Зоран Мишић, САВРЕМЕНОСТ И ТРАДИЦИЈА

Оceћање јединства савремености и традиције најpeђи је дар, доступан само онима који су прерасли време кратковидих распри између два нивоа свести и усхтели да једним погледом сагледају читав њен развој, да у својој свести открију давнашње токове колективне свести и наслуте њихову будућност. Подухват заносан и безнадежан, јер своју стварност дугује неостварљивости свог циља и никад не доспева да се од магловитих слутњи уздигне до сазнања. Да би се то осeћање, поникло из историјског искуства, заиста обистинило, требало би да историја порекне своје искуство и оствари немогућe: да опише круг и врати се своме почетку, да би се време испунило у времену и претворило у ванвремени тренутак састанка времена прошлог и времена будућег, предака и потомака, њиховог зближења и препознавања једних у другима. Па ипак, тај недостижни сусрет збива се у нама од памтивека, у сваком нашем сусрету са искуством прошлости, иако нисмо у стању да га доживимо. Само у изузетним тренуцима, на раскрсницама времена, у часовима сумрака или расветљења, чини нам се да је тај час свуда присутан, да сви часови избијају истовремено, да се време прошло рађа са сваким новим даном и да наши дани свићу и у времену будvћем. То су часови у којима препознајемо себе у својим прецима, у споменицима своје културе, у старим записима и легендама, тужбалицама и бајкама, мостовима и тврђавама, у подвизима и погибијама које је наше сећање престало било да памти, али смо их поново нашли у своме животу и својој погибији. Али то су истовремено и часови у којима себе препознајемо у својим потомцима, у записима и споменицима насталим после нас, у мостовима извијеним над водама које су и нас однеле, у сeћању и забораву оних кoји ћe себе препознати у нашим успоменама. То су часови у којима сећања постају предвиђања, а предвиђања се обистињују у ceћању; у којима се истина обзнањујe у самом крилу своје пролазности, а видовитост стиче по цену губитка вида; часови највишеr бола и највећer смирења, јер нам у болу нестајања откривају једниу могућност нестанка бола, у пролазности једини могући мир.

