Жарко Видовић, О СУШТИНИ ТРАГЕДИЈСКОГ ИСКУСТВА

..још Платон говорио о уздизању, о трима хипостасама душе (суштог) човека: о души телесној, о души распетој између два света (управо трагичној) и о души духовној.

То уздизање се осећа као реална могућност човека. Она се чак као реалност и доказује: у празничним моментима мистерије (и свештене поезије и уметности), али као могућност релна само за трагедијску природу искуства човека. Па и поред те непосредне реланости, „на дохват руке“, човек се мучи као Тантал коме плод и напитак (вода) стално измиче, што не би ни било мучно кад он не би осећао потребу за њима и кад му они ипак не би били „на дохват руке“ тј. ушију и очију. Уздизање је човеку у трагедијском (искуству неопходно, а онемогућено – неком кривицом (одвојености од Бога) која је трагична. Човекова племенитост (божанственост) – без које не би била могућа трагедија – несумњива је. Али и кривица која онемогућује остварење и коначни доказ племенитости (божанствености) несумњиво је: трагична кривица, која је управо Грех (…): кидање заједнице са Богом.

Дакле, искуство је ту – не да се човек њиме користи као пројектом за остварење неких својих снова! не, мада је истинито! – него је ту само да га подсећа на изгубљено, да га жалости! Управо таква природа је трагедијског искуства. Шта је то чега се човек тако живо сећа, а што – и поред прецизног духовног искуства о томе – не може постићи?

…Исконска трагедија – од које је у литерарној трагедији могућ само одјек – је испаштање трагичне кривице човекове.

Сама реч „трагедија“ означава и то испаштање и слављење трагичне жртве (или трагичног јунака), оног који испашта.

То слављење може да буде општенародно славље, јер жртва испашта кривицу читавог народа, те народ има и разлога да жртву слави, у трагедији, као општенародном слављу.

Мит каже да се Егеј убио, бацивши се са стене у море, кад је на лађама које су долазиле с Крита видео црна једра. Дејством клетве коју је напуштена и издана Аријадна бацила на Тезеја, овај је заборавио да стави бела једра на лађу и да тако означи и слави победу над Минотауром. То значи да су благослов и благодет потребни не само за победу над злом, за успешно испаштање кривице, него и за слављење те жртве. Јер, трагедија је и славље, како то и сама реч каже. Божанство мора да буде подједнако и са жртвом, и са онима који приносе жртву, и са онима који се успеху и дејству жртве радују. То је опет јединство: испаштања, жртве која представља народ и, треће, самог народа – са божанством. Трагедија је, дакле, општенародно славље или, што је исто, преображај страдања у славље и празник. Без тога преображаја страдање би било само страдање, само зло, док је трагедија преображај којим се постиже победа над злом (уз жртву) и слављење те победе.

Жарко Видовић, Трагедија и литургија: есеј о духовној судбини Европе, „Визанстијско огледало“, Ниш, 1996, стр. 53-56.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Advertisements

Жарко Видовић, О ЧЕМУ СЕ РАДИ У ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ?

(…) Уобичајено је схватање да је то спјев о „истрази потурица“. Међутим, спјев о таквој, тобожњој „истрази“ (искорјењивању) није Горски вијенац, него епска пјесма коју обично узимају као модел (или чак прву варијанту) Горског вијенца, пјесма Српско Бадње вечетрећа пјесма у Његошевом Огледалу српском, са 306 десетерачких стихова. Сам Његош ставља догађај опјеван у тој пјесми у годину 1702. („око 1702.“). Пјесму је сачинио владика Петар I, Његошев стриц, Свети Петар Цетињски. У пјесми се, међутим, не описује никаква „истрага“, него се описује један мали, локални и то епско-племенски (а не завјетно-национални) сукоб  с Турцима послије њиховог насиља над Црквом и владико Данилом. У пјесми Српско Бадње вече нема ни помена о Игуману Стефану који ће коначно изрећи национални смисао историје и завјет у Горском вијенцу. Уосталом, те тзв. истраге потурица није никад ни било: мали локални сукоб који су изазвали сами Турци заробљавањем владике Данила (о томе и у поменутој епској пјесми Српско Бадње вече  и у ГВ, 84-89 и 541-545, кад Владика Данило и његов брат Кнез Раде подсјећају на то заробљавање)… то се не може сматрати „истрагом потурица“!

Па о чему се онда ради у Горском вијенцу ако не о „истрази потурица“?

Свако велико дјело имау себи пишчеву (пјесникову) тежњу да се одреди према неком великом, судбоносном догађају којим је била (или којим би била) одређена историја или измијењен њен ток. Тај велики догађај, назовимо га повјесним, тј. историогеним догађајем (који рађа историју, неку заједницу рађа или препорађа), назива се уз то и „моделом“ великог књижевног дјела. Тако је, рекло смо, модел за Илијаду Тројански рат, а модел за Лучу Микрокозма је Литургија (поновно стварање или препорађање свијета, овај пут да се избјегне и превлада и онај Гријех из којег је у свијету настало Зло; дакле, стварање у којем се човјек сада поистовјећује с Христом, уздижући се у лик ахангела, „облачећи се“ у Христа). Модел за Горски вијенац није никаква истрага потурица, него повјесно одлучујући и препорађајући САБОР ХРИСТИЈАНСКЕ ГОСПОДЕ, духовне и свјетовне (племенске) уз присуство народа који се на томе Сабору појављује као Коло (тј. Хорос, хор, а данас се то у Црној Гори, заборављајући поријекло и значење те ријечи, каже „оро“, па чак и имитирају у колу летење птице орла!).

Хор о којем овдје говоримо свакако је античког поријекла, као у грчким трагедијама: то је било обредно коло око жртвеника или олтара; народ који, обилазећи око олтара, описује ситуацију или невољу у коју је запао, те износи молбу или жељу да га божанство спаси; а хору-колу народа одговара свештеник на олтару; он приноси жртву којом се божанство умилостиљује, а онда преноси и одлуку самог божанства народу. Из тог мистеријског хора равзвио се онда у антици трагедијски хор-коло. А у христијанској литургији се тај трагедијски хор преображава у Богородичин хор-коло, а то значи: народ својим (богородичиним) бестрашћем (покајањем и чишћењем од страсти) учествује у Литургији, уздизању човјека у поистовјећење с Литургом који је сад син Човјеков, тј. Богородичин, син бестрашћа, само Богочовјек Христос, а не као у античким мистеријама, посредник између Бога и народа. У Његошевом Горском вијенцу Коло-хор је настало из литургијског богородичиног кола (види Вуков Српски рјечник). 

Модел Горског вијенца је, дакле, христијански САБОР.  Први такав сабор у Јеванђељу је Сабор на Педесетницу (Духове) кад је послије Васкрсења и Вазнесења (одласка) Христа основана Црква Силаском Светог Духа на Сабор апостола (христијанске господе) и на Хор (Коло) вјерног народа окупљеног око Богородице; сви су они тада представљали Богородичино Коло (хор)Дјела апостолска, 2, 1-47, Педесетница. То је дан настанка Цркве као завјетне заједнице, заједнице Новог, Христовог завјета; та иста Педесетница је („Тројичин дне“) и дан Сабора у Горском вијенцу. 

Значајно је да Горски вијенац почиње „Скупштином уочи Тројичина дне на Ловћену“, тј Сабором. Дакле, у Горском вијенцу се констиусање и обнова народне завјетне заједнице дешава у исти дан кад и у Библији, у Новом Завјету. Па и сада, у Горском вијенцу има вјерника којима је потребно чудо да би вјеровали; или да опипају Христа као Тома „невјерни“; али има и оних који вјерују мада је „Небо нада мном затворено“. Над обичним народом вјерника мора да се отвори Небо, па да виде знамења, као Обрад (ГБ, 171-180)! а прави Христов вјерник вјерује и кад не види, јер вјерује „срцем“, тј. види у себи! (вјерник као егзистеницја вјере). 

Но, модел христијанског сабора на Педесетницу, у Дјелима апостолским, је најопштији модел за све саборе, почев од Никејског, Првог васељенског сабора Цркве (Силаска Светог Духа на Први васељенски саобр), г. 325, завр. цара Константина (којем се исто тако уаказао огњени крст на Небу као Србима у Вишњићевој пјесми Почетак буне против дахија и у Горском вијенцу племенским главарима, ГБ, 171-180). Тих сабора је, као што се зна, било седам. Они чине, да тако кажемо, „костур“ православне духовности („срце и мозак“ је Литургија). Али та визнатијска (тј. римска-ромејска православна) историја не улази непосредно у националну историју и свијест Грка (као грчка историја истовјетна с грчком нацијом), него значи општу предисторију (или чак надисторију) свих православних народа, па можда и свих хришћана (укључив ту и кршћане). Први сабор који се јавља као консттуисање нације нације као завјетне заједнице! — дешава се г. 1221, на Спасовдан (дан Вазнесења Христовог), у Жичи. То је Жички саобр, Жички силазак Свете Тројице на Србе, на сабор христијанске („ришћанске“, црквене и мирске) господе са народом. То је Сабор Светог Саве. Пророк тога Сабора — а пророк је онај на чија уста говори Свети Дух — је сам Свети Сава. На Жичком сабору, у Колу (Хору) народа, пред „ришћанском господом“ Свети Сава на Литургији у Жичи, пред Богородичиним хором (колом) изриче Жичку бјеседу којом први пут изриче ЗАВЈЕТ,  основа српске заједнице као завјетне заједнице: Светосавски завјет.  

