ство ко­је Вла­ди­ка Да­ни­ло још не­ма: мо­на­шко иси­ха­стич­ко ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма, уз­ди­за­ња у Не­бе­ско Цар­ство! За­то он, Игу­ман Сте­фан, су­ди дру­га­чи­је и о све­ту (о зе­маљ­ском цар­ству), јер гле­да свет (зе­маљ­ско цар­ство) ис­ку­ством ко­је има о Не­бе­ском Цар­ству. А Вла­ди­ка Да­ни­ло је још су­ви­ше млад и „не­вјешт“ („не­вје­жа“, ко­ји не зна, ни­је упу­ћен, на­и­ван је), те не мо­же о све­ту су­ди­ти са ста­но­ви­шта ви­шег, над­све­тов­ног.

Вла­ди­ци Да­ни­лу не­до­ста­је до­вр­ше­но ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма (о уз­ди­за­њу у Не­бе­ско Цар­ство), а Игу­ман Сте­фан је упра­во то и та­кво ис­ку­ство: Лу­ча Ми­кро­ко­зма у Гор­ском ви­јен­цу. На тај на­чин, ми тек у Игу­ма­ну Сте­фа­ну има­мо и кључ за раз­у­ме­ва­ње и це­ло­ви­то зре­ло до­жи­вља­ва­ње Гор­ског ви­јен­ца. Али, то зна­чи да ми не мо­же­мо оче­ки­ва­ти од не­ког да схва­ти Гор­ски ви­је­нац ако ни­је схва­тио Лу­чу Ми­кро­ко­зма, то јест ако у ли­ку Игу­ма­на Сте­фа­на не пре­по­зна исти­ну Лу­че Ми­кро­ко­зма. Тек са њим ми уоча­ва­мо три ступ­ња уз­ди­за­ња (и уз­диг­ну­то­сти) у Гор­ском ви­јен­цу:

сту­пањ ју­на­ка, у са­гла­сно­сти с гу­сла­ри­ма;

сту­пањ Ко­ла у са­гла­сно­сти с Вла­ди­ком Да­ни­лом и

сту­пањ Игу­ма­на Сте­фа­на.

Ње­гош, на­и­ме, ни­је на­пи­сао те­му уз­ди­за­ња (те­му Лу­че Ми­кро­ко­зма) кад је из ми­сли о Не­бе­ском Цар­ству (у ЛМ) пре­шао на ми­сао о све­ту (зе­маљ­ском цар­ству или исто­ри­ји) у Гор­ском ви­јен­цу. Те­ма уз­ди­за­ња (у Не­бе­ско Цар­ство) оста­ла је нај­ва­жни­ја и нај­у­зви­ше­ни­ја и у Гор­ском ви­јен­цу – где, на пр­ви по­глед, Ње­гош у том „исто­ри­че­ском со­би­ти­ју“ го­во­ри са­мо о зби­ва­њу у све­ту или зе­маљ­ском цар­ству. Да, али о зби­ва­њу исто­риј­ском (ко­је ни­је све­тов­но).

Оно што је Игу­ман Сте­фан у Гор­ском ви­јен­цу, то је – опет је­дан игу­ман (игу­ман Це­тињ­ског ма­на­сти­ра) – Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић у Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли. И он је ис­ку­ство, при­су­ство, го­вор и оте­ло­вље­ње Лу­че Ми­кро­ко­зма; он је Лу­ча у дра­ми Шће­пан Ма­ли!

О ступ­ње­ви­ма је мо­гу­ће го­во­ри­ти раз­ли­чи­то: јед­но је кад су нам раз­ли­чи­ти ступ­ње­ви зна­ња (или ис­ку­ства) о истом, а дру­го је кад су раз­ли­чи­ти ступ­ње­ви ствар­но­сти, на при­мер сту­пањ биљ­ни, сту­пањ жи­во­тињ­ски, сту­пањ људ­ски (о бо­жан­ском се ви­ше не мо­же го­во­ри­ти као о ступ­њу исте ствар­но­сти), та­ко да су раз­ли­чи­ти ступ­ње­ви оног о че­му је (мо­гу­ће или не) на­ше зна­ње или на­ше ис­ку­ство.

Сте­пе­ну­ју се и зна­ња ме­ђу Тур­ци­ма, у пе­том чи­ну (деј­стви­ју) Шће­па­на Ма­лог, Ка­ди-аскјер ка­же мла­дом Ка­ра­ман-па­ши Мах­муд­бе­го­ви­ћу:

Млад си, па­шо Мах­муд­бе­го­ви­ћу,
Сви­је­том се не по­зна­јеш до­бро!
По­ши­ри је но Ти ми­слиш сви­јет!
(М, В, 585–587)

Ре­кло би се да је си­ту­а­ци­ја иста као кад у Гор­ском ви­јен­цу ка­же Игу­ман Сте­фан мла­дом Вла­ди­ци Да­ни­лу да је млад и не­ис­ку­сан. Али, ни­је иста си­ту­а­ци­ја, јер Ка­ди-аскјер го­во­ри о све­ту из ис­ку­ства све­тов­ног, а Игу­ман Сте­фан из ис­ку­ства над­све­тов­ног. Ка­ди-аскјер ка­же мла­дом Ка­ра­ман-па­ши да још не­ма до­вољ­но ис­ку­ства о све­ту, а Игу­ман Сте­фан мла­дом Вла­ди­ци Да­ни­лу да још ни­је спо­со­бан за то да о све­ту су­ди из ис­ку­ства над­све­тов­ног (из ис­ку­ства о уз­ди­за­њу у Не­бе­ско Цар­ство, у „цар­ство ду­ха“, ГВ, 22–55). Јер Вла­ди­ка Да­ни­ло има ис­ку­ство о све­ту, и то огром­но. То ис­ку­ство и чи­ни Вла­ди­ку Да­ни­ла очај­ним. Он ни­је оп­ти­мист као не­ис­ку­сни Ка­ра­ман-па­ша кад упо­ре­ђу­је цар­ство тур­ско с цар­ством ру­ским (ШМ, V, 572–576). Игу­ман Сте­фан не­ће да опо­врг­не Вла­ди­чи­на ис­ку­ства о све­ту, не­го да Вла­ди­ци ука­же на ви­ши, над­све­тов­ни кри­те­риј, та­ко да Вла­ди­ка тре­ба да стек­не и Игу­ма­но­во ис­ку­ство о све­ту (Цар­ству) Не­бе­ском, ис­ку­ство уз­ди­за­ња, ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма. Тек тим ис­ку­ством мо­гу­ће је из­ди­ћи се из­над сва­ког оп­ти­ми­зма и пе­си­ми­зма.

Исто се та­ко уз­ди­же и Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић. Сво­јим ис­ку­ством – ми­сте­риј­ским ис­ку­ством уз­ди­за­ња, ис­ку­ством Лу­че Ми­кро­ко­зма о Не­бе­ском Цар­ству као све­ту чо­ве­ко­ве Лу­че!Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић пре­ва­зи­ла­зи јед­на­ко и Тур­ке и Ру­се (ру­ску чи­нов­нич­ку де­ле­га­ци­ју са кња­зом Дол­го­ру­ко­вим) и сво­је су­на­род­ни­ке. Јер он је је­ди­ни ко­ји у Шће­па­ну Ма­лом го­во­ри ис­ку­ством и осе­ћа­њем Лу­че Ми­кро­ко­зма (а то је ис­ку­ство о Не­бе­ском Цар­ству).

