Жарко Видовић, ВИТЕШТВО И ТРАГЕДИЈА

6. Витештво и трагедија, трагедијска свијест: не само Марко Миљанов, него већ и Његош разликују витештво (чојство) од јунаштва. У пјесми Кула Ђуришића, стих  74, Његош каже (о Тодору, пиперском сердару) Јунак добар, ма образа нема“; такво јунаштво, без образа и чојства, Његош, и народна пјесма понекад, признаје и Турцима (мада „нико крупно ко Турчин не лаже“). Турчину се признаје јунаштво, али не и чојство! Разлика између витештва (чојства) и јунаштва је као разлика између трагедијске и епске свијести (тј. трагедијског и епског осјећања свијета и живота). Епско схватање је укључено у Нови вијек, али да би у Новом вијеку било не само парализовано, него и онечишћено једним посебним гријехом: у Његошевој Лучи Микрокозма јунаштвом се одликује и горди (влатољубиви) Сатана и његови легиони према којима Његош ипак успијева да у нама (епски васпитаним генерацијама) изазове презир и чак гађење. С тим нововјековним поразом епског схватања, могућност човјечности (чојства) и достојанства је преостала још само у трагедијском осјећању живота. То осјећање је витешко (или чојствено). Оно се постиже – не рационално, него превазилажењем у којем се поново стиче изгубљена чистота првобитног епског, јуначког осјећања. За разлику од јуначке вјере (јуначког, епског осјећања свијета и живота), трагедијска вјера је витешка, унутрашња, вјера Луче. Милош Обилић је јунак вјеран самом себи и Богу у самом себи! Јунаку је потребан спољашњи ауторитет, а витезу није, него је он сам Луча која свијетли другима. Зато Киркегорд говори о Аврааму као „витезу вјере“: Авраам вјерује и кад се ником на вјеру не заклиње, и кад том вјером више ништа не добија, кад њоме све губи, кад му нико ту вјеру не свједочи и не потврђује, кад за њу мора да се одрекне свега што је у свијету воли, кад мора да жртвује и сина итд. „Витез вјере“ не тражи изван себе ни потврду ни разлог своје вјере. Тако и Његош: потврда вјере није у свијету, него у Лучи којом се уздиже изнад свијета. Витезови вјере су Игуман Стефан и Владика Данило: ништа из свијета (дакле, ништа показиво ни показивањем доказано) га не увјерава нити му даје основ и разлог за вјеру, него га све у свијету чини очајним! али разлог и извор вјере је непоказив, у њему. Тако и у Његоша. Он каже: „Свијет жељи не зна угодити!“:

До вратах сам изника Тартара,
Ад на мене са проклетсво риче,
Сва му гледам гадна позоришта“
(гадне призоре)        (ЛМ, П, 181-190)

Витез вјере налази ослонац (и Бога!) „у свом срцу“, тј. у самом себи: у својој Лучи! Његова трагедија је у томе што је суочен са потпуним поразом и губитком свега на шта би се „у свијету“ (у показивој спољшњости) могао ослонити јунак! Па ипак, витез чува чистоту и обнавља ону невиност која је изгубљена Гријехом, Падом(страшћу). Хрисијанство Његошево није подложности подаништво овце, него витештво вјере пастирове!

Тема о односу епа и трагедије, јунаштва и витештва, вјере спољашње (као односа према спољашњем ауторитету) и вјере унутрашње садржи у Његошевој трилогији читаву европску историју духа, од Дон Кихота и Паскала, до Киркегорда и Достојевског, те је Његошево дјело позив да га расмотримо и доживимо са искуством историје европског духа.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 25-27) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Advertisements

Жарко Видовић, НАЦИЈА И ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА

4. Нација и трансценденција: ако је нација завјетна заједница – што подразумијева и Његошева трилогија, по чему Његош и јест „јунак Косовске мисли“ -, онда излази да нација није свјетовна заједница нити творевина (или појавни облик) неке друштвене класе; то значи да је нација историјска зато што не произилази из свјетовности (ограничености епохе), него из трансценденције: када искуство трансценденције омогућава људима да се лако разумију и сагласе, онда то они доживљују као припадност истој националној заједници. Наравно, није језик та супстанција нације, него духовно искуство (искуство трансценденције, завјета) о којем језик говори и које се језиком људима открива у њиховом међусобном саобраћању.

Са овоквим схватањем нације – које у Његоша није само „подразумијевано“, него је и изричито! – ми долазимо у ситуацију узајамног неразумијевања са метафизичким заједницама, чак у сукоб с њиховом метафизиком: то објашњава и судбину српског народа и историју српске националне идеје!