Открити савременост традиције и наћи у традицији савременост, то значи сазнати пролазност ствари, али и облике од којих је она начињена, открити вечност у облицима пролазности. То значи доћи до открића оних вечитих тајни које нам је прошлост поверила: како у немиру наћи свој мир, како укротити немирну ћуд времена и на страшном месту постојати. Гледајући нас из мрака прошлости, традиција нам поручује да ослободимо светлост из обручја ништавила, да заштитимо пламен духа од равнодушних пустињских ветрова и ишчупамо смисао из наручја бесмисла. На споменицима које нам је предала у завештање исписани су они врховни закони свемирске саобразности и људске узајамности без којих би наш живот остао само слепо тумарање по друмовима који никуд не воде. Те велике духовне константе, у чијем су знаку наши преци побеђивали, говоре нам да нема смрти без преображења и да ниједна жртва није узалудна, али да се победе не могу извојевати ако се нисмо жртвовали за њих, да се порази не могу осветити ако их нисмо учинили светим, да се велике духовне вредности рађају када у њих себе узидамо, да бисмо себе обновили у њима. Својим присуством међу њима, традиција нам улива самопоуздање и штити нас од нихилизма, највеће разорне снаге нашег доба, рођене из превелике људске охолости која је остала неуслишена. Али она нас штити и од превеликог самопоуздања и охолости будућих освајача свемира који ћe се са својих путовања вратити празних руку и срца испуњена новим безнађем. Она нас учи великом поносу и великој скромности: ми смо ти који смо преорали утробу земље, заробили ватру и управили је пут неба, али ми смо и они које ћe земља примити у своју утробу и ватра сунца сагорети. Она нас мири и са земљом коју смо презрели зарад свемирских похода, и са свемиром који нас је презрео и неће престати да нас презире и када запловимо његовим пространствима. Она нас учи да смисао правог човекољубља, оног који jе постојао и онда када се за хуманизам није ни знало, није у томе да човек омрзне природу да би заволео човека и присили је да падне пред њим на колена, већ да покуша да живи у сагласности са природом, да себе, у коме је нашао меру свих ствари, премери њеним непристрасним погледом и поново стекне поверење у ствари од којих се отуђио. Показујући нам, на примерима из историје, ону јединствено просту науку, коју песници и пастири једини добро памте, о вечитом обнављању света, она нас позива да прослављамо све што живи и што је некад живело, звезде које се гасе и звезде још нерођене, изгинуле војске и оне које ће изгинути, зеленило у камењу и камен који ће озеленити, дивље звери и њихове укротитеље људе. Предајући нам историју, она нас лечи од историје, од њених безумних прохтева и разочарања, и враћа нас оном јединственом, непоновљивом доживљају свемирског кретања у коме је читава историја очувана и превазиђена, нашем обичном, сунчаном, смртном дану. Да би се традиција очувала и постала део наше савремене свести, не смемо је препустити несавременим људима, њеним самозваним чуварима, који чувају поруке других зато што немају сами шта да кажу, којима традиција служи само као склониште њихове заостале свести. Прави смисао традиције могу разумети само они који су одбили да се покоре мрачњачком традиционализму, али се нису дали завести ни скороjевићким модернизмом, оном најгрђом традицијом која се традицији руга и у којoј дух конформизма налази своје најсигурније уточиште. Ти најсавременији духови, једини прави чувари традиција, налазе се међу онима који су, заронивши у поноре несвесног, угледали свој унутрашњи заробљени свет, али су у њему разабрали и обрисе давних, заборављених светова, у којима је читава прошлост народа боравила. У шуми слика које су се откриле њиховом унутрашњем оку у пуном тајанству њених испреплетаних грана, они су успели да разазнају она најдуговечнија стабла чији корени досежу до почетака људског памћења. А тај несвесни, унутрашњи поредак слика, изложен светлости дана, показао је своју чудесну подударност не само са сликама о легендарним бићима, сачуваним у народном предању, већ и са сликом о космичком поретку, дубоко утиснутом у колективну свест. У тамном вилајету где песник тражи злато речи међу речима од камена, вечито растрзан између њиховог преобиља и њихове ништавности, влада она иста коб која је Едипу одузела вид, прогонила Одисеја од немила до недрага и нагнала Орфеја да се окрене надомак спасења. Али у том вечитом кружењу између речи и ћутања, између ствари и одсутности ствари, између облика и сенке песник препознаје и оне законе космичких кружења по којима се управљају сунчани и пешчани сатови, звездани и људски дани, путеви огња и путеви тела. И у том сазнању је његов једини, ненарушиви мир. Покоривши се налогу демона аналогије, свог врховног владара, да напусти своје старо боравиште и крене у непознато, поезија је покидала све нити које су је везивале за средиште свог бића и доспела до границе где свака аналогија престаје и настаје владавина случаја, аутоматизма и бесмисла. Она се нашла у сличном положају као наука која је, разбивши језгро атома, угледала празнину по којој невидљиве честице, испражњени остаци нашег вида, тумарају несувисло и својеглаво, измичући нашим мерама и рачунима. Али она је, заједно са Ајнштајном и свима онима које погодности позитивистичког гледања нису успеле да заведу, одбила да призна закон очевидности по коме ничег нема ван нашег вида. Са истом оном дивном упорношћу с којом је, сазнавши за једначине релативности, наставила, заједно са њиховим творцем, да трага за свеобухватном једначином света, поезија је, над рушевинама свог бића које је сама разорила, продужила да машта о његовом исцељењу и његовој целовитости. Вођена руком свог демона, она је на дну понора поново угледала свој лик, обасјан сунцем, и на- ставила да кружи његовим трагом, следећи путању којом васколики свет путује. Она није уздрхтала ни на вест о доласку последњих времена коју проносе престрашени гласови савременика, већ је продужила да говори о временима непролазним оним спокојним, моћним гласом којим сан једино може приволети јаву да разуме оно што из дубине прошлости говоре уста мрака: да jе свако време последње и једино време из којег се светлост рађа.

