Иван В. Лалић, И ДЕВОЈЦИ БЕШЕ ИМЕ МАРИЈА…

У људскости је страх; не пише ли у књизи:
А она видевши га поплаши се од речи његове —
Да ли је уопште чула шум тих моћних крила,
Тај звук цепања свиле априлског ваздуха,

Или је облик анђела, што ће за трен да клекне,
Напросто пројектован, без упозорења, а према замисли
Великог монтажера свег збивања? Свеједно је:
Она прекршта руке над срцем будућег света

Што куца, усплахирено, упија поруку анђела, као
Врт што упије кишу, и већ цвета у одговору
Глсаснику: велича душа моја Господа —
И тако може нова да почне земља:

Два језика се, два говора увежу у чвор,
У неразмрсив, који на окупу држи
Историју, почетак спаја са крајем,
Да све у свему буде без краја и почетка.

Радуј се зато, похвало анђеоска,
Ти што си људскости моје заточница
У бесмртној људскости својој.
                             А додаје књига:
И девојци беше име Марија…

Иван В. Лалић, СТРАСНА МЕРА, /ЧЕТИРИ КАНОНА (Други канон, песма 9, стр. 214)/ Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

ДУХОВНИ ПАТРИОТИЗАМ ИВАНА В. ЛАЛИЋА

Лалић је имао обичај да прави исписе из текстова које је читао (филозофских, есејистичких, песничких, новинских, итд.) и да понекад испод њих додаје своје коментаре. Посебно су занимљиви они које је правио у време када је у потпуности био усмерен на Каноне и који се налазе сви на једном месту. Записивани су у свесци-макети књиге Дан шести Растка Петровића из Нолитове едиције Српска књижевност. Корице су зелене боје, са утиснутим називом аутора, дела и издавача, идентичне корицама штампане књиге. Хартија је жућкаста, као и у целој едицији, без линија и непагинована. Лалић је писао од 16. 11. 1994. године до 13. 4. 1996. године, црним мастилом, почев од завршних страница ка почетку књиге. Сви су исписи, на укупно 40 страна, датовани.

Писани су на српском, енглеском, француском и немачком, онако како их је налазио у књигама, часописима, новинама, додајући понекад одакле их преузима. Поједине ауторе је наводио више пута, у два-три случаја са напоменом типа Још мало Хамваша. У свесци су донети наводи: Беле Хамваша (више пута), Ничеа, Монтерлана, Мартина Бубера, Рејмона Пикара, Т. С. Елиота (више пута), Хенри Роса (творца РР аутомобила), из „Политике“ (рубрика „Да ли знате“), Настасијевића, Хоркхејмера / Адорна, Волтера, Хенрика Барића, Гетеа, Берђајева, Тери Иглтона, Дучића, Балзака, Ј. Хојзинге, Милана Будимира, Љубомира Тадића, Нортропа Фраја (више пута), Ивана Иљина, Валерија (више пута), Владе Готовца (за време изгона Срба из Хрватске, 10. Августа 1995), Милована Данојлића, Хајзенберга, Јована Христића, Скота Абота, Јана Паточке, Шпенглера, Сартра о Камију, Емила Сиорана (из нултог броја Итаке), Оскара Вајдла, Јосифа Бродског (више пута), Зорана Константиновића, Дерека Валкота.

Изабрани и записани текстови, као и песникови коментари, усредсређени су, углавним, на поетичке и културно-националне теме. Лалић је, тих година, био обузет односом појединца и народа, улогом културе и вере у осећању колективног заједништва. Многи од њих – свеједно да ли су забележени пре или после настанка рукописа – могу се схватити и као подтекст збирци, а сви чине специфичан и подстицајан контекст. Друга песма „Трећег канона“ је леп пример посредног или непосредног деловања ових исписа / цитата у коначном обликовању збирке.

Дана 3. августа 1995. године, Лалић је направио испис текста „О национализму“ Ивана Иљина (1883-1954), руског религиозног мислиоца, заправо поглавља из књиге Пут духовне обнове, која је први пут објављена 1935. године у Београду, на руском језику. Лалић је поглавље прочитао у часопису Руски алманах и био одушевљен њиме. Испис се доноси у целини:

„Проблем правог национализма могуће је решити само у вези са духовним поимањем отаџбине јер национализам је љубав према духу сопственог народа, поготово према његовој духовној посебности.