Најкраћа и најсажетија формула Косовског завјета у Новом вијеку је Посвета, уводно певање од 200 стихова у Лучи Микрокозма. 

Други такав сабор „ришћанске господе“ (како каже народна пјесма) је сабор на којем је донијет Душанов законик (заправо два сабора: у Скопљу г. 1349. и у Серезу г. 1354). А трећи (Трећи) је Косовска вечера, Тајна вечера српске завјетне заједнице.

Такви сабори се онда, под окупаторским турским властима и посадама, током више од четири стотине година држе око манастира, као локални (племенски) сабори којима само Црква може да даје завјетни (национални) смисао и садржај. Тако се и сабор оцртан у Горском вијенцу одржава око Цетињског манастира  и око светиња у сфери манастира (као црквина на Ловћену).

Ти сабори представљају највишу историјску свечаност, светковину („светковање“, ГВ, 93, каже Вук Мићуновић): обнова, преображај и појава завјетне заједнице; као појава спасења, велике радости због обнове (рајске) заједнице прекинуте Гријехом! У Горском вијенцу је Гријех приказан (већ у Лучи Микрокозма) као пад Срба који нису одољели искушењу Сатане; појава Сатане је у Горском вијенцу „демонски месија“ који пружа „посластице лажне вјере“, па ће се тако браћа — као у Старом завјету Каин и Авељ или браћа Црнојевићи, у Колу (ТВ, 691-713) — показати међусобно: јер дејство ђавола је, наиме, у лукавству којим се разбија заједница (разбија је и баба-вјешитица, ГБ, 2045-2217), а онда се насиље, тиранија и убиства, чак имеђу браћом, дешавају као дјела људи помрачене свијести (јер су дејством Сатане изгубили умно чувство). Владика Данило стално говори о томе Гријеху који је настао лукавством Сатане. Исто тако и Свети Сава на Жичком сабору кад је говорио о триклетој јереси (а то нису „богумили“, него латинска јерес!). Сабори су, дакле, светковање заједнице (појаве или обнове и преображаја заједнице); а што се при томе јављају и тамни тонови Зла, на то смо припремљени већ литургијском поемом Луча Микрокозма: нема просвјетљења и уздизања у Небеско царство а да се при томе не јави и свијест о Злу, о Гријеху, о Лукавом, о лажној вјери, о опасности разбијања завјетне заједнице.

На сабору Горског вијенца се води расправа са потурицама, са вјером „демонског месије“, да би се јасно показала не само разлика између монотеизма христијанског (које значи уздизање у Небеско царство) и монотеизма исламског (којем то уздање није потребно!), него и разлика изеђу вјере као егзистенијалне (унутршање Луче), вјере Владике Данила и Игумана Стефана (вјеровања „срцем“), с  једне стране, и вјере која, с друге стране, тражи спољашње доказе, чуда, присуство Бога Христа у свијету! Као што је на првом, библијском (Јеванђеоском) сабору било апостола какви су били Тома и други који су увијек тражили „опипљиве доказе“ Христовог Васкресења, тако и у Горском вијенцу јунаци и главари вјерују на начин Томе: такав им је и завјет! снагу те вјере они желе да и докажу мачем и оружјем; они „зебу од много мишљења“ (Вук Мићуновић ГВ, 519). Такав је, коначно, и Вук Мандушић, на самом завршетку Горског вијенца: Његош је тачно уочио карактер вјере јунака (епских људи и њиховог епског оптимизма), али и њигову склоност да подлегну „домаћем демонском месији“, Шћепану Малом, као што ће се то и догодити! (Игуман Теодосије назива Шћепана демоном: „Криј се од нас, проклети демоне! Бог ти мајку убио опаку!“ ШМ, III, 192-228). 

На сабору Горског вијенца се, дакле, води спор и са вјером потурица, и међу самим хришћанима од којих су једни христијани „срцем“ (душом, Лучом, завјетом светосавским и Косовским, као Игуман и Владика), а други само понашањем, дјелом, јунаштвом, спремношћу да се одазову на позив „Крста часног и слобде златне“, схватајући тај позив као позив у оружану борбу!

Драмски сукоб у Горском вијенцу  није сама битка око „истраге потурица“ — за тако нешто би била довољна епска пјесма гуслара слијепца!, — него унутрашњи сукоб у човјеку, дубока душевна дилема, рат „душе са тијелом“, „духова с небесима“ (злих духова у човјеку против завјета)… Ако бисмо заиста хтјели да на позорници прикажемо тај драмски сукоб (битни сукоб Горског вијенца), онда бисмо драмски режијски прототип морали да потражимо прије у драматизацији неког судског спора (рецимо Побуна на броду Баунти), а не неку битку; јер сама битка тражи или епску пјесму (једна крајност, без позорнице, само читање), или неки филмски спектакл (раскошан, масован, друга крајност, у којој нема драме, него слика људи као слика неке природне катастрофе, без икаквог могућег мјеста за личност!)

О „истрази потурица“ се у Горском вијенцу може говорити са исто тако мало основа (дакле, никако) као што би се у Доментијановом или Теодосијевом приказу Жичког сабора или Немањиног сабора могло (дакле, никако) говрити о „истрази богумила“! У Горском вијенцу  се о самој „истрази потурица“ говори само онда кад ријеч, коначно, добијају јунаци и епско схватање: Момче које описује како је бој с ријечким Турцима почео кад су они објесили два српска момчета на Ободу (ГВ, 2687-2706); Ђаче које чита писмо-извјештај о боју с Турцима у Црмници (ГВ, 2707-2724) и, најзад, Вук Мандушић (исто тако дјетињаст) кад говори о боју и жали свој џефердар, па га онда најзад Владика тјеши и даје му свој џефердар; тиме се и завршава Горски вијенац, а отвара се тим завршетком нов проблем, тежи од проблема потурица: проблем чисто спољашње вјере јунака који зато не разумију ни завјет и који ће зато подлећи лукавствима „демона“ Шћепана Малог!

Горски вијенац је изнад теме „истрага потурица“ и изнад сваке епске пјесме (па и оне Српско Бадње вече); тако је и Његош изнад гуслара, колико је и вјера Игумана и Владике изнад вјере Вука Мандушића, јунака (јуноше, јуног, младог и лудог као јунац!). „Истрага потурица“ се јавља изван драме Горског вијенца; као упад и појава неког ко долази споља у драму и подсјећа на спољашњу, вандрамску реалност, као извештај, вијести, подсјећање на еп који је језичка реалност изван драме-трагедије завјета. Тој појави има исто тако мало мјеста као и гуслама, које се у Горском вијенцу јављају два пута; оба пута да се покаже да оне нису довољне завјету: кад Вук Љешевоступац „не умије“ да са гуслама учествује у драми (ГВ, 1733-1755), јер је драми примјереније коло-хор!) или кад се гусле у драми јаве као наздравица, слављење  празника Христових, па и то с молитвом да Бог гуслару „то не прими  за грехоту“ (како се моли богу Игуман Стефан узиммајући гусле, ГВ, 2450). Гусле су дакле, у Горском вијенцу нешто изван; као еп изван трагедије-драме-литургије-сабора; као Коло око цркве али изван цркве! онако како су се оне изван млетачке културе (ГВ, 1615-1621), али не као нешто недовољно и приземно према Литургији и завјету, него као нешто страно и неприкладно према венецијанској опери и музици! (Не знамо да ли је заиста трагедија настала, како Ниче каже, из духа музике; али да је еп везан уз тон гусала — то је несумњиво.)

