Зоран Глушчевић, ЧАРИ ИНТИМЕ

У мраку видим како ти очи сијају,
а кад нам се лица дотакну
и твој дах укрсти са мојим,
ја осетим све године наше љубави
сажете у један једини трен,
и знам само да постојимо ти и ја,
али претопљени на силној ватри
наше дуге, тајне и тајанствене љубави,
и помешани нераздвојно, заувек.

Иво Андрић, Свеске /Пепита свеска, стр. 83/, Просвета, Београд, 1981

Да је љубав велика и стална мотивација и тема уметничког стварања – опште је познато. Али да љубав и у наше време може потпуно да испуни смисао великог ствараоца и наметне му се као активна замена за све друге вредности – то посведочује и о томе документовано говори ова књига.

У природи је ствари да многи ствараоци држе даље од очију јавности своје приватне проблеме, свој лични живот, па чак и своју праву природу. И у том погледу Иво Андрић је био занимљива, али и противречна личност. Иако је својом спољашњошћу и строгошћу израза одбијао (насртљивце), он је био човек жељан комуникације и лако се предавао страстима поверења и ћаскања. Само, то је имало своју границу, постојала је једна недодирљива исповедна табу-тема: љубав према Милици Бабић-Јовановић. Како показује аутор ове књиге, Гордана Брајовић, Иви Андрићу је требало читавих тридесет година ћутања и чекања да би пријатељима отворено рекао оно што је у себи носио као највећу своју тајну и најдубљу емоцију:
Ја сам Милицу много волео… Она ми је била све.“ Та љубав се зачела на први поглед, при првом сусрету у Берлину 1939. године. И страст је одмах планула, али све се одигравало на дискретан и префињен начин, са свим елементима једне скривене и никад у детаљима обзнањене емоционалне и психолошке драматике „љубавног троугла“, јер је Милица већ била супруга Ненада Јовановића, с којим се волела још из ђачких и студентских дана све до његове преране смрти. О каквим се истанчаним односима и природама ту радило, како су се ту страсне и бурне емоције постепено преображавале у „сазнање срца“ и колико је ту требало улагати напора за самосавлађивањем, најбоље сведочи чињеница да је та љубав утроје постала основа трајног пријатељства између Андрића и брачног пара Јовановић, као и да је све време то био „љубавни однос без сенке и скандала.“
…..
Описујући себе као младића у трећем лицу, у Знаковима поред пута, како тачно и лепо запажа наша ауторка, Андрић се очигледно, из разноразних, не увек сасвим одгонетнутих или одгонетљивих разлога, дуго времена осећао фрустрираним за љубав: „Сматарајући се од ране младости неспособним да иког истински воли и бежећи од љубави као од сувеше тешке обавезе, он је и нехотице све чинио како и њега нико не би трајно и потпуно заволео, и то му је полазило за руком све боље и боље.“

Да се у ствари радило само о заблудама и узалудним покушајима да се промени сопствена природа, али и о психолошки и емоционално неразрешеним ситуацијама које сежу у далеко и веома рањиво детињство кога оптерећује мутно порекло (по очевој линији) и чемерна сиротиња (по мајчиној), посведочује управо ова књига, и то од корица до корица! Ма колико се трудио да остане по страни емоција и ма колико уображавао да му је то све више полазило за руком, читалац ће се на страницама ове књиге уверити да је Андрић постигао у животу управо нешто супротно од онога што је себи можда и као свестан циљ, поставио у младости: окружио се пријатељима који су му до краја живота били одани и којима је узвраћао емоције, али и остварио нежна пријатељства са женама, од које оно са Милицом Бабић може бити и закаснели, али прави трубадурски модел верности, истрајности, нежности и лепоте.

Мислим да није нимало претерано рећи, што недвосмислено произилази из ове књиге, да су Миличине заслуге биле пресудне баш у тој интимној сфери емоционалне комуникације: она је „отворила“ Андрићево биће, скроз-наскроз фрустрирано, за љубав и емоције, ослободила га могућих погубних последица интровертности, и ако човека, заправо првенствено као човека, а може бити, бар делимично, и као писца, охрабрила га и подстицала да негује своје осећања и да открива оно што је у њему било дубоко скривено.

Пратећи детаљно и темељно Андрићев животни пут, аутор нам открива колико је Андрићева судбина зависила од његовог детињства и умећа да савлада његове трауме и претвори их у продуктиван ефекат. Фином опсервацијом и анализом Брајовићка открива да је Андрићева склоност за путовањем, коју је задовољавала и испуњавала његова дипломатска каријера, била компензација за његово порекло (син ткаље и незнаног оца) и да је тиме истовремено прибављао себи максимално повољне услове за свој списатељски рад. Службовање по свету чинило га је духовно и интелектуално својим и аутономним, али и испуњавало свешћу да припада целом свету, тј. помогло му да успостави и одржи ону преко потребну равнотежу између локалног и општег, конкретног и универзалног.

Цела ова прича о Андрићу, али и његовом односу према женама, у чијем је емотивном, психолошком и егзистенцијалном средишту однос са Милицом Бабић-Јовановић, несумњиво потрврђује да је Андрић имао људског, интелектуалног и мушког шарма да трајно придобије оданост и сентименталност, и никако, нити увек, само платонски обојену приврженост женског пола. Иако привлачан као мушкарац и интелектуалац, из њега је зрачила једна аутентична егзистенцијална резонанца, и њу је својом префињеном женственошћу, вишеструко обојеном мајчинским, сестринским , пријатељским и еротским инстинктом, открила и трајно за себе везала Милица Бабић. Ту и јесте тајна ове неразориве љубавне везе.

