Иван Иљин, ЉУБАВ ПРЕМА ДУХУ СВОГ НАРОДА

НАЦИОНАЛИЗАМ – ЉУБАВ ПРЕМА ДУХУ СВОГ НАРОДА

Проблем истинског национализма може се разрешити једино у вези са духовним поимањем отаџбине јер национализам је: љубав према духу свога народа и при том управо према његовој духовној особености.

ОТАЏБИНА КАО ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО НАРОДА

Онај који говори о отаџбини подразумева духовно јединство свога народа. Он подразумева нешто што остаје суштинско и објективно без обзира на смрт појединачних субјеката и на смену генерација. Отаџбина је нешто јединствено за многе. Свако од нас за њу може да каже: То је моја отаџбина, то је наша отаџбина“ и да буду у праву. Отаџбина је велико окриље које обухвата све своје синове тако да је свака душа сједињена с њом нитима живе везе и та веза је очувана чак и онда када је неко из било којих разлога не култивише, када је пренебрегава или уопште не размишља о њој. Али није у власти човека да престане да буде снага позвана и способна за духовни живот; није у власти човека да се душом отргне од средине која га је одгојила, да поништи свој духовни лик и да, надисавши се родног духа, учини себе заиста лишеним духа отаџбине. Али да би се пронашла своја отаџбина, и да би се с њом могло слити осећањем, вољом и животом – неопходно једа се живи духом и да се он чува у себи, и даље, потребно је одгојити у себи патриотску самосвест или бар истински „осетити“ себе и свој народ у духу.

Треба истински осетити свој духовни живот и духовни живот свог народа, и стваралачки се учврстити у његовим силама и средствима, тј. на пример, прихватити руски језик, руску историју, руску државу, руску песму, руску правну свест, руски историјски поглед на свет итд., као своје сопствене. То и значи успоставити између себе и свога народа подобије, општење, узајамно деловање и заједништво у духу, признати да су творци и творевине његове духовне културе – моје вође и моја достигнућа. Мој пут ка духу – јесте пут моје отаџбине, њего усхођење ка духу и Богу – јесте моје усхођење. Јер сам ја истоветан с њом и неодвојив од ње у духовном животу.

Такво сливање патриоте с његовом отаџбином доводи до чудесне и плодоносне идентификације њихових духовних енергија.

Кроз ту идентификацију духовни живот народа се учвршћује у свим личним моћима патриоте, а патриота поприма непресушни источник духовне енергије у свенародном духовном успону. И то узајамно духовно напајање, враћајући се са удесетострученим снагама, пружа човеку непоколебљиву веру у своју отаџбину. Стапајући свој живот са животом своје отаџбине, ја доживљавам дух свога народа као безусловно добро и безусловну снагу, као некакво Божанско ткиво на земљи и, у исто време, поистовећујем себе с том живом силом добра, осећам да сам ношен њом, да сам снажан њеном снагом, да сам правичан њеном правдом и правичношћу, да побеђујем њеним победама, да постајем живи сасуд или живи орган своје отаџбине и да у њој имам своје духовно гнездо. На том се путу љубав према отаџбини спаја с вером у њу, с вером у њену мисију, у творачку силу њеног духа,  у онај будући процват који је очекује. Ма шта да се деси с мојим народом, ја знам вером и визијом, љубављу и вољом, живим искуством и победама прошлости да мој народ неће бити остављен од Бога, да су дани пада пролазни а да су духовна достигнућа вечна, да ће тешки маљ историје исковати од мог народа духовни мач, управо онако како је речено код Пушкина:

Ал дугом казном искушења
Трпевши многи удар коби,
Ојачала је Русија. Тако бива
Кад тешки маљ, док стакло дроби,
У челик-сабљу гвожђе скива.

Није могуће волети отаџбину и не веровати у њу јер отаџбина је жива духовна снага и живот у њој пружа чврсто осећање њене доброте и правичности, њене енергије и њених будућих победа. Ето зашто очајавање над судбином свог народа сведочи о почетку одвајања од ње, о гашењу духовне љубави према њој. Али веровати у отаџбину може само онај ко живи њоме, заједно с њом и због ње, ко је сјединио с њом изворе своје стваралачке воље и своје духовне самосвести.

Волети свој народ и веровати у њега, веровати у то да ће изаћи на крај са свим историјским искушењима, да ће из свих посрнућа устати прочишћенији и мудрији – не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима а, можда, и савршенства на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност.

Прави патриота види не само духовне путеве свога народа већ и његова искушења, слабости и несавршености. Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу.
…………..

СВАКИ НАРОД ЈЕ ПРЕЛЕПА САМОБЛИСТАВОСТ КОЈА БЛИСТА СВИМ ЉУДИМА И НАРОДИМА

Из свега што је речено треба да буде јасно у чему се састоји веза између отаџбине и нације.

Отаџбина је дух народа у свим његовим манифестацијама и творевинама, док националност означава основно обележје тога духа. Нација је духовно особен народ, патриотизам је љубав према њему, према духу, његовим творевинама и земаљским условима његовог живота и процвата.

Истински патриота воли дух свога народа, поноси се њиме и види у њему источник величине и славе управо стога што не постоји ништа што би било изнад Духа и лепше од Духа, и још стога што његов лични дух следи путеве његовог народа. Сваки народ је, заправо, по свом духу својеврсна прелепа самоблиставост која блиста свим људима и свим народима  и која с њихове стране заслужује и љубав, и поштовање, и радост. Свака истинска духовна тековина – у знању, у врлини, у религији, у лепоти или у праву – јесте општечовечанска тековина која је у стању да скрене на себе погледе, осећања, мисли и срца свих људи независно од епохе, нације и грађанске припадности. Зар нама, Русима, треба доказивати то, нама који смо од детињства проливали сузе над мукама црног чича Томе и заносили се читајући Шехерезадине приче, чије је срце у стању да задрхти пред Праксителовим скулптурама или сликама Леонарада да Винчија, нама који знамо да се молимо заједно с Бетовенм, созерцавамо заједно с Конфучијем и Платоном, очајававамо заједно с Јовом и беснимо заједно с Шекспром? Нама је отворен дух свих народа, ми смо се од детињства навикавали и навикли да поштујемо и волимо њихове геније. Ми из искуства знамо да је истиниско духовно достигнуће увек национално и да у исто време увек превазилази националне поделе људи, па отуда саме те људе одводи изван тих раница, нипошто не подривајући нити засењујући светлост отаџбине већ је обогаћујући новим доживљајима и озарењима. Свако истинско достигнуће и творевина духа сведочи о неком непатвореном јединству људског рода, које постоји и поред свих подела, граница и ратова. Оно сведочи да управо патриотизам, отварајући човеку његово духовно око, самим тим бесконачно и благотворно проширује његов духовни хоризонт, да постоји врх с којег се човеку заиста може открити општечовечанско братство, братство свих људи пред лицем Божјим. 

Тај врх и јесте отаџбина као организам националне духовне културре. Она буди у човеку духовност која може и треба да буде оформљена као национална духовност која се реализује кроз акта националне структуре. И само пробуђена и ојачана, она ће бити у стању да нађе приступ творевинама туђег националног духа. Тада се човеку открива свељудско братство, али то братство неће бити интернационално већ наднационално.