(1961)

Зоран Мишић, Критика песничког искуства, (224-228),СКЗ, Београд, 1976

Зоран Мишић, ПОЕЗИЈА И БУДУЋНОСТ

Поезија и будућност… Тема која мами на хвалоспеве песниковом послању. Свечан и магловит наслов који нуди свечане и магловите одговоре на питања на која се не може одговорити: има ли поезија будућност? Има ли будућност поезију? Два потпуно разнородна појма, али толико неодређена и замагљена да се лако могу спојити и расплинути се у свеопштој сазнајно-естетичкој магли.

Осмотримо ли, међутим, пажљивије спрег ових двеју речи, видећемо да се иза његове метафоричке завесе крију две различите тезе: на нама је да изаберемо којој ћемо се приволети. Једна каже: будућност је поезија света, и налаже песнику да се за будућност бори, да би се свет преобразио. Друга каже: поезија је будућност света, и налаже будућности да се бори за поезију, да би се свет преобразио. Једна заступа будућност света, а то значи оне материјалне чиниоце који су кадри да преобразе не само читав свет већ и поезију. Друга заступа будућност поезије, а то значи оне духовне чиниоце који су кадри да преобразе не само поезију, већ и читав свет. Једна каже: треба променити свет, Друга каже: треба променити човека. Једна каже: будућност ћe писати сви. Друга каже: поезију ћe писати сви. Прву је (grossо modo) највише заступала социјална литература. Другу је (grosso modo) највише заступао надреализам. Те две тезе биле су у једном тренутку жестоко завађене, али се показало да су веома блиске једна другој. Обе су, у крајњој линији, биле склоне идентификовању поезије и будућности, било да су пројектовале будућност у поезију или поезију у будућност. Обе су биле стимулативне, борбене, непомирљиве, друштвено ангажоване. Препирале су се да ли треба мењати свет или човека, али су се слагале да разумети их није важно. Обе су подједнако презирале и филозофију и естетику. Прва је поезији нанела више штете него користи; друга је више користила поезији него себи; ни једна ни друга нису могле, наравно, да промене ни свет ни човека. Обе су припадале прошлости, иако су веровале да им припада будућност. И једна и друга оставиле су нам једно драгоцено искуство: да је за поезију крајње опасно да прави рачуне са будућношћу. Будућност не припада никоме — поручио је Виктор Иго Наполеону. То је порука која се може и песницима упутити. После ове две песничке струје које су, свака на свој начин, у будућност веровале, дошле су друге, које у времену будућем нису назирале никакве наде ни за поезију, ни за човека. Поезију земаљских и вештачких рајева сменила је поезија апокалипсе. Снови су све ређи бивали, а све чешћи кошмари. На небу су космички цветови уступили место атомским цветовима. Тешко је било веровати да ће поезију писати сви људи, када су то могле и електронске машине. Песнике су све више хвалили, а све су их мање слушали. Никада поезија није била на већем гласу, никада се њен глас није мање чуо. Изгубио се у буци времена: шта је песник могао да разазна у будућности, осим те буке?

Па ипак, нисам сигуран да та будућност, која је изневерила оне који су на њу толико рачунали, нећe помрсити рачуне и онима који у њу не верујy. Она је опсесија и једних и других, и оних који је призивају, и оних који од ње стрепе. А иза те опсесије крију се, у ствари, наше свакодневне бриге за садашњицу, за опште добро и за своју личну душу, које нису, и не могу бити, најбитније песничке преокупације. Не треба се онда чудити ако будућност не прихвати ону поезију садашњице која пошто-пото хоће себе да пројектује у њу.

Значи ли то да песници треба да одврате свој поглед од будућности? Свакако да не. Али они не би смели да јој приписују своје стихове, било да је хвале или да је куде. Каже се, додуше, да су песници заменили пророке, откад је поезија заменила религију. Али пророци су нам објављивали времена будућа, нису замишљали да се из будућих времена нама јављају. Ако су и били видовити, веровали су да они гледају у будућност, а не да будућност гледа у њих. Зато су их и прогањали, и зато су их и слушали; зато песнике данас прослављају и зато их и не слушају. Зато је и позив песников постао тако сумњив и двосмислен: на по пута између видовњака и хистриона, он не спада нигде и не служи ничему. А служба није терет, ако за њу постоји права песничка вокација.