Цитатима из писама, дневника, изјава и разговора са људима који су били најближи Андрићу, аутор ове књиге открива једног сасвим другог Андрића, Андрића који је крајња супротност оном закопчаном, уштогљеном, мада елегантном, у себе затвореном господину, чији намргођени израз лица унапред обесхрабрује сваки покушај комуникације. Каква заблуда и самообмана! То је била само привидна маска за улицу и свет, нека врста бране да се сачува сопствени свет и мир, али бране која зачас прска и попушта чим се оствари додир, па је Андрић умео да се преда и поведе за општим расположењем: замислите Андрића који у друштву веселих и робустних пријатеља и другара сликара Воје Станића и сам пева као равноправни члан веселе кафанске дружине, или пак Андрића шерета, како га је описао Света Лукић у својој последњој књизи Звезде на небу социјализма (1966), који са таквим хумором и виртуозношћу импровизује пред својим гостима, импровизује и импровизујући глуми разговор двеју певачица нове народне музике или, у одсуству Милице, прича свом посетиоцу како су за њега Пољакиње биле фаталне жене…

Завршна реченица ове књиге најбоље говори какав је она дар за читаоца: „У Андрићевим делима учићемо да живимо, као што бисмо волели да живимо у бићима која волимо.“

Зоран Глушчевић, ЧАРИ ИНТИМЕ (одломак из предговора књиге Гордане Брајовић, Андрић и Милица), Народна књига, Београд, 2004

Advertisements

Зоран Глушчевић, ДУХОВНА МИСАО МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА

„У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута.
Куда, пита се ко је непоуздан у истинитост својих корака.
У рођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који
се неосетно изокрене y проклетство), човек је, место
стварним завојицама логоса, ударио апстрактним
пречицама логике.“
М. Настасијевић

Да би се схватила и тачно интепретовала духовност коју је у себи носио Момчило Настасијевић, није неопходно познавати општу духовну физиономију породице Настасијевић као и њене духовне склоности. То су два духовна ентитета који имају заједнички духовни корен, али се онда међусобно диференцирају на начин на који се разликују креативна индивидуална мисао од мисли која изражава типично расположење и духовно стање једне одређене средине. И управо зато да би се подвукла и истакла разлика између индивидуалности и типичности, ја ћу се најпре осврнути на оно што је представљало заједнучку духовну основу целе породице, да бих онда учинио покушај да пратим колико је то могуће, смелу духовну радозналост и религиозну креативност Момчила Настасијевића, трудећи се да њено проучавање задржим искључиво на непосредним ауторовим исказима као и на крајње провереним и веродостојним сведочењима његових савременика.

Овај други део изучавања утолико је деликатнији и осетљивији што је сам песник правио разлику између онога што је намењено широј јавности и онога што је намењено ужем кругу посвећених и духовних једномишљеника или је било плод тренутних и непоновљивих визионарских сазнања. У првом случају, био је потребан велики индивидуални припремни рад на сопственом духовном самоусавршавању да би присутни уопште могао да прати излагање Момчила Настасијевића, у другом пак радило се о визионарском и видовитом надахнућу чија се открића нису могла сваком ни поверити и за чије се откриће нису могла сваком ни поверити и за чије је обелодањивање био неопходан известан проток времена и колективног искуства.

По свом духовном профилу, породица Настасијевић спадала је y оне српске куће y којима су морални темељ и основ представљали православље и прожетост српским националним осећањем, тј. емоцијом обојена свест о припадности српском народу. Та национална свест била је вишеслојна, имала је културно–антрополошку, историјску и етичку димензију, да би је онај стваралачки део породице извео као онтолошко–философску и естетичко-стваралачку категорију формулисањем теорије о „матерњој мелодији“. Православље је y породици Настасијевић било нераздвојно од националног осећања и имало је карактер јасне религиозне оријентације са свим елементима православне припадности и културно-антрополошким атрибутима. То православље имало је свој уобичајено ритуално–култни оквир са карактеристичним православним атрибутима, али је истовремено било основа за веома живо духовно струјање и духовну радозналост, чија је напетост нарочито расла на духовним састанцима који су се редовно одржавали у ужем или ширем пријатељском кругу.

Овде је прилика да се нагласи да кућа породице Настасијевић није била само један од најважнијих књижевних салона у Београду између два рата, него и једно од чувених духовних састајалишта српске интелектуалне елите. У духовним дијалозима расправљало се о духовној ситуацији времена, о односу науке и духовности, о путевима да се изађе из духовне кризе у коју је и нашу средину увукао материјалистички потрошачки карактер времена. На тим састанцима, нарочито y посебном ужем саставу, духовност је третирана не само као културолошки, социолошки и антрополошки феномен него и као подручје најинтимније индивидуалне креативности.

Предмет тих истраживања и расправа била су теозофска и антропозофска учења као окултне технике, али је Момчило Настасијевић, свестан духовног физичког ризика, остале чланове породице, који су показивали занимање за окултни феномен, држао по страни. Чак и Славомиру Настасијевићу, најмлађем члану породице, који је показивао изузетан дар за мистичну медитацију „забранио“ је бављење окултним радњама и антропозофијом: сматрао је да је само он у стању да издржи физичка и духовна искушења везана за антропозофска истраживања и мистичну праксу, и да би то за остале чланове породице могло бити погубно. Своја искуства и сазнања износио је у породичном и пријатељском кругу готово без ограничења и без обзира на то колико је ко од присутних био у стању да га прати, са изузетком визија y кoje je посветио само чланове своје породице. Сусрети су се одвијали y облику дијалога y којима су готово сви суделовали, али би на крају узимао реч Момчило.

Према општем мишљењу и исказима свих појединаца који су га знали, и који су са њим долазили у додир, Момчило Настасијевић је био човек изузетних квалитета. Изнад свега, он је био магијска личност. Кад би узео реч, све живо око њега би занемело и претварало се y yxo. Његова беседа имала је невероватну сугестивност која би преплавила све присутне и сав простор y тренуцима кад би његово излагање прелазило у чист занос. Свакако да је томе доприносила и посебна музикалност његове реченице, али је ипак пресудна била она унутрашња мелодиозност у којој су се стапали лично надахнуће и визионарска инспирација и која је зрачила ауром божанског послања.
За духовност Момчила Настасијевића карактеристично је једно стање духа које бих, y тренутном недостатку бољег израза, назвао панрелигиозност. Он проширује појам религиозне духовности на најкреативнију област људског духа, уметност и уметничко стварање доживљава и поима као религоизно надахнуће, као религију. Иако је Момчило Настасијевић, попут својих савременика психо–аналитичара, али сасвим независно од њих, сматрао да човеково несвесно представља неисцрпни извор и трезор уметничке инспирације, за њега стваралачка структура духа, која покреће и омогућује рад имагинације, извире y духу Божјем и ствар је божанске природе самог човека.