Кад би Горски вијенац  био епско дјело (у сфери Мандушићевог дјетињастог јуначког схватања), као приказ тобожње „истраге потурица“, он данас не би више био актуелан. Али Горски вијенац  је икона сабора којим се конституише заједница, као преображај нације, завјетне заједнице: данас можда заједнице изградње храма Светог Саве; или заједнице шест стотина година Косовске битке, или заједнице као празника поновне појаве свијести Косовског завјета. Србија и српски народ су данас опет на истуреном полжају европског фронта према фундаменталистичкој појави револуције, овај пут зелене револуције којом она пријети не само Израелу, него већ и Европи на њено тлу, на Косову! Та пријетња двјема завјетним заједницама (јеврејској и српској) има и днаас свјетски значај, јер је фанатизам данашњих фундаменталиста, спреман да пријети читавом свијету, далеко опаснији: он располаже могућношћу новог оружја и спреман је да велика разарања плати, ако треба, и сопственом фанатичном смрћу! даклеко је опаснији од (варварских, али здравих!) Турака на Косову г. 1389. и године 1689. (у Бечком рату 1683-1699). Јер турска исламизација се задовољавала влашћу над хришћанском рајом и уживањем привилегија, а није тежила геноциду (како то лијепо истиче Филип Вишњић, у пјесми Почетак буне против дахија), док је днашња фундаменталистичка агресија болесни фанатизам, рационализован метафизиком (исто тако болесном, „у кризи“), охрабрен геноцидом у Другом свјетском рату и, посебно овдје на Балкану, систематским скривањем геноцидних злочина и жеља (дакле, и идеолошком заштитом!). Зато тај фанатизам може, под заштитом разних фобија, да се припрема за геноцид, истинску „истрагу“ завјетне зајденице Срба.

У Горском вијенцу је, као и у Лучи Микрокозма, пробуђена не само завјетна свијест Срба, него с њом и свијест о Злу! „Истрагом“ се и днаас пријети, али не потурицмаа, него завјетној заједници, „Новом Израиљу“ (како је Немања назвао Србе, свој народ, на Сабору у Расу, г. 1196.)

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 80-89),Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, ДВИЈЕ КОСОВСКЕ КЛЕТВЕ: ЕПСКА И ЊЕГОШЕВА

Позната је кнез Лазарева клетва, изречена на Косовској вечери као пријетња (али магијска пријетња) издајницима и оним који не дођу у бој на Косово. Та клетва је епска и не може се сматрати завјетном. Завјетни Бог је Христос; он је Небеско царство. Епско схватање рачуна на Бога као савезника у свјетовним збивањима и борбама; такав свјетовни „Бог“ се не разликује од виле (свезнице Милоша Обилића или Краљевића Марка), као ни од „Змије“ која је заспала на срцу Мусе Кесеџије. На таквог, магисјко-епског „Бога“ рачуна клетва епска. Такво схватање Бога Његошу је познато и он га разумије много дубље него „слијепац“ гуслар, пророк епско-магијског „Бога“. Зато је Његош био у стању да оцрта лик Сердар Вукоте са његовом клетвом која је страшнија него све епске клетве заједно у било којој од народних пјесама или враџбина: права вјештичина клетва, магијска, епска у Горском вијенцу, стихови 2406-2438: ко изда, да му се скамене дјеца у утроби жене; да се од њега излегу само губавци; да нема мушке главе од пушке (главе која би носила пушку, ратовала); да буде по срамоти познатији од Бранковића; да часне посте испости (испашта) за пса; да му се не зна гроб; да пасју вјеру вјерује; да крвљу прелива бадњаке; да на празник дјецу своју једе печену; да се преобрати у наказан лик; да покајнице лажу кад за њим кукају… итд. Клетва не рачуна на достојанство личности, на завјетну свијест, на тежњу Луче ка небеском царству итд., него само на магијски страх од „божанства“ са којим се, рачунајући на тај исти страх, здружила и баба-вјештица (ГВ, 2045-2217) кад је, за рачун скадарског паше помутила (одузела им свијест) и закрвила Црногорце. Свакако да је и кнез Лазар који куне једна епска, а не завјетна појава у народној пјесми! Та епска Косовска клетва не освјешћује, него застрашује, тј. управо „мути“ људе! И зато је довољан пораз у бици, па да људи који у тој бици нису били прелазе на ислам, по заштиту „Пророковог барјака!“ не у промени вјере, него остајући у истој магијској вјери у којој су били и кад су се сматрали хришћанима, а да при томе у исламу нађу још и заштиту од оног истог магијског страха на који је рачунала епска клетва или пак клетва Сердар Вукоте (исто тако епско-магијска).

Његош зна да је та клетва из магијске сфере која је изван и противна завјетној сфери. Сердар Вукота није Његош, као што ни Селим везир (који пише писмо владици Данилу) није Његош. Они су израз Његошеве моћи да их разумије до оног степена разумијевања који се постиже само у поистовјећењу с њима: наравно, и у иронији, јер иронија је дистанција од лика са којим се пјесник (мудрац, пророк) поистовјећује — ако не дијели схватање тога лика! Те ироније има и у ставу Владике Данила према јунацима, па и према Вуку Мандушићу на крају Горског вијенца; па и према Попу Мићи (у епизоди са баба-вјештицом). Али нема ироније ни према Владици Данилу, ни према Игуману Стефану. Напротив, Његош је њихова иронија и према епском схватању, и према магијској вјери у томе схватању, па и прама магијском страху на који рачуна Сердар Вукотина (Косовска епско-магијска) клетва, као и према епском лику кнеза Лазара који изриче Косовску (епско-магијску) клетву.

Умјесто клетве Његош има далеко већу моћ потребну за чување завјета: има ту иронију, чак горчину хумора који освјешћује.  Његошевом схватању завјета није потребна клетва, него подстицај људима да се уздижу у завјет. Да би се тај подстицај јавио и дјеловао, потребно је да се обезвриједе и смијешнима учине страсти које човјека држе у приземљу свјетовности. Његош издајице не куне, него исмијава! Он исмијава бесловесност оних који су се повели за Шћепаном или (у Горском вијенцу) за баба-вјештицом. Игуман Теодосије оштро осуђује Шћепана и супротставља му се, али га и показује колико је смијешан и јадан и он и они који му вјерују. Његош не рачуна на страх, него на презир који би био изазван тим подсмијевањем које освјешћује. Он издајника завјета не куне, него га, на примјер, показује као свињу (у пјесми Орао и свиња или наша браћа подмићена од Турака, пјесма написана послије Горског вијенца, кад и Шћепан Мали, кад је скадарски паша искористио Његошев боравак у Бечу да митом наведе неке Црногорце на побуну против владике Његоша).

Та побуна пограничних племена црногорских, у савезу с Арнаутима и скадарским пашом, била је од септембра 1846. до октобра 1847. Његош се због те побуне вратио из Беча, те можда зато и није већ тада, кад и Горски вијенац, објављена, под Његошевим надзором, драма Шћепан Мали. О тој побуни и издаји пише Његош, види Целокупна дела П.П. Његоша, Београд, 1975, књига прва, Пјесме, Његошево писмо и комнтар, стр. 368-370.

Свиња прекоријева орла што се не покорава и не прима мито; свиња показује политичку „памет“ и препоручује свој приземни начин живота као најљепши: као Бећковићеви „горди конобари“! (Лелек мене, Просвета, Београд, 1978.), „издајници у народној ношњи… Преци за нас немају завјета… Са нама је њима угашено… Свак нам може бит отац и вођа.“

Његош приказује издају завјета не толико као кукавичлук (као одсуство епског јунаштва), колико као бесловесност, простачку самоувјереност, нитковлук, карактер свиње итд… све оно што ће онда Матија Бећковић у својој (његошевској) клетви (Леле и Куку) приказати као супротност завјету и завјетној свијести. Чминта у Бећковићевој великој поеми Кажа носи собом иронију и горчину хумора којим је Његош осуђивао сваки недостојан однос човејека према завјету. Шћепан Мали је Чминта живо и моћна у наше дане онолико колико је одсутна завјетна свијест! Бећковићева поезија извршава тако опоруку Његошеве драме („историческог збитија“) Шћепан Мали. 

Разлика између епске Косовске и завјетне Косовске клетве је значајна: епска рачуна на страх, чак на страх и за потомство (у заједници племенској, која не рачуна на бесмртност личности, него на бесмртност рода и крви); рачуна на магију којим се личност утапа у „цјелини“ племена. А завјетна  рачуна на лично достојанство. Епска клетва буди у човјеку страх за живот и опстанак, чак опстанак рода („Страх животу каља образ често“), а завјетна клетва буди у човјеку страх за своје достојанство!

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 92-97) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, ОПСТАНАК И ЖРТВА

Зар је, заиста, потребно да угрозе сам опстанак нације, па да се тек тада сетимо ко смо и шта смо и да тек тада поставимо себи питање о смислу нашег постојања и живљења? На заветну нашу историју и на култ Светог Саве и Светог Кнеза Лазара, судбоносан по сам опстанак Срба, нико нам није тако јасно и одлучно указао као један писац који је, предлажући уништење српског суверенитета и српске историје, позвао Аустроугарску и Ватикан да нам обезвреде и униште Завет и култ Светог Саве и Светога Кнеза. Био би то духовни геноцид, уништен идентитет, убијање душе, крај опстанка Срба. Тако би империјално решење судбине јужних Словена било коначно: да се ставе под протекторат (не Хрвата него) националне идеје Хрвата оданих Хабзбурзима, империји и Ватикану!