Прави песников позив није ни да разуме свет, ни да га мења, већ да га прославља, онако као што су га прослављали градитељи споменика на овим обалама*, на обалама Нила или на обалама Ганга. И не замерите ми ако, уместо Витмена, Мајаковског или ког другог песника будућности, споменем још једном Наполеона, који је, стојeћи на једној од тих прослављених обала, говорио својим војницима: са врха ових пирамида четрдесет векова вас гледају.

Сви говори о будућности, не само његов, већ и ови наши, морали би тако почети: једним свеобухватним погледом на споменике из прошлости који нас одасвуд окружују и опомињу да уметност почиње да живи правим животом тек кад се ослободи временских неспоразума. Мaузолеји се граде већ четрдесет векова, и дуже, и брига за будућност увек је била брига да се сачува успомена на садашњост, звала се она фараоновим или народним именом. Али брига градитељева, а то значи и песникова, није иста: он се не брине за будућност, већ за свој посао. Он не мисли којим ће се именом његово дело звати, већ да ли оно стоји. Он не чува успомене, већ их ствара, да би их људи, једном, чували као своје.

Jе ли та небрига за време доказ песникове безбрижности и неодговорности? Никако. Цигле од којих песник зида своје спомен-песме, а то су речи, ововремене су речи, свакидашње, брижне и одговорне, оне одговарају на питања људи овог времена и позивају на одговорност. Али време које те песме евоцирају не спада ни у једно време којим граматичари или физичари располажу. Оне нису ванвремене, као што им то теологија налаже; пре би се могло рећи да су свевремене, уколико би се тиме могла исказати она стваралачка постојаност и свудаприсутност која траje од када знамо за себе, од Ђердапске клисуре до Охридског језера. Jа не мислим, наравно, да сам разбистрио маглу коју тема ових разговора подиже понудивши поезији свевременост, уместо будућности. Хтео сам само да вас подсетим да је песников свет – измишљени свет, који не пролази јер га никад није ни било, нити ће икад доћи. Свет имагинације претвара се у свет будућности само у сајенс-фикшнима, који су и смишљени зато да би се поезија уништила. Не постоји поезија зато да би била актуелна, пасатистичка или футуристичка. Постоји зато да би пронела кроз мене временске духовне константе, истоветност усред разноликости, чудесну трајност трошних и пролазних облика, небески одсјај на лицу света. (1967)

Зоран Мишић, Критика песничког искуства, (315-318),СКЗ, Београд, 1976

Зоран Мишић, ШТА ЈЕ ТО КОСОВСКО ОПРЕДЕЉЕЊЕ

Да ми је ко рекао пре десет година, када сам устао у одбрану првих прогоњених текстова наших модерних песника, да ћемо морати да се успињемо до европског духа преко рушевниа наших највиших поетских и духовних вредности, ја му не бих поверавао. Сматрао сам, као што и данас сматрам, да су наши национални симболи довољно универзални да би могли стати уз друге, општеприхваћене симболе којима се у савременом говору служимо. Али ево где сваким даном бива све већма зазорно, да не кажем погибељно, изговорити понеку реч из нашег митолошког речника. Једна од таквих речи је Косово. Чим се та реч изговори, човеку прети опасност да му на главу сруче и аутохтоно косовско млеко, и Видовдански храм, и причешће, и несавремени национализам, и Опленачку цркву, и краљевску амбасаду, и тамњан и измирну, ако не и нешто још много горе.

