Живка Комленац, У ТРАГАЊУ ЗА СУШТИНОМ

Поезија као дисање

Пишем када останем без даха пред лепотом божанске креације, задивљена, па са захвалношћу за тај тренутак спознања делим боје сопственог доживљаја. А доживљај је увек личан, излази из оквира мишљења: осликавају га осећања, искуство и личним ставовима и вредностима обликован поглед на свет…

Пишем и када останем без даха пред животом, јер се свет око мене руши, па моје биће тражи уточиште смисла у бесмислу… Поезија је начин да се одвојим – а останем унутра, у самој суштини доживљаја. У таквим тренуцима сам доживљај постаје смисао живота, као начин на који се изнутра расте.

Поезија као контакт

Уметност је за мене контакт са апсолутним, изражен личним доживљајем стварности – речима, сликом, ритмом, музиком… и посебно тишином, која претходи том контакту. Ова унутрашња тишина је улаз у празнину која омогућује да буде испуњена креацијом у сусрету са клицом стварања. Имати прилику за такав тренутак у коме се догађа овај сусрет јесте дар Љубави, који у ствараоцу буди осећање потпуне испуњености животом.

А поезија је уметност у којој жива реч сопственом музиком описује унутрашње слике, у ритму дисања… Блиско ми је када у њој препознајем трагове снова. Тада је ослушкујем као магијски језик, у коме је све могуће. У поезији се биће песме остварује као израз заједничког унутрашњег света песника и читаоца.
Тај плес који се у песми догађа између песника и читаоца, као блесак једног тренутка кроз свеколико време, јесте чин вредан писања.

Живка Комленац

Advertisements