Онај ко говори о отаџбини под тим подразумева духовно јединство свога народа. Он под тим подразумева нешто што остаје пресудно и објективно без обзира на нестанак појединих субјеката и на смену покољења.
(…)
Мој пут према духу је пут моје отаџбине; њено уздизање према Богу и духу је моје уздизање.
(…)
Такво стапање патриоте са његовом отаџбином води ка чудесном поистовећивању њихових духовних енергија.“

Као да је Иљинов текст помогао песнику да експлицитно и прецизно изрази оно што је његова поезија одувек говорила, а што би, у овој прилици, могло да се именује као снажно осећање духовног патриотизма.

Александар Јовановић, „Духовни патриотизам Ивана В. Лалића или о културно-историјским подстицајима Четири канона“, (одломак), Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, зборник радова, Београд, 2007.

Преузето са блога МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ – SANTA MARIA DELLA SALUTE

Иван В. Лалић – ПОЕЗИЈА ЈЕ ДЕЛОМ СВОЈЕ НАЈДУБЉЕ ПРИРОДЕ МИТОТВОРНА…

Требало би да се најпре сложимо шта је прави карактер митског мшљења. Малиновски и Леви-Строс, на пример, не мисле о томе исто. Можда зато треба говорити о песничком искуству и мишљењу, у односу на мит. Посебно у савременој поезији. Зоран Мишић сматра да је савремено песничко искуство поникло на развалинама митског искуства („митове су покопале, свака на свој начин, и теологија и филозофија“) и за ово тврђење изводи низ уверљивих доказа – да би на крају констатовао да се песничко искуство данас опет приближило митском, али су сада знакови измењени: песник више не иде од мита ка поезији, него од поезије ка миту. Мислим да томе не противуречи тврђење Миодрага Павловића да је мит „граматика песничког мишљења, граматика имагинације.“ Моје лично искуство доводи ме у присну близину оваковг закључивања. С тим што у тој граматици има више изузетака од правила, него правила самих. Јер њих пише песник, за себе. Мислим да у савременом поезији није више могуће о п е в а т и неки мит, неки традиционални мит, као што је то чинио Овидије, на пример. (Могуће, али као наивност, као анахронизам.) Савремена поезија разара, односно витопери традиционалне митове, да их затим ре-креира у духу и облику што га изискује песников исказ. А што је неки мит древнији, па зато нејаснији, флуиднији, тим плодније провоцира имагинацију: загубљени кључеви отварају можда најскровитије браве…Најзад, песник и ствара митове (понекад их ствара и несвесно). Изводи их из ситуације траженог исказа, из тензије која рађа песму, као што математичар изводи формулу из заданих бројчаних елемената или логчар закључак из заданих премиса. Поезија је делом своје најдубље природе митотворна.

Мени се не чини да су токови које спомињете строго раздвојени; они и постоје само условно. И иза актуелног историјског времена и конкретног простора могуће је, простим песничким резом, отоврити време и простр мита. У извесном смислу, све можете посматрати, односно доживети као паслику,или имитацију мита.Станете, ноћу,на обалу мора и сетите се првобитног хаоса.О с е т и т е   г а. Загледате се у ток Саве, са неког сплава на Ади, и мисао нам одлута низ Лету. Говорећи и о симбологији центра, симбологији средишта, Мирча Елиаде нас подсећа да центар може да истовремено постоји на више места; зависи где га замислимо, где га поставимо. Митском мишљењу наших предака уопште није сметало дасе омфалос, пупак, средиште света налази на пример у Делфима и истовремено још на неколико места; за митски или сакрални простор вреде неки други закони, баш као и за митско или сакрално време; и једно и друго значи прекид, значи дисконтинуитет у реалном простору и времену – од којег ипак нису развенчани. Кестен преко пута моје куће могу да замислим као arbor vitae, као axis mundi; не само да га замислим, него да му у песми поверим такву функцију, да га произведем у осовину света…И сада постоје два кестена: онај пред кућом и онај у песми. А обадва су стварна – сваки на свој начин. Нисам написао такву песму о кестену (који је иначе, управо прецветао…), али у једној песми из Страсне мере излазим на терасу и видим Арголиду. У халуцинацији, она је стварна. Зид на којем се сунча мачка киклопски је зид. Ако ми, прочитавши песму, то не поверујете, то значи да песма није успела да се оствари; да је песма, а не Арголида, моја халуцинација. А свака моја шетња вољеним Калемегданом води ме, корак по корак, и кроз митски простор; а њено време могу да мерим и мојим ручним часовником марке Слава и неисцрпном клепсидром кроз чије грло цури златним зрнцима прошарани песак митског времена. (1985)