Сви ми данас мирна срца изговрамао речи као што су Едип и Улис, Кеонт и Антигона, Дионизос и Нађа, метафизичко сликарство де Кирково и Откорвење Растково или Јованово, сумерски демони и ацтечки богови. Спомињемо све богове редом, укључујући ту и хришћанског бога, јер знамо, заједно са Малроом, да се и ликови богова током векова преображавају, као што се преображавају и све друге духовне и уметничке творевине. Али спомену ли нам само кнеза Лазара и кнегињу Милицу, светог Саву или Доментијана, косовску битку или косовску вечеру, косовски мит или косовско опредељење, ми се намах згрозимо и ражестимо. Поштујемо сва гробља овог света као да су наша: менхире и долмене, Кампо Санто и Сен Дени, Долину краљева и Валеријево гробље крај мора, али Плаву гробницу Милутина Бојића не признајемо за своју. Унели смо у индекс својих омиљених књига највеће мистичаре света, али Момчила Настасијевића с презиром одбацујемо. Отпутовали смо као Ренан у Грчку да се поклонимо Акрополу, али Хиландар нисмо ни споменули. Умемо да разликујемо сваки Бретонов цитат Хегела, али не правимо разлику иземђу Александровог Опленца и Карађорђеве Тополе. Знамо шта значи опредељење Анитгонино, али се у чуду питамо: шта је то уопште косовско опредељење?

Али, треба ли се уопште чудити том нашем чуђењу, када знамо колико се непоразума нагомилало око наших традиција? Нас је прошлост проклела довструком клетвом: удаљила се од нас, а није нам дала да из ње изађемо, лишила нас је свога богатства, а оставила нам своју тугу и немаштину. Тако је прошлост постала и остала наша чежња и наш стид: чежња за заборављеном колевком и стид због наше заосталости, ругобе и незнања. Па се и делимо према томе како је ко у себи тај несклад савладао: на оне који се прошлости одричу и грабе напред, не гледајући на пређени пут, и на оне, заостале, који су од заосталости подигли одбрамбени бедем традиције. Мало је ко у стању да приђе нашој прошлости и с љубављу и са знањем, па да раздвоји светлост од мрака, изворне ритмове од вашарских трупкања, праву поетику од школског срицања, митску свест од дидактичке свести. Можда би једино песници и учењаци новог кова, када би се удружили, могли да оживе нашу традицију и спасу је и од назадњачког старатељства и од напредњачеке немарности. Видело би се онда да наша прошлост није ни ништавна ни мрачна, да грабеж и покољи нису наш једини позив, да крвна освета није наша једина духовна храна, да нисмо само постојбина „суровости и легендарне беде“, како то о нама пишу странци. Видело би се да постоји и једна друга, дубља и старија традиција од оне хајдучке и братоубилачке. Искрсла би из заборављених књига она мудра, достојанстена лица која су се помолила са зидова наших старих задужбина и задивила свет. Поклонили бисмо свом народном епосу оно место које му додељују Сесил Баура, стављајући га уз Хомерову Илијаду. Разумели бисмо боље и себе и свет коме припадамо.

Јесте, историја нам је ускратила мирну поступност развоја, осудила нас да читаве векове проведемо безгласни и безимени. Нестали смо под земљом и векови су нас прекрили заборавом. Па ипак, сунце нас је и даље грејало, чудесно подземно сунце, сунце сећања, и провело нас тајним ходником до накрај таме. А када смо поново угледали светлост дана, прихватили смо се дневних послова као да таме није ни било. Сустигли смо време, јер смо били мудрији за читаву вечност свога тајног искуства, јер смо умели да спасемо од смрти оне вредности које побеђују време: своје споменике и своје памћење.