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАМ И НАДНАЦИОНАЛИЗАМ

Интернационализам пориче отаџбину, националну културу, сам национализам, духовни акт самобитно-националне структуре. Интернационалист, будући у духовном погледу нико, жели одмах да постане „свечовек“, а то му не полази за руком јер је свечовечанство духовно стање које може бити доступно једино духовно и национално потврђеном човеку. Оно што се открива бездуховном интернационалисти није „свечовечанство“ већ елементарна животна низина које не нуди културни успон и процват већ општу деградацију и опште стапање. Човек се рађа у крилу своје породице и свог народа, он је – њихово чедо, они му дају примарно устројство његовог тела, душе и духа; њихово збацивање са себе није у његовој власти, он може једино да не култивише у себи духовну висину свог порордичног и националног принципа и да јој претпостави елементарну, животну низину. У тој низини он ће и пронаћи ново за свој вољени „интернационализам“. Тако руски националист, који не жели руски дух – остаје Рус по устројству свог тела и душе, свог свесног и несвесног, али то је „рускост“ најнижег, најгорег, елементарно-примитивног нивоа, и таквој бездуховној, изанђалој, вулгарној „рускости“ биће лако да ступи у општедеградирајући и општестапајући процес, са исто тако бездуховним, изанђалим, вулгарно-елементарним интернационалистима других нација. Кроз асимилацију с њима он може чак постепено да створи некакав анационални и бездуховни тип обескорењеног интернационалисте који је заборавио свој матерњи језик и дух, а није се научио никаквом туђем језику и духу, већ живи попут некаквог интернационалистичког „Тарзана“…

Обрнуто, наднационализам афирмише и отаџбину, и националну културу, и сâм национализам, а посебно – духовни акт самобитно-националног устројства. Човек прихвата и дух своје породице, и дух свога народа, и у њима расте и сазрева; он није „нико“, он има своје плодоносно окриље које га води. И управо му оно даје могућност да се уздигне на висину са које се пред њим открива „свечовечански“ духовни хоризонт. Сликовито говорећи, само са своје родне планине човек може да сагледа далеке туђе планине. Појмити дух других народа може само онај који је учврстио себе у духу свог народа. Отуда „наднационализам“ – руски, енеглески, француски итд. Јер, наднационализам је доступан само правом националисти: само је он у стању да сагледа ширину духовне васељенскости и да, не саблажњавајући се њоме, не склизне у духовну обескорењеност.

Иван А. Иљин, ПУТ ДУХОВНЕ ОБНОВЕ, Логос, Београд, 2008

Превео: Добрило Аранитовић

Advertisements

Иван Иљин, КАКО СЕ СТИЧЕ ОТАЏБИНА

Поучно је подсетити да човек може да проживи цео свој живот у границама своје државе, а да „не нађе“ своју отаџбину, да је не заволи, тако да ће његова душа до краја бити патриотски празна и мртва, и тај неуспех или лична неспособност довешће га у својеврсно духовно сиротињство – стваралачку неукорењеност, јаловост. У савременом свету постоји мноштво таквих несретних, одрођених људи који не могу да воле своју отаџбину зато што њихов инстинкт живи за лично-егоистички или егоистичко-класни интерес а лишени су духовног органа. И идеја отаџбине ништа не говори о њиховој души. Идеја отаџбине претпоставља у човеку живи принцип духовности. Отаџбина је нешто духовно и за дух, а у њима – нема духа. Или је заћутао или је мртав. Оно у шта они верују јесте – материја, док је принцип духа одбачен и исмејан, или: оно што они желе јесте – нова подела материјалних богатства, а према свему духовном су индиферентни или непријатељски расположени. Код њих је орган духа атрофирао, па како онда могу да пронађу своју отаџбину? Јер задобијање отаџбине јесте акт духовног (макар магловито-духовног, макар духовно-инстинктивног) самоодређења, који претпоставља да сам човек живи духом и да духовни орган у њему није атрофирао и да му тај акт самоодређења указује на сопствене духовне источнике и самим тим ослобађа и оплођује његово сопствено духовно стваралаштво. Према томе, духовно мртав човек неће волети свој отаџбину и биће спреман да је изда зато што нема чиме да је доживи нити може да је нађе. Бреме ове неспособности и духовне немоћи ови несретни људи обично носе целог живота.

Човек стиче отаџбину не просто инстинктом већ инстинктивно укорењеним духом и поседује је љубављу. А то значи да се питање отаџбине разрешава путем самосазнања и добровољног избора.

Духовно благо које назвамо отаџбином не исцрпљује се душевнимм расположењима људи, па ипак оно пре свега живи у њима, у душама, и тамо га треба тражити. Онај који се по питању отаџбине осећа неодређено и беспомоћно, мора у првом реду да се окрене свом сопственом духу и да у свом сопственом духовном искуству препозна духовно окриље свога народа (акт патриотске самоспознаје). Тада ће он, попут јунака из бајке, који се ухом приљубио к земљи, чути своју отаџбину, чуће како она у његовој сопственој души издише и јауче, пева, плаче и ликује; како она одређује, и усмерава, и оплођује сопствени лични живот. Он ће одједанупут схватити да су његов лични живот и живот његове отаџбине – у крајњој дубини нешто јединствено, и да он не може а да не прихвати судбину своје отаџбине јер је она у истој мери неодвојива од њега као што је и он од ње: и у инстинкту и у духу.

Отаџбина, међутим, не живи само у душама њених синова. Отаџбина је духовни живот мога народа, и, у исто време, укупност стваралачких творевина тог живота и, најзад, она обухвата и све неопходне услове тог живота: и културне, и политичке, и материјалне (и привреду, и територију, и природу). Оно што истински патриота воли није просто сам његов „народ“, већ управо народ који води духовни живот, јер народ духовно расточен, пали народ који ужива у пороцима, није сама отаџбина, већ тек њена реална могућност („потенција“). Моја отаџбина се уистину („актуелно“) остварује само онда када мој народ духовно цвета; довољно је да се подсетимо гневног патоса јудејских пророка разобличитеља. Истинском патриоти драгоцен је не просто сам „народни живот“, нити просто „његов живот у задовољству“, већ управо истински духовни и духовно стваралачки живот. Отуда, ако било када уочи да је његов народ утонуо у засићеност, огрезао у служењу мамону и од земаљског обиља изгубио осећај за дух, вољу и способност за њега – он ће са жалошћу и негодовањем размишљати о томе како да изазове духовну глад у тим ситим гомилама палих људи. Ето зашто су услови националног живота за истниског патриоту важни и дргоцени не сами по себи – и земља, и природа, и привреда, и организација, и власт – већ као услови за дух, који су створени њиме и постоје ради њега.

Ето у чему се састоји то свето благо – отаџбина, за које се вреди борити и ради кога се може и треба ићи у смрт. Овде се све одређује не просто инстинктом већ нечим што је дубље и чвршће од свега – духовним животом, и кроз њега све добија свој истински значај и своју праву вредност. И ако некад искрсне избор између дела територије и буђења народа за слободу и духовни живот, истински патриота не треба да се колеба јер не треба од територије, или привреде, или богатства, или чак обичног живота многих људи стварати некакав фетиш и ради њега се одрећи оног главног и светог – од духовног живота народа.

