Зоран Мишић, ШТА ЈЕ ТО КОСОВСКО ОПРЕДЕЉЕЊЕ

Да ми је ко рекао пре десет година, када сам устао у одбрану првих прогоњених текстова наших модерних песника, да ћемо морати да се успињемо до европског духа преко рушевниа наших највиших поетских и духовних вредности, ја му не бих поверавао. Сматрао сам, као што и данас сматрам, да су наши национални симболи довољно универзални да би могли стати уз друге, општеприхваћене симболе којима се у савременом говору служимо. Али ево где сваким даном бива све већма зазорно, да не кажем погибељно, изговорити понеку реч из нашег митолошког речника. Једна од таквих речи је Косово. Чим се та реч изговори, човеку прети опасност да му на главу сруче и аутохтоно косовско млеко, и Видовдански храм, и причешће, и несавремени национализам, и Опленачку цркву, и краљевску амбасаду, и тамњан и измирну, ако не и нешто још много горе.

Сви ми данас мирна срца изговрамао речи као што су Едип и Улис, Кеонт и Антигона, Дионизос и Нађа, метафизичко сликарство де Кирково и Откорвење Растково или Јованово, сумерски демони и ацтечки богови. Спомињемо све богове редом, укључујући ту и хришћанског бога, јер знамо, заједно са Малроом, да се и ликови богова током векова преображавају, као што се преображавају и све друге духовне и уметничке творевине. Али спомену ли нам само кнеза Лазара и кнегињу Милицу, светог Саву или Доментијана, косовску битку или косовску вечеру, косовски мит или косовско опредељење, ми се намах згрозимо и ражестимо. Поштујемо сва гробља овог света као да су наша: менхире и долмене, Кампо Санто и Сен Дени, Долину краљева и Валеријево гробље крај мора, али Плаву гробницу Милутина Бојића не признајемо за своју. Унели смо у индекс својих омиљених књига највеће мистичаре света, али Момчила Настасијевића с презиром одбацујемо. Отпутовали смо као Ренан у Грчку да се поклонимо Акрополу, али Хиландар нисмо ни споменули. Умемо да разликујемо сваки Бретонов цитат Хегела, али не правимо разлику иземђу Александровог Опленца и Карађорђеве Тополе. Знамо шта значи опредељење Анитгонино, али се у чуду питамо: шта је то уопште косовско опредељење?

Али, треба ли се уопште чудити том нашем чуђењу, када знамо колико се непоразума нагомилало око наших традиција? Нас је прошлост проклела довструком клетвом: удаљила се од нас, а није нам дала да из ње изађемо, лишила нас је свога богатства, а оставила нам своју тугу и немаштину. Тако је прошлост постала и остала наша чежња и наш стид: чежња за заборављеном колевком и стид због наше заосталости, ругобе и незнања. Па се и делимо према томе како је ко у себи тај несклад савладао: на оне који се прошлости одричу и грабе напред, не гледајући на пређени пут, и на оне, заостале, који су од заосталости подигли одбрамбени бедем традиције. Мало је ко у стању да приђе нашој прошлости и с љубављу и са знањем, па да раздвоји светлост од мрака, изворне ритмове од вашарских трупкања, праву поетику од школског срицања, митску свест од дидактичке свести. Можда би једино песници и учењаци новог кова, када би се удружили, могли да оживе нашу традицију и спасу је и од назадњачког старатељства и од напредњачеке немарности. Видело би се онда да наша прошлост није ни ништавна ни мрачна, да грабеж и покољи нису наш једини позив, да крвна освета није наша једина духовна храна, да нисмо само постојбина „суровости и легендарне беде“, како то о нама пишу странци. Видело би се да постоји и једна друга, дубља и старија традиција од оне хајдучке и братоубилачке. Искрсла би из заборављених књига она мудра, достојанстена лица која су се помолила са зидова наших старих задужбина и задивила свет. Поклонили бисмо свом народном епосу оно место које му додељују Сесил Баура, стављајући га уз Хомерову Илијаду. Разумели бисмо боље и себе и свет коме припадамо.

Јесте, историја нам је ускратила мирну поступност развоја, осудила нас да читаве векове проведемо безгласни и безимени. Нестали смо под земљом и векови су нас прекрили заборавом. Па ипак, сунце нас је и даље грејало, чудесно подземно сунце, сунце сећања, и провело нас тајним ходником до накрај таме. А када смо поново угледали светлост дана, прихватили смо се дневних послова као да таме није ни било. Сустигли смо време, јер смо били мудрији за читаву вечност свога тајног искуства, јер смо умели да спасемо од смрти оне вредности које побеђују време: своје споменике и своје памћење.