Књаз Дол­го­ру­ков оче­ку­је да је­дан игу­ман – а то је Игу­ман Те­о­до­си­је, ста­ре­ши­на Це­тињ­ског ма­на­сти­ра – има уни­вер­зи­тет­ско обра­зо­ва­ње. Књаз Дол­го­ру­ков ра­су­ђу­је сти­лом ко­ји је и у Ру­си­ји уоби­ча­јен од до­ба Пе­тра Ве­ли­ког: на но­во­ве­ков­ни на­чин. Сва му­дрост је све­тов­на, јер у Но­вом ве­ку је чак и све­ште­нич­ко зва­ње, баш као и сва­ко дру­го зва­ње, све­тов­ног ка­рак­те­ра. Ње­му Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић од­го­ва­ра:

Ве­о­ма сам ма­ло пу­то­вао,
Са­мо­ук сам, ако што­год зна­дем:
По бу­кви­ци учио сам књи­гу,
По љу­ди­ма учио сам сви­јет,
По звје­зда­ма и бо­го­сло­ви­ју.
Што ми дру­га тре­бу­је на­у­ка
Ка­ко ов­дје у на­ше кра­је­ве.
(ШМ, IV, 8591)

На­рав­но, „зве­зде“ о ко­ји­ма ов­де го­во­ри Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић оне су исте зве­зде ко­ји­ма се и Ње­гош ди­ви у Лу­чи Ми­кро­ко­зма, па се чо­ве­ко­ва уз­диг­ну­тост (у сту­пањ чи­сте Лу­че, сту­пањ По­е­зи­је као чо­ве­ко­ве слич­но­сти Бо­гу) и са­сто­ји упра­во у то­ме ди­вље­њу зве­зда­ма, не­бу, бес­ко­нач­но­сти – од ко­је је чо­век, ина­че, кад ни­је уз­диг­нут, са­мо упла­шен и оча­јан! „Бо­го­сло­ви­ја“, као ди­вље­ње Бо­гу и сла­вље­ње Бо­га, до­ла­зи до из­ра­за тек у  то­ме чо­ве­ко­вом од­но­су пре­ма смр­ти, Вас­кр­се­њу, бес­кра­ју и зве­зда­ма: ако се ни при по­гле­ду на њих чо­век не осе­ти ма­лен и бе­зна­ча­јан, не­го, на­про­тив, сла­ви Бо­га и за­хва­љу­је (осе­ћа­ју­ћи да је и чо­век не­што ве­ли­ко, Лу­ча!), он­да је чо­век по­сти­гао сту­пањ бо­го­слов­ске му­дро­сти ка­ква се не по­сти­же на уни­вер­зи­те­ти­ма (ви­со­ким те­о­ло­шким шко­ла­ма)… Игу­ман је из­у­чио књи­гу тек то­ли­ко да мо­же да чи­та, не­ка­ко као Поп Ми­ћо из Гор­ског ви­јен­ца или као Про­та Ма­ти­ја Не­на­до­вић. Зна о све­ту ко­ли­ко и о љу­ди­ма, јер свет је и ва­жан као свет чо­ве­ков, а не као пред­мет струч­них сту­ди­ја. Игу­ман Те­о­до­си­је го­во­ри Кња­зу Дол­го­ру­ко­ву за­пра­во о на­у­ци ка­ква је по­треб­на „ов­де“, у „на­шим кра­је­ви­ма“. Та на­у­ка је – о Не­бе­ском Цар­ству, да­кле на­у­ка о Ко­сов­ском за­ве­ту. На­у­ка о уз­ди­за­њу чо­ве­ка „до зве­зда“, као у Лу­чи Ми­кро­ко­зма. Све дру­ге на­у­ке и зна­ња, као што су зна­ња и иде­о­ло­ги­ја Но­вог ве­ка, не­по­треб­ни су Ко­сов­ском За­ве­ту (Не­бе­ском Цар­ству, уз­ди­за­њу чо­ве­ка, ње­го­вој лу­чи), па мо­жда и опа­сни:

Мно­го ог­ња под ма­ли­јем лон­цем,
Ил’ ће пр­снут ил про­лит мли­је­ко.
 (ШМ, IV, 9293)

На­рав­но, зна­ње о ко­јем го­во­ре Књаз Дол­го­ру­ков и, он­да, Игу­ман Те­о­до­си­је је­сте зна­ње о све­ту, све­тов­но зна­ње: оно је не­по­треб­но уз­ди­за­њу (Лу­чи, Не­бе­ском Цар­ству, Ко­сов­ском За­ве­ту). Оно је по­треб­но све­ту, све­тов­но­сти, све­му што је све­тов­но, па и чо­ве­ку ко­ји се опре­де­лио за свет (за цар­ство зе­маљ­ско). Та­ко је по­треб­но и Кња­зу Дол­го­ру­ко­ву. И ру­ској др­жа­ви. Али ни­је по­треб­но све­штен­ству, јер све­штен­ство не тре­ба да слу­жи др­жа­ви (зе­маљ­ском цар­ству). Или тач­ни­је: ни­је по­треб­но све­ште­ној слу­жби чо­ве­ко­вој.

До­ду­ше, Игу­ман Те­о­до­си­је има и та све­тов­на зна­ња, па га баш за­то и ша­љу на пре­го­во­ре с Тур­ци­ма; баш за­то он је­ди­ни сво­јим све­тов­ним зна­њи­ма из­над зна­ња свих оста­лих (зна­њи­ма о љу­ди­ма!) за­па­жа пре­ва­ру Шће­па­на Ма­лог, за­па­жа по­ли­тич­ке на­ме­ре и ра­чу­не ру­ских по­сла­ни­ка, упо­зо­ра­ва свој на­род на мо­гу­ћу из­да­ју или пре­ва­ру, или бар рав­но­ду­шност ру­ских са­ве­зни­ка итд. Али, Игу­ман исто та­ко зна и то да сва та све­тов­на зна­ња не до­при­но­се ни­чим све­ште­ној слу­жби, уз­ди­за­њу, Лу­чи, Не­бе­ском Цар­ству, Ко­сов­ском За­ве­ту, одр­жа­њу ду­хов­не за­јед­ни­це. Игу­ман Те­о­до­си­је, као ни сам Ње­гош, не га­ји ни­ка­кве илу­зи­је о ка­рак­те­ру но­во­ве­ков­них зна­ња: та зна­ња су све­тов­на и ни­чим не до­при­но­се ду­хов­но­сти. Кад се узме у об­зир ка­ко је Ње­гош оштро устао про­тив До­си­те­је­вих де­ла и ње­го­вих но­во­ве­ков­них илу­зи­ја, он­да је нео­спор­но да је Ње­гош у по­е­зи­ји (у ли­ко­ви­ма Игу­ма­на Сте­фа­на и Игу­ма­на Те­о­до­си­ја) ми­слио исто што и у жи­во­ту, то јест да су за Ње­го­ша по­е­зи­ја и чо­ве­ков жи­вот раз­ли­чи­ти до­ка­зи исте исти­не.

У Игу­ма­ну Те­о­до­си­ју Мр­ко­је­ви­ћу не са­мо да је оте­ло­вље­на, да го­во­ри, не­го се и су­прот­ста­ви­ла Лу­ча Ми­кро­ко­зма свим оста­лим ли­ко­ви­ма дра­ме Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли.[2]

Да­кле, у дра­ми Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли Игу­ман Те­о­до­си­је, а у ње­му и Лу­ча Ми­кро­ко­зма, су­прот­ста­вио се свим ли­ко­ви­ма те дра­ме! Али сви­ма: и Шће­па­ну Ма­лом, и Тур­ци­ма, и Ру­си­ма (ру­ским по­сла­ни­ци­ма, Кња­зу Дол­го­ру­ко­ву), и Па­три­јар­ху Ва­си­ли­ју Јо­ва­но­ви­ћу Бр­ки­ћу, и Па­три­јар­ху ва­се­љен­ском Еспе­ри­ју (и фа­на­ри­о­ти­ма, Фа­на­ру ца­ри­град­ском), и до­ма­ћем По­пу Ан­дри­ји Ђу­ра­шко­ви­ћу, и оно­ме мо­на­ху ко­ји Шће­па­ну до­но­си тај­ну по­ру­ку и пи­смо, и мле­тач­ким по­сла­ни­ци­ма, и „па­три­о­ти­ма“ из При­мор­ја (Де­бе­љи, би­ску­пу Ср­би­ну), и сер­да­ри­ма, вој­во­да­ма и гла­ва­ри­ма Цр­не Го­ре и Бр­да, па чак и са­мом на­ро­ду и на­род­ном Ко­лу!