Реч је о књизи “Свјетски рат и јужнословенско питање”, Загреб, НДХ, 1943, издање Матице Хрватске, превод књиге која је – у издању Дворско–универзитетског изд. књижарства (K. K. Hof und Univ. Buchhandlung) – изашла у Бечу, на немачком, при крају Првог светског рата, док се још веровало у немачку победу. Писац је L. von Südland. Та књига је и данас ненадмашен уџбеник србофобије, а као таква је служила и у Другом светском рату Независној Држави Хрватској, па и за време Југославије, јер је већ г. 1929. излазио превод у наставцима, у часопису Матице Хрватске, Загреб.

Ако имамо у виду србофобију као идеологију Хабзбуршке империје током Првог светског рата, па србофобију као националну идеју усташа у Другом светском рату, ова данашња империјална кампања деморализације Срба представља трећи западни талас србофобије. А ми се још увек мислимо ко смо и какав је смисао нашег опстанка. Другим речима: ми, заведени политичким идеологијама наших “лидера”, још увек сумњамо у истоветност националне историјске свести, Завета (светосавског и косовског) и Православља, саборности и црквености Срба.

А та истоветност је једина база нашег опстанка. То је знао још “Сидланд”, као што то знају и данашњи моћници НАТО–а. Према томе, историја Срба – а то ће рећи: непрекидно постојање нације у њеном идентитету, одолевајући вековима, времену смрти! – … та историја нације има своју душу и основу само у историји Цркве. Завет нас учи да је наша историјска свест у црквености, у саборности Срба и да је вера жива само као историјска свест! Зато чувар нашег опстанка није, нити је икад била армија или држава, него само Црква, јер су и армија и држава имале снагу и морал док им је то давала Црква. Од агресивног “екуменизма”, мондиализма – који нам се лажно представља као вера, чак и као “хришћанство” – не може нас одбранити, нити се с њим суочити армија или држава, него само Црква, заветна, духовна, заједница Срба, али и историографија и историософија служећи истини Цркве, Завета и нације. Не наука (универзитети или академије), него само црквеност као жртва! Јер чија памет може да се мери са бескрајем и свемоћи Ума Самог Бога?

Па ипак, ни Сâм Бог нам не помаже, нити нас спасава Својим Умом, него жртвом! И Сâм Бог жртвом: жртвује Сина Свог, јер нам не може помоћи Ум који нам је несхватив! Па ко се онда усуђује да нам – мимо те жртве, а и без своје спремности на жртву и христоликости – да нам као спас нуди своју памет? Ништаван је људски интелект кад је у питању опстанак заједнице. То данас зна коначно и метафизика Запада, јер њено основно питање гласи данас “Зашто и чему уопште ишта постоји? Зашто Нешто? Зашто Биће? Зашто не пре Ништа?” У питању је опстанак, јер је у питању смисао опстанка, а он је науци недоступан!

То је основно, судбоносно питање и последња реч метафизике, каже Мартин Хајдегер у свом “Уводу у метафизику”, 1935. и поново, 1958 године.

Историја заједнице је њено трајање снагом смисла — благодати Смисла — а не биолошком снагом, или снагом науке, мишљења и технике. Изван тога благодатног осећања смисла нема ни личности, ни историјске свести. Вера је то осећање. А оно је спремност на жртву! Никада наука није човеку откривала смисао нити веровала да има моћ да открије смисао. Веровало се да ту моћ има метафизика. Данас је метафизичар дошао себи и зна да ту моћ метафизика нема. Има је само вера коју човеку, заједно с осећањем смисла, даје Бог, и то само као награду за човекову спремност на жртву и покајање!

А историја је постојање омогућено и вођено смислом, осмишљено постојање заједнице. Па ако је оно објашњавано пореклом, то само отуд што је већ у пореклу (искону) дат и смисао. Омега и Алфа, јер “Ја сам Алфа и Омега” (Откр. 1, 8).

Живимо у тзв. Свету технике (то је назив епохе Запада, после Новог века и Модерне). Тај Свет технике нас гура и смешта у навику, стање у којем човеку није потребна ни свест ни осећање. Кад човек или неко друштво “живи у навикама”, онда се – али само у навикнутом амбијенту – понаша зналачки и савршено правилно (“функционално”, сврсисходно, корисно), а без потребе да то понашање (и самог себе) контролише свешћу, или да о томе свом понашању доноси некакве своје одлуке: све се одвија аутоматски, како је то припремила наука, примењена у техници живљења; она, наиме, друштво и човека не води у неки прогрес (поготово не у морални), нити у историју и заједницу, него у свет навика! Ту нема ни историјске свести, ни свести о томе шта то ја заправо чиним. У навици се све одвија аутоматски, то јест, несвесним (телесним) знањем које је садржано у самој навици. У томе земаљском “Рају” комотне навике и јест опасност греха који Црква зна и назива унинијем. И наш Владика његош каже: “Тако исто моја слаба душа – Занесена Творца чудесима – За границе воображенија – У дубоко падне униније – Крилатога лишена мечтања (маште) – Мрачне јој се отворе пропасти – Са ужасом да је гладне прождру.” (Луча М. И, 307–313). То нам се дешава кад утонемо у навику: тада више не примећујемо ни лепоту, нити смо свесни човека поред себе. Тако не примећујемо ни да нам прети пропаст, јер нас навика лишава и бриге за опстанак нације!

Време поста је време кад човек, у Цркви и у друштву, мора да се отме томе унинију навике, те да размишља о самим основама и смислу свог живота. Већ сама телесна страна поста – одлучивање о исхрани, поступцима, речима, раду, лењости, спавању, напорима – буди у човеку свест, и то најпре свест човека о његовој слободи. А то значи: о моћи одлучивања коју му је дао Бог, а коју – као и саму веру и свако осећање и свест – навика и Свет технике чине сувишнима! Може тако пилот да из авиона избаци бомбу која уништава читав град, а да се онда врати кући, на “заслужен одмор”, да косилицом “негује” траву у свом врту, очекујући да га жена позове на вечерњи чај. Свет технике тражи бесловесног човека.

А пост? Пост је жртва која враћа човека себи, заједници и Богу, те нам се не може догодити да постанемо свесни Зла и себе тек кад нас Зло изненада нападне.

Живимо у време кад је све у опасности, те је и љубав могућа само као страховање за све оне које волимо, па и за заједницу у коју смо, силом Логоса – Божанском силом сабрања – сабрани и везани. Наша љубав и наша вера је у Страховању и Бризи. Не у страху и бризи за себе, јер би то била себичност, навика, бесловесност, безбожно осећање, одбијање жртве, него у бризи за заједницу у коју смо сабрани благодатним осећањем, разумевањем жртве Христове.

У питању је опстанак народа који је помесној Српској Цркви дат на бригу и страховање. У питању је народ по којем, од времена Светог Саве, ова помесна Црква и сâм свој назив – Српска Православна Црква – носи као Богом дана терет, жртву и мисију.

“Народ овај љуто сагријеши, Господе, начинивши себи богове–идоле. Али им, Господе, опрости гријех: ако ли не- ћеш, избриши и мене из Књиге Своје у коју си ме записао” (2. Мојс., Излазак–Пасха 32, 31–32), јер није верник ни Хришћанин (поготову не свештеник) нико од нас ако не говоримо истину заједници којој припадамо, ако се не осећамо као неодвојиви чланови те заједнице, ако не страхујемо за историју и спасење те заједнице колико и за саме себе! А разлози за страховање су много дубљи и старији од оних који нам се тек сада, после НАТО- агресије, показују.

Кривица режима и политичких лидера је у томе што не желе да именују те дубље и старије разлоге страховања за наш опстанак. А не желе, јер су зашли у свет навике (идеолошке), па не страхују ни за опстанак српске нације (него за одређени режим)..

У Београду, април 2000.

Жарко Видовић, НАЦИЈА И ВЕРА, Светигора, Цетиње, 2008.

Жарко Видовић, ТАЈНА ЛИЧНОСТИ

Тајна Христова је тајна личности и ту тајну личности до сада су успели да на, на неки начин, представе и да нам је стално држе пред очима и у свести искључиво велики песници, романописци. (Чак и теолози заостају за њима. Мислим да нема тога теолога који може да се упореди са великим писцима као што су Достојевски или Његош.)