Питају ме: шта је то уопште косовско опредељење? Заиста, време је да се то упитамо. Јер сви ми знамо и за косовске божуре, и за силне оклопнике без мане и страха, и за Мештровићев Видовдански храм, и за цара Лазу, честитио кољено, и да смо Косово осветили, и да лажу они који нама данас кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, и да смо изгинули на Кајмакчалану, и да смо вечито гинули за крст часни и слободу златну, и да нам је, ето, суђено, да нам је то тако рећи урођено да гинемо и да се светимо, да нас Турци истребљују и да истребљујемо потурице. Косово је постало ратнички мит једног ратничког племена, да би се, у својим крајње извитопереним облицима, претворило у ратоборни поклич ратоборних племенских поглавица. Оно је постало државотворни мит једне државотворне нације, да би се претворило у освајачки и хегемонистички програм једне класе. Шта је било Косово и шта оно значи, „шта је то уопште косовско опредељење“, на то се сасвим заборавило. Заборавили су то први они који су косовски мит приграбили за себе и наумили да се настане у помпезном, имепријалном и империјалистчком Видовданском храму. Али заборавили су то, и заборављају још увек, и они наши ствараоци који су устали против видовданске помпе и империјалистичких фанфара, против националистичке романтике и лажног сецесионистичког сјаја. И тако Косово почива и даље гухо и пусто и наставља своје подземно вековање, далеко од нас и нашег века. Заливају га покаткад старачке професорске руке, оросе га архиварском росом и заките босиком филологије. Али праве руке да га премери, правог слуха да га саслуша, нема.

Не, није косвоско опредељење Растково службовање у краљевској амбасади, ни његови пригодни чланци у „Времену“, ни његове невоље са патријаршијом. Није косовско опредељње ни служба патријаршији и православљу, нити служба ма којој цркви. Није оно исто што и Мештровићев Косовски храм или црква на Опленцу. Није ни четничка кама, која се потезала у име Косова, јер Косово није ни четништво нити кама. Није косовско опредељење ратничко гесло, иако су га ратници исписивали на својим заставама; није ни оружије освете, иако су ратови вођени да се освети Косово. Није косовско опредељење исто што и завет да се Косово освети.

Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали „у подвигу смрт, него ли са стидом живот.“ Када данас читамо Похвалу кнезу Лазару од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, негoли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати.“ И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања? За оне који време броје рачуницом невремена, а победе рачунају бројем непријатељских офанзива, косовско опредељење није само мит већ и закон историјске нужности.

Косовски еп не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружијем духа савладали освајаче. Због тога он никог не угрожава, никоме не прети. Мит о Косову далеко премашује границе националног мита; својом суштином он се придружује оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе.

Косовско опредељње је највиши етички принцип који је, уручен нам од Грка, постао наше историјско искуство. Али у њему је сажето исказан и онај древни закон укидања супротности који се од Хераклита до данас објављује свету. Небеско царство коме се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се, према Бретону, разрешују све противречности, где, писао је Лаза Костић, нестају оне несразмерне разлике температуре у васељени и веначавају се сан и јава, где је Дис угледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга. Та тачка духа није уписана у књигама земљемерним, она је „измишљена“ као све творевине човековг духа, од поезије до матетматике. Али зато није ништа мање стварна и неопходна.

Косовско опредељење, то је, пре свега и изнад свега, духовно и песничко опредељење. То је љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари. Та љубав, та лепота, тај сан, то су она вечна сазвежђа Лазаревог небеског царства. То је онај бескрај исписан на дрворезу у Растковом Откорвењу.

Ако се данас присећамо косовског опредељења, то је зато што смо, у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини део те културе. Отварајући се модерном свету, као да смо заборавили на себе. Као да нам се учинило да свет постоји ван нас, негде преко границе, у срећнијим и привлачнијим крајевима. А свет је почивао у нама још док се за нас није ни знaло, док нисмо ни знали где су нам границе. Били смо део једног јединственог, безграничног света, његова последња блага успомена у срцу жестоког разједињеног новог света. Оно што смо открили Европи деветнаестог века, када нас је поново примила под своје окриље, то није био припрости језик једног варварског племена, већ последњи живи изданак њене велике прошлости, заборављени језик њеног негдашњег духовног јединства. И док ми данас жртвујемо живу традицију своје постојбине зарад европских узора, четрдесет година старих, Европа је већ давно почела да трага за прапостојбином читавог света. Док смо ми гајили бретоновску традицију, Бретон је прикупљао визионарска сведочанства десетине земаља, и прикупио би и наша, да их којим случајем зна. Док смо ми, поучени Растковим примером, наканили да погледамо наше старе фреске „очима које су виделе Брака и Пикаса“, Пикасо и Брак били су већ давно замислили своје слике очима које су виделе афричку преколумбовску уметност. Док смо мим, идући Растковим трагом, откривали Охридско језеро, Корбизије је већ био давно сазидао куће по угледу на охридску архитектуру.