То исто Ко­ло ко­је је она­ко до­сто­јан­стве­но и уз­не­се­но у Гор­ском ви­јен­цу, где је у са­гла­сно­сти с Вла­ди­ком Да­ни­лом и где те­жи уз­ди­за­њу као и Вла­ди­ка Да­ни­ло, ов­де у дра­ми Шће­пан Ма­ли то на­род­но Ко­ло по­ста­је ка­ри­ка­ту­ра и па­ро­ди­ја Ко­ла. Сам Ње­гош ов­де са­да па­ро­ди­ра то Ко­ло, јер је оно у су­ко­бу са Лу­чом Ми­кро­ко­зма, са Игу­ма­ном Те­о­до­си­јем Мр­ко­је­ви­ћем, а у са­гла­сности је са Шће­па­ном Ма­лим!

Ко­ја је он­да то иде­ја и ко­је схва­та­ње Игу­ма­но­во (Игу­ма­на Те­о­до­си­ја) кад га Ње­гош ста­вља из­над, па ако тре­ба и про­тив свих оста­лих, чак и про­тив на­ро­да и Ко­ла?

То је иде­ја Лу­че Ми­кро­ко­зма. Она је у су­ко­бу са чи­та­вом ем­пи­риј­ском исто­риј­ском ствар­но­шћу, то јест са по­ја­вом Но­вог ве­ка у Цр­ној Го­ри, по­ја­вом но­ве епо­хе, са оним што се у Ко­сов­ском За­ве­ту и у мо­но­ло­гу Игу­ма­на Сте­фа­на у Гор­ском ви­јен­цу на­зи­ва „сви­јет“, „со­став па­кле­не не­сло­ге“ су­прот­но­сти.

Лу­ча Ми­кро­ко­зма, то јест Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић ни­је у су­ко­бу је­ди­но са Вла­ди­ком Са­вом и Це­тињ­ским ма­на­сти­ром!

Је­ди­на сре­ди­на ко­ја реч Лу­че Ми­кро­ко­зма и ње­но оте­ло­вље­ње, Игу­ма­на Те­о­до­си­ја Мр­ко­је­ви­ћа, при­ма као сво­је је­сте сре­ди­на мо­на­шка, у Шће­па­ну Ма­лом Це­тињ­ски ма­на­стир. Али о то­ме ка­сни­је.

[1]  Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да су ан­тич­ки ве­ли­ки пи­сци тра­ге­ди­ја пи­са­ли три­ло­ги­је, те да су по­је­ди­не од тих тра­ге­ди­ја очу­ва­не до да­нас би­ле та­да де­ло­ви три­ло­ги­је. За­то би­смо мо­гли ре­ћи да је до нас до­шла и са­чу­ва­на нео­кр­ње­на це­ли­на са­мо он­да кад би­смо има­ли чи­та­ву не­ку три­ло­ги­ју, а не са­мо јед­ну од тра­ге­ди­ја из три­ло­ги­је. 

[2]  До­ду­ше, ни­је се су­прот­ста­ви­ла је­ди­но Вла­ди­ци Са­ви, јер ов­де је Вла­ди­ка Са­ва не­ка вр­ста ду­хов­не се­не и ду­хов­ног пра­ти­о­ца Игу­ма­на Те­о­до­си­ја. Или ја­сни­је: Игу­ман Те­о­до­си­је бра­ни на­че­ло ко­је би ина­че, исто­риј­ски и у ре­ал­ном жи­во­ту, тре­ба­ло да бра­ни сам Вла­ди­ка Са­ва на­че­ло вла­ди­чан­ства и цр­кве­не ауто­ке­фа­ли­је (пра­во­слав­не). Да ли ће се не­ко уз­ди­ћи у Не­бе­ско Цар­ство, по­сти­ћи чи­сто­ту Лу­че и он­да има­ти ис­ку­ство о то­ме уз­ди­за­њу, то не за­ви­си од ње­го­вог ме­ста у хи­је­рар­хи­ји цр­кве­ној, јер то уз­ди­за­ње Ње­гош опи­су­је као По­е­зи­ју, и то све­ште­ну. Све­ште­на је у вла­ди­ке по­е­зи­ја (и Ли­тур­ги­ја), а не сам ње­гов чин и одо­ра! Игу­ман има ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма, а Вла­ди­ка Са­ва не­ма. Исто та­ко и у Гор­ском ви­јен­цу: Игу­ман (Сте­фан) има, а вла­ди­ка (Вла­ди­ка Да­ни­ло) не­ма!

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА, (у „Његош – песник српске слободе“, CATENA MUNDI, Београд, 2014. ), /одломак, стр. 115-122/

Жарко Видовић, СЕЋАЊЕ НА ПРЕОБРАЖЕНОСТ

Чо­ве­ку ни­је по­треб­но да ње­го­во ис­ку­ство ду­хов­но­сти бу­де све­сно: он то ис­ку­ство има и кад је оно не­све­сно, то јест кад ни­је све­стан свог се­ћа­ња на мо­мен­те соп­стве­не ду­хов­но­сти.[1]

На­по­ми­њем: ми ов­де не го­во­ри­мо о са­мој ду­хов­но­сти (пре­о­бра­же­но­сти, Лу­чи, иде­ји итд.), не­го о се­ћа­њу на ду­хов­ност (на пре­о­бра­же­ност, Лу­чу, иде­ју итд.). А то се­ћа­ње је ис­ку­ство: по­себ­но, ду­хов­но ис­ку­ство. То ис­ку­ство је, као и сва дру­га ис­ку­ства чо­ве­ко­ва, по­хра­ње­но у ње­му као не­све­сно ис­ку­ство, не­све­сно се­ћа­ње! Кад се чо­век он­да не­чег „се­ти“ или „до­се­ти“, или кад гa не­што „под­се­ти“ – он­да је ис­ку­ство из­ро­ни­ло из не­све­сног и по­ја­ви­ло се или ис­кр­сло у свест. Али не­све­сно (не-­свест, „под-­свест“) је – не про­тив­ник пам­ће­ња, не­го – нај­си­гур­ни­ји чу­вар ис­ку­ства (се­ћа­ња), ма­да је на­ма на­пор­но, те­шко, а по­не­кад („без го­ле­ма ја­да“ и смрт­не опа­сно­сти) и не­мо­гу­ће да то (ду­хов­но) ис­ку­ство из­ма­ми­мо из не­све­сног у свест.[2]

Упра­во за­то што је ду­хов­ном ис­ку­ству нај­у­год­ни­је кад је чу­ва­но и скри­ве­но у не­све­сном, чо­ве­ку ни­је по­треб­но да има и свест о ду­хов­ном ис­ку­ству, то јест да му то ис­ку­ство бу­де све­сно: оно де­лу­је и кад је не­све­сно, те се чо­век и по­на­ша но­шен по­бу­да­ма ко­јих ни­је све­стан. Та­да он у све­ту (у овом, зе­маљ­ском цар­ству, у вре­ме­ну, у тро­ди­мен­зи­о­нал­ном) тра­жи исто­ри­ју, тј. пре­о­бра­же­ност зе­маљ­ског све­та; тра­жи Не­бе­ско Цар­ство на зе­мљи, али се по­на­ша као да је већ са­да ме­ђу са­мим не­бе­ским (рај­ским) ли­ко­ви­ма, или је као Игу­ман Сте­фан у свом чу­ве­ном мо­но­ло­гу о све­ту („Ја сам про­ша си­то и ре­ше­то… // Св’јет је овај ти­ран ти­ра­ни­ну“, чак и ти­ра­ни­ну, „а ка­мо­ли ду­ши бла­го­род­ној!“ – ГВ, 2486–2520) – све­стан раз­ли­ке из­ме­ђу све­та и Не­бе­ског Цар­ства упра­во за­то што је све­стан Не­бе­ског Цар­ства!