Тајна личности, личност не може да буде предмет никакве психологије или психоанализе. Психоанализа може да изучава индивидуе, индивидуално… Индивидуа може да буде предмет науке. Понашање човеково може да буде предмет науке. Наука може добро да опише чак и поремећаје, болести и да, кад те поремећаје примети, каже: то је поремећај те и те врсте, али она апсолутно не може да помогне. Мени може да помогне само ако се ја из индивидуе уздигнем, будем уздигнут у личност.
….
Ја још увек нисам личност, то ми се догађа под условом да водим рачуна о томе каква сам ја индивидуа, која су у мени искуства, под условом да имам свест о том искуству, да спознајем себе, да у тој самоспознаји видим своје границе, да се не гордим, да сузбијам ту сујету којом се охолим, чиме разбијам сваку заједницу. Кад сам сујетан, онда немам заједнице ни са ким.
….
А личност је тајна. Управо у томе је величина Христа Који је открио човечанству суштину човека као личности, тајне која није доступна никаквој науци. То је тајна која се доживљава (ако се човек припреми) искључиво у Литургији. То је она тајна за коју Његош каже: „С точке сваке погледај човјека“, како хоћеш суди о човеку, „тајна чојку човјек је највећа. Твар је Творца човјек изабрана.“ Не може психологија ту тајну да учини предметом свог истраживања или предметом науке. Личност у човеку је догађај и то празнични, свечани догађај који нам се не догађа сваки дан и који ми памтимо као велики моменат из свога живота, који може да нам се догоди и непредвиђено, и који онда чувамо у својим успоменама и поносимо се њиме – као идентитетом духовним, настојећи да останемо верни том догађају и очекујући да нам се опет понови то да будемо личност.

То се дешава у великим моментима љубави, жртве, доживљаја, у великим сусретима. Још игуман Стефан каже: „Тајна чојку човјек је највећа… Шта је човјек, а мора бит’ човјек. Тварца једна коју земља вара, а за њега види није земља.“

Другим речима, не постоји ништа на земљи што може да човеку објасни човека. Многи су покушавали да човека објасне материјалним условима у којима живи, или пореклом или крвљу (од Старог Завета до Хегела, Маркса и Јунга), у телу тражећи тајну личности. Људи стално говоре шта је човек, шта је човек? Сви философи имају своје: човек је биће разумно, човек је биће које говори, човек је биће које ради, човек је биће које ствара… а Литургија каже: човек је биће у коме се дешава драма уздизања од себичне индивидуе ка отвореној личности, отвoреној Небу и свету и радости.

Жарко Видовић, ЦРКВА – ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак из есеја ЦРКВА – ИЗВОР И УПОРИШТЕ ЗАВЕТНЕ НАЦИЈЕ), Светигора, Цетиње, 2008

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ПОСЛАНИЦА КОСОВСКОГ ЗАВЈЕТА

Шеснаест година Бечког рата (или Бечког и Морејског, 1683-1699) вођеног на српском тлу изазвале су поремећаје и губитке који ни онда ни данас нису историјски оцијењени. Тим ратом су обухваћени слиједећи догађаји:

пораз Турака под Бечом, први велики пораз у историји турске империје, велики заокрет у историји Европе и Балкана, г. 1683;
ослобађање Мађара и Угарске послије сто и шездесет година турске окупације;
побједа римокатоличког (папског) савеза (Аустрија, Пољска, Венеција и Папска држава); обнова римокатоличке тежње да за римокатолицизам буде освоје Балкан; и настанак тзв. „Источног питања“ о томе ко ће наслиједити турску власт на Балкану;
продор римокатоличке војске на Балкан чак до Софије и Једрена, до пред Цариград, а затим повлачење;
настанак првих српских војних јединица и њихова борба на страни римокатоличке војске против Турака;
друга Косовска битка (борбе око Косова) г. 1689, са катастрофалним, далеко тежим посљедицама него што су биле оно од Косова 1389;
Велика Сеоба Срба, 1689-1690, на сјевер, у Угарску тек ослобођену од Турака и придруживање досељеника Србима који су на угарској територији били још од раније (из времена прије доласка Турака, а онда и под турском влашћу);
коначно укључење Славоније и (данашње) Војводине (до тада турских области) у нову проширену римокатоличку Хабзбуршку монархију; премјештање српског црквеног средишта из Пећи (на Косову и Метохији) у Угарску, гдје сада столује и српски патријарх;
суочење са новом опасношћу по Православље и Косовски завјет, са унијаћењем, римокатоличком мисијом која се ослања на војну силу и која је много агресивнија него дотадањи ислам;
појава нових српских школа осниваних ради успјешнијег отпора унијаћењу, католичењу, денационализацији (мађаризацији и германизацији) па чак и покушајима разбијања Српске цркве;
појава Петра Великог у Русији и Петрове реформе; Русија се показује заинтересована иза одредбе Карловачког мира (склопљеног 1699, на завршетку Бечког рата);
везе из новог српског црквеног средишта са Петровом Русијом и утицај Петрових реформи (Петровог протестантизма) на школе и политику Српске православне цркве;
српски покрет на тлу млетачке (венецијанске) војне крајине, за ослобођење и рат против Турака у Далмацији, Херцеговини, Приморју и Црној Гори; покрет ускока;
појава династије Петровића-Његоша у Црној Гори, гдје (са Данилом Петровићем-Његошем) преузимају патронат над Цетињским манастиром и Црном Гором, метохијом Цетињског манастира; они свргавају унијатског епископа и спасавају Православље (и Косовски завјет) у Црној Гори кад је подручје Цетињске митрополије (Црна Гора и Брда), одласком патријарха из Пећи, остало одсјечено од новог (нововјековног!) средишта Српске православне цркве;
пустошење Косова и Метохије од стране татарских трупа, турских савезника који су дошли у помоћ Турској из јужне Русје (тада још турске!)…; разорено је тада преко 330 српских села на Косову!
итд. итд. све то у годинама 1683-1699!

Разумљиво је зато што Његош има чврсто увјерење и осјећање да је са Бечким (Бечко Морејским) ратом почела сасвим нова епоха у историји српског народа, епоха за коју српски народ и Црква нису били припремљени ничим (ама баш ничим, па ни епским пјесмама!), осим – по мишљењу Његоша и Петровића (владике Данила, владике Саве, владике Василија, владике Петра II, светог Петра Цетињског) – осим Косовским завјетом! Хришћанска (тачније: кршћанска и с њом српска) војска се с Косова и из Србије повукла, али је после ње остала једна нова вјера и нада да је Турке могуће поразити и од њих се ослободити. Косово и Метохија су, као и Македонија, опустошени и спаљени, али су остали манастири и цркве. Патријарх и висока црквена хијерархија су се повукли на сјевер с народом који је могао кренути на пут јер је имао стоку, „покретну имовину“ и живу храну, а стока је „благо“, богатство! остали су ратари („постадоше лафи ратарима“, како се каже у Горском вијенцу, Коло, 259). Бригу о напуштеним манастирима и резиденцијама преузели су ти „ратари“, сиротиња. Завјет је обновљен као завјет да се чувају цркве и манастири. Завјет је Косовски, јер су највећу бригу представљали цркве и манастири Косова и околних подручја! За народ је Небеско царство било ту, показиво, у простору: цркве и манаастири. Вјерност завјету и Небеском царству је то: оданост нечем спољашњем, светињама у простору! а јерархија која је отишла на сјевер понијела је собом увјерење да је Небеско царство нешто непоказиво, унутрашње, што они нису напустили ни онdа кад су оставили цркве и манастире. Тако је требало сада завјет приказати као нешто средње, што је подједнако показиво, свјетовно (као црквена здања), као и непоказиво,, унутрашње, надсјетовно, као вјера и успомене које су собом понијели Срби у Велику сеобу. Требало је завјет одбранити и пред новим учењима и теологијама, како римокатоличким, тако и реформистичким из Петрове Русије, па и пред схватањима и вјеровањима која су карактеристична за војне крајине. До појаве Његоша завјет је био изложен опасностима и да, с једне стране, остане скривен, изван свијета, па тако и ван историје, у самом празничном богослужењу, и да, с друге стране, буде прекривен хајдучким , племенским, локалним, епским схватањима која јесу свјетовна, и нису историјска.

Кад је Његош, одговарајући на све те изазове, писао Посвету Луче Микрокозма, она је тада била најсажетији могући одговор на сто и педесет година искушења којима су завјет и завјетна заједница (у полусвјесном и полусловесном стању) били изложени.