Зато он високо вреднује уметника и ставља га на божански пиједестал:

„Уметник је првобитно свештеник, маг, човек који има везе са надстварношћу, са оним што стварност делимично, или, ако хоћете, симболично представља. Али његов је значај је y томе што је он посредник између Бога, Универзума и осталих људи.“

Истина се не налази y материјалној љусци ствари, него негде y близини, испод љуске, где је скривена и куда је пут отворен једино уметницима, тим свештеницима божанске истине. Настасијевићев далеки духовни претходник немачки романтичар Вилхелм Хајнрих Вакенродер (Wilhelm Heinrich Wackenroder, 1773-1798) отворио је један од токова европског романтизма својим страственим стапањем уметности и религије, својим тумачењем уметности као религиозног доживљаја. У свом религиозном и духовном заносу Момчило Настасијевић је „рехабилитовао“ материју на тај начин што јој је одредио незаменљиву улогу духовног посредника кроз уметничко стварање, он је свој религиозни ентузијазам пренео на однос ствараоца према материјалу у којем ради, јер и сама материја као духовни посредник, попут Плотиновх тумачења, сакрализује један део себе у присном додиру са духом.

Настасијевић је обасјао уметнике једном духовношћу која црпе своју сакралност из улоге која им је припала:

„Они откривају божанску битност ствари и битност живота, они су нужно обожаваоци духа кроз материју, великог кроз мало, свеопштег кроз појединачно.“

После овога се можемо запитати како изгледа „божанска битност ствари и битност живота“ како их је видео Момчило Настасијевић у својим размишљањима и медитацијама?

Њега најпре занима однос човека и греха. Грех је, као што ћемо видети, стални пратилац људски али истовремено и шанса, и управо је тежиште на томе. Ево једне формулације која на први поглед личи на парафразу Достојевског:

И знајте још ово: ко год се спустио y дубине пакла, тај је истим замахом узлетео у најетеричније висине раја. Једно без другог не да се замислити.“

Можда ова последња реченица исувише одаје трагове прагматичког искуства, можда је намењена једној религиозној дидактици која жели да ободри пали људски дух. Па ипак, овде се недвосмислено наслућује нешто много дубље него што су обзири према грешнику коме треба отворити духовну перспективу. У суштини, овде се ради о једном мистичном учењу y чијем је средишту корепативан однос добра и зла. Велико је питање да ли се овде не открива једна од тајни из учења Гнозе које се крију у езотеричној усменој традицији најстаријих јеврејских учења. И док је јудејској мистичној традицији дато само да усмено с генерације на генерацију преноси у најужем кругу свето сазнање о јединству добра и зла као најскривенијем божанском атрибуту, дотле је старим Феничанима било дозвољено да ту тајну материјализују и митологизују као култ првосвештеника и бога Абраксаса.

Момчило Настасијевић није спадао у људе којима је теолошка догма повукла границе сопственог религиозног и мистичног трагања за последњим истинама. Ма колико био православни хришћанин, његова се мисао слободно кретала духовним сферама не водећи рачуна да ли је y оквиру или ван оквира постојеће догме. Он је био духовњак који је самостално, мистично, визионарски, дубоко религиозном контемплацијом и интуицијом откривао духовне истине доживљавајући их и осећајући као живу стварност. Добро и зло за њега се међусобно условљавају и вредносно, у коначном духовном збиру и ефекту, стоје на истој духовној равни. Као корелативни збир, они духовно подстичу и утичу на духовну и моралну еволуцију, и ту се заправо крије једна од најдубљих, највећих и неразрешивих тајни религије, наиме тајна извора и сврхе зла.

Уметност је посредник између човека и Бога у ствари зато што се божанство као и божанске истине не могу појмити али се могу осетити, а то је подручје y којем се суверено и непогрешиво креће уметнички стваралац. За Момчила Настасијевића уметност је у својој битности религија, и, исто као и религија, она тежи

да скине вео са непробојне стварности, те открије истину постојања. Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном све, и у свему самог себе. Надстварност се не да појмити али се да осетити.“

Емоција, интуиција, медитација, мистична визија су средства помоћу којих се може наслутити коначна и суштаствена истина, док разум, нарочито кад је у служби материјалног прогреса и борбе за животни опстанак, не само да збуњује човека него га наводи на скроз погрешан пут. Уметност је дакле једино средство апсолутног сазнања, а апсолутно сазнање се стиче или осећа или наслућује само у сусрету са Богом. Зато човечји дух тежи

„да га неко живом речју или кипом или свирком доведе лице у лице с тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. – Не треба се варати, мистицизам никад није остављао човечанство. Само се тим путем, који је уосталом и једини, дошло до открића лепог.“

Суштаство Бога уједињује атрибуте истине и лепоте. До њих човек може допрети само ако негира сопствено еготично, разједињавајуће и искушењима разума подложно Ја. Мистично стапање с Богом јесте једини прави и сигурни пут до лепоте. Бог је дакле извор свега, а уметност је мистична спона између човека и Бога. Уместо формуле „уметност ради уметности“ коју су лансирали наши рационалистички програмским дефиницајама, од националне преко идеолошке до социјалне, Момчило Настасијевић је још 1922. године, дакле у тренутку кад је имао двадесет и осам година (рођен је 1894, умро 1938. године), поставио следећу формулу: Уметност ради људске душе.

Људска душа је y y првом плану, а то значи преиспитивање целокупне људске историје заједно са свим последицама до којих је довео рационалистичко–позитивистички ток инициран на Западу и материјалним прогресом наметнут као главни и пресудни критеријум савремене цивилизованости, националне успешности и духовне добробити. Али је ствар у томе што се под капу материјалног прогреса не могу ставити све друге димензије људске егзистенције нити се њиме могу задовољити далеко важније, пресудне духовне потребе људске природе, а да и не говоримо о есхатолошком концепту историје и друштва. Основу религиозне философије Момчила Настасијевића представља уверење да човек, свет и Бог сачињавају једно неразлучно тројство. То је пандан св. Тројици или, тачније, начин на који се она мултипликује у живом и мртвом свету који је Бог створио. Било на ком месту овог тројства да пукне ланац, човек је y губитку без обзира како сам, рационално, доживљавао тај нови статус. Између та три члана постоји и продуктивно делује једна спиритуално-магијска веза која се корени y Господу и коју човек не сме и не може раскинути без трагичних последица по своју будућност, или, без губитка „самог себе“, како каже Момчило Настасијевић.