Али чо­век мо­же би­ти све­стан свог се­ћа­ња на Не­бе­ско Цар­ство (свог ис­ку­ства о Не­бе­ском Цар­ству)а не би­ти све­стан свог се­ћа­ња (ис­ку­ства) о оној сво­јој пре­о­бра­же­но­сти или Лу­чи без ко­је не би ви­део Не­бе­ско Цар­ство и без ко­је, шта­ви­ше, Не­бе­ског Цар­ства не би ни би­ло! Упра­во за­то што ње­го­во ис­ку­ство о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти ни­је све­сно, чо­век го­во­ри о Не­бе­ском Цар­ству, а исто­вре­ме­но се­бе – чак и оног се­бе из то­га мо­мен­та кад је гле­дао Не­бе­ско Цар­ство (као Ње­гош у ЛМ) – на­зи­ва и сма­тра гре­шним, то јест не­пре­о­бра­же­ним![3]

Чо­век се, да­кле се­ћа ка­ко „но­и­то­на“ (Не­бе­ског Цар­ства), та­ко и „νοϋς-a“ (сво­је соп­стве­не пре­о­бра­же­но­сти без ко­је не би ви­део „но­и­тон“). Али, ње­го­во се­ћа­ње на „νοϋς“ (на сво­ју пре­о­бра­же­ност) не мо­ра да бу­де све­сно; отуд он и не го­во­ри у сво­јој соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти („νοϋς“ иде­ји, Лу­чи, По­е­зи­ји) не­го са­мо о Не­бе­ском Цар­ству (о „но­и­тон“).

Упра­во за­то – због те не­по­треб­но­сти да ду­хов­но ис­ку­ство бу­де све­сно, због не­по­треб­но­сти да све­сно бу­де ис­ку­ство чо­ве­ка о сво­јој соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти! – ја­вља­ју се у мо­дер­но до­ба те­о­ри­је ко­је у пот­пу­но­сти не­ги­ра­ју са­му осно­ву (ду­хов­ну осно­ву) људ­ске лич­но­сти. Та осно­ва је: се­ћа­ње на соп­стве­ну пре­о­бра­же­ност, се­ћа­ње ко­је се у чо­ве­ку чу­ва као не­све­сно ис­ку­ство. Ње­гош, ме­ђу­тим, у Лу­чи Ми­кро­ко­зма од­мах по­чи­ње са том осно­вом лич­но­сти, са тим се­ћа­њем чо­ве­ка (са ду­хов­ним ис­ку­ством):

Чо­вјек, из­гнат за вра­та чу­де­ствах,
Он сам со­бом чу­до со­чи­ња­ва:
(тј. сам со­бом је он чу­до)
Чо­вјек, ба­чен на бур­ну бре­жи­ну…

………………..

Он се сје­ћа сво­је пр­ве сла­ве,
Он сни­је­ва пре­срет­ње бла­жен­ство,
Ал, ње­го­ви сно­ви и сје­ћа­ња
кри­ју му се ја­ко од по­гле­да…

………………..

Те се тр­за ба­да­ва из лан­ца,
Да за со­бом про­ник­не мрач­но­сти.
(ЛМ-П, 520)

Осно­ва чо­ве­ко­ва по­сто­ја­ња (би­ти­ја) ни­је Не­бе­ско Цар­ство. То би, уоста­лом, зна­чи­ло по­ни­зи­ти Не­бе­ско Цар­ство на функ­ци­ју, на пу­ку осно­ву по­сто­ја­ња (би­ти­ја) чо­ве­ка. Осно­ва по­сто­ја­ња (би­ти­ја) ни­је чак ни чо­ве­ко­во се­ћа­ње на Не­бе­ско Цар­ство (чо­ве­ко­во ду­хов­но ис­ку­ство). Осно­ва би­ти­ја чо­ве­ка као лич­но­сти јесте се­ћа­ње на сво­ју соп­стве­ну „ста­ру сла­ву“, на соп­стве­ну пре­о­бра­же­ност, на иде­ју (ко­ја је Лу­ча чо­ве­ко­ва). То се­ћа­ње је не­све­сно („кри­је се од по­гле­да“), а осно­ва је у се­ћа­њу на Не­бе­ско Цар­ство. Се­ћа­ње на Не­бе­ско Цар­ство ни­је угро­же­но ате­и­стич­ким на­па­ди­ма и на­сто­ја­њи­ма да се сли­ка Не­бе­ског Цар­ства збри­ше, ни­је угро­же­но на­па­ди­ма на са­мо Не­бе­ско Цар­ство (на Бо­га!), не­го тек на­па­ди­ма на осно­ву чо­ве­ко­ве лич­но­сти: на ону пре­о­бра­же­ност ко­ја је „ко­ре­ла­тив­на“ и исто­вет­на са Не­бе­ским Цар­ством (ду­хов­ним све­том, „но­и­то­ном“). Осно­ва чо­ве­ко­ве лич­но­сти и чо­ве­ко­ва би­ти­ја јесте то се­ћа­ње на соп­стве­ну пре­о­бра­же­ност.[4]

Не­бе­ско Цар­ство ни­је мо­гу­ће уни­шти­ти (ни се­ћа­ње на њ уни­шти­ти) на­па­дом на са­мо то Цар­ство, не­го тек ду­хов­ним са­мо­у­би­ством: на­па­дом на ону пре­о­бра­же­ност (на ис­ку­ство пре­о­бра­же­но­сти, на се­ћа­ње) без ко­је (пре­о­бра­же­но­сти) не би би­ло Не­бе­ског Цар­ства, и без ко­јег ис­ку­ства (о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти) не би би­ло ни се­ћа­ња на Не­бе­ско Цар­ство. „Про­стор“ ду­хов­ног све­та, да­кле, ни­је „тро­ди­мен­зи­о­на­лан“, не­го че­тво­ро­ди­мен­зи­о­на­лан, јер „че­твр­та“ и од­лу­чу­ју­ћа „ди­мен­зи­ја“ Не­бе­ског Цар­ства јесте исто­вре­ме­но и кључ то­га Цар­ства: чо­ве­ко­ва пре­о­бра­же­ност о ко­јој мо­же да све­до­чи са­мо над­вре­ме­на По­е­зи­ја, и то да ве­ро­до­сто­јан све­док бу­де са­мо „све­ште­на по­е­зи­ја“ (ЛМ-П, 177, а у стро­фи 171–180), док „смрт­не по­е­те“ (све­до­ци вре­ме­на, тј. про­ла­зно­сти све­га по­сто­је­ћег), чак и кад су нај­сјај­ни­ји, кад до­спе­ва­ју до са­мих не­бе­ских вра­та – па­да­ју ода­тле „у про­паст“ (ЛM, I, 341–350).