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 24-25) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ЕПОХЕ

Вријеме и свјетовна збивања (једном ријечи „свијет“) носе собом промјене које значе смрт и нестајање једних, рођење и живот других. Ако се упркос тим збивањима (тј. упркос „свијету“) одржи ипак некакав континуитет, нешто исто, онда је тај континуитет преобразио вријеме и „свијет“ у историју! То исто и континуитет тражио је Хегел у Апсолуту, тј. у појму, у фикцији, у апстракцији, у нечему непостојећем. Зато се Киркегорд, Његошев савеременик (рођени су обојица исте, 1813. године!) супротставио Хегелу и засновао своју философију егзистенције. Сачувати континуитет упркос времену и нестајању једних, а настајању дургих, сачувати идентитет упркос смјени покољења, то значи одољети времену и против њега одржати историју. Али историјом не можемо назвати непрекидност једне фикције, него непрекинут живот једне духовне заједнице. Зато историја и историјска свијест значе човјекову способност да се супртстави свјетовности, времену,ништавилу, па и „хоризонту епохе“. Али историја, то супротстављање епохи и њеним границмаа, излажење из хоризонта њене затворености није могуће никаквим искуством.

У тој чињеници види метафизика своју шансу:
континуитет се одржава, заједница историј-
ска се одржава, а при томе не помаже никакво
искуство, па према томе ни мишљење које би
било мишљење о искуству. Из те независности
историјског континуитета о искуству мета-
физика закључује о „Апсолуту историје“.

Супротстављање епохи или времену је могуће само као превазилажење (трансценденција) сваке епохе, свијета, свјетовности и времена уопште. То превазилажење, међутим, није у моћи мишљења. Киркегорд га види само у религији, те је зато аутентична само религиозна егзистенција: само се религијом егзистенција одржава напсупрот времену и свијету. Ками то превазилажење види само у револту против метафизике, а тај револт је револт умјетности. Да би Запад (а Ками га, насупрот Југу, Медитеранској цивилизацији, назива Сјевером) био за то превазилажење способан, он би морао да се врати „мисли Југа“. Превазилажење је тајна самог живота и само превазилажењем смо у стању да живот и волимо.

Његош то супротстављање времену – и чување Историје, као непрекинутог тока – приказује у Лучи Микрокозма: као узидизање – не трансценденцију, него „асценденцију“ – изнад времена и свијета, у Небеско царство. Зато није чудо да се Косовски завјет и завјетна (непрекинута национална) заједница, њена историја, могу тумачити и поново у свијести довести само поезијом: и само завјетно (Косовско) Небеско царство је у Њеогша поезија! и то „свештена поезија“ (дакле, као Литургија); оно је једино превазилажење и оно се збива само у човјеку појединцу (у његовој Лучи), као његова егзистенција. Оно није пуки револт умјетности против метафизике, него уздигнутост Луче човјекове изнад сфере у којој би још могла да га дохвати метафизика!

Тако је Његош учинио Косовски завјет актуелним у вријеме, када је то изгледало немогуће, кад је изгледало да је нововјековна култура (епохално затворена у свој хоризонт) тражила од српске интелигенције да завјет заборави и да се тако коначно „европеизује“!

Данас ми за то превазилажење епохе (чување историје, континуитета, идентитета) очекујемо охрабрење од истих оних великих народа и њихових култура од којих смо, као највишу „мудрост“ примали метафизичко увјерење да се историја састоји, напротив, у прилагођавању епохи (тј. јачем), у промјени или губљењу идентитета, у револуцији као уништењу континуитета. Да ли је могуће да ми у таквој ситуацији не будемо  свјесни Косовског завјета, тј. да убдемо равнодушни према Његошу, завјету и завјетном, духовном (једином могућем) карактеру заједнице.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 13-15)  Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ КАО ТЕЖЊА НАДСВЈЕТОВНОСТИ

У поезији је једини спас од апсурда нововјековне кулутре: тако мисли Његош, а сто година послије Његоша и Албер Ками (рођен 1913), у својој „мисли Југа“! Својом свјетовношћу нововјековна култура открива свој апсурд чим се духован човјек заинтересује за смисао те културе (епохе). То откриће води човјека у револт. То откриће припада поезији. Њој припада и револт. Његош у самом почетку Луче Микрокозма, у Посвети, говори веома снажно о бесмислу, апсурду: не самог живота и природе, не свијета како је створен и човјека, него о бесмислу свјетовности, човјекове прилагођености свијету (спољашњости) и утопљености у свјетовност. Из тога апсурда је могуће спасити се само уздизањем у Небеско царство (Косовског завјета!). То уздизање се постиже „свештеном поезијом“, дакле, пјесниковом, пророчком, Богом надахнутом Литургијом, Лучом.