Момчило Настасијевић је увео у нас и израз „изопачена религиозност“ чему приписује све заблуде и обмане које настају на тај начин што се човек нашег времена, а то не траје од јуче него од ренесансе, рационализма и просвећености, без остатка и са крајњим поверењем предао интелекту и рацију насупрот интуицији, емоцији, љубави и религиозности. Овде препознајемо један од ирационалних токова савремене мисли који је заступао готово истовремено и Карл Густав Јунг, сматрајући да је позитивистички дух у западном хришћанству пореметио равнотежу измећу рационалног и ирационалног, измећу разумског и емотивног, измећу материјалистичког и спиритуалног у корист оног првог, чиме је настао опасан расцеп y колективној свести западног човека. Момчило Настасијевић је имао готово непогрешиву интуицију да пре многих културолога и социолога и на Западу и на Истоку осети долазак разорног духа времена, времена технологије, потрошачког друштва, јаловог интелектуализма и погубног материјализма, он је мећу првима дигао глас противу, како он каже, машинизације уметности (1936), опредељујући се одлучно и страсно за уметност која је равна духовности и религиозној свести.

У свом историјском ходу човек је изгубио праву оријентацију:

„У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута. Куда, пита се ко је непоуздан у истинитост својих корака. У рођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који се неосетно изокрене y проклетство), човек је, место стварним завојицама логоса, Ударио апстрактним пречицама логике.“

Човек је рођен да буде слободан и да све одлуке доноси по сопственој савести и процени. Али слобода није само безгранична могућност него и вишеструки изазов скопчан са одговорношћу. Ако се слобода злоупотреби, а то значи изврши погрешан избор, онда се отвара нездрави процес ослобођења. Привидно је и лажно оно ослобађање које ласка људској сујети јер оставља утисак као да је циљ слободе раскидање свих веза са светом, природом и општим законима бивствовања. Уместо стварног ослобођења, човек се одвојио од света и тако сам себи припремио духовну смрт.

Међутим, пошто свет и човек имају заједнички духовни основ, одвајање од света неминовно значи кидање са духовношћу у самом себи, негацију оног заједничког и јединственог духовног добра које повезује све бивствујуће у свету, природи и космосу. Отуда,

„свака прекинута веза са светом значила је у ствари једну везу мање са самим собом.
Те у обмани да је потпуно свој, и ослобођен неба чврсто стао на земљу, нити је више на земљи ни на небу, нити је божји ни свој. Губећи Бога, у ствари све је дубље губио самог себе.“

За Момчила Настасијевића стварање је било морални и религиозни чин у најсуштаственијем смислу речи, јер се радило о спасавању људске душе. Свет је већ био толико огрезао у дух материјализма да више није било живог кутка

у који већ није продро, под маском просвете и са девизом напретка, разорилачки дух времена?“

Док је Херман Хесе то исто међуратно доба у којем је захуткали материјални прогрес рушио све духовне и моралне вредности назвао „фељтонско доба“, Момчило Настасијевић га је назвао, још адекватније, „антистваралачко време“, чиме је истовремено одредио његове обадве негативне димензије: једну која је девалвирала уметност и другу која је разорно деловала на дух. Иако је проповедао борбу против „антистваралачког времена“, он је био свестан, дубоко прожет духовним и моралним консеквенцама на које обавезује духовна позиција са које је мислио и делао, да су и борба и њена оруђа нешто што спада у нижу категорију како у односу на човека тако и у односу на циљ. Он се ужасавао ових речи зато што обе обесвећују човекову духовност.

И јер борба, макар и за праведну ствар, ипак је борба: и оруђе, макар се њиме и само зло хтело искоренити, ипак оруђе.“

Уместо тога, он је имао пуно поверење у моћ духа која се заснива на љубави:

„А изнад и испод обојега, високо и дубоко, стоји стваралачки потез, који је сам по себи победа без борбе, јер потврдом себе као апсолутног добра у корену ништи зло, јер у себи носи сву силу отелотворене љубави.“

За песника интиуција представља нераскидиву везу између двеју суштина, суштине себе и суштине света, што практично значи да је интуиција божански орган којим се остварује међусобно повезивање човека са духовном суштином свега што постоји. Ниједан наш стваралац пре Момчила Настасијевића није не тако далекосежан начин и са таквом доследношћу изједначио ова два ентитета: уметност и религију, стваралаштво и духовност. Уметност је уздигнута на ранг божанског органа којим се, односно преко кога се остварује духовна веза између човека и његовог исходишта.

Шта је онда задатак савременог човека суоченог са страшном и незадрживом најездом агресивних и деструктивних сила тоталитаризма, материјализма, идеологија, комунизма и фашизма с једне стране, и, с друге стране, и паралелно и y корелативнoj, узрочно–последичној повезаности са тим, са онечовечењем, обездуховљењем, претварањем човека y објекат мрачних и разорних сила зла које наступају под примамљивим заставама лажног благостања, социјалне правде, „новог поретка“, који ће задовољити све интересе и „усрећити“ све људе, проглашавајући култ интереса и силе за једине друштвене вредности.
Ево шта на то каже песник:

„Утирање пута, пагани преображај себе, и биолошког и духовног, процес човека ка нечему што се тек има остварити y чисто људско; што је и чистина и пуноћа себе: живо y пуном смислу, и телом и духом, али без признака ма каквог узвишења, ма каквог пада.“

У међуратном добу постојале су и цветале разне теорије о будућности и циљевима људског рода. Док су сви обећавали нешто ново што ће усрећити човека и што га, на крају крајева, неће ни стајати великог напора, визионари духа попут Момчила Настасијевића видели су излаз из свеопште кризе y нечем сасвим другом: y човековом повратку самом себи као отелотворењу интегралне људскости. То је један идеалан духовни образац за чије је остварење Момчило Настасијевић предвидео и формулисао одређене психолошке и моралне поступке. Није се радило само о формулисању Идеала него и о практичним упутствима како да се он оствари.