А у све­ште­ну по­е­зи­ју до­спе­ва „иде­ја, искра бе­са­мрт­на“ (ЛМ, II, 11) тек кад се при­че­сти, кад се на­пи­је с Не­бе­ског из­во­ра (ЛМ, II, 301–310 и 316–320) над­вре­ме­но­сти.

Ко­ри­сте­ћи, да­кле, чи­ње­ни­цу да чо­ве­ко­вом ис­ку­ству о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти (иде­ји пла­тон­ској) ни­је по­треб­на свест, те да то ис­ку­ство де­лу­је нај­си­гур­ни­је упра­во кад је не­све­сно, но­во­ве­ков­не те­о­ри­је о лич­но­сти „ус­ка­чу“ у ту пра­зни­ну у све­сти, за­у­зи­ма­ју у све­сти ме­сто ко­је би при­па­да­ло ис­ку­ству чо­ве­ка о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти (кад би то­ме ис­ку­ству би­ло по­треб­но да бу­де све­сно).

Но­во­ве­ков­не те­о­ри­је зло­у­по­тре­бља­ва­ју то од­су­ство чо­ве­ко­ве по­тре­бе за све­шћу ис­ку­ства о ду­ху (о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти) чо­ве­ка![5]

Што се ти­че са­мог ис­ку­ства о ду­ху, ње­му ни­кад та свест не би ни би­ла по­треб­на да ни­је по­себ­них, агре­сив­них – у ис­точ­ном хри­шћан­ску се ка­же: гре­шних, чак са­тан­ских (ме­фи­стов­ских, но­во­ве­ков­них) – философ­ских те­о­ри­ја и иде­о­ло­ги­ја ко­је се ви­ше не за­до­во­ља­ва­ју ти­ме да не­ги­ра­ју ис­ку­ство о „но­и­то­ну“ (о Не­бе­ском Цар­ству), не­го на­па­да­ју са­му осно­ву: дух, „но­ус“, чо­ве­ко­ву пре­о­бра­же­ност, то јест се­ћа­ње на ту пре­о­бра­же­ност (чо­ве­ко­ву), без ко­је не би би­ло ни „но­и­то­на“ (Не­бе­ског Цар­ства).

Лу­чом Ми­кро­ко­зма Ње­гош се – пре До­сто­јев­ског и ду­бље од ње­га! – су­прот­ста­вља упра­во то­ме но­во­ве­ков­ном на­па­ду на са­му осно­ву, на са­мо би­ти­је чо­ве­ко­ве лич­но­сти.[6]

Не угро­жа­ва чо­ве­ка на­у­ка. Она ис­пи­ту­је свет и до­ка­зу­је да Не­бе­ског Цар­ства не­ма – не са­мо да га не­ма у све­ту, не­го да га не­ма ни за чо­ве­ка у ста­њу ис­ку­ства (пу­ког се­ћа­ња). Но тим сво­јим ис­пи­ти­ва­њи­ма и ста­во­ви­ма на­у­ка не угро­жа­ва чо­ве­ка. Чо­век је угро­жен тек кад му се од­у­зи­ма кључ Не­бе­ског Цар­ства, „че­твр­та ди­мен­зи­ја“, лич­ност – то јест, се­ћа­ње на соп­стве­ну пре­о­бра­же­ност чо­ве­ка.

Пла­тон­ска ми­сао (о исто­вет­но­сти „но­и­тон“ са „но­ус“) ја­вља се и би­ва ак­ту­ел­на тек кад ожи­ви агре­си­ја на сам кључ. Ту агре­си­ју во­ди философи­ја. Ње­гош је та­ко ка­рак­те­ри­ше већ у „По­све­ти“ Лу­че Ми­кро­ко­зма: она је „жед­но ту­ма­ра­ње“ философа („зе­маљ­ских“, то јест све­тов­них, не не­бе­сних му­дра­ца), а они ту­ма­ра­ју „кроз мрак“ (ЛМ-П, 61–70). Пи­та­го­ра и Епи­кур, то јест философи, опа­сни су ти­ме што не­ги­ра­ју бе­смрт­ну ду­шу „и зва­ни­је чо­вје­ка пред Бо­гом“ (ЛМ-П, 156), то јест лич­ност, по­ло­жај и ме­сто чо­ве­ка у Цар­ству Не­бе­ском. Та­ко је чо­век у по­гле­ди­ма „зе­маљ­ских му­дра­ца“ (философа, све­тов­не му­дро­сти) исто што и „бе­сло­ве­сност“ (ЛМ-П, 157) и „скот­ско мр­тви­ло“ (ЛМ-П, 160), јер у философи­ји је не­мо­гу­ће – у са­мој философи­ји не­мо­гу­ће – на­ћи ије­дан раз­лог ве­ре у чо­ве­ко­во до­сто­јан­ство, у „сло­ве­сност“ (ло­гос/ност) ње­го­ве лич­но­сти (се­ћа­ња ума).[7]

Ако философи­ја („зе­маљ­ска му­дрост“, све­тов­на му­дрост, му­дрост „овог све­та“) не­ги­ра са­му осно­ву чо­ве­ко­вог се­ћа­ња на Не­бе­ско Цар­ство – а та осно­ва је чо­ве­ко­во се­ћа­ње на соп­стве­ну пр­во­бит­ну сла­ву, на соп­стве­ни сјај са­мог се­бе као Лу­че (ЛМ-П, 120: „Он се сје­ћа пр­ве сво­је сла­ве“) – он­да се не мо­же оче­ки­ва­ти да свест о Не­бе­ском Цар­ству (па ни Ко­сов­ски За­вет) одр­жи или, чак, иза­зо­ве у чо­ве­ку философи­ја.

Ту свест – али као фе­но­мен осе­ћа­ња, ма­ште! – мо­же у чо­ве­ку да одр­жи са­мо пе­сник, те се Ње­гош за­то обра­ћа пе­сни­ку, то јест пе­снич­ком осе­ћа­њу (а не ап­стракт­ном ми­шље­њу):

Див­ни пјев­че срп­ске на­род­но­сти…

………………..

Ја­ од­ те­бе ­јо­ште м­но­го ­и­штем…
(ЛМ-П, 181–200)

јер­ за­нос и пре­о­бра­же­ност – она пре­о­бра­же­ност ко­ја је осно­ва и кључ Небес­ког Цар­ства – исто­вет­на је са по­е­зи­јом.

А По­е­зи­ја је ви­ше од ис­ку­ства: ис­ку­ство је пу­ко се­ћа­ње на пре­о­бра­же­но­сти, а По­е­зи­ја је осе­ћа­ње (чув­ство) са­ме те пре­о­бра­же­но­сти.

Философи­ја је ми­шље­ње. Ми­шље­ње мо­же да ми­сли са­мо о ис­ку­ству. Да би оно ми­сли­ло, по­треб­но је да се пре то­га ја­ви ис­ку­ство као „пред­мет“ ми­шље­ња. Нај­ви­ши мо­гу­ћи пред­мет ми­шље­ња (философ­ског или фи­ло­зоф­ског) ја­вља се као плод По­е­зи­је, те ми­шље­ње мо­же да на­сту­пи тек по­што је По­е­зи­ја већ оба­ви­ла „свој по­сао“ ства­ра­ња. (По­е­зи­ја је ства­ра­ње. Ми­шље­ње је ми­шље­ње о ство­ре­ном!)