Ту пјесму, посвету ЗАВЈЕТУ, Његош је написао пред сам Васкрс 1845. и њоме је изразио своје виђење васкрса завјетне заједнице. Ту пјесму треба нучити напамет, јер само тако, говорећи је у себи напамет, може човјек да уочава њене дубоке везе; јер само се тако, кад је знамо напамет, може догодити да заједно са стихом који изговарамо искрсну у нашу свијест и пред наше унутрашње око и други стихови који су смислено повезани са изговореним стихом. Знати напамет значи држати у свијести одједном читаву пјесму, као цјелину, баш онако како иначе можемо да обухватимо цјелину одједном (синхроно) само кад се ради о слици, о ликовној умјетности. Само учењем пјесме напамет можемо да превладамо недостатке диахроније на коју је осуђено читање пјесме или текста. Уосталом, треба знати напамет ту нову, Његошеву формулацију Косовског завјета, тачно онако како и сваки хришћанин зна напамет Господњу молитву (Оче наш) и Символ вјере.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 101-105), Филип Вишњић, Београд, 1989

 

Петар Петровић Његош, ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Посвета

Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см’јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,
он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал’ његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу –
прима л’ овдје оба зачатија?
Је л’ му овдје двострука колевка?
Је л’ му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал’ награду бурну и времену,
ал’ расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре –
овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах,
дубокијем заузет мислима
у цвијетно лоно природино,
хранећи се питателним соком
из ње сисе голе и прелесне,
матер штедру запитивâ смјело
рад чеса је творац сатворио:
ради л’ ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал’ обоје једно рад другога?
Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окруњена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих зв’јездах,
– да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца –
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат сјеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије таину:
али га је творац украсио,
велику му књигу отворио,
да твар слави творца и блаженство
ал’ да човјек на ње листу чита
ништавило прекомјерно своје?

С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна:
све њих мисли наједно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјеченија,
до погледа с мраком угашена.

Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се опред’јелит може
да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде:
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшни сновидјења!

Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени;
воље му је основ положена
на крилима непостојаности;
жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл’јепи;
злоћа, завист, адско насљедије,
ово чојка ниже скота ставља, –
ум га, опет, с бесмртнима равни!

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната –
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож’ вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит’ блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
ко л’ пучини забранит кипјети?
ко л’ границу жељи назначити?

У чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде.
Ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније.

Човјек орган доста слаби има
да изрази своје чувствовање,
зато знаке различите дава,
различита тјелодвиженија,
умна чувства да објелодани;
но сви наши слаби изговори
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат,
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене.

С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку –
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св’јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.

О свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
ума твога огледа се св’јетла,
ка свод један од твоје палате
што с’ огледа у пучину нашу;
дан ти свјетлост круне показује,
ноћ порфире твоје таинствене,
непоњатна чудества дивотах;
твар ти слаба дјела не постиже,
само што се тобом восхићава.

Питагоре и ти Епикуре,
зли тирјани душе бесамртне,
мрачан ли вас облак покријева
и све ваше посљедоватеље!
Ви сте људско име унизили
и званије пред Богом човјека
једначећ га са бесловесношћу,
небу грабећ искру божествену,
с којега је скочила огњишта,
у скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л’ овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л’ топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л’ умови могли блистат св’јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах,
све што цвјета лучем свештенијем,
мирови ли ал’ умови били,
све прелести смртне и бесмртне –
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св’јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.

Дивни пјевче српске народности,
бич си судбе веће испитао, –
свијет жељи не зна угодити.
Судба ти је и моја позната;
мислим, нејма подобне на земљи:
до вратах сам изника тартара,
ад на мене са проклетством риче,
сва му гледам гадна позоришта;
ал’ на судбу викати не смијем –
надежда ми вољом творца блиста!

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја;
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике –
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!

Жарко Видовић, ЛУЧА МИКРОКОЗМА

33. То није космолошка поема, како је досад у нашој „науци о књижевности“ приказивана, него поема о људском паду (паденију, каже Његош). Тај приказ људског пада се не слаже са старозавјетним зато што у Старом завјету људски пад није ни објашњен, није ни приказан (у Књизи Постања) на начин послије којег више не би био ни дилема, ни проблема око схватања и објашњења. Људски пад је тајна која је у Старом завјету само наговијештена, а коју је ријешио и могао ријешити тек Христос! Питање људског пада је питање, дакле, о Христу и његовој тајни! Христос је Други Адам. Питање људског пада остаје човјеку пјеснику и надаље отворено исто тако као и питање тајне самог Христа: искуство и разум ће увијек бити далеко од потпуно сагледања те тајне; та тајна остаје заувијек позив поезији (свештеној поезији) да прилази тајни: свака личност на свој начин!

Ако је Христос Творац свијета и човјека, онда нема преегзистенције човјекове ни постојања независно од Творца, јер „преегзистенција“ је постојање човјека у Христу! Небеско царство (које је човјек Гријехом изгубио и у које се може вратити) је сам Христос, тј. поистовјећење човјека са Христом. Веома су уски и ускогруди тумачи који поему Луча Микрокозма упоређују са старозавјетном причом о гријеху Адама и Еве. Питање пада није библијско, него више од тога: литургијско, Христово! христијанско!

Да би се питање (и тајна) људског пада ријешили или схватили, потребно је да се човјек (Лучом која је сам Логос Христа у човјеку, по Еванђељу Јовановом, I, 1-17) уздигне у то Небеско царство које је падом изгубио! А на то упућује – не сама Библија, него – тек Христова Литургија! То уздизање је освјешћивање човјекове суштине: понирање човјека у саму срж своје унутрашњости, ка самој Лучи-свејтлости! Тако се сазнаје поријекло и суштина Зла, као и начин човјекове борбе против Зла. За то уздизање је потребан претходан пост: покајање и молитва, да човјек жртвује (и превазиђе) своје страсти. Зато Његош пише Лучу Микрокозма током васкршњег поста године 1845. На крају поеме у којој је описан људски пад дешава се човјеково освјешћење (ослобођење од Сатане које лукавство страсти). То освјешћење је Христос, Луча свих луча, па и Луче Његошеве. Поема се завршава васкршњом химном која се послије васкршњег поста, пјева дан-данас и у цркви и на васкршњој литургији и којом се поздрављају христијани међусобоно, поздрављајући и само Васкресење Христа!

Послије свих изопачења у приказима Луче Микрокозма данас је неопходно да одлучно инсистирамо на литургијској теми (па и на томе литургијском карактеру) Његошеве поеме.

Жарко Видовић,  ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 79-80) , Филип Вишњић, Београд, 1989

Жарко Видовић, УЛОГА НАЦИЈЕ У УЗДИЗАЊУ ЧОВЕКА ОД СЕБИЧНЕ ИНДИВИДУЕ ДО ЛИЧНОСТИ ОТВОРЕНЕ НЕБУ, СВЕТУ И РАДОСТИ

КАКО НАСТАЈЕ ЗАЈЕДНИЦА?

Сад се поставља питање: чему нација? Има ли она икаквог смисла? Има итекако! Од Светог Саве имате тројну хармонију: нације, државе и Цркве. То је први пут у европској историји и то се десило управо Србима. Зашто? Зато што је важно да знају управо људи који студирају српску књижевност, српску историју, зашто је то важно данас казати? Јер је српску нацију изградила Црква, а не држава и то је једина нација у Европи коју је само Црква градила, а не држава.

Држава је од 1878. године, од Берлинског конгреса, добила налог да, по западном принципу, гради нацију. Од краља Николе па на даље почела је да се гради црногорска нација која је потпуно одступила од принципа да нацију гради Црква. Кажу – националне мањине морају имати права. Шта то значи? То значи да нација која има апсолутну већину у једној држави мора да обезбеди мањинама право да се развијају и то се очекују од нација ако је демократска. Тако може да се деси да та национална мањина постане бројно већа од ове нације која је из почетка већинска. И ко нам је онда крив? То значи да се нешто дешава у тој нацији када је она потпуно изгубила црквеност, породичност, парохијски живот итд. Ко је нама крив што смо породице без деце? Престали смо да живимо црквеним животом…

Пре најновијег рата били смо изложени насиљу марксистичког тумачање заједнице. Марксизам је тумачио заједницу као „интересну заједницу класног типа, одређену облицима и односима својине“. Заједница, у марксистичком тумачењу, зависи од тога да ли учествујеш у својини или не, или, пак, претендујеш на то да револуционарним потезом, солидарношћу пролетеријата освојиш власт. А све је ово било лаж. Дакле, марксизам је понудио једну лажну представу о заједници као интересној категорији и требало је доста година да увидимо да је та теорија заједнице лажна, јер не постоји никаква заједница у којој би људе сабрао интерес. Заједница је заједница зато што се људи у њу укључују спремни да жртвују своје интересе за ту заједницу, а не да би од заједнице наплатили своје чланство у њој.

Дакле, ради се о заједници другог типа, а то је заједница коју је засновало Хришћанство. Видите, на чему се заснива хришћански појам заједнице? Бог је сабрао људе у хришћанску заједницу, у Цркву, не неком теоријом, не неком мудрошћу, умом итд. (јер је Бог знао да никакв ум не може људима да помогне, пошто су они уверени да имају ум малтене божански, па у метафизици то и тврде, да је својим умом човек раван Богу), него је Бог жртвовао Свога Сина јер само жртвом се ствара заједница. Е, видите, чак и и Бог је Сина жртвовао да би створио заједницу. Апсолутно није могуће стварати заједницу без спремности изабране елите, духовно изабране, да се жртвује за ту заједницу. Само та жртва ствара заједницу. Дакле, то није интересна заједница, него заједница љубави.