Иван В. Лалић – О ПОЕЗИЈИ (Завод за уџбенике, Београд, 1997)

Иван В. Лалић – СВЕТ КОЈИ НАМ ЈЕ ЗАДАН

Ствар се доиста може поставити и тако – а можда Вас је и завела једна моја слика…У сваком случају, видљиво и невидљиво (и коплементарни пар: изрециво и неизрециво) сачињавају јединство; али свет који нам је задан јесте свет видљивог и изрецивог. Свет једног чуда, али са својим кључевима и шифрама. Хелдерлин у једној од својих најлепших и најзначајнијих песама, мислим на „Патмос“, каже да „Отац…воли највише да о чврстом слову старамо се, а добро тумачимо постојеће.“ Не може се једноставније, сажетије, а ни дубље изразити један животни став који је и наук о поетици. Не постоји други, или краћи пут; видљиво и изрециво су наша судбина.

Мислим да сам негде већ рекао да као да је једна од битних особина поезије њена иманентна способност да даје одговоре на нека још непостављњена питања. Ја сам, у ствари, на ово Ваше питање већ одговорио, у песмама као што су „Византија VII“ или „Елегија или Дунав код Доњег Милановца“:

„јер у видљивом је граница радости
са друге стране; размер заданога
Једина могућност да се прерачуна
Недохват, и да се слике развенчане
Сретну: зато се чуда потврђују
У неумитном простору видљивог…“

Или:

„Невидљиво – оно нам стално измиче
А шапуће нам своју присутност и упорно приморава
Да делујемо, да га преводио у слике…“

Извињавам се због ових аутоцитата; заиста се не ради о нарцисоидности, него о чврстом осећању да је у њима примерен одговор на Ваше питање.

Иван В. Лалић – О ПОЕЗИЈИ (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)

Иван В. Лалић – ВРАЧ, СВЕШТЕНИК, ПРОРОК И ПЕСНИК УМЕШЕНИ СУ ОД ИСТЕ ГЛИНЕ…

Ово питање (односно тврђење) представља само предворје простора једног много ширег питања, што сте ми га били претходно поставили: питања односа између религије и поезије. Оно има практично неизмеран број импликација; питање иманентности о којој говорите јесте једна од њих. Ето, за Романа Мелода, на пример, није постојала никаква недоумица: он је певао религију. Чинио је то, на други начин, на пример, и један Сан Хуан де ла Круз. Међутим, Дантеова грађевина подигнута је на тлоцрту система Томе Аквинског – но никоме не би пало на памет да тврди да је Данте с а м о религиозни песник…Можда треба кренути од чињеница да поезија и религија, као прафеномени, имају заједнички корен; прототипови врача, свештеника, пророка и песника умешени су од исте глине. Ако су се током времена издиференцирали, то не значи да су се међу њима покидале, једном и заувек, све везе; нарочито не оне дубинске, на први поглед најмање уочљиве. Новалис је, у том сислу, врло одређен када каже: „Песници и свешетеници су изворно били једно, само што су их касније епохе раздвојиле…Неће ли будућност да поврати тај стари поредак ствари?“ Новалис, који извор поезије види у дубинском, присном саживљавању са Природом ( писаном великим словом), са којом песник стоји у односу апсолутног садејства, откривајући оне њене тајне, које за друге остају под печатом…Хелдерлин у више наврата и на разне начине понавља мисао да је поезија један виши вид реалности; да је она активна креација, а не пасивна рефлексија стварности. Религиозна осећајност? А с друге стране, зар Тертулијаново credo quia absurdum није изразит пример „пиндарског мишљења“? Овакве везе нас наводе на мисао о односу песничке и религиозне духовности и осећајности. Само што ја лично мислим да су у овом случају разлике битније од сличности. Посебно у модерној поезији; песник чију би духовност могли да јасно препознамо као у основи религиозну, неминовно ће се изражавати као јеретик (са становишта религије као догме). Пјер Жан Жув, један од највећих француских песника оваога века, изразито је религиозан; али то што своју релитиозност контаминира Фројдом и у том споју артикулише своје најдубље акценте, одводи га право у бласфемију. А зар није чак и Данте прокрујумчарио у Комедију мало ислама, најсуптилније врсте?

Песничка осећајност, песничка духовност обликовала се током векова у нешто неопозиво самосвојно и сасвим специфично. Уз напомену да песничко мишљење има једну нападно уочљиву сродност са религиозним: и оно у пресудној мери зависи од симбола. У време када је смисао, садржај, емотивни набој толиких традиционалних симбола доведен у питање (што је само једна од последица радикално десакрализованог космоса), почели су и они разговори о кризи поезије. Некако паралелно, или само мало касније него разговори о кризи религије. Или кризи цивилизације. (1985.)