Но Његош иде даље од Камија. Док Ками вјерује да се бесмисао открива само у нововјековној („сјеверној“, западној) епохи историје и цивилизације, те стога сматра да се треба вратити „Југу“ (Медитерану, као епохи), Његош види бесмисао у свјетовности свих епоха: и у медитеранском (византијској); „Мухамеде, то је за Герутку“ (ГВ,18) тј. и Византија је заслужила да буде срушена.

„Герутка“ је тада био оличење Византије,
а њу је срушио ислам, „Бич божији“,
Мухамед. Његош у Свободијади и Турску
назива Византијом!

Излаз из бесмисла неке епохе (сваке епохе) није у другој епохи, у промјени, у „прогресу“, него у надсвјетовности: из сваке епохе свјетовности излаз је само у поезији, и то „свештеној поезији“! И српско царство је пало због гријеха: утопљени у свјетовност, Срби су своје царство лишили смисла, те се Бог „на Србе разљутио“ (Коло у ГВ, 198-290). Косовски завјет, као тежња надсвјетовности, је порука настала из пораза једне епохе, али порука важећа за све епохе, па и за ову садашњу: бесмислена је без завјета, а до завјета се стиже свештеном поезијом, а не неким „прогресом“, прелазом из једне епохе свијета у другу (исто тако приземну, свјетовну) епоху.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 70-71) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, ШТА ЈЕ НЕБЕСКО ЦАРСТВО?

У самој нашој студији о Његошу и Косовском завјету у Новом вијеку најзначајни је питање о Небеском царству: оно мора да буде у самом средишту истраживања, јер оно чини срж, смисао и тајну Косовског завјета; духовна заједница је завјетна ако су њени чланови сабрани сви истом тежњом ка томе Небеском царству; заједница сабрана тежњом ка Небеском царству није заједница од „свијета“, „од овога свијета“; при томе највећу (и једину могућу) историјску виталност, континуитет и идентитет показује заједница баш тим што није „од овога свијета“… Тако се и завјет и завјетна зајеница и њена историја појављују – не као неки реални и логично свјетовни феномени, него – само као парадокси; а парадоксалним их чини тај „феномен“ Небеског царства! Мора да је то Небеско царство схваћено у завјету сасвим другачије него што је до данас приказивано у исламској, свјетској и нашој нововјековној херменеутици, посебно у метафизици. Најраширеније и већ вулгарно схватање је да је Небеско царство рај који човјек заслужи јуначком погибијом у одбрани своје вјере или нације. То је схватање као у исламу (шехити), или као у германском Нибелунг-поеми, или нешто као „Вјечна ловишта“ америчких Индијанаца, као блажено царство бестејелесних духова итд., итд., углавном као стање могуће тек послије (тјелесне)смрти. А завјетно Небеско царство, напротив, чини саму суштину виталности (одуховљене виталности!) заједнице коју овде, сада, на земљи и у времену и против времена чини историјском баш то завјетно Небеско царство! Шта је, дакле, то царство? какав је то парадокс?

Небеско царство није царство Бога мртвих, него „Бога живих“, царство Христа! сам Христос је то Небеско царство! Бити у Небеском царству значи бити поистовећен с Христом. То поистовећење је Причешће. Оно се збива тајно (у продуховљеној машти), на Литургији. Оно је разумљиво – не из саме Библије, него – тек из литургијских анагноза, тј. из Библије као литургисјког текста који ту није тумачен, него слављен и оличен (персонификован) присуством Христа и светитеља представљених на иконама. То Небеско царство је у разним епохама и цивилизацијама схваћено различито, те ми можемо да га у његовом аутентичном (византијско-православном) значењу схватимо тек када то схватање упоредимо са осталима, а поготово са нововјековним (хуманистичко-метафизичким) схватањем (или боље: несхватањем и потпуном затвореношћу према могућем схватању). И ту ће нам се тек указати у свом пуном сјају и узвишености Његошев спјев Луча Микрокозма.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 17-18) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, УМЈЕТНОСТ УМЈЕТНОШЋУ