НАПОМЕНЕ:

[1] „Ду­хов­ност“ о ко­јој је реч ­у­пра­во је она пре­о­бра­же­ност о ко­јој го­во­ри Пла­тон, а пе­ва Ње­гош кад Не­бе­ско Цар­ство и ви­ђе­ње то­га Цар­ства и спо­соб­ност ви­ђе­ња при­пи­су­је Лу­чи. „Ду­хов­ност“ је, да­кле, Лу­ча Ми­кро­ко­зма. То је оно што Пла­тон на­зи­ва „иде­јом“, а та­ко по­вре­ме­но и Ње­гош, у са­мој Лу­чи Ми­кро­ко­зма, на­зи­ва Лу­чу; она је:

  • час „ду­ша пла­ме­на по­е­те“ (ЛМ-П, 170),
  • час „лу­ча сви­је­тла“ (ЛМ, II, 179),
  • час „зра­ка сјај­на ог­ња бе­смрт­но­га“ (ЛМ, I, 34),
  • „искра у смрт­ну пра­ши­ну“ (ЛМ-П, 139),
  •  „лу­ча та­мом об­у­зе­та“ (ЛМ, II, 140),
  •  „искра бо­жен­стве­на“ (ЛМ, I, 61),
  •  „сви­је­тла иде­ја“ ко­ја са­ма за се ка­же да је она пе­сни­ко­ва „искра бе­са­мрт­на“ (ЛМ, I, 91–92),
  •  „кћи не­бе­ска“ (ЛМ, 1,147), итд.,

 а стал­но је реч о оној пре­о­бра­же­но­сти чо­ве­ка (ње­го­ве ду­ше, ње­го­ва ис­ку­ства, ње­го­вих опа­жа­ја) ко­ја је исто­вре­ме­на са по­ја­вом Не­бе­ског Цар­ства и гле­да­њем то­га Цар­ства. Ње­гош чак ту пре­о­бра­же­ност ду­ше, оспо­со­бље­не да бо­ра­ви и ви­ди Не­бе­ско Цар­ство, на­зи­ва „кри­ла­тим меч­та­њем“ (кри­ла­том ма­штом – ЛМ, I, 311), а у „По­све­ти“ је на­зи­ва и „по­е­зи­јом“ (ЛМ-П, 161–200).

[2] Та­кво из­ма­мљи­ва­ње је под­виг ко­јим је чо­век знао и жи­вот да ста­ви на коц­ку или да се из­ло­жи ра­зним опа­сно­сти­ма од ко­јих је она да ис­пад­не луд – нај­ма­ња опа­сност.

   Ње­гош не за­бо­ра­вља ни на ту опа­сност, кад ка­же:

Бу­да­ла­ма кад би вје­ро­ва­ли,
По­е­те су по­ко­ле­ње лу­до!
(ЛМ-П, 161–162)

   Тим из­ма­мљи­ва­њем ду­хов­ног ис­ку­ства (се­ћа­ња на пре­о­бра­же­ност) у свест на­сто­ји чо­век да по­све­до­чи исти­ну то­га ис­ку­ства, ма­да је то све­до­че­ње (грч­ки: „мар­ти­ри­он“!) рав­но му­че­њу, па је та реч (грч­ка реч „мар­ти­ри­он“) до­би­ла то­ком вре­ме­на и зна­че­ње му­ке или му­че­ни­штва за ве­ру. Ни­је то слу­чај­но: у обо­га­ћи­ва­њу зна­че­ња те ре­чи то­ком исто­ри­је огле­да се и суд­би­на чо­ве­ка ко­ји на­сто­ји да ду­хов­но ис­ку­ство из­ма­ми из не­све­сног у свест. Ни­је ла­ко и без­о­па­сно под­се­ћа­ти љу­де на њи­хо­во ду­хов­но ис­ку­ство: због то­га су стра­да­ли и Со­крат и Хри­стос, а он­да сви хри­шћан­ски мар­ти­ри (то јест му­че­ни­ци­-све­до­ци).

[3]  Ми сад ов­де го­во­ри­мо о не­че­му што су­ још Пар­ме­нид, Пла­тон и Пло­тин озна­чи­ли чу­ве­ном фор­му­лом у ко­јој су „νοϋς“ – „нус“ (то јест дух, чо­ве­ко­ва пре­о­бра­же­ност, иде­ја), и „но­и­тон“ јед­но исто; „но­и­тон“ је, на­и­ме, оно што чо­век ви­ди кад је дух (νοϋς); „но­и­тон“ је „ви­ђе­но“, али ду­хом ви­ђе­но, а то је: Не­бе­ско Цар­ство. Не­бе­ско Цар­ство – као ду­хов­ни свет („но­и­тон“) – мо­же би­ти пред­мет ви­ђе­ња (ду­хов­ног) са­мо оно­ме ко је дух или ду­хо­ван. Или ка­ко Ње­гош ка­же:

   Све­мо­гућ­ство све­том тај­ном шап­ти
(то јест от­крива Не­бе­ско Цар­ство)
Са­мо ду­ши пла­ме­на по­е­те!

             (ЛМ-П, 169–170)

   Све­та тај­на, или Не­бе­ско Цар­ство, или ду­хов­ни све­т, ­свет ви­ђен ду­хом, с јед­не стра­не, и По­е­зи­ја или сам дух као чо­ве­ко­ва пре­о­бра­же­ност, или ду­хов­ност, иде­ја, Лу­ча, с дру­ге стра­не, јед­но су исто. Баш она­ко ка­ко Пар­ме­нид, Пла­тон и Пло­тин уче да су исто и исто­време­ни „νοϋς“ (дух) и „но­и­тон“ (ду­хом ви­ђен свет). У ово­ме је са­ма су­шти­на пла­то­ни­зма.

[4]  У то­ме је су­шти­на по­ру­ке и Лу­че Ми­кро­ко­зма и це­лог ме­ди­те­ран­ског („ис­точ­ног“) Хри­шћан­ства (за раз­ли­ку од За­па­да). Ту је и сре­ди­ште свих тра­же­ња у де­ли­ма До­сто­јев­ског. И код ње­га ту свест чо­ве­ка, свест о ис­ку­ству или се­ћа­њу на пре­о­бра­же­ност, но­се мо­на­си, а не све­тов­на („гра­ђан­ска“) ли­ца. Баш као и игу­ма­ни у Ње­го­ша (ви­д. у До­сто­јев­ског, Бра­ћа Ка­ра­ма­зо­ви, књ. ше­ста, „Ру­ски мо­нах“).

[5]  Ми го­во­ри­мо – као што се и пр­сти­ма при пи­са­њу или при св­и­ра­њу слу­жи­мо – без све­сти о то­ме. Ни­је нам по­треб­на свест о ис­ку­ству ко­је има­мо, а то ис­ку­ство је ис­ку­ство о го­вор­ним ор­га­ни­ма и о њи­хо­вом ра­ду. То ис­ку­ство је са­вр­ше­но. Оно де­лу­је са­вр­ше­но кад је не­све­сно. Та­да чо­век из­го­ва­ра ре­чи без гре­шке у из­го­во­ру, сви­ра без гре­шке, јер му ни­је по­треб­но да ис­ку­ство о ра­ду пр­сти­ју бу­де све­сно! Свест за то вре­ме мо­же би­ти усме­ре­на на не­што дру­го: на оно о че­му го­во­ри­мо или, кад је већ реч о ду­ху, на „но­и­тон“, на „пред­мет“ ду­ха! – јер ни ра­ду го­вор­них ор­га­на, тј. пра­вил­ном из­го­ва­ра­њу ре­чи ни­је по­треб­на свест (о то­ме ра­ду)! Ис­ку­ству ни­је по­треб­на свест: оно је ефи­ка­сно и кад је не­све­сно.