Иван В. Лалић – О ПОЕЗИЈИ (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)

Иван В. Лалић, СТРАСНА МЕРА

Кажете да је наслов Страсна мера провокативан. Ја сам се са њим толико саживео (био је то и радни наслов књиге у настанку, од самог почетка) да ту провокативност могу само да рационално прихватим (реч је о једном оксиморону, а сваки је провокативан), али је више не осећам. Иначе, о свим сам насловима својих књига озбиљно размишљао; сматрам да је наслов битан, органски део књиге (ништа мање и једне песме) и да се не сме препустити случајности или импровизацији. Један понуђени кључ, ако хоћете…Радовало ме је када сам недавно у критици Предрага Марковића прочитао и ово: „Страсна мера је, дакле, не срећно нађена метафора, већ основна значењска и лексичка јединица Лалићеве поезије. Она служи да би се њом правилно ишло према исходишној вредности, а та вредност код Лалића је склад“. Ја реч  с к л а д  схватим овде као указивање на мој упорни напор да своје песме доведем у некакав савез са светом, са видљивим, са изрецивим. Другим речима, да пишем поезију „на   д а“.  Велики део поезије овог столећа (део који обухвата и неке њене врхове) писан је „на н е“. („Саградићу вам град од дроњака…“ — узвикује Мишо.) Разлози за то блиски су памети. Како да се пева у суочењу са ултимативном опасношћу, са сликом једног радикално десакрализованог космоса, у ситуацији „изгнанства где се песник обрео“ (Зоран Мишић)? Међу крхотинама онога што је носило назив imago mundi, најзад међу све дужим апокалиптичним сенкама бесмисла, празнине, уништења, сенкама што падају на рушевине освештаних вредности и на ђубришта лоцирана у пределе некад опеване као вртови? Прва реакција виче „на  н е“, на побуну која се артикулише у негацију. Чини ми се међутим да то значи и певати (па макар то било и софистицирано) „на прву трансмисију“. А то једнако значи и пристати да се можда превиди понешто битно.

Осим тога, у непосредној близини израста и једна опасност. У једном, нипошто занемарљивом делу традиције модерне поезије, може се уочити неспоразум око циљева и средстава поетске комуникације, и паралелна хипертрофија (или пак атрофија) самог вербалног ткива које треба да надомести садржај саопштења. Тако се побуна каналише у мртви рукавац: ако нешто, на пример ништавило, истерујемо бесмислицом, или мучну празнину празном мучнином, такав егзорцизам може да мање или више радикално обезвреди песнички напор. Све то, наравно, не значи да поезија „на н е“ није понекад и потресно, високо аутентично сведочанство свога простора и времена. Али ја, од самих својих почетака, нисам ни хтео ни могао да певам негацију. Реч је, вероватно, о нечему што је у основи конституционално (чињеница је да сам своје прве стихове ритмички муцао у духу једног наивног и безразложносг животног оптимизма) — али постоји и одређена надградња која се изражава како у избору сопствене традиције, тако и у селекционисању искустава, и још којечему другом…Да би се све сабрало у жижи једне страсне мере учествовања. Острастити меру, а елементе мере препознати у страсти — то је, чини ми се, права могућност, права шанса за песничко саоштење данас. А то данас, то је време када се песник нашао у оном што је Хајдегер звао и з м е ђ у, а Зоран Мишић песниковим изгнанством, на „местима врлетними неприступачним“. Хелдерлин је то назвао „оскудним временом“, када је у песми „Хлеб и вино“ поставио чувено питање: „и чему песници у оскудно време?“ Одговор је садржан у једном стиху његове песме „Спомен“, где се тврди да „оно што траје заснивају песници“. Тврђење које поезији враћа угрожено достојанство, осумњичени смисао…Али и тврђење које изискује сталну практичну проверу. Задани свет није, када се транспонује у поезију, ни бољи ни гори; он остаје  с т в а р а н. (Риверди је рекао да „песници нису никада водили рачуна о истинитом, већ увек, коначно, о стварном“.) Мислим да сам се у једној песми, написаној пре десетак година, приближио једној практичној формули тог сталног проверавања:

„Изрицати опасност, а бити
Видљивоме веран: ето правог задатка“

Не могу да, у овом тренутку, смислим ништа адекватније…

Најзад, у измирењу, односно у узаврелој фузији страсти и