Питају ме: шта је то уопште косовско опредељење? Заиста, време је да се то упитамо. Јер сви ми знамо и за косовске божуре, и за силне оклопнике без мане и страха, и за Мештровићев Видовдански храм, и за цара Лазу, честитио кољено, и да смо Косово осветили, и да лажу они који нама данас кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, и да смо изгинули на Кајмакчалану, и да смо вечито гинули за крст часни и слободу златну, и да нам је, ето, суђено, да нам је то тако рећи урођено да гинемо и да се светимо, да нас Турци истребљују и да истребљујемо потурице. Косово је постало ратнички мит једног ратничког племена, да би се, у својим крајње извитопереним облицима, претворило у ратоборни поклич ратоборних племенских поглавица. Оно је постало државотворни мит једне државотворне нације, да би се претворило у освајачки и хегемонистички програм једне класе. Шта је било Косово и шта оно значи, „шта је то уопште косовско опредељење“, на то се сасвим заборавило. Заборавили су то први они који су косовски мит приграбили за себе и наумили да се настане у помпезном, имепријалном и империјалистчком Видовданском храму. Али заборавили су то, и заборављају још увек, и они наши ствараоци који су устали против видовданске помпе и империјалистичких фанфара, против националистичке романтике и лажног сецесионистичког сјаја. И тако Косово почива и даље гухо и пусто и наставља своје подземно вековање, далеко од нас и нашег века. Заливају га покаткад старачке професорске руке, оросе га архиварском росом и заките босиком филологије. Али праве руке да га премери, правог слуха да га саслуша, нема.

Не, није косвоско опредељење Растково службовање у краљевској амбасади, ни његови пригодни чланци у „Времену“, ни његове невоље са патријаршијом. Није косовско опредељње ни служба патријаршији и православљу, нити служба ма којој цркви. Није оно исто што и Мештровићев Косовски храм или црква на Опленцу. Није ни четничка кама, која се потезала у име Косова, јер Косово није ни четништво нити кама. Није косовско опредељење ратничко гесло, иако су га ратници исписивали на својим заставама; није ни оружије освете, иако су ратови вођени да се освети Косово. Није косовско опредељење исто што и завет да се Косово освети.

Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали „у подвигу смрт, него ли са стидом живот.“ Када данас читамо Похвалу кнезу Лазару од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, негoли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати.“ И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања? За оне који време броје рачуницом невремена, а победе рачунају бројем непријатељских офанзива, косовско опредељење није само мит већ и закон историјске нужности.

Косовски еп не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружијем духа савладали освајаче. Због тога он никог не угрожава, никоме не прети. Мит о Косову далеко премашује границе националног мита; својом суштином он се придружује оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе.

Косовско опредељње је највиши етички принцип који је, уручен нам од Грка, постао наше историјско искуство. Али у њему је сажето исказан и онај древни закон укидања супротности који се од Хераклита до данас објављује свету. Небеско царство коме се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се, према Бретону, разрешују све противречности, где, писао је Лаза Костић, нестају оне несразмерне разлике температуре у васељени и веначавају се сан и јава, где је Дис угледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга. Та тачка духа није уписана у књигама земљемерним, она је „измишљена“ као све творевине човековг духа, од поезије до матетматике. Али зато није ништа мање стварна и неопходна.

Косовско опредељење, то је, пре свега и изнад свега, духовно и песничко опредељење. То је љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари. Та љубав, та лепота, тај сан, то су она вечна сазвежђа Лазаревог небеског царства. То је онај бескрај исписан на дрворезу у Растковом Откорвењу.

Ако се данас присећамо косовског опредељења, то је зато што смо, у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини део те културе. Отварајући се модерном свету, као да смо заборавили на себе. Као да нам се учинило да свет постоји ван нас, негде преко границе, у срећнијим и привлачнијим крајевима. А свет је почивао у нама још док се за нас није ни знaло, док нисмо ни знали где су нам границе. Били смо део једног јединственог, безграничног света, његова последња блага успомена у срцу жестоког разједињеног новог света. Оно што смо открили Европи деветнаестог века, када нас је поново примила под своје окриље, то није био припрости језик једног варварског племена, већ последњи живи изданак њене велике прошлости, заборављени језик њеног негдашњег духовног јединства. И док ми данас жртвујемо живу традицију своје постојбине зарад европских узора, четрдесет година старих, Европа је већ давно почела да трага за прапостојбином читавог света. Док смо ми гајили бретоновску традицију, Бретон је прикупљао визионарска сведочанства десетине земаља, и прикупио би и наша, да их којим случајем зна. Док смо ми, поучени Растковим примером, наканили да погледамо наше старе фреске „очима које су виделе Брака и Пикаса“, Пикасо и Брак били су већ давно замислили своје слике очима које су виделе афричку преколумбовску уметност. Док смо мим, идући Растковим трагом, откривали Охридско језеро, Корбизије је већ био давно сазидао куће по угледу на охридску архитектуру.