Управо духовни живот је оно за шта и ради чега је могуће и потребно волети свој народ, борити се за њега и погинути за њега. У њему је суштина отаџбине, она суштина коју вреди волети више од себе, за коју вреди живети управо зато што за њу вреди и умрети. Са њом уистину вреди спојити свој живот и своју судбину зато што је она истинита и драгоцена пред лицем Божјим. Духовни живот мог народа и његове творевине нису ништа друго до истинско и живо служење Богу (богослужење!) које треба да поштује и штите и сви други народи. То живо служење Богу је свето и оправдано само по себи, и за мене, али не само за мене, и за читав мој народ, али не само за мој народ, за све и заувек, за све људе и народе који сада живе и који ће икада живети. Иако би неко хтео да се на историјском примеру увери да духовни живот других народа заиста поштују сви људи тком векова, треба само да се сети „Старог завета“, грчке философије и уметности, римског права, италијанског сликарства, немачке музике, Шекспира и величанствене руске књижевности 19. века…

Иван Иљин, ПУТ ДУХОВНЕ ОБНОВЕ (одломак из есеја О отаџбини, стр. 111,113, 120-121) Логос, Београд, 2016

Иван Иљин, РЕЛИГИОЗНОСТ

Одговорити на питање, које ми постављаш с таквом неумољивом строгошћу, уопште није лако и једноставно. Јер то је једно од најтананијих и најдубљих питања која се тичу људског бића. Ту се ради о најинтимнијој сфери унутарњег света, где је много тога у тој мери „ваздушасто“ и неухватљиво, безгласно и измиче речима, где се оно најмиршљавије не да изразити и описати, тако да се понекад чини да је апсолутно немогуће приближити се истраживаном предмету, да и не говоримо о његовим логичким дефиницијама и о њиховој исцрпној тачности.

Даље, између вере и неверовања, између религиозности и нерелигиозности постоји мноштво специфичних прелазних стања када се човек колеба, када је неодлучан, несигуран, сумњичав и непостојан, при чему постоје путеви који воде у слепо огорчење. Понекад испод коре теоретског неверовања у тајности живи права и дубока религиозност; и, обрнуто, често се иза јарко изражене црквене побожности скрива апсолутно недуховна душа са њеним потпуно безосећајним и бесрчаним психичким механизмима, познатим у науци под именом „наметљиви“ или „панични“… Погледај: у свету постоји мноштво вероисповедно-опредељених, али неверујућих људи – „хришћана“ који уопште не верују у Бога и који нису у стању да својој деци кажу нешто веродостојно о Христу. И ко зна да ли ће се и када у овим људима пробудити живо религиозно осећање…

Стога у овој области не треба инсистирати на брзоплетим и претенциозним логичким дефиницијама! И ако неко нуди такву дефиницију, имамо пуно основа да се према њему односимо с неповерењем.

Али ја ћу покушати да ти дам неколико суштинских упутсава, на основу којих је могуће препознати религиозног човека.

Најважније је то да религиозност није нешто парцијално, већ целовито. Она има задивљујућу способност да човека обједини изнутра, да му прида духовну целовитост или „тоталност“. Та целокупност инстинкта, душе и духа, појединачних нагона и главног, основног животног тока постиже се различито у различитим религијама. Али, она је присутна свуда где религија чува своје духовно достојанство. Религиозан човек је сличан „монолиту“. И, строго говорећи, човека само онда треба називати религиозним, ако и уколико му успева да постане духовно јединство. Дешава се да човек постане такав јединствени дух само у најтежим тренуцима свог живота; али, у том случају, управо у овим тренуцима он и јесте заиста религиозан. Али може да испадне и тако да се човек тек у последњим тренуцима свог баналног или чак преступничког живота уздигне до унутарње, душевно-духовне тоталности, слично оним „трговцима децом, о којима приповеда Виктор Иго: њих на отовреном океану затиче бура; они доживљавају бродолом, по први пут у животу изговарају молитву господњу и тону, клечећи на коленима. Ако је човек духовно слаб, расцепљен или сметен, то онда значи да се његова религиозност тек јавља или се, напротив, разлаже и умире. У том случају, он не може да се моли; а онај пак ко је у таквом стању покушао да се моли, тај добро зна, да је то био покушај прибирања у једно, духовног усредсређивања и узношења ка целовтости, покушај да макар и на тренутак постане духовно-тотално биће…

Суштина религија састоји се заправо у томе, да човеку успева и да човеком овладава Откровење. Постоји највише озарење, дефинитивно и истинско опажање – очигледност. Али то није оно „озарење“ које се дотиче само вида, које једва дотиче хладни поглед и бесплодно склизава са њега. Откровење не успева радозналом оку уобразиље; оно се не дотиче мртве душевне површине већ дубоко задире у унутарњи свет како би захватило најскровитији центар осећања. Оно није налик тангенти већ сечици. Оно продире до самог дна срца, до источника воље и, слично муњи, осветљава сумрачне просторе инстинкта. Његов зрак продире у душу све до њене инстинктивне духовности. Слично јарком зраку, оно буди око инстинктивно-скривеног духа, како би га усрећило и како би засјало назад из његове дубине. Оно као пламен потпаљује огањ воље и воља почиње да жели духовни живот како би се од његово јачања и облагодаћености та воља сјединила с Божјим пламеном. Управо је то оно што је Макарије Египатски, тај живи светилник Божији, називао „срастањем“. И религиозност је живот због ове слободне и искрено прихваћене, тајанствене и блажене сраслости.

Сликовито говорећи, то би се могло описати на следећи начин. С неба сева муња – и храст захвата јака ватра; што је дрво више, то му је муња ближа, то даље сија пламен који га је захватио. Или: муња удара у уснули вулкан, и вулкан одговара ерупцијом, којој више нема краја. После примања откровења отпочиње нови живот: и тај нови живот је религиозни живот. Прожет зраком Благодати, човек постаје јединствен и целовит. И молитва није ништа друго него тежња ка овом сусрету, или – отварање духовног ока у сусрет зраку, или – позив упућен божанственом пламену.

