Ж.М. Славински – УЧИТЕЉ И УЧЕНИК

…Неки дечак је живео обичним животом, све док једног дана не осети у себи необичан немир-паде му напамет питање „Ко сам ја?“

Поче да се распитује, прво код родитеља, па код наставника у школи, све док му не рекоше да се такве ствари не уче у школама, већ да постоје посебни Учитељи који знају одогворе на таква питања. Такође су му рекли да мора бити зрео човек да би заслужио да га томе подучавају.

Чекајући да сазри, он је наставио да живи уобичајеним животом. С времена на време оно питање га је изнова мучило, али га је он гурао од себе, покушавајући да буде одговоран син својих родитеља, потом супруг своје жене и отац своје деце. Једног дана тај немир је постао веома снажан и он пожеле да крене у свет и нађе одговор на то питање. Али га је жене одговорала: “Ако нећеш да останеш због мене, остани због деце. Зар ћеш их оставити незбринуте?“
Он се приклони својим обавезама и мировао је све док деца нису одрасла. Тада се опрости од породице и крену да лута по свету. Сретао је људе који су га одговарали од његовог наума и такве које је мучило исто питање, али одговор није могао да нађе. Током својих лутања научио је многе ствари: да спава по пољима, да дуго размишља гладан и жедан о свом питању, да помаже другима и учи их ономе што је до тада сам научио.

Све чешће је сретао људе који су му тражили савете и захваљивали му се кад би их добили. Посетио је многе познате Учитеље, разговарао је са чувеним мудрацима, али свог Учитеља никако није успевао да сретне. Остарио је и почео је да губи снагу, али га нада није напуштала. Једне вечери ухвати га невреме у шуми, олуја је беснела, киша лила. Није знао где ће да заноћи. Тада у даљини виде светлост и пође ка њој. Једва се пробио до трошне колибе и када је дошао до прага, није могао да поверује својим очима-поред ватре је седео његов Учитељ.

Он једва изговори: „Стигао сам.“
„Дуго сам те чекао“, рече му Учитељ. „Лези и одмори се, сутра те чека велики посао.“

Ученик је, уморан од пута, дуго спавао. Када се пробудио, Учитеља није било, а на његовој столици лежела је стара, дебела књига. Чекао је Учитеља дуго, све до вечери и тада се поче питати шта се са њим десило. Помислио је да му је можда Учитељ у књизи оставио упутства, па је узе у руке, отвори и поче да чита.

У њој је било све, читав његов живот исписан до танчина, све што је икада урадио, помислио и рекао. Читао је данима и ноћима без престанка, све док није прочитао књигу до крјаа. А на крају књиге је управо то и писало: „…и он прочита књигу до краја.“ Тада нестадоше слова књиге и он виде себе онаковог какав јесте. Пришао је Учитељевој столици и неко време оклевао, а тада седе у њу и, утонувши у медитацију, започе да безгласно призива свог првог Ученика. Знао је да ће морати дуго да чека.

У том тренутку, на сасвим другом крају света, један тринаестогодишњи дечак осети у себи снажана и чудан немир, какав није познавао до тада. По први пут у његовом кратком животу поче да га мучи питање „Ко сам ја?““

Одломак из есеја Живорада Михајловића Славинског – Света дијада – Учитељ и ученик

Advertisements