[6]  То не­ги­ра­ње осно­ве је на­слу­ће­но ка­ко у Ње­го­ше­вој Лу­чи Ми­кро­ко­зма, та­ко и у До­сто­јев­ског (Бра­ћа Ка­ра­ма­зо­ви, књ. пе­та, по­себ­но по­гла­вља „По­бу­на“ и „Ве­ли­ки ин­кви­зи­тор“). По­бу­на про­тив Бо­га, али Ива­но­ва по­бу­на про­тив Бо­га, ефи­ка­сна је тек као по­бу­на про­тив осно­ве чо­ве­ко­ве лич­но­сти, про­тив то­га ис­ку­ства о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти чо­ве­ка… Упра­во на ту по­бу­ну од­го­ва­ра ше­ста књи­га Браће Карамазова – „Ру­ски мо­нах“.

   Ме­ђу­тим, Ње­гош ви­ди ја­сни­је од До­сто­јев­ског. До­сто­јев­ском се чи­ни да је са­ма срж у чо­ве­ко­вој сло­бо­ди и да Са­та­на не­ги­ра сло­бо­ду. Али не, не­го са­му пре­о­бра­же­ност, то јест чо­ве­ко­во ис­ку­ство о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти. У Ње­го­ша се Са­та­на се­ћа ­те пре­о­бра­же­но­сти и баш за­то мо­же да је не­ги­ра, да ­је све­сно не­ги­ра. Чо­век се не се­ћа (све­сно) сво­је пре­о­бра­же­но­сти, не­го се (све­сно) се­ћа оног што је ви­део кад је био пре­о­бра­жен…

[7]  Реч о чо­ве­ко­вом до­сто­јан­ству или ча­сти реч је о чо­ве­ко­вом ме­сту (ча­сти, че­сти, де­лу, уде­лу, уче­шћу, при­че­шћу) у Цар­ству не­бе­ском. То је оно исто што се у философи­ји под­ра­зу­ме­ва или прет­по­ста­вља када је реч о тран­сцен­ден­ци­ји, то јест над­све­тов­но­сти.

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА, (у „Његош – песник српске слободе“, CATENA MUNDI, Београд, 2014. ), /стр. 135-142/

Жарко Видовић, ДУХОВНА НАЦИОНАЛНА ЕЛИТА

Препород Српства не може да почне ако не будемо јасно рекли истину. Без истине нема препорода. Без препорода нема стварања елите. Ми немамо данас елиту. Она тек треба да настане. Али, она не може настати изван Цркве и то Цркве која води нацију и заступа целокупну српску историјуњен континуитет непрекинут смрћу генерација. Елиту нације не могу сачињавати људи који задовољавају само један критериј, критериј стручности: велики научници, лекари, правници и томе слично. Елиту нације морају чинити људи изабрани по критеријуму духовности и високог морала, осећања идентитета и припадности нацији као духовној заједници. Ово је наш једини излаз у садашњој историјској ситуацији: у борби за истину очекивати да нам Бог да елиту.
….
Ми себе лажемо већ педесет година. 
Лаж је та која нас је спречила да — када су Хрвати тражили сецесију — кажемо на који су се начин они уопште нашли у Југославији. Та лаж иде данас тако далеко да Туђман, отворено и безобразно — а да, притом, нико из Србије није ни покушао да га демантује — говори о томе да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Југославији, борби која уопште није ни вођена. Никаква антифашистичка борба у Југославији није вођена. Да је вођена био би вођен рат против НДХ. … 

….
Наша основна теза је теза да нам нема спаса док нам се не појави истинољубива елита. А ту елиту може да подигне само Бог. Да кажем неку реч о томе.

Идеја цивилизације је рођена на Балкану. Наравно, нисмо је ми родили; родили су је Грци. То је идеја коју су стари Грци звали идејом хармоније. Ту идеју је артикулисао Платон. Нема цивилизације — говорим данашњим језиком — без државе, без стабилне државе. Стабилну државу граде закони, који морају бити врло јасно дефинисани, који не остављају места ни за какво двоумљење, и којима се јасно каже шта се може а шта се може чинити. Држава је стабилна ако ти закони нису само писани, него ако се врши власт закона. Према томе, власт у држави не врше било какви људи, него државници који врше власт закона, који се понашају као органи власти закона и који су у стању да забораве сваки свој лични интерес и склоност, који су у стању да закон учине апсолутно својим налогодавцем, и покретачем свих својих поступака (што ће и Кант касније формулисати у свом категоричком императиву). Међутим, да би државници били такви, да би били способни да не владају они него да кроз њих влада закон, да буду власт закона, морају да имају веома висок морал. Они не смеју бити егоцентрични. Не смеју бити себични. Али, да би имали висок морал, они морају имати осећање припадности једној духовној заједници, јер морал је могућ искуључиво као вршење дужности која произилази из из осећања припадности једној духовној заједници. 

Припадност духовној заједници јесте осећање идентитета, да припадам тако безусловно и категорички, да ту припадност не желим да доведем у питање чак ни пред лицем смрти. И нема тога што ме може одвојити од те заједнице. Морал је спремност грађанина да за своју духовну заједницу, потврђујући тиме осећање идентитета, положи не само свој новац и своје интересе, него и главу. И то се показивало у ратовима када су људи гинули за заједницу. Као што су чинили Срби у балканским ратовима и у Првом светском рату, ратовима за српску заједницу. 

Људи су кроз историју увек били спремни да гину за одбрану своје заједнице: у њој су налазили свој идентитет, и били спремни да гину зато што је духовном човеку духовни идентитет важнији од живота! Морал се, дакле, јавља искључиво из осећања прпадности једној духовној заједници. Припадамо тој заједници не из интераса, већ из дубоког осећања истоветности, па тражимо свој идентитет у тој прпадности. 

Овакву, духовну заједницу стварају људи који својим узорним понашањем, својим осећањем припадности тој заједници дају лични пример. Или, како каже Хелдерлин, „песници су они који заснивају оно што је трајно.“ Нешто слично код нас говори Његош. Песници су ти који заснивају духовну историјску заједницу, оно што је трајно. А њу охрабрује и води елита која не тражи привилегију, него је прва у акцији, а задња на казану. Питање је сад: да ли ћемо створити (тачније: од Бога добити!) ту елиту или не? Ако је створимо нација ће бити обновљена. Ако је не створимо, нације неће бити и наше распадање ће се наставити. Али, елиту нације не могу сачињавати људи по критеријумима стручности: велики физичари, лекари, научници и томе слично; са тим су они добродошли у Америку! Елиту нације морају чинити људи изабрани по критеријуму виског морала, осећања идентитета (критеријум припадности нацији као духовној заједници). 

Срби су кроз историју страдали; а данас страдају донкихотски: као бранитељи европске цивилизације од Америке. Срби су последњи браниоци европске цивилизације у Европи која се, међутим, сама све више американизује. Нација је европска категорија. Срби су је бранили, али су исмејани. Највећи подсмех тој српској борби је долазио из Београда. Срби су бранили Европу: Европу националних држава. Европу у којој само нације могу дати стабилност правној држави.

Срби су бранили Еворпу у време док се Еворпа американизује и заборавља нацију, у време кад амерички државани секретар Ворен Кристофер каже да не постоје нације, расе и вере, већ само потрошачи. Смисао демократије за њега није у духовности, већ у тржишту; смисао демократије није да она заштити слободу личности па да она онда човек слободно може да се определи да ли припада овој или оној духовној заједници. Смисао демократије је слобода тржишта. 
….

Препород српства не може да почне ако не будемо јасно рекли истину. Без истине нема препорода. Без препорода нема стварања елите; нема без личног достојанства које је увек вређано лажима. Нас вређају са екрана и из новина! Наше лично достојанство понижавају свакодневно. Лажу нас у очи. Кажу да је победа (Дејтон!) оно што је пораз. Нама није толико тешко што смо поражени... Не можемо ми извојевати победу против света кад смо добили свет против себе. Али нам је криво када нас лажу када нам кажу да је то победа. Нека нам кажу: ми смо поражени (јер Дејтон је пораз!) — и то морамо знати!