Пре него што се осврнемо на њих, треба истаћи дубоку песникову проницљивост кад се ради о постављању психогенезе целог тог поступка унутрашњег преображавања и духовног уздизања. Момчило Настасијевић није био само апстрактан теоретичар и морални философ. Он је увићао и истицао реалне психолошке покретаче и механизме који готово да принуђују човека да се отисне на овај пут унутрашњег усавршавања и самопревазилажења:

„Једно је ван сваке сумње: узнемиренима од постања, дубоко сазнамо, једини је исход умирити се. Без чега, тамни од искони, смисао нашег немира преобратио би се y бесмисао и беспуће.“

Немам довољно речи да истакнем да се овде не ради само о једни генијалној психолошкој и психотерапијској аналитичкој формули којом се објашњава порекло унутарњег динамизма који покреће човека напред, мада би и то било сасвим довољно. Међутим, ова формула објашњава генезу зла, али дефинише и човека, његову егзистенцијалну и онтолошку суштину коју са лакоћом преводи y сасвим савремене оквире и токове, и то оне који ће постати владајући тек после Настасијевићеве смрти, y налетом раздобљу после завршетка Другог светског рата.

На почетку човекове историје и развоја био је немир, каже Момчило Настасијевић, заправо човек је рођен или створен с узнемирењем као сажимајућом и основном мером свога сензибилитета. Веома је блиска и чак неминовна иако неисказана идеја да љубав и немир иду заједно, али не само та два ентитета него и онај трећи, нагон за сазнањем. У даљој елаборацији могло би се утврдити да је унутрашња узнемиреност дар Духа Светога, јер само особа која лако и непогрешиво реагује на збивања око себе и y себи стиче основне психодинамичке предуслове за унутрашњу еволуцију. Немир који је човеку од искони дат као тамни и нејасни импулс који треба испунити смислом нагони човека, као какав психоенергетски имеператив, да трага за општим смислом и свог и општег постојања: човек не може да издржи немир или страх и зебњу, немир тражи да се заврши у смирењу, а умирити се значи досегнути прави смисао. Тиме је дата и формула о пореклу немира: немир или страх настаје у одсуству смисла, па је тако Момчило Настасијевић антиципирао психолошку теорију Виктора Франкла о одсуству смисла као узрочника неуротичких обољења.

Сȃм немир потенцијално садржи и скривени смисао иако сваки немир не води до правог циља. Али ту је стваралачки потез, како каже песник, а то је процес кроз који се y уметности открива и отелотворује смисао, јер је уметничко дело носилац смисла. У одсуству духовности, немир води у беспуће и бесмисао, у ствари y зло. Што значи, и зло и добро, и пут у свесмисао и пут у бесмисао, имају један те исти основ, један те исти корен: немир који је човеку дат од постања. Само од човека зависи како ће искористити тај тамни подстицај који може одвести човека y два сасвим супротна смера.

Момчило Настасијевић покреће и питање односа према природи констатујући да је развој цивилизације удаљио човека од природе. Човек не може више да се врати природи на начин који је остварио y своје прадоба, али не може ни сасвим да се од ње удаљи. Човек се разликује од осталих бића y природи по томе што он није само биолошко биће чији је једини и финални смисао да се роди, расплоди и ишчезне. Имајући y виду да је човек свестан свог положаја и своје делимичне издвојености из општег тока ствари, на коју га је странпутицу довео погрешан историјски ход, али са очуваном тежњом да се оствари y свом сопственом, Момчило Настасијевић дефинише човека као урођену неравнотежу која би свом силом да се уравно тежи и као урођени немир који би свом силом себе да се умири.

Неравнотежа и немир два су психоенергетска покретача оне унутарње динамике којом човек обликује свој духовни лик, било на добро било на зло. Остварити се као човек значи не само испунити свој живот смислом који је изгубљен него и постићи равнотежу односно мир који је нестао заједно са смислом. Да би то постигао, човек мора да преболи плод сазнања добра и зла који је једном већ окушао и који га непрестано прати као првородни грех. Отискујући се низ стазу знања, човек је развијао и повећавао укупна знања која су доступна разуму, и тиме достигао тачку развоја потпуно супротну почетној тачки када је поседовао чедност апсолутног незнања. Његов је циљ да „адамским крајем“, како каже песник, затвори „круг адамског почетка“. Пред њим је дакле парадокс да помоћу чедности апсолутног свезнања досегне чедност апсолутног незнања, одакле и почиње његова историја.

Овде нас Момчило Настасијевић неодољиво подсећа на своја два велика претходника о чијим ставовима, колико ја могу да судим, није био информисан: то су Хајнрих фон Клајст (Heinrich von Kleist, 1777-1811), чији се теоријски текст о позоришту лутака бави адамским кругом који треба да испише човекова духовна еволуција да би се испунио смисао историје и постигао есхатолошки циљ људског рода, а други је Франц Кафка (Franz Kafka, 1883-1924), чија су се главна дела појавила y јавности тек после Другог светског рата, што значи да Момчило Настасијевић није могао знати за Кафкине ставове.

Према теорији „адамског круга“, апсолутно знање и апсолутно незнање се поклапају, те човек унатраг мора да опише тај круг, од апсолутног свезнања, које је једино чедно јер је доступно само Богу и јер је божје својство, до апсолутне чедности првобитног незнања, јер је оно самим чедним неразликовањем добра од зла штитило човека од зла и стварало му само путеве добра. Пошто човек није у стању, и поред свег заваравања о научном прогресу, да достигне ступањ апсолутног свезнања, на којем се постаје апсолутно чедан, остаје му само други пут до чедности, пут апсолутног незнања.
Међутим, пошто се човек родио извитоперен, неизграђен и ненађен, с једне стране, и пошто је, с друге стране, занесен и понесен разумом помоћу којег је мислио да може постићи све, уобразио да се цела историја своди на материјални прогрес, он је постао жртва разних илузија од којих је највећа илузија она о личној користи као најважнијем или чак једином циљу који ствара врата среће и завршава историјско послање човеково.