Присетили смо се опет, после четрдесет година, Бретонових мисли које су већ давно изгубиле сваки значај. Наставили смо да величамо тезу о антилитератури, која је већ сама себе сита. Почели смо да тражимо себе у огледалу једног света коме прети да самог себе више не препозна. Ушли смо у њега као уљези, а не као староседеоци, они којима је Орфеј поклонио своју лиру, и који су последњи запевали његову песму верности и наде. Тражили смо посреднике да нас приведу медитеранској култури, не увиђајући да се права култура не прима из посредничких руку, већ се узима са извора. А тај извор ми не морамо тражити по белом свету; он се налази на нашем тлу. И ми смо наследници медитеранског духа; он и данас живи у нашој старој књижевности, живописима и народном предању, у песничким текстовима Стевана Првовенчаног, Зидању Раванице и Сопоћанима.

Знам: култура данас путује у обратном смеру од оног којим је путовала у Савино доба. Требало је да се наши часни просветитељи врате са Запада да бисмо разумели шта је Србија на Истоку. Требало је да упознамо велике и мале романтичаре, црначку пластику, Хијеронимуса Боша, Жерара де Нервала, џез -музику, Фројда, Бретона и Леви-Брила да бисмо открили Лазу Костића, Илију Вукићевића, Бранка Миљковића, Љубицу Марић, Сопоћане и Манасију, народни мелос и народни епос, тужбалице, бајалице и бројанице. Требало је да нам усаде осећање мање вредности да бисмо се излечили од њега. Требало је да испунимо ваздух и зидове међународним фолклором да бисмо схватили вредност своје народне уметности, да преболимо Рембоа да бисмо се усудили да одболујемо Бору Станковића, да обучемо америчке фармерице да бисмо почели да правимо помодне опанке. Нека им је за то вечита слава и хвала. Али тај пут у завичај: од Париза преко Мексика или Полинезије, од Бретона преко немачких романтичара и шкотски балада, ипак је био, у суштини, онај исти пут којим нас је Лукијан Мушицки учио грчком хексаметру преко руско-словенског обрасца, а Дучић александринцу преко парнасовског. Постоји и пречи пут, који полази из заједничке европске културне прапостојбине и спаја нашу стару књижевност са модерном посредством народног предања. То је онај стари међународни пут, Via egnatia наше историје, који протиче кроз само средиште наше земље и нашег бића спајајући Исток са Западом, занос са мудрошћу, завичајно са васељенским, цариградски друм наше културе, којим су прошле најезде и крвопролића, али и весници великих духовних проебражаја. Али тај пут једини није прокрчен. Читав један век харали су по њему и сеирили севдалије и пустахије, архиварски мољци и богомољци, краљевски пандури и питомци, док је интелигенција, згађена и обесхрабрена, радије бирала безбедније, већ прокрчене европске стазе. Само најсмелији и најдаровитији умели су да пођу тим путем. Они су могли с правом да се назову грађанима света и васионским неимарима, иако нису напустили своје огњиште. Умели су да буду древни и сувремени, родољуби и космополити, смрени и обесни. Умели су да стару митологију испуне савременим духом, а националне симболе да уздигну до универазлног.

Не, нису наши велики песници новијег доба, од Бранка Радичевића до Растка Петровића и од Растка Петровића до Бранка Миљковића, нису они припадали ниједном табору, ни старим и новим париским школама. Потомци Илира и старих Словена, наследници Грчке и Византије, следбеници вечитог младићства народног генија, они су могли да домаше Европу јер су били једнаки са њом духом и пореклом, запамтили су њене васељенске поруке и изговарали их чистим, завичајним језиком, у којем је живела успомена на хомеровска и косовска времена.

За њима ће поћи и наша нова поезија.

1961.

З. Мишић, Критика песничког искуства (СКЗ, Београд 1976)

Advertisements