Присетили смо се опет, после четрдесет година, Бретонових мисли које су већ давно изгубиле сваки значај. Наставили смо да величамо тезу о антилитератури, која је већ сама себе сита. Почели смо да тражимо себе у огледалу једног света коме прети да самог себе више не препозна. Ушли смо у њега као уљези, а не као староседеоци, они којима је Орфеј поклонио своју лиру, и који су последњи запевали његову песму верности и наде. Тражили смо посреднике да нас приведу медитеранској култури, не увиђајући да се права култура не прима из посредничких руку, већ се узима са извора. А тај извор ми не морамо тражити по белом свету; он се налази на нашем тлу. И ми смо наследници медитеранског духа; он и данас живи у нашој старој књижевности, живописима и народном предању, у песничким текстовима Стевана Првовенчаног, Зидању Раванице и Сопоћанима.

Знам: култура данас путује у обратном смеру од оног којим је путовала у Савино доба. Требало је да се наши часни просветитељи врате са Запада да бисмо разумели шта је Србија на Истоку. Требало је да упознамо велике и мале романтичаре, црначку пластику, Хијеронимуса Боша, Жерара де Нервала, џез -музику, Фројда, Бретона и Леви-Брила да бисмо открили Лазу Костића, Илију Вукићевића, Бранка Миљковића, Љубицу Марић, Сопоћане и Манасију, народни мелос и народни епос, тужбалице, бајалице и бројанице. Требало је да нам усаде осећање мање вредности да бисмо се излечили од њега. Требало је да испунимо ваздух и зидове међународним фолклором да бисмо схватили вредност своје народне уметности, да преболимо Рембоа да бисмо се усудили да одболујемо Бору Станковића, да обучемо америчке фармерице да бисмо почели да правимо помодне опанке. Нека им је за то вечита слава и хвала. Али тај пут у завичај: од Париза преко Мексика или Полинезије, од Бретона преко немачких романтичара и шкотски балада, ипак је био, у суштини, онај исти пут којим нас је Лукијан Мушицки учио грчком хексаметру преко руско-словенског обрасца, а Дучић александринцу преко парнасовског. Постоји и пречи пут, који полази из заједничке европске културне прапостојбине и спаја нашу стару књижевност са модерном посредством народног предања. То је онај стари међународни пут, Via egnatia наше историје, који протиче кроз само средиште наше земље и нашег бића спајајући Исток са Западом, занос са мудрошћу, завичајно са васељенским, цариградски друм наше културе, којим су прошле најезде и крвопролића, али и весници великих духовних проебражаја. Али тај пут једини није прокрчен. Читав један век харали су по њему и сеирили севдалије и пустахије, архиварски мољци и богомољци, краљевски пандури и питомци, док је интелигенција, згађена и обесхрабрена, радије бирала безбедније, већ прокрчене европске стазе. Само најсмелији и најдаровитији умели су да пођу тим путем. Они су могли с правом да се назову грађанима света и васионским неимарима, иако нису напустили своје огњиште. Умели су да буду древни и сувремени, родољуби и космополити, смрени и обесни. Умели су да стару митологију испуне савременим духом, а националне симболе да уздигну до универазлног.

Не, нису наши велики песници новијег доба, од Бранка Радичевића до Растка Петровића и од Растка Петровића до Бранка Миљковића, нису они припадали ниједном табору, ни старим и новим париским школама. Потомци Илира и старих Словена, наследници Грчке и Византије, следбеници вечитог младићства народног генија, они су могли да домаше Европу јер су били једнаки са њом духом и пореклом, запамтили су њене васељенске поруке и изговарали их чистим, завичајним језиком, у којем је живела успомена на хомеровска и косовска времена.

За њима ће поћи и наша нова поезија.

1961.

З. Мишић, Критика песничког искуства (СКЗ, Београд 1976)