(…) За разумијевање умјетности (и поезије) није довољан разум (моћ мишљења), јер разум (рационална обрада искустава, података и утисака) мора већ имати на располагању свој предмет и „материјал“ у чијем стварању или добављању он сам није могао имати никаквог учешћа, јер само умјетношћу може бити стечен умјетнички „материјал“ који ће бити обрађен разумом. Као моћ мишљења, разум мисли само о искуству. Ако то треба да буде искуство умјетности, онда је оно  и стечено умјетношћу коју је у нама пробудио сам пјесник, тако да се ми непосредно сјећамо не саме пјесникове поезије (Његошеве), него оног нашег посебној осјећања, поетског осјећања којим смо доживјели Његошеву поезију: она је посредована нашим сопственим осјећањем његове поезије; то наше осјећање је у непосредној вези с Његошевом поезијом јер је она, та поезија, пробудила у нама, као свој одјек или Лучу, то наше осјећање. Музика се схвата само музикалношћу („слухом“), као одјеком музике коју слушамо. А онда ми можемо да мислимо – не о тој самом музици, него – само о нашој музикалности, о нашем сопственом сјећању на доживљај те музике, о нашем музичком искуству. Прије него што ће настати мишљење о нечему, мора му бити прибављен „материјал“ (предмет мишљења), а у прибављању тога „материјала“ мишљење нема никаквога учешћа! то прибављање је у „надлежности“ доживљаја или осјећања (поетског, музичког итд., већ према томе о којој умјетности и умјетнику је ријеч). Тражи се, дакле, херменеутички приступ, јер је метафизички приступ – као изразито нововјековни, „књишки“, са својом методологијом неограниченог повјерења у саму моћ мишљења! – приступ немоћан и конформистички.

Умјетност, дакле, може бити схваћена само умјетношћу (а не науком или мишљењем), тако да мишљењу (науци) преостаје онда само да, на свој начин (поимањем), обради умјетничко искуство читаоца, тј. да научник обради само своје сопствено сјећање на свој умјетнички доживљај неке умјетности. Ако нема „слуха“ (тј. доживљаја), узалудна му је наука; метафизичке методологије се лаћају управо зато што или немају „слуха“ за аутентичан доживљај дјела, или немају времена потребног за доживљај сваког појединог од оних дјела о којима ипак желе да донесу свој суд, те онда доживљај умјетности замјењују појмовима умјетности, у оквиру неке – наравно метафизичке! – свеобухватне историје књижевности (свијета, Европе, неке нације, неке епохе или периода).

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 22-23) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ, КУЛТ ЗНАЊА

Као Личност, Христос је Богочовек, а не – Богоинтелектуалац или Богометафизичар!

Интелектуалце – предате знању, Земљи, Природи, Космосу, Бићу, једном речи „Земљи“ – њих вара Земља!

Интелектуализам је култ знања као једине реалне моћи и силе: друштвене, државне, космичке, атеистичке.

Револуција (атеистичка) је уврење у остварење филозофије као „највишег знања“ (о бићу, природи, „историји“ и Косомосу).

„Мисао револуције“ је мисао човека који позитивно (револуционарно) оцењује и користи изгубљеност индивидуа (особа, слободних бића) у маси, кад се у тој изгубљености негира и слобода човековог бића.

Саживљен са побудама масе, и сам револуционар се губи у маси. Масовност је највиша вредност сваке мисли и дела револуционара. Масовност мржње, очаја, агресије – даје пуну револуционарну вредност тим страстима индивидуе (истински отуђеног човека).

Поменуте негативне страсти су – револуционарна воља за моћ, баш како ју је умно описао владика у лику побуњеног (и „храброг“!) сатане, у Лучи; у певањима III,IV и V. Мислим да прецизнији и ефикаснији одоговор (од овог Његошевог) на Марксову тезу о „револуцији као остварењу филозофије“ („Тезе о Фојербаху“) – није дат у светској поезији и филозофији: једини до данас прави пун одговор на Марксову (или ма коју тоталитарну) мисао револуције (тј. удара на Логос) јесте – одговор Његошев, православни: у одбрану Логоса и човекове Луче.

А православни, једини ефикасни отпор „мисли“ (тј. идологији) револуције и света технике, јесте човекова свест о тајни човекове личности! О тајни која је – као и сам Логос – недоступна Разуму и филозофији, јер је доступна само тајни вере, Литургији!

Жарко Видовић, Историја и вера /одломак из есеја Нека буде царство небеско и ми у њему и на земљи као на небу!/ Светигора, Цетиње, 2008

Жарко Видовић, ЛОГОС ЈЕ ХАРМОНИЈА

(…)Као Тајна Бога (и личности у додиру са Богом) Логос је хармонија Тројице, хармонија којом су тројица – Један.