….

Међутим, сада кад је створен тај колективизам марксистичког, или финансијског, или мафијашког типа, сад се јављају и нове теорије разних психоаналитичара који тврде да човек постаје човек тек кад се одвоји од колектива и тек онда кад постане индивидуа у себи сама заснована. То се зове „индивидуација“. То су Фројд, Јунг и други који говоре о колективном несвесном у коме се чува и, генима преноси, Бог са колена на колено у сваком од нас; рађамо се са „Богом у генима“, па га онда проналазимо негде у себи, итд. То су магијске теорије азијског порекла које су „пронашли“ Немци у свом ходочашћу на Исток и сервирали европској култури. Међутим, ту нема оног основног хришћанског учења у личности.

ТАЈНА ЛИЧНОСТИ

Тајна Христова је тајна личности и ту тајну личности до сада су успели да на, на неки начин, представе и да нам је стално држе пред очима и у свести искључиво велики песници, романописци. (Чак и теолози заостају за њима. Мислим да нема тога теолога који може да се упореди са великим писцима као што су Достојевски или Његош.)

Тајна личности, личност не може да буде предмет никакве психологије или психоанализе. Психоанализа може да изучава индивидуе, индивидуално… Индивидуа може да буде предмет науке. Понашање човеково може да убде предмет науке. Наука може добро да опише чак и поремећаје, болести и да, кад те поремећаје примети, каже: то је поремећај те и те врсте, али она апсолутно не може да помогне. Мени може да помогне само ако се ја из индивидуе уздигнем, будем уздигнут у личност.

А личност је тајна. Управо у томе је величина Христа Који је открио човечанству суштину човека као личности, тајне која није доступна никаквој науци. То је тајна која се доживљава (ако се човек припреми) искључиво у Литургији. То је она тајна за коју Његош каже: „С точке сваке погледај човјека“, како хоћеш суди о човеку, „тајна чојку човјек је највећа. Твар је Творца човјек изабрана.“ Не може психологија ту тајну да учни предметом свог истраживања или предметом науке. Личност у човеку је догађај и то празнични, свечани догађај који нам се не догађа сваки дан и који ми памтимо као велики моменат из свога живота, који може да нам се догоди и непредвиђено, и који онда чувамо у својим успоменама и поносимо се њиме – као идентитетом духовним, настојећи да останемо верни том догађају и очекујући да нам се опет понови то да будемо личност.

То се дешава у великим моментима љубави, жртве, доживљаја, у великим сусретима. Још игуман Стефан каже: „Тајна чојку човјек је највећа… Шта је човјек, а мора бит’ човјек. Тварца једна коју земља вара, а за њега види није земља.“

Другим речима, не постоји ништа на земљи што може да човеку објасни човека. Многи су покушавали да човека објасне материјалним условима у којима живи, или пореклом или крвљу (од Старог Завета до Хегела, Маркса и Јунга), у телу тражећи тајну личности. Људи стално говоре шта је човек, шта је човек? Сви философи имају своје: човек је биће разумно, човек је биће које говори, човек је биће које ради, човек је биће које ствара… а Литургија каже: човек је биће у коме се дешава драма уздизања од себичне индивидуе ка отвореној личности, отовреној Небу и свету и радости.

ЧОВЕК ЖИВИ ОСЕЋАЊЕМ СМИСЛА

Међутим, човек стварно интересује смисао. То осећање смисла је својствено само човеку. Само човек тражи смисао. Јер, ако нема смисла мојег постојања, каже Ками, онда се човек, кад осети да нема смисла његовом постојању, убија. Сваки самоубица потеже руку на себе оног момента када је коначно изгубио осећање да његово постојање има смисла. Човек живи осећањем смисла, једином виталношћу, као што животиња живи нагоном.

А то осећање смисла се јавља у човеку само у свести о томе ко је он, шта је он, у самоспознаји, која се код Светог Јована зове покајање. Он тада види своју границу и онда каже – добро, кад сам ја овако немоћан, кад сам цео ја овако смртан, који је смисао мога постојања? Тада само осећање смисла може да извуче човека из очаја тог сазнања. Смисао је једини спас од очаја и Христос је открио смисао вере у Бога. Јер иначе постојање Бога нема смисла. Заиста нема никаквог смисла без Христа. Христос је открио смисао вере у Бога.

То је суштина Храшћанства. Смисао! Који је смисао? То ниједна вера није открила. Заправо, Христос је превазишао све религији. А хришћанство није религија. Православље уопште није религија. Православље је дубоко осећање смисла човековог постојања. То осећање смисла доступно је само поетској усмерености човека и због тога су православни у седмом и осмом веку, бранили Иконе, појање, Литургију, у време кад су иконоборци, у име ислама, навалили да укину црквену уметност, икону итд, као што су касније, и протестанти то укинули.

Ја још увек нисам личност, то ми се догађа под условом да водим рачуна о томе каква сам ја индивидуа, која су у мени искуства, под условом да имам свест о том искуству, да спознајем себе, да у тој самоспознаји видим своје границе, да се не гордим, да сузбијам ту сујету којом се охолим, чиме разбијам сваку заједницу. Кад сам сујетан, онда немам заједнице ни са ким.

Ако се прегоним са својим унуком, да му докажем да сам паметнији од њега, онда је готово, губи се заједница. Ја морам да га поштујем као личност!

Ми смо имали свештеника (то је био брат од стрица Јована Дучића; звао се протопрезвитер Љубомир Дучић), и ми се играмо, а кад он наиђе ми устајемо и кажемо – љубимруке. А он, носио је хаубцилиндер, скида деци хаубцилиндер, не од шале, већ – озбиљно! Он сматра, као свештеник, да се среће са тајном личности у човековој индивидуи. И хоће да дете сачува свест о свом достојанству, јер само тако може и да поштује другог. Само тако се у њему дешава све оно што се назива историја, уметност, вера, љубав, нација, Црква.

ШТА ЈЕ НАЦИЈА?

Дакле, шта је заправо нација? Нација је солидарност међу генерацијама умрлим, живим и будућим. Та солидарност се зове историја. То је тајно збивање у човеку када он осети присуство генерација којих више нема на Земљи и када се осећа постиђеним пред њима, и када се осећа позваним да плати дуг које су те претходне генерације направиле, а нису стигле да врате; када се осећам позваним да доврши или да исправи или да надокнади оно што су други оставили за собом, да наставим њиховим путем. То је човекова моћ да изађе из граница своје индивидуе, свог искуства и та моћ да изађе из граница своје индивидуе, свог искуства и та моћ се дешава искључиво личности у моментима који се зову празнични моменти доживљаја поетског, литургијског и верског.

Дакле, ми апсолутно не можемо очекивати да демократија буде стабилна ако њу не подржава једна здрава нација. Нацију не може да обнови никаква држава, никакв устав, никаква граница. Ми ћемо се и даље распадати како се распадамо. Настаје „црногорска нација“. Једини ко може да нас састави, то је Црква.

Од појаве Милошевића ми смо сву наду положили у државу, да нам она гради заједницу. Тог момента ми смо бачени на милост и немилост светских сила које нигде нису у стању да граде заједницу, па ни у својој сопственој земљи. И почели су да нас сатиру. Међутим, то су све биле политичке манифестације, политичко призмеље у коме учествују и наша садашња влада, која мисли да политичким мерама може да спаси веру, вољу животну, радост животну, смисао… Никакв закон не може бити донет којим ће бити описани поступци који ће нас да врате у веру. Ми стварамо државу, а не држава нас: нас као народ ствара Црква. Нас ствара Црква, а ми стварамо државу. Црква ствара нацију, а нација државу. Држава мора да буде инструмент у рукама црквеног народа, а не да народ буде инстурмент у рукама државе.

Жарко Видовић, ЦРКВА – ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак из есеја ЦРКВА – ИЗВОР И УПОРИШТЕ ЗАВЕТНЕ НАЦИЈЕ), Светигора, Цетиње, 2008

 

 

Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈСКИ И ЗАВЈЕТНИ КАРАКТЕР ЊЕГОШЕВЕ ПОЕМЕ ЛУЧА МИКРОКОЗМА

26. Његош открива духовност као човјекову суштину: духовност није моћ мишљења, него моћ коју има осјећање („умно чувство“ вјере и Луче) да се човјек из страсне везаности за свијет уздиже у надсвјетовност, у Небеско царство. То уздизање (вјере и Луче човјекове) приказује и пружа човјеку као „општи узор“ Евхаристијска Литургија: Причешћем! Као што је Тројански рат модел Илијаде, тако је Литургија модел за Лучу Микрокозма.