Проблем историјског и есхатолошког смисла људског рода и људске цивилизације Момчило Настасијевић преноси на унутарњи, духовно–морални план и дефинише га као судбоносно питање како преовладати свој сопствени егоизам. Тиме је неминовно покренуо и питање зла. У антрополошкој дефиницији човека нема y Момчила Настасијевића илузије ни идеализма. Човек је за њега амбивалентно биће, он носи y себи зло и отуда је дужан да га савлада и одстрани из себе. Субјективно зло не може се оправдати па чак ни објаснити објективним злом, оним које доносе објективне околности и друштвене прилике или неприлике. Момчило Настасијевић их не негира, али и не преувиличава. По њему, саме Прилике не могу оправдати

„скривено зло y бићима. И, ако су зле прилике, несумњиво још гори је човек y њима.“

Момчило Настасијевић је то зло или један извор зла открио y биолошком нагону за опстанак, који је својствен сваком живом бићу, па и човеку. Простори унутрашњег зла у човеку испуњени су нагоном за самоодржање:

„У нагону да опстане, човек највећим делом, још увек као животиња, сву силину борбе преноси на друге, иако је, ако не доживео, оно бар сазнао истину да му се пре свега треба борити противу самога себе.“

Ево битне разлике између марксистичке теорије о класној борби и Момчила Настасијевића. Марксисти су дарвинизам, општу теорију о борби за биолошки опстанак, пребацили на друштвени терен и класну стратификацију друштва, проглашавајући класну борбу за врховни покретач друштвеног развоја а утопијски идеално друштво за једину социјалну средину у којој човек може да се оствари у пуној људскости. Искуства социјалистичких друштава показала су да је Маркс био потпуни игнорант људске антропологије: ни y једном од тих експерименталних друштава соцјалистички поредак нити је испунио економска очекивања нити је човека учинио бољим.

Антропопогија Момчила Настасијевића иде сасвим супротним смером: она полази од поставке да зло није производ околности нити га промена околности може уклонити. Оно није само „напољу“ y приликама и социјалним односима, него још више y човеку као индивидуи и појединцу, али и као људској врсти. Док се човек не преобрази, не промени изнутра, нема ни општег, социјалног напретка. За Маркса, који не признаје аутономију морала, уопште се не поставља питање зла, него само ко ће коме чинити зло. Дефиниција зла и „право“ на зло обележени су класном припадношћу. Све што наступајућа класа чини – дозвољено је y име историјског прогреса, а пошто реална историја престаје ступањем на власт пролетерске класе, њој је све дозвољено y име материјалистичке утопијске есхатологије.

За Момчила Настасијевића ствари стоје управо cyпротно: његова антропологија и метафизика зла показују да примена зла, без обзира y Koje сврхе, наноси свакоме зло, и ономе ко га подноси и ономе ко га чини, чиме се само повећава општа „количина“ зла y свету.

„Овако, чинећи зло другоме свога добра ради, зло y ствари је и ономе ко га чини и ономе ко га трпи.“

Борба за опстанак је извор зла. Оног тренутка кад човек подлегне том нагону, не може више избећи његове даље психолошке консеквенце. Нагон за опстанак и похлепа међусобно су каузално повезани, а похлепа је узлазна страст која се не може задовољити, те зато повлачи за собом једну негативну последицу: стрепњу да сопствени грабеж не постане плен туђег грабежа. Тако се склапа ланац зле крви чији је извор y поседовању. Човек изгледа није y стању да поднесе стање немања јер је дефиниција егоистичног човека човек од поседа. Чим се y човеку пробуди тај нагон, нагон за поседовањем, чим њиме овлада, он упада у један психолошки ланац који га претвара y објект са свим последицама које сам изнео.
Отуда је по Момчилу Настасијевићу једини природан Пут супротставити се егоизму и од објекта похлепе постати субјект жртве.

„Свеопшти је пут указати појединцу да себе, и као тело и као дух, сведе на пут жртве (читај: ослобођења себе) кроз некори– стољубиву делатност руку или мозга, свеједно. Опасност је за човека хаос једне борбе за опстанак, ако свако Ја однеговано у „светом егоизму“ посегне за далеко више но што му је неопходно.“

Момчило Настасијевић најпре упозорава каквим се све опасностима, и психолошким и моралним, и физичким, излаже човек који делује искључиво по егоистичком нагону, и до каквих катастрофалних међуљудских односа доводи егоистичка заслепљеност сопственим интересом и сопственим добром:

„У односу човека према човеку признати борбу за опстанак, не значи ли освештање најсамоубиственијег од свих људских Односа.“

Зато он излаже један сасвим супротан програм моралног и психолошког преображја у коме ће човеку искључива мотивација бити туђе добро, јер

„истинско добро себи само је оно, које се доживи не себе већ другог ради.“

Оно што на први поглед може изгледати као да разара личност до y саме њене темеље, то ће је тек утемељити пошто се трајни и сигурни основ личности постиже тежњом и радом за туђе а не за сопствено добро. Потпуно остварење човека, његова пуна вредност, оно y чему он сам себе искључиво може доживети као интегралну личност

„једино се испуњава у тежњи да оним што је најбоље у нама вежемо се за друге, да себи најдражи део себе уложимо y дело које ће припасти свима.
Разрешење човека, његов чист лик, настане од тренутка кад светињом себе посвети друге. И колика је мрачна сласт цицијашити собом себе ради, чиме смо у личном минимуму, толико је светла радост истрошити се другога ради.“

Ове реченице, као уосталом и сви други текстови, имају аутентично исповедни карактер: то нису апстрактна разматрања него интензивно проживљена исповедања иза којих стоји лично искуство. Све што је написао о судбини човека и духовној драми свога времена, Момчило Настасијевић је лично доживео и проживео као најинтимнију драму. Он не даје апстрактне савете него уопштава и синтетизује властито искуство, између свог живота и погледа на свет он је повукао апсолутни знак једнакости, и зато је његов живот најсигурније и највредније мерило вредности онога што је мислио и што је другима саопштавао као морално и духовно опредељење.

Испунити своје животно послање за њега је значило вратити се духовним стазама и сатанизовану људску природу преобразити, тешким и пожртвованим напором, y анђеоску, светлосну духовност. Он је и сасвим прагматично прописао пут којег се и сам придржавао без оклевања и самилости. Његова девиза гласила је: ослободити се сатанизма y себи путем забране. Забрана је оличена и дефинисана y Мојсијевим таблицама, y десет основних забрана, а то значи спутати собом самог себе, анђеоском стегом оковати у себи разврађену звер, а онда направити скок: из самозабране у самоослобођење.