Стога религиозност није тек некаква људска „тачка гледишта“, или „светоназор“, или „догматско-послушно мишљење и спознаја“. Не, религиозност је живот, целовит живот, и то стваралачки живот. Она је нова реалност која постоји у људском свету ради тога да би се стваралачки уложила у остали свет. Она је додир света са Богом и то у овој новој, лично-човечанској тачки. И не само то: она је ново ступање Божје „енергије“ у људски свет, ново „облачење“ божанствене Светлости, божанствене Благости и Силе у ново људско срце. …

Људи који том догађају приступају споља, знају мало о тој реалности и говоре о промени „субјективне тачке гледишта“, о „личном преобраћењу“ датог човека. Али обновљени човек доживљава нешто друго. Он опажа у себи нову реалност; она влада њиме, обједињује његову личност и на нов начин га укључује у нови свет. …

То поновно унутарње сједињавање које он доживљава, састоји се у томе да се у његовим властитим границама појављује нови ауторитативни центар. Овај центар обасјава његов унутарњи живот час као тих сјај ужареног угља, а час као победнички и радосни пламен. Ово светлосно сијање слично је молитви која се, кад једном почне, више не прекида. Религиозни човек може да врши своја животна дела, може, по свој прилици, да се потпуно преда својим истражвиањима, перцепцијама и заносима и да не размишља о свом светлосном источнику – али светлост не ишчезава, она остаје и траје, она сија, светли и води.А кад се човек из своји световних подухвата и земаљских послова враћа себи, својој лично-духовној дубини, он се уверава да га његово пребивање „ван центра“, у земаљској шуми, куда је одлазио од свог храма, није раздвајало од његовог светог центра и да се огањ његовог божанственог олтара није гасио. То се доживљава као велика радост и одобрење. Повратак у већ формирани и постојани центар даје његовом пламену прочишћујућу снагу; и сваки пут кад се то понови, човекова духовна центриранот постаје све моћнија и одређенија. Тако човек добија могућност да у својој душевно-духовној дубини стално осећа некакву непрекидну скривену молитву без речи која тихо сија попут кандила – и да не излази из централног зрака чак ни у таквим животним ситуацијама које су, по свему судећи, „индиферентне“ или „периферне“…

Тако се формира карактер религиозног човека. Постепено његов духовни центар – где он проналази у себи Божију Енергију, или где  „губи“ себе у Његовим зрацима – постаје у њему свеприсутан. То се не манифестује тако што он непрестано показује своју побожност, досађује свима који га окружују својом празном светошћу, држи се уштогљено и улагивачки или стално води богословске и моралне разговоре. Не, његова центрираност остаје интимна и лична, и при том савршено аутентична у својој интимности, и савршено тиха, неугледна при свој њеној аутентичности. Али све у њему светли и сија. Светлост избија из свих његових душевних стања, планова, напора и подухвата. Светле његове очи, зрачи његов поглед. Његов осмех је светао. Његов глас пева; његов ход је хармоничан и природан. Он сам постаје јасна и прозрачна „средина“ за свој центар, послушан и верни „орган“ свог зрачећег срца. И сва атмосфера његове душе постаје слична јутарњем ваздуху, испраном бурним ноћним пљуском. За такве људе понекад ти дође да кажеш: „он је чист као стакалце   Божије…“

Другим речима: духовни центар таквог човека непрекидно шаље своје „таласе“ и „зраке“. Ти зраци осветљавају његов унутарњи простор у његовој самоћи; они светле напоље, исходећи из његових дела; они продиру из њега у спољни свет…

Ето зашто религиозни човек није склон лажима. Одвратност према неискрености је чудесни и верни знак религиозности. Кад постоје озбиљни духовни мотиви такав човек, наравно, може да примора себе да прећути о извесним догађајима и да скрије извесна душевна стања. Живот је сложен и многообразан; и гола истина није увек у животу духовно умесна и благотворна. Али религиозни човек никада не лаже пред лицем својег Центра, никад и ни у чему, исто као што не лаже ни о свом Центру и из њега. …

Све ово би се могло изразити на следећи начин. Религиозног човека није тешко препознати по зрацима светлости који из њега исходе у свет. Један светли добротом; други – својом уметношћу; трећи – својом очигледношћу или умирујућим спокојем, или дивним певањем, или једноставним, али благородним делима. Управо на то се мисли у Јеванђељу кад секаже: „по њиховим плодовима препознаћете их“ (Мт., 7,16).

Иван Иљин, ПУТ КА ОЧИГЛЕДНОСТИ (Шта је то религиозност?, стр. 154-160)Бримо, Београд, 2001

Иван А. Ильин, О ХРИШЋАНСКОМ НАЦИОНАЛИЗМУ

Културу не ствара један човек. Она је наслеђе многих људи, духовно међусобно уједињених. Свака двојица пријатеља у свом општењу образују известан културни ниво, и стварају извесне културне садржаје. Тако ствари стоје и у свакој породици, у сваком друштву, у свакој организацији, у сваком сталежу и код сваког народа. Људи се не уједињују случајно један са другим: њих узајамно привлачи сличност материјалних и духовних интереса; из те сличности јавља се општење; дуготрајно општење увећава узајамну сличност, а ако општење има стваралачки карактер, узраста онда и узајамно привлачење, снажи се узајамна веза. Тако постепено настаје јединствена и за све заједничка култура.

Најдубље сједињење људи рађа се из духовне једнородности, из сродног душевно-духовног устројства, из сличне љубави према једноме и заједничком, из јединствене судбине, која људе повезује у животу и смрти, из једнога језика, и из заједничке молитве. Управо такво је национално јединство људи.

Национално осећање не само да не противуречи хришћанству, него од њега добија свој виши смисао и утемељење; јер оно ствара јединство људи у духу и љубави, и срца везује за оно највише на земљи – за дарове Светога Духа, који су даровани сваком народу и који сваки од њих преображава у историји и културном стварању. Ето због чега је хришћанска култура на земљи остварива управо као национална култура и због чега национализам не подлеже осуди, него радосном и стваралачком примању.

Сваки народ има инстикт, који му је дат природом (а то значи – и Богом), и дарове духа, које у њега излива Творац свега. Код сваког народа инстикт и дух живе на свој начин и стварају драгоцену својеврсност. Такође, сваки народ на свој начин ступа у брак, рађа се, болује и умире; по своме ленчари, труди се, газдује и одмара се; по своме тугује, плаче и очајава; по своме се смеши, смеје и радује; на свој начин хода и игра, на свој начин пева и ствара музику; по своме посматра, сазире и слика; по своме истражује, сазнаје, расуђује и доказује; по своме сиротује, твори милостињу и прима госте; по своме гради домове и храмове; по своме се моли и поступа херојски; по своме ратује… Он се по своме узноси и не пада духом; по своме се организује. Сваки народ има другачије, сопствено осећање правде и правичности; други му је карактер, другачија дисциплина; другачија представа о моралном идеалу; другачији политички снови; другачији државотворни нагон. Речју: сваки народ има другачије и особено душевно устројство и духовно-стваралачки акт. И сваки народ има нарочиту, национално-зачету, национално-порођену и национално-одстрадану културу.

Тако је због природе и историје. Тако је и у инстинкту, и у духу, и у свему културном стваралаштву. Тако нам је свима дато од Бога.

И то је добро. То је прекрасно. И никад није било осуђено у Светом Писму. Различите су траве и цвеће у пољу. Различито је дрвеће, вода облаци. “Друга је слава сунцу, а друга месецу, а друга звездама; и звезда се од звезде разликује у слави“ (1. Кор. 15, 41). Богат је и прекрасан врт Божји; изобилан врстама, блиста у облицима, сија и радује нас многоликошћу. И сваком народу приличи да постоји, и да се украшава, и да Бога слави на свој начин. И у самој тој разноликости – већ се поје и узноси слава Творцу. И треба бити духовно слеп и глув да се то не би схватило.