А за Хераклита, Логос није хармонија, него полемос, (рат) јединство супротности да би (као јединство), уместо у Логос-хармонији Бога, биле у Логос-рату (полемосу) супротности.

Тај став према полемосу као јединству супротности (као „Логос“-рату) потребан је индивидуи (особи), слободном човек, а не личности (тј. догађају и доживљају човека у хармонији-Логосу са Богом).

Логос-хармонија је и тајна човека као личности (трансценденције, која је изнад бића и сопствене индивидуе) и Сам Бог. Личност и Бог иста су тајна. То је открио Богочовек (а наслутили: код Грка Платон, вером у Бога Непознатог, неземаљског, а код Јевреја Пророци, све до Св. Јована Крститеља).

Логос је – хармонија: божанско (надахнуто, благословено, надарено) чувство хармоније, и поред наше свести о смрти бића (јединке, особе-индивуде).

Животиња не осећа потребу за хармонијом, као ни за утехом, јер нема свест о смрти, тј. о бићу (него само о врсти). Зато против Логос-хармоније Тројице, тј. Бога наступа – (метафизички) Разум (искуство бића-времена-смрти).

Разум је хуманизам као антитеизам, као револуција, а у естетици – схватање уметности као снаге индивидуалне радозналости, која је привлачна за све. По тој „сили радозналости“ разликује се естетика Запада од уметности Медитерана (смисао-трансценденција-хармонија).

Жарко Видовић, Историја и вера /одломак из есеја Нека буде царство небеско и ми у њему и на земљи као на небу!/ Светигора, Цетиње, 2008

Жарко Видовић, ЛУЧА МИКРОКОЗМА – светлост и преображеност индивидуе у личност

Сваки човек, као биће индивидуе, има посебну могућност, која му је својствена као слобода човека (индивидуе). Та слобода је моћ његове душе: да одлучује о (својим) телесним поступцима (у које спада и говор, поступак говорних органа тела или давања телесних знакова), слобода је та моћ одлучивања. А индивидуа је само знак његове слободе (коју има и кад ње није свестан).

Кад човек доживи трансценденцију (као благодат, дар) онда се јавља Лик, а то је љубав или моћ, тј. дар поистовећења. Сећање на тај Лик и свест о њему је Личност: свест о живом лику, о појави живог Лика као догађају трансценденције; живи разговор Бога и човека, богочовечност-христоликост која је тајна Личности, у човеку чији Лик више није знак пуког (посебног) бића индивидуе, него идеја, Луча, изнад индивидуе, Лик је суштина и догађај трансценденције, а Личност је у човек свест о лику.

Кад се индивидуа (слобода, посебност индивидуе) претвори у суштину – смисао, онда је то Лик, трансцендеција бића. То Његош назива: Луча Микрокозма (тј. светлост и прображеност индивидуе у Лик чије искуство је Личност).

Жарко Видовић, Историја и вера /одломак из есеја Нека буде Царство Небеско и ми у њему, ина земљи као на небу!), Светигора, Цетиње, 2008

Жарко Видовић, ДУХОВНА ОСНОВА МОРАЛА

Морал се не одржава и не чува снагом јавне контроле: та контрола је немоћна и недовољна; то је пука политичка контрола. Морал, пре свега, није нека „рационална“ категорија, неко (аристотеловско или метафизичко) дејство разума који би у човеку одређивао „допустиву и друштвено корисну“ меру страсти (егоцентричног, грешног осећања). Морал је осећање, и то осећање дужности, а то осећање произилази из човекова осећања припадности духовној заједници, у којој човек, опет осећањем и само осећањем (не разумом!), налази и доживљава свој лични идентитет, доживљава своје (тајно, „интимно“) поистовећење, тако да човек свој морални чин (или жртву, пожртвовање, вршење дужности чак и по цену живота!) не доживљава као негацију своје личности ли личног интереса, него као потврду свог духовног идентитета, своје припадности духовној заједници! Тако се морал – као чување закона и правне државе (поговору у рату, као у Срба у годинама 1912-1918) – јавља, и може да се јавља, само као потврда и сила личности, духовне категорије човека. Као што је основа стабилне државе морал њених држављана, тако је и основа морала личност, и то у њеном осећању припадности духовној заједници у којој човек, трансценденцијом (кад осећањем превазилази своју индивидуалност, посебност постојања), налази свој идентитет: духовни идентитет!

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА /Историјска свест, суштина и морал нације/, Светигора, Цетиње, 2008