Момчило Настасијевић је, као и Франц Кафка, носио у себи дубоки страх од нагонске природе која као развратна звер прети да потопи у човеку све што је цивилизација и култура створила и подигла као одбрану од нагонског и анималног. Расцеп између анималног и одуховљеног он види као проблем потпуног поробљавања или ослобођења људске природе. Очигледна је антиномија y томе како помирити две супротности: завођење потпуне стеге над својом нагонском природом (Фројд би рекао над принципом задовољства, што значи над Идом који не зна ни за каква ограничења, тј. оличује слободу чулног хаоса) и потпуно ослобођење човека као субјекта. Фројд је ту антиномију решио на тај начин што је увео принцип реалности којим се коригује и уравнотежује принцип задовољства.

У Момчила Настасијевиђа проблем је много тежи и изискује много веће жртве. Човек је рођен да буде слободан, а бачен је y наручје посуврађености. Он мора да учини оно што бити не може: да силом постане слободан! Ослободити се за Момчила Настасијевиђа значи постати неосетљив и непријемчив за искушења без насилне принуде над собом. Али да би се то постигло, мора се проћи кроз фазу принудног самоограничавања, самоспутавања.

Човек y ствари мора двапут да се ослободи: прво, искушења своје анимално–нагонске природе, што се постиже добровољном самопринудом одрицања: и, друго, сопствене самопринуде којом је обуздао своју нагонску и развраћену анималност. На том путу човек мора себе измождити, па ће y том процесу или сам себе упропастити или ће себе спасоносно преобразити у неки чисто људски квалитет.

З. Глушчевић, „Духовна мисао Момчила Настасијевића“, у књизи: Ратне игре око Косова, „Ривел Ко“, Београд, 1998.

Приредила: М. Јефтимијевић Михајловић

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria Della Salute

Зоран Глушчевић, ДВОЈНИК

(…)Кад се изненада расточи чврста маса постојања, почињу аутоматски да се излучују ланчани кругови асоцијација. Њихова основа је губљење идентитета, „дуплицитет“, али не у класичном романтичарском, хофмановско-поовском смислу, већ као вишеструка метаморфоза, стострука интеграција ликова уз себе, не у себи!

(Ево старе формуле за двојника: продубљено сазнање о самом себи, згуснуто у искуству себе, узидже се над самим собом као спољна формална ознака за свесно и несвесно присуство свом прерастању.)

Али овде је „дуплицитет“ и замена, претапање идентитета не зато да би се оковало у други идентитет, него да би се ослободило сваког, да би то, тај „други“, могао постати било који други или свако, ма који.

Зоран Глушћевић, НЕ СПАВАЈ, АНА

Српска књижевност у књижевној критици
Проза
Приредио: Милош И. Бандић
НОЛИТ
Београд, 1972

Зоран Глушчевић – ПОЕТСКИ И ПОЕТИЧКИ КРУГОВИ (стогодишњица рођења Момчила Настасијевића 1894-1938)

Момчило Настасијевић је прави и аутентични песник егзистенције и егзистенцијалне зебње. Док у есејистици користи реч страх, за песништво је одређена реч зебња, и она има мистичну боју и један тамни, мистични колико магични, свепрожимајући бруј. Сам сусрет егзистенције са светом довољан је да изазове то осећање, сваки однос, свако бивање праћено је зебњом. Није потребно да се одигра нешто велико и пресудно, опасно или ишчекивано, сваки аутентични доживљај природе, пејзажа, предмета, твари или бића изазива то осећање: зебња је пратећи ехо сваког животног феномена. Зебња прати раздвајање есенције и егзистенције, зебња подрива сваки излазак из субјективног круга свести.

И смрт удружена са доживљајем стрепње, стрепња преплављује не само Настасијевићеву поезију него и прозу, многе његове приче у целини представљају велике метафоре зебње и стрепње не само због наговештаја или додира са смрћу него и заобг саме загонетности и ирационалности људских односа, судбина и неразјашњивих животних збивања. Зебња се наслућују или најављује језичким ритмом којим је нешто испевано или испричано, њу сугерише атмосфера непрозирног тајанства и маште у коју Настасијевић заодева своје стварање.

Настасијевић је наш први модерниста егзистенцијалист, прави Кејркегор у стиху и прози. Његова зебња не заснива се на теоријској или интелектуалној премиси као у савремених немачких и француских философа егзистенције и егзистенцијалистичких писаца него исходи из сензибилног струјања (пре)осетљивог бића на само присуство у животу. Ипак је тај трептај зебње добио у његовој теоријској мисли потпуно и савршено сагласје.

Поетска мисао Момчила Настасијевића може се графички представити као круг: човек је затворен у своју земаљску и материјалну егзистенцију у којој дотрајава своју трагичну судбину. Трагичност је у дефиницији индивидуе, у чињеници индивидуалног постојања. Ако је свако индивидуално издвајање удаљавање од суштине, онда је суштина егзистенције у патњи и страдању: егзистенција пати због одвојености од есенције, дух због заробљености материјом. Суштински поетски садржаји Момчила Настасијевића мотивисани су непрестаном тежњом да се превазиђе размак између субјекта и свебића, и патњом због његове непремостивости. Отуда је поезија сва у напону да „открије истину постојања“. У чину поетског сазнања открива се једини излаз из долине патње: „осетити једно и у једном све, и у свему самог себе.“ Иако духовно биће или баш зато, човек је спутан материјом, али материја је амбивалентна: она одваја човека од духовног света и истовремено му пружа средство помоћу кога може наслутити свет духа.

Први корак у чину стварања јесте заволети све ствари и сажалити се на њих. Заволети их треба јер су део Божанске креације као и ми, а сажаљење је замена самосажаљење због патње за својим изгубљеним духовним извориштем. Пошто је суштински поетски простор испуњен жудњом егзистенције за есенцијом, нераздвојини пратиоци песника су страх, бол, радост и смелост.

Настасијевићев мелодијско-метафорички систем у подједнакој мери негира конвенционалну песничку форму дучићевско-ракићевског типа као и колоквијалну мелодику, ритмику и синтаксу говорног језика. Он има далеко дубљу намену и амбицију него што је обична, ма колико превратничка смена стилова или ритмичко-метричких образаца. Настасијевићева прозодијска револуција тежи поновном стапању са праисконском бити наше духовне егзистенције, како националне тако и универзалне, тежи продору у коначну, колективно-архетипску суштину нашег постојања.