Немци су били врло пријатно изненађени двема историјским личностима. Те две личности су сасвим неочекивано изненадиле Немце, у њихову корист. Прва личност је био Горбачов. Кажу: „да није било Горбачова ми се не бисмо никада ујединили“. Друга личност која је пријатно изненадила Немце било је Слободан Милошевић: тезом да је Југославија настала борбом и удруживањем „антифашистичких“ снага свих њених народа! Та теза (тито-комунистичка) признаје право и на „раздруживање“, а отпор Срба оптужује као агресију! Горбачов и Милошевић су два пријатна изненађења која су Немци умели да искористе, јер су стрпљиво чекали. А ми, Срби, нисмо чекали пад комунизма. Питали једног човека да каже како је побегао из логора. Он каже: готово је немогуће побећи из логора. Немогуће је, јер се шанса за бекство из логора указује ретко, траје свега два, три минута, пет највише. Не траје дуже. Ако је не користиш од првог минута, не можеш побећи из пушкомета. Побећи ће онај ко ту шансу користи од прве секунде. А то је онај који ни на шта друго ни не мисли него на бекство. Али ни на шта: ни шта ће појести, ни шта ће попити, већ само на бекство. Е да смо ми, Срби, мислили на то бекство из заједничког логора тито-комунизма, ми бисмо другачије дочекали. 

Ми немамо елиту. Она тек треба да настане. Али она не може настати изван Цркве, која не води политику него нацију. Црква заступа целокупну историју, континуитет непрекинут смрћу генерација: континуитет од Христа навоамо, који је стално присутан, као у Причешћу. То Црква чини, и вулгарно је насиље, противно свакој појави националне елите, кад неко захтева од Цркве да води неку ситну политику. (Узмимо, например, те неке тобож „светосавске“ странке… Не може странка да буде светосавска! Може само Црква да буде Светосавска).

То је данас наш једини излаз. У борби за истину очекивати да нам Бог кроз Цркву да елиту, у правом смислу те речи. Јер шта је значила реч „елита“? Грчка реч „клир“ (свештенство) уствари значи — елита. Свештенство се тако назива зато што је, у оно време, свештенство било права елита. Данас оно то није, али оно то треба да буде, да би залужило назив „клир“ — елита!

Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, (одломак из есеја „Криза српске историје и истински препород Српства“ стр. 153, 156-160), Октоих, Цетиње, 1997.

Жарко Видовић, О ЧОВЕКОВОМ ИДЕНТИТЕТУ

У савременој кулутри се, као и у свим културама кроз историју, поставља проблем човековог идентитета као основни проблем. Али с обзиром на силну човекову техничку моћ, тај проблем се данас намеће као проблем опстанка света. Веома мали број људи је данас довољан да доведе у питање тај опстанак. А мисија Цркве је, од њене појаве у свету па до данас, била и остаје да човека учини свесним његовог идентитета, да зна ко то у њему умире, а ко је позван да живи вечно, у Христу!

Оно што се некад називало човековом суштином или човековом природом, оним што је својствено самом суштом човеку, данас се назива човековим идентитетом. „Криза човековог идентитета“ је тотална збуњеност у погледу човекове природе.

По својој, Богом створеној природи, човек је бесмртан и слободан. Та слобода није грехом (прародитељским) доведена у питање. Она се састоји у човековој моћи да одлучује о својим поступцима, тако да је стварни узрок сваког поступка у истом оном човеку који је тај поступак и извршио. Зато на човека пада и пуна одговорност за његове поступке.

Али по истој тој својој, Богом створеној, изворној природи човек је не само слободан, него и духован, што ће рећи: подобан да се у свом духу поистовети са сваким другим, па и са Самим Христом, а да то поистовећење има силу постојања, другобитија човековог. Слобода човекова је условљена искуством, јер човек доноси одлуке на основу искуства, кад се њиме (искуством) послужи као садржином своје одлуке, као пројектом поступка. Али духовност човекова није условљена искуством. Духом је човек изнад свог искуства, своје телесности и своје световности. Духом он постоји као „неко други“! (То није „болест“ човека, него идентитет!)

Свака култура је трагање човеково за споственим „идентитетом“. Али човеков идентитет је тајна и ту тајну, баш као и идентитет Христа, Сина Бога Живог, не може човеку открити „тело и крв његова“, него „само Отац наш на Небесима“ (Мт. 16, 16-17). Наиме, човеков идентитет је управо у томе што је он могућа икона Христова: баш као она којој се клањамо улазећи у храм, на Свету Литургију. И сам Логос се утеловио (оваплотио) да нам то покаже: Он је „Истина, Пут и Живот“ — истина о човеку!

Међутим, свет — а поготову савремени свет, са планетарним опсегом техничке (и мисаоне) моћи човека — противан је томе човековом освећењу: „Свијет овај тирјан (чак и) тирјанину, а камоли души благородној“, како каже наш српски Песник и Владика. И још:

„Дивни пјевче српке народности
Бич судбине већ си испитао:
Свијет жељи не зна угодити!“
(Луча Микрокозма, Посв., 181)

Тираније света над душом је управо у томе што свет не омогућава, па чак и не допушта човеку да постане свестан свог идентитета и своје природе. Ако је човекова свест обузета „погледом на свет“ (Welt-anschaung), душа му није жива, него „погребена“. Ништа се „из света“ не може знати о себи, о човеку. Световни („земаљски“) мудраци не умеју човеку ништа да кажу о његовом идентитету: о његовој правој природи, о смислу његовог постојања (битија). И, опет, каже наш српски Песник, судећи о световној и светској култури:

 „С внимањем сам земаљске мудраце
Вопрошава о судби човјека,
О званију човјека пред Богом.
Но, њихове различне доказе
Непостојност колеба ужасна:
Св њих мисли наједно сабране
Друго ништа не представљју ми
До кроз мраке жедно тумарање,
До нијемог једној нарјечија (срицања),
До погледа с мраком угашена.“
(Луча, Посв., 61-70)

И још:

„Нијемо су сплетно нарјеччије (збуњено срицање)
И клапњање душе погребене!“
(Луча, Посв., 129-130)

Свет и световна мудрост се човековом идентитету противе. Питагора, Епикур и сви њихови следбеници су — баш као и у Делима Апостолским — „тирани душе бесамртне“; они „унижавају људско име и званије човјека пред Богом“, смештају човека „у скотско мртвило“, „изједначују га са бесловесношћу“ (Луча, Посв., 151-160), а човеков идентитет је, зна се, само у могућем поистовећењу са Јединородним Синомм и Словом Божјим! Без идентитета са Словом Божјим, човек је бесловесан. 

Зато човек до свести о свом идентитету, а тиме и до оживљавања своје душе, до спасења долази само уздизањем у надсветовност. Човек није „In-der-Welt-sein“ (битије у свету), него у надсветовности, у трансценденцији. Та надсветовност јесте Црква!

А уздизање и оживљавање душе човекове је: сагалсност човека са Богом, врховним Поетом (Творцем), свештена поезија човекова, служење Литургије. 

То је, ето, мисија Цркве или, што је исто, мисија човекове црквености, „званије човека пред Богом“.

Човеков идентитет је, на тај начин, тајна, света тајна.

„тајна чојку човјек је највиша
Твар је Творца (Поете) човјек изабрана!“
(Луча, Посв., 132-134)

Човеков идентитет није, дакле, у делокругу философије, „погледа на свет“, знања о свету и световности човека, поготову науке, него тај идентитет чува мисија Цркве Христове. Само она доводи човека до свести о идентитету. 

Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ (Савремена култура и Црква, стр. 107-110), Светигора, Цетиње, 1997.