27. Смисао духовности је завјет, Косовски завјет: тако Његош највиша стремљења човјека усклађује са историјском свијешћу, тј. националним осјећањем (јер нација је историја, историја је начин постојања нације).

29. Духовност је тајна људске личности и остаје тајна којој се не прилази искуством чак и кад је то искуство о самом духу, духовно искуство. Духовност је тајна, јер је осјећање тајна: независно је о искуству.

30. Дух и битије: покушај Сатане да у побуни против Творца (у Лучи Микрокозма) измијени закон битија и да битије прикаже као дух. А дух је надбитије (превазилажење битија). Човјек је Луча „тамом обузета“ (тамом битија), а дух је Луча кад се она (човјеку непознатом, тајном Енергијом) уздигне изнад таме битија!

31. Једини излаз суштог из битија је Литургија.
Битије је постојање. Сушти је онај који постоји, који јест. Литургија је збивање тајне, божанске Енергије којом човјек излази из битија, превазилази себе, суштог и духом, Лучом доспијева у надбитије.
Тако човјек доживљава провобитну пуноћу битија (у којој је створен), само што је та пуноћа смисао, испуњеност смисла, супротност празнини, таштини (о којој говори Књига Проповједникова у Старом завјету) – та пуноћа послије Гријеха (Пада) могућа само Литургијом. Литургија је уздизање омогућено жртвом. Жртва је жртвовање страсти. Његош открива суштину Литургије, што је могуће само доживљајем, пјесничким доживљајем у Лучи Микрокозма. Његошев савременик, велики руски књижевник Гогољ („мистик“, 1809-1852) описује то искуство доживљаја, тумачећи Литургију, у свом дјелу:
Разматрање божанствене литургије, у преводу на српско-хрватски, др. Емилијан Чарнић, изд. Каленић, Крагујевац, изд. установа шумадијске епархије, 1981.

32. Његошев пут у освјешћење Косовског завјета: поезија! Без свијести о Косовском (сад већ поново и светосавском) завјету нема ни националне свијести (свијести завјетне заједнице). Та свијест се не стиче философијом (никаквом, па ни марксистичком), него само поезијом; тек послије тога је могуће мишљење: као мишљење о сјећању на поетски доживљај (поетско осјећање, поетско освјешћење). То освјешћење о завјету и завјетној заједници је Његошев пут освјешћења: он је тај цијели пут прешао од епског и лирског, преко трагедијског до литургијског! Јер свијест је феномен осјећања („умног чувства“ каже Његош), а завјетна свијест је феномен осјећања свештене поезије!

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 76-78) , Филип Вишњић, Београд, 1989

Жарко Видовић, ПОЈАМ ЗЛА У ЊЕГОША И У ЕВРОПСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ

19. Веома  често се данас Косовски завјет приказује и тумачи као (готово мазохистичко) слављење пораза! А у Косовоском завјету се о поразу и губитку српске државности говори зато да би се показало да зло није у самом поразу (и у губитку државности, земаљског царства), него тек у губитку Небеског царства: све док човјек није изгубио Небеско царство и свијест о њему он је јачи од Зла! није поражен чак ако је и изгубио државу (права, земаљско царство, богатство, положај у свијету итд.). Завјет, дакле, није уживање у поразу и у губитку свега свјетовног, него снага вјере којој није потребна свјетовност, па макар се и сав „свијет у Ад претворио“, како каже Владика Данило… А Његош каже да гледа у сам „Тартар“, да „Ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта“ (призоре, ЛМ, II, 181-190), али да ипак не губи вјеру, јер завјетна вјера не зависи од свијета ни од стања и положаја човјека у свијету. Па гдје је онда Сатана?

Зло није апстракција, него увијек појава конкретног лика који дјелује зло. Зло мора да буде персонификовано (оличено) да би се појавило у свијету и дјеловало. Убиство, насиље, крађу, превару, интригу, лаж, злочин, преступ итд мора да изврши увијек нека конкретна личност: не врши то некакав „живот“ или неке „околности“, или „епоха“, „друштво“, „власти“ итд.

Не узимајући у обзир књижевност прије Гетеа (рецимо, не узимајући Дантеа), кад су о Сатани говорили као владару оностраном, из загробног живота, али и као о реалној објективној појави, ми о Сатани говоримо другачије. У Гетеа Сатана је Мефисто, личност одвојена и различита од Фауста, а заводи Фауста. У Хермана Хесе Сатана више није друга личност, него лице истог Фауста, Фаустов унутрашњи двојник; ради се о човјеку који може да буде једнако Фауст као и Мефисто. Достојевски неће да Сатану схвати тако нераздвојно везаног за човјека као што би „сијамски близанци“ били везани доживотно. За Достојевског Сатана је само имагинарни саговорник Ивана Карамазова, оживљен маштом Ивана, жив и прустан тачно колико и Иванова склоност да се побуни против Бога. Тако се потврђује човејекова слобода коју ни Зло не може довести у питање: утолико је човјек одговорнији! (јер би Сатана „сијамски“ везан за човјека чинио човјека немоћним и зато неодговорним). Спољашњост Сатане у Гетеа је дословна и свјетовна, а спољашњост Сатане у Достојевског је имагинарна, маштовна; дакле, то је заправо унутрашњост којом би Иван Карамазов, у својој „слободи златној“, могао да влада, према којој (унутрашњости) је слободан и од које може и да се очисти ако се покаје! а то значи: ако жртвује своју страст! Унутрашњост Сатане код Томаса Мана је болест којој нема лијека: то је спирохета која изазива сифилис; Сатана је сифилистично лудило Леверкина (главног јунака у роману Томаса Мана Доктор Фаустус).

Поређење Његоша с европском литературом су веома значајна, јер откривају разлике у вјери, у култури, у схватању човјека, слободе, егзистенције.

Епизода у Горском вијенцу с баба-вјештицом, како и завршна слика о латинском триковима (у Котору на пазару, ГБ, 1582-1614) јасно говоре да би појава Сатане била само трик и да нема, како каже Владика Данило, никаквих вјештица, те да њихово постојање не признају ни православне старе књиге (ГВ, 2171-2183).

Како се онда може говорити о Сатани, оцу лажи из које се онда јавља свака врста злочина?

Само ако се човјек Лучом уздигне изнад свјетовности: гледајући у тој уздигнутости божански свијет бесмртних духова (ЛМ, I, 1-280), пророчка поезија Луче може да сагледа и „најљуће крајности“ сваког Зла, сабране „под једном круном“, да сагледа „мрачну катедру ужасног позоришта“, „сам Ад и цара му Сатану“ (ЛМ, I, 281-300).

А зашто је потребно да се уздигне, па да тек онда види само Зло, Сатану?

Зато што само уздизањем човјек доспијева у саму своју унутрашњост у којој за свог имагинарног (маштовног) саговорника може да има једнако Лучу христолику као и Сатану! Уздизање се тражи ради доспијевања у унутрашњост, а Сатана је, као и Бог, унутрашња реалност човјека, његова егзистенција, како вјерска, тако и грешна! (Зато Сатана и Гријех и настају побуном у Небеском царству!)

Тачно је да Зло чини само конкретан човјек, али човјек који се о томе Злу претходно договара са својим имагинарним (маштовним) саговорником, као и Иван Карамазов!

Тако је Његош, пророчком поезијом испитујући природу и поријекло Зла у свијету, утврдио оба супротна начела човјекове „дијалектике“: и конкретан лик човјека који чини зло, Сатаном обузетог човјека, и слободу тога истог човјека (који је Сатаном обузет зато што му се и сам предао)!

Његош ниједног тренутка, ниједним стихом није довео у питање човјекову слободу, моћ да сам одлучује о својим поступцима, како му је то досуђено (одмах послије Пада-Гријеха, раскида заједнице са Богом):

Човјек воље остаје свободне
Ка сви други бесмртни духови;
Његова ће душевна таблица
С обје стране бити начертана“
(ЛМ, VI, 90-100)

те ће имати у души и слику Добра и слику Зла, па нека се одлучи у којем диалогу ће се његово осјећање и мисао кретати!

Зато је разумљиво како је Његош могао – тако одлучно увјерен у човјекову слободу (ни Гријехом Прародитељским окрњену!) – говорити у Горском вијенцу о „демонском месији“, о „врагу са седам бињишах“, о присуству Сатане у дјелима Турака: то је „Сан паклени окрунио Османа“! То је унутрашња реалност тиранина који има саговорника у „сну“, у унутрашњем диалогу, у маштовном саговорнику који је присутнији од сваког реалног саговорника или савјетника! Од те лукаве реалности човјек се ослобађа само освјешћењем, у борби која је само његова, унутрашња, са самим собом, Турчинова као и Србинова.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 62-65) , Филип Вишњић, Београд, 1989