Настасијевић је био стваралачки заточеник речи, али је у музици видео извор духовне и стваралачке еманације. Читав феномен поетског и естеског Настасијевића представљају један од покушаја да се дух и звук (тон) доведу у строгу неминовну, метафизичку неоспорну везу и јединство, да се осете, доживе и стваралачки репродукују као недељив ентитет, као јединствена, ритмичко-мелодијска резонанца која у себи сажима појам Једне Уметности, у којем се превазилазе супротности облика, израза и стилова, и где Уметност губи занатско-техничке и историјско-стилске квалификативе, урања у чисто духовно сушаство и обелодањује се као тоталитет једног начина духовне егзистенције.

Од огромног је значаја утврдити шта за Настасијевића представља садржина речи „дух“, који се овде неизбежно јавља у пресудној улози. Реч дух није конструисана у Настасијевића само у једноставној и рационално дефинисаној формулацији. Дух се не јавља само као опозитни члан једне упрошћене дуалистичке амбиваленце чији би супртотни пол било тело, путеност. Он у свом најдубљем значењу има једну семантичку окосницу којој се, на известан морфолошки начин, приближује Јунгу, а суштински чини један метафизички и мистички концепт. У овом свом значењу реч дух сажима рационално и свесно недокучив појам изворне суштине ствари, он је шопенхауеровска, иако не волунтаристички обојена, антитеза свету привида и појавности, вечна духовна есенцијалност коју егзистенција само наслућујуе али јој хрли уверена да ће је досећи индивидуалним саморасточавањем, стапањем са свеукупношћу постојања.

Очито, ови појмови задиру у суштину и значење саме речи поезија. Поезија је грчка реч, потиче од глагола чиним, делам, извршује, стварам. У Настасијевића, овај грчки појам као да има старију, источњачко-будистичку нијансу, која отвара релацију према Хесеу: стварати значи себе као индивидуацију расточавати. Ми бисмо били склони да ову формулу древне философске мудрости дефинишемо као стварање које је себе-расподељивање на елементе материје света о којем певам. Свакако да постоји ступњевитост инспирације од најнижег до највишег, као да се иде по духовно-сазнајној лествици чији је коначни циљ стапање са свепостојањем ствари.

Настасијевићевим „лирским“ круговима одговарају, као теоријско-естетички и филосфски пандан, поетички и естетички кругови. Теоријски искази Момчила Настасијевића крећу се у ритуалним круговима који се растачу антиномијама да би се постигло поклапање полазне (модерна поетска редукција) и завршне тачке (романтичарска формула бескрајности). Парадигма тог ритуалног кружења постављена је као духовна адамска константа. У адамском кругу, исто као у Клајста, поклапају се полазна (невност апсолутног сазнања) и завршна тачка (невност апсолутног незнања). Има у томе неке дубље онотолошке мудрости: ритуално кретање у круговима савлађује антиномичну подељеност бића и успоставља првобитно (све)јединство.

У првом поетичком кругу Момчила Настасијевића исказан је став да „најсугестивније делује оно што је неисказано„. Друга верзија ове антиномије формулсана је овако: „Где је неопходно ћутање…тек ту проговорити.У другом, минимум речи води у максимум исказа, редуковани исказ носи бескрајност значења, односно значење бескраја. У трећем, конкретно се поклапа са надстварним, материјално са духовним (симболички идентитет значења). У четвртом, лепота је мост између коначног и бесконачног, појмовног и непојмовног. У петом, најдубља индивидуалност у певању постиже највећу универзалност у одјеку. Дух уметности је спајајући принцип народа и раса, јер „општечовечанско у уметности колико је цветом изнад толико је кореном испод националног.

Тако смо дошли до једне од средишних и суштински тачака ове естетичке теорије: то је однос националног и светског, индивидуалног и универзалног, локалног и општечовечанског. Да би партициповало у универзалном, појединачно мора бити што индивидуалније и аутентичније. Родно тло није само себи сврха него пут, и то незаобилазан, у општељудско, нека врста посредништва или моста између индивидуалног и универзалног духа. Отуда индивидуално поставља себи циљ који води у превазилажење и потриање личности како би човек остварио себе у свему, а све у себи. Стваралаштво је путовање у самозаборав до тачке где престаје мисао и осећање и личност:

Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе.“

Целокупна поезија Момчила Настасијевића изграђена је на овом привидном парадоксу као на једном од својих пивота. Попут Гетеа и романтичара, Настасијевић је самоодрицању и редуковању Ега поседовања изградио бескрајни индивидуални поетски универзум.

(1994)

Зоран Глушчевић, КЊИЖЕВНОСТ И РИТУАЛИ, СКЗ, Београд, 1998

Зоран Глушчевић – РИЛКЕ И МАГИЈСКИ ДОЖИВЉАЈ СМРТИ

Док је човек заробљеник света привида, док за њега важе правила постојања и мишљења у том свету, он дели његову судбину:

„То је судбина: бити насупрот,
Ништа до то и вазда насупрот.“

Сопственим унутрашњим преображавањем ми смо ипак у могућности да пређемо ту зачарану границу, јер су оба света ту, у нама, не у неком објективном простору ван нас. Кад говори о унутарњем простору и отвореном свету, Рилке мисли на просторе свести, на наш унутарњи духовни простор. Није свакоме дато да учини тај одлучујући корак, али исто тако нико није без шансе да га достигне ако се одлучи и истраје у самопреображавању. У сваком случају, обавезни смо да то покушамо.
(…)
„Види, ја живим. Од чега? Нит се детињство смањује
нити будућност… Безбројан живот
извире у мом срцу.“
Рилке

Преображена свест постаје сама себи извор сопствене неуништивости, срце – симболички носилац те митско-магијске моћи преображавања – јесте творац бесмртности, јер живот и смрт нису ништа друго до гранични појмови наше свести, супротне и супротстављене стварности у чијем међупростору подељена свест ствара своју извитоперену слику света. Повраћено јединство свести враћа субјекта у његову прадомовину, отуда вечно детињство и отуда невидљива земља, јер се она налази у нама или нигде!

З. Глушчевић, Књижевност и ритуали, СКЗ, Београд, 1998 (одломак из есеја„Рилке и магијски доживљај смрти“, 1980)