Мисао да се угаси та многоликост хвале, да се разори то богатство историјског врта Божијег, да се све сведе на мртав једнолики калуп, на „униформу“, на једнакост песка, на безличност после духовне разноликости која је у свету већ просијала, могла би да се роди само у болесној души, од злобних, завидних грчева, или у мртвом и слепом мудријашењу. Таква плитка и простачка, противкултурна и сверазорна идеја била би сушта пројава безбожништва.
Извући је из Хришћанства, из Еванђеља, из Православља – била би сасвим немогућа.

Јер је хришћанство даровало свету идеју личне, бесмртне душе, индивидуалне по свом дару и одговорности, особене по гресима, самоделатне у покајању и љубави, то јест идеју метафизичке својеврсности човека. Према томе – идеја метафизичке својеврсности народа је само верно и доследно развијање хришћанског схватања. Преподобни Серафим Саровски говорио је да се Бог о човеку стара тако као да је он у Њега – једини… То је речено о личном човеку. А о индивидуалном народу? Зар се Бог о њему уопште не стара? Одбацује ли га, осуђује и одриче на пропаст? Сваки крин одева у нарочите и прекрасне хаљине; сваку птицу небеску памти и храни је; и све власи на глави човековој пребраја – а својеврсност народног живота проклиње, као начело зла, и одбацује, као грех и мрскост?
Може ли се Хришћанин држати таквог погледа на ствари?

Сваки народ Богу служи како уме – читавом својом историјом, читавом културом, свим трудом и појањем својим. Један народ служи стваралачки, и духовно цвета; други – нестваралачки, и духовно куња.

Постоје и такви народи који престају да служе и постају шљака историје; постоје и такви који се у свом малом и оскудно-беспомоћном служењу гасе, не достигавши процват. А постоје и такви који своју службу могу да достигну само ако их други воде, ако их води духовно снажнији народ…

И национализам је стога уверење и страствено осећање, истинито по својој бити и драгоцено у стваралачком смислу:
– да је мој народ добио дарове Духа Светога;
– да их је примио својим нагонским чувствилиштем, и на свој начин их стваралачки преобразио;
– да је као последица тога његова снага изобилна и призвана на велика, културотворна дела у будућности;

Да зато мом народу приличи „самостајање“, као залог величине (Пушкин), и независност национално-државног постојања.

И у том осећању, истинитом и дубоком, хришћанин је у праву и не подлеже осуди. То осећање обујима сву душу његову и оплодотворава његову културу.

Национално осећање је љубав према историјско-духовном облику и стваралачком акту народа.

Национализам је вера у благодатну силу свог народа и зато – у његов призив.

Национализам је воља за његов стваралачки процват у даровима Духа Светога.

Национализам сагледава свој народ пред Лицем Божијим, сагледава његову душу, његове таленте, његове недостатке, његову историјску проблематику, његове опасности и његове саблазни.

Национализам је систем поступака, који проистичу из те љубави, из те вере, из те воље и из тог сагледавања.

Ето, због чега истински национализам није мрачна, антихришћанска страст, него духовни огањ, који човека узводи према жртвеном служењу, а народ духовном процвату.

Хришћански национализам је усхићење од сазирања свог народа у плану Божијем, у даровима Његове Благодати, у путевима Царства Његовог.

То је благодарење Богу за те дарове; али то је и брига и туга за свој народ, ако народ није на висини тих дарова.

У националном осећању је – извор духовног достојанства: националног, а преко тога и свог – личног.

У њему је извор јединства – јер нема дубљег и трајнијег јединства од онога у духу и пред лицем Божјим.

У њему је и источник праве свести – тог осећања своје правоте у најдубљој, последњој димензији, осећање своје безусловне привезаности и везаности, свог дома и своје истинске смелости.

Национализам учи и смирењу – у сагледавању слабости и сломова свог народа (сетимо се Хомјаковљевих покајних стихова о Русији).

Национализам човеку отвара очи и за националну самосвојност других народа; он учи да се не презиру други народи, него да се поштују њихова духовна достигнућа и њихово национално осећање; јер и они учествују у даровима Божијим и они су их преобразили на свој начин.

Тако осмишљен национализам учи човека, да је безнационалност духовна искорењеност и бесплодност; да је интернационализам духовна болест и извор саблазни; и да је наднационализам доступан само правом националисти. Јер створити нешто, прекрасно за све народе, може само онај ко се учврстио у стваралачком акту свог народа. „Светски геније“ увек је и пре свега национални геније; а покушај да се постане „велики“ из интернационализма и пребивајући у његовој атмосфери, давао је и даваће само тобожње, показне „знаменитости“ или планетарне злочинце.

Залуд је говорити да националиста „мрзи и презире друге народе“. Мржња и презир уопште не чине суштину национализма; они се могу приписати свему, ако је душа човекова зла и завидива.

Истина, постоје националисти, који се предају тим осећањима. Али, изопачити се може све и злоупотребити се може све. Може се злоупотребити гимнастика, отров, слобода, власт, знање, реч; изопачити се може љубав, уметност, суд, политика, чак и молитва; па ипак нико не мисли да забрани и искорени све то зато што неки људи изопачене форме примају као једино могуће, а здраве форме уопште не примећују…

Може ли се волети своја Црква а да се не презиру друге вероисповести? Наравно, може се. И гле, овај хришћански племенити дух могућ је и у национализму.

Може ли се волети своја породица а да се не гаје, као последице тога, осећања мржње и презира према другим породицама? И гле, тај хришћанско-братски дух могућ је и код национално мислећих људи. Управо тај дух и лежи у основи хришћанског национализма.

При правилном поимању национализма – религијско осећање и национално осећање не откидају се једно од другог, и не супротстављају се једно другом; него се стапају и образују некакво животно стваралачко јединство, из кога и у чијем окриљу израста национална култура.

То не значи да народ постаје предметом религијског обожавања и нити се идеја Бога низводи на ниво земаљске нације. Народ није Бог и обожавање истог је – богохулно и грешно. И Бог је изнад свих земних подела – расних, језичких, душевних и историјских. Али, народ мора бити постављен пред лице Божије и његове силе морају бити облагодаћене одозго. И ако се то савршило и ако је то признато онда живот његов добија религиозни смисао, а религија себи налази достојно жилиште у националном духу. Све постојање и сва историја се осмишљавају као самостално и самосвојно служење Богу: примање дарова Светога Духа и увођење истих у националну културу. Према томе: народ није Бог, али сила духа његовог – од Бога је. Пут његове историјске борбе и његовог страдања – јесте пут усхођења ка Богу. И тај пут је – драг и свештен за националисту. И осећајући то, он исповеда да је домовина свештена, да њоме треба живети, да се за њу вреди борити пред лицем Божијим и, ако треба, и умирати.

Хришћански национализам живот свог народа и достојанство свог народа промерава религијским мерилом: идејом Бога и Христа, Сина Божијег. Управо то премеравање хришћанског националисту учи безусловној преданости и безусловној верности: и оно га учи наднационалном сагледавању људске васелене и васеленском братству људи. Истинска васеленскост не само да не пориче национализам, него израста из њега и оснажује га, јер истински националиста у васеленско братство може да ступи само као живи представник свог народа и његовог националног духа.

Онај духовни акт, којим народ ствара своју културу, јесте акт национални; он ниче у националној историји, има нарочито национално устројство, ставља свој печат на садржај националне културе. Човек може да то не примећује; народ може бити несвестан тога. Али, то остаје и траје. И код сваког народа постоји известан степен духовне зрелости, на коме он постаје свестан особености свог националног духа и своје националне културе и схвата да су му одозго дати Дарови и да их је он примио, усвојио и на свој начин ваплотио. Тада нација схвата свој религијски смисао, а национална култура се учвршћује на оба (дотада неосвешћена) религијска корена. Религиозна вера осмишљава национализам, а национализам себе узводи Богу. Такве су основе хришћанског национализма.

Иван А. Иљин

Превео: Владимир Димитријевић

Иван А. Иљин, ЖЕНА ЈЕ ЦВЕТ, ДЕТЕ И АНЂЕО

СВАКО ИМА СВОЈУ СУШТИНУ И ПРЕДОДРЕЂЕЊЕ…

Све на овом свету у себи носи своју скривену суштину и предодређење, којима ваља остати веран. Камен, биље, зверка – могу да буду само оно што јесу: они постоје само у том облику који има је задала природа; они су – деца „нужде“, путници једносмерног кретања; … Међутим, човек може да буде и нешто друго; он је неједносмерно запућен, он још и управља својим путем; он ствара своју сопствену судбину. … Он такође у себи носи своју скривену суштину и позван је да јој очува верност. Кад би тако поступао…! Кад би знао куда га та верност позива и шта му обећава… Како би брзо ушао тамо – у царство среће и мудрости!

За жену – ни среће ни мудрости нема, ако она не чува верност скривеној својој суштини. У том случају, њена чудесна суштина не исказује своју мудрост и она се пашти у јаду и несрећи.

ЖЕНА ЈЕ ЦВЕТ, ДЕТЕ И АНЂЕО

Пре свега – жена је – цвет, дете и анђео.

Свака жена је – могућност, али није свака – актуелност. Ти облици као да спавају у дубинама женске суштине и шаљу свој сјај изнутра. У животу сваке жене постоје тернуци када се једна од тих форми буди, кад иступа у први план и почиње да се исказује; тада је жена – прави цвет, или само дете, или савршени анђео; сви јој се диве и с радошћу је прате. Постоје жене код којих се испољавају или само једна ова форма, или обе одједном; једна остаје цвет, друга носи у себи дете, а у трећој су дете и анђео истовремено, док за цвет нема места… Невоља почиње тада кад  све три форме у жени одумру, тако да она нити живи с њима, нити зна за њих. Ево, то је, одиста задатак: само плоћу она је још жена, а душевно је бесплотна и духовно мртва. То јест, она као да и није жена, али јој није дато ни да постане мушкарац. Све остало, што је још чини женом, што се још може и треба учинити да остане надахнитељица љубави, супруга, мати, чуварка огњишта, васпитачица, наредбодавка, сапутница живота – чак ни уз најбоље намере – није више примерено њеној снази зато што је етерична плот њене женске суштине закржљала и постала бесплодна.

ЖЕНА ЈЕ ПРЕ СВЕГА ЦВЕТ…

Жена (неважно зна ли она за то или не; уосталом, већина, сигурно, зна) – то је пре свега цвет. Њено позвање су – нежност и лепота. Ево зашто она захтева пажљивост и усхићење; и то захтева с правом. Нежна су њена чула; нежна је њена природна тајна коју она оваплоћује у себи; нежна је њена фигура; нежан је њен поглед. Чак и најјача жена, у поређењу са најслабијим мушкарцем, чини се и нежном, и крхком. Жена која не жели ништа да зна о својој нежности, издаје своју суштину и протестује против сопствене природе. Нежност је обавезује да буде лепа. Лепа може да буде чак и најружнија међу женама Зато што истинита није физичка, него душевна, духовна лепота. Дух жене који се уселио у предивну душу може да учини прелепом, чак и наизглед нелепу жену; тада унутрашња лепота светли и кроз недату спољашњост, пева и зрачи срећом; тада с радошћу примећују лепотицу, чак и на не много изражајном лицу.

Као цвет, жена је позвана да живи животом који стреми центру и који се отвара изнутра. Она мора да се повери ентелехији¹ заспалој у себи, жртвено, у целини, да се непроизвољно расцвета на сунцу универсума. Она је позвана да се развије у тишини, да чека обећано у неколебљивом миру, у скромном смирењу да следи послушања, и у свему – чак и у несрећи – да подарује миомирис, утеху и радост.

Чега све није у том бивству цвета у жени; овде су и љубав према другим цветовима у природи, и разумевање њиховог језика; ту је и облик одежде (пресликана чашица цвета); овде је и уређени укус за линије и боје; овде је и радост због сопствене лепоте; овде је и мирис; овде је и уметност лепореког ћутање и ћутљивог одговора, и много шта друго што нас тако усхићује. …

ЖЕНА ЈЕ ДЕТЕ…

Свака жена, такође, зна за своје преимућство да буде и остане дете.

Жена је дете, јер живи осећањима; њено срце је лако задобити, а ранити га –   такође. Она је дете зато што је, умногогоме, наивна и некритична. Није за њу да све зна и све провери; ничему не води сазнати што она све не зна. Отуда њено преимућство да увек задаје питање, да захтева одговре и појашњења.

Она је дете зато што је њен однос према свету непосредан и сазрцавајући. Осећање – то је њен начин постизања ствари; интуиција – начин мишљења; сазрцање² – стање прихватања света и познања. Ево зашто она, по правилу, зна мање од мушкарца, али је искуство њеног сазрцања далеко шире од мушкога.

Жена је дете зато што њено душевно ткиво стреми целини и јединству, она овладава вештином превазилажења сваког експлозивног тренутка, савладавања сваке напрслине и, чак, далеко веће диференцираности својим, на дечји начин, нераздељивим осећањем и понашањем.

Ево зашто је жена у древности била прихватитељка и чуварка вере: вера је њен начин за доживљавање истине. Царство Божје је увек ближе деци и женама. Ево зашто се сликари и песници, пре свега, обраћајау женама: онај у коме срце пева и чије срце сазрцава, иште разумевање у појућем и сазрцавајућем срцу. …

Жена може да буде не само на дечји начин наивна, него и на дечји начин детињаста – тада је она каћиперна, нестална, ватрена, неодговорна, необазрива, каткад лукава и сурова., Тада својство детета у њој постаје штетно, чак, зло; тада се са њом, са читавом њеном неподношљивошћу, мора искусити немало туга и ваља се позабавити строгим преваспитањем (видети код Шекспира, Укроћена горопад)

 ЖЕНА ЈЕ АНЂЕО…

Ако, пак, жена иде кроз живот као цвет нагона и  дете духа, онда се њена суштина до те мере прожима природном невиношћу и душевном чистотом, да њен људски облик, њен осмех, њен поглед – остављају утисак земаљског анђела; тада јој једино и остаје да послуша зов анђела-чувара.

Рекавши „анђео“ ми нисмо одвећ додали тој речи, зато што говоримо не о лику-савршенству, него о ваљаном настављачу који стреми према ономе најбољем. Жена је позвана да захтева од мушкарца којем подари своју љубав најбоље у животу и да га побуђује на оно најбоље. Тада ће сву снагу своје љубави она улагати у служење култури и савршенству. Служење жени у лику анђела није особина из периода витештва; о њему су знали и раније. Жена увек тражи свог хероја и од свог заљубљеног захтева оно најбоље. О томе нас извештавају легенде, о томе приповедају бајке. Само они најглупљи не знају за то и не усуђују се да знају.

Да би следила тај зове, жена мора да се разраста и да шири снагу цвета и послање детета. Она мора да прати своју ентелехију, представљајући је као нешто што јако везује мушкарца, да би га, потом, повезаног, ослободила за стваралачки живот. Тога ради јој доликује унутрашња органска хармонија и дубоко сазрцање срца. Она мора, такође, безгрешно да схвати енетелехију мушкарца који тежи ослобођењу и да му укаже на прави пут. Тада ће му она, својим сталним сјајем, умудрењем, предострожношћу и подршком, постати утеха и заштита, разбудиће у њему стваралачко надахнуће, постојано ће подржавати у њему огањ и сјај.

Лик анађела-чувара у животу лако је упропастити. Постоји немало жена којима је лако да окују човека, али да га ослободе за стваралачки рад – није им дато: једне то не желе, зто што не желе да од себе отпусте љубљеног „пажа“; друге нису способне за то, зато што не могу да се изборе са својим страстима. Постоје и такве жене које нетачно разумевају ентелехију својих мужева; постоје и такве које слободу блокирају својом бригом; постоје и такве које нису саздане за природно надахнуће и зато својим женским властољубљем потискују и упропашћују у мушкарцу стваралачки потенцијал – јер, дух не трпи унапредно прописивање.

Свака ваљана жена могла би за свог љубљеног да постане анђео-чувар, као и свака друга, осведочено достојна жена. Она је способна за то, чак и онда када њој самој не иде најбоље у животу – довољно је сетити се лика несрећне и добромудре Соње из Злочина и казне Достојевског. Али, вољом и наметањем обавеза, овде нећеш постићи много; за то треба остати – цвет нагона и дете духа.

ЖЕНА ЈЕ ИСТОЧНИК ЉУБАВИ…

Три ова лика – цвет, дете и анђео – и јесте жена; песму у њој образују мелодија и хармонија „вечно женственог“. Ако су живе те три ипостаси (личности) у дубинама женске душе, њој успевају свемоћни аспекти служења, заложени у њој природом и Богом. Закржља ли једна од тих хипостаса – увене и цвет; дете се изроди у човека површног расуђивања које не доликује њенимм годинама; анђео-чувар, на жалост, пада у менгеле зла; сви њени земаљски послови трпе крах и доносе само несрећу. Али, ако ослушне цвет у себи, тада је лик њених дејстава органски спокојан, како и приличи цвету; ако ослушне дете у себи – њен живот стиче јасност, чистоту и дубину карактера детета, ако ослушне глас скривеног анђела у себи – њено понашање носи на себи анђоски печат, у њој се појављује нешпто провидарско, а из њеног ока зрачи божнствени сјај.

Прво предназначење жене је – да буде живи источник љубави.

Она и иде кроз живот као носитељица љубави. У љубави је њена главна снага, обећање, смисао њеног постојања. Она је – сам орган постојања, сам творачки акт; и није реч само о љубави као пројави чисто природног сједињења и рађања деце, већ и о љубави, пре свега према најпрефињенијим колебањима душе и духовно узвишених кретњи: жена која зрачи духовну љубав је духовно благо свог народа.

Без љубави нема ни брака, ни материнства, ни очинства, ни породице, ни синова, ни кћери, ни браће, ни сестара; све је бесмислено, све је мртво. Ко жели да формира породицу и везе без љубави, тај брише њену суштину, лишава тело душе, оскврњује светињу и све, ма шта саздао, бише колебљиво и ружно; а живот његов биће, свугде, превара и самообмана.

Али, центар породице је жена. То она упија у себе љубав да из ње изнесе нови лик љубави; то она струји из себе бујицом љубави. Као дете радује своје родитеље, браћу и сестре нежном приврженошћу према њима. Као девојка зрачи из себе побуђујућу, у њој дозревајућу љубав, безречно питајући („Ниси ли ти мој суђени?“), тихо позивајући („Дођи, чека те срећа“). Затим се у њој набирају, концентришу сви зраци у пуном свом обиму и интензивности, да би се, сијајући срећом, излили на „њега, јединога“ и на „њих, страсно жељене“. Чудо неисушивог источника, неисцрпне пуноте, живи у њој током читаве човекове историје.

То њена љубав пали породично огњиште и одржава у њему чисти огањ. То она чува духовну тканину Отаџбине са целокупном посебношћу њене традиције и тка даље, својим кћерима у наследство и на поуку, а својим синовима у својству жељеног идеала. Земљи у којој целомудрена³ женска љубав усхане и нестане, долази крај Из хрпе пепела устаће само онај народ у којем ће жена остати верна служењу љубави.

Напомене: 1. Ентелехија – дословце, оствареност. Сложен филосфски термин који је увео Аристотел. У његовој философији означва актуелне, стварне суштине предмета, за разлику од његове потенције и могућности постојања. У својој психологији Аристотел посматра душу као енетлехију природног тела која само потенцијално овладава животом.

2. Сазрцање, созерцање, сагледавање – (гр: θεωρία – зрење, виђење, мотрење)- гледање или посматрање, али нарочито пажљиво, усредсређено посматрање. Грчки израз у аскетској литератури срењег века има сасвим одређено значење нарочито упорног, јасног и непосредног размишљања, које прелази из сфере логичког у област надлогичког, те добија карактер једне мистичке очигледности. Сагледавање је коико логички, умни, толико и надлогички, надумни акт душе.

3. Целомудреност – овај израз има два значења, шире и уже. У ширем смислу, и етимолошки, целомудреност је стање духовног здравља, здравоумља; стање у коме се две душевне силе и способности налазе у складу и природном поретку, те су, на пример, нижи биолошки нагони (нагон исхране, полни нагон и др.) потчињени закону ума, уга. У ужем значењу, целомудреност је стање душевне чедности, чедан однос према полном нагону. То не мора обавезно бити и потпуно уздржање од полне везе (говори се и о целомудрености супруга), јер је целомудреност и у овом смислу пре свега правилан однос између духа и полног нагона, однос у коме дух влада а нагон се покорава  духу. Ту је нагон ограничен и регулисан духом, савладан духом.

Иван А. Иљин, ПОГЛЕД У ДАЉИНУ (одломак из есеја Жена, стр. 198-204), Бернар, Београд, 2010

Превели: Радослав Божић и Владимир Јагличић

Приредио: Александар Мирковић

 

Иван А. Иљин, О ЧИТАЊУ

… Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човеку. Нажалост, није. Зашто?

 Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умење да у себи изазове  ону истиниту духовну  ситуацију која је неопходна разумевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних речи кроз свест: оно захтева усредсређену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора. Треба осетити срцем и завирити у срце. Треба преживети страст – страсним осећањем: треба проживети драму и трагедију живом вољом; у нежној лирској песми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку нежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтева, ни мање ни више, читавог човека.

 То значи да је читалац позван да у себи верно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живети тим актом и да му се преда с поверењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно  обнови духовне визије другог човека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује. Уметност читања побеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа  да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза речи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором уметнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога света.

 Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживео, увек ће се учинити да се од њега захтева „немогуће“.

 Уметност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоценост и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћује душу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.

 По читању можете препознати и одредити човека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човек је оно како чита; и сви ми неприметно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цветова који смо набрали читањем…

Иван А. Иљин, О читању (одломак из есеја)

Преузето са блога: https://stokinblog.wordpress.com

Иван А. Иљин – ИСТИНИТИ И ЛАЖНИ ОПТИМИЗАМ

Ево шта је, као вода, ваздух и огањ, неопходно савременоме човечанству: здрав, стваралачки оптимизам. Ми стојимо на прагу нове епохе, нама су потребне нове стваралачке идеје: морамо, одмах, гледати дубоко и далеко, желети истинито и јаком вољом и, напокон, веровати да ће нам поћи за руком да обновимо будућност. Морамо приступити решењу предстојећих задатака са достојанством и спокојем у великој, стваралачкој усредсређености, јер од успеха наших радова зависи даљи развитак светске историје. Од нас се захтевају огромни напори, јер је реч о верској, културној, друштвеној и политичкој обнови. И ради тога нам је неопходан духовни, истинити оптимизам.

Али у животу се сусреће и неистинити, лажни оптимизам. Недовољно је имати “добре намере” или “не предвиђати ништа лоше”. Лакомислени весељак увек је “добронамеран”, а кратковиди и наивни никад не предвиђају ништа. Мало је веровати у сопствене снаге и знати смирити друге, будући да вера само у себе може наштетити стваралачком процесу. Оптимизам се не сме свести на “спокојство” по било коју цену, пошто се он људима не даје од рођења и од здравља, већ стиче духовним сазревањем. Оптимист не предвиђа успех и срећу у свим приликама; ход историје може донети не само успон него и пад, и оптимиста не може на то затварати очи. Али управо зато он остаје оптимист. Дакле, постоје лажни и духовно истинити оптимизам. Лажни “оптимист” чува бодрост духа будући човек расположења, предан својим личним, чисто субјективним стањима. Његов “оптимизам” нема стварне основе. Живи сам од себе, изван дубоких токова историје и великих светских догађаја. “Оптимист” је што влада здравим, уравнотеженим организмом и не пати од душевне дисхармоније. Његов “оптимизам” тиче се њега самога и, можда, његових личних послова. Али на плану великих догађаја види мало а можда и ништа; ако што и види, онда је то мутно и оцењује га погрешно. Пред лицем духовних проблема, површан је и лакомислен. Не види им ни дубину, ни размах, и зато олако замењује очитост за реалност. Стога не види ни зрака ни знамења Божијих. Зато је његов “оптимизам” физиолошки објашњив и душевно мотивисан, али конкретно и метафизички неоснован; одговорности за њега он нема. Такав “оптимизам” је испољавање личне маштовитости, па и заноса, и може довести до суштинских неспоразума. Његова убеђена глагољања немају већу тежину од цврчања цврчка…

Сасвим друкчија су збивања у души правог оптимисте. Пре свега његов оптимизам се не односи на свакодневицу са њеним сплеткама, ћорсокацима и ситницама, њеном суровошћу и порочношћу. Наиме, свакодневни живот може га оптеретити теже него бременом, лишавањем и страдањем, али то нимало не утиче на његов оптимизам, јер на те муке он гледа као на припрему за избављење. Он сагледава духовно стање човечанства, судбину света, и зна да ту судбину води и одређује Бог, и да нам се она зато показује као велика и жива стваралачка драма. Ето истинског и најдубљег извора његовог оптимизма. Он зна да је свет у Руци Божијој, и тежи да се усклади са Њеним стваралачким моћима, то јест, не само да Је схвати већ да се добровољно доведе у положај слободног делатника, на располагању те високе и благе Руке (“да буде воља Твоја”). Он жели да “сарађује” на Божијем Делу и плану, труди се да служи и води, ослушкује и извршава, желећи оно што одговара вољи Божијој, Његовој замисли, и идеји… Он види да у свету нараста и плете се Божије ткање, живо ткиво царства Божијег; одраније усхићен тим ткањем, он се радује на помисао да ће и сам успети да се удене у њ, као жива нит. То значи да се његов оптимизам односи не толико на људска дела колико на Божије. Верује у бљештаву будућност, у ближење Царства, будући да га остварује Бог. Свој главни задатак види у тачном налажењу само њему назначеног места, и у верном обављању назначеног му служења. Сазнавши своје место у замисли Божијој и налазећи своје верно служење, он се труди да најбоље оствари своје призвање и испуни свој “оптимизам”. Ако зна шта чини, тада на њега силази спокојна животна радост и духовни оптимизам. Верује у своје призвање и дело. Себе види као нит у Божијој Руци, зна да се та нит расплиће у Божију тканину света, и преко тога осећа своју богочуваност. Са молитвом иде у сусрет неизбежним опасностима живота и спокојно “наступа на Аспиду и на Василиска”, “на змаја и шкорпиона”, остајући неповредив. Зато проповеда, заједно са Сократом, да се Божијему слуги никакво зло не може десити…

То значи да прави оптимист никада не прецењује своју снагу. Он није више него једна од земних нити у Руци великога Творца, која сваког трена може бити прекинута. Али док живи на земљи, она жели да јача и верно служи. Таквог га покреће воља према верности и победи. И где песимист потпуно клоне вољом и изгуби се у догађајима, а лажни оптимист преда својим тежњама и не бори са тешкоћама, прави оптимист се носи са сваким задатком. Трезвено прати догађаје не подајући се страху и не преувеличавајући опасност; што истинитије сагледа стварност, тим боље разуме снагу воље и подршку који се захтевају од њега. Он је слободан и зна своју вредност и моћ, предан је Делу којему служи, и храни своју животну вољу из Божанственога извора. Воља и јест дивна и тајанствена сила увек кадра да буде још моћнија и делотворнија но што се чини. Воља правог оптимисте је дар снаге или вештина самоснажења, жива бесконачност напора – тако давно и безнадежно тражен “perpetuum mobile” духа. Истински оптимиста сагледава савремени ход историје, промишља његову суштину и смисао у плану Божијем, и црпе снагу из бесконачног изворника своје воље, предане Богу и Њим вођене. Он непоколебљиво верује у победу, и то самога Дела, чак иако се та победа привремено чини личним “поразом”. Јер, његова је победа оног Божијега дела којему он служи на земљи. А када га достигне мучење или несигурност, он молитвено дозива последњи источник своје воље и живота – Бога. И тада све што му је неопходно бива послано, и он наставља своје служење.

И. И. Иљин, Појуће срце: књига тихих сазрцања (одломак), превео Владимир Јагличић, „Бернар“, Стари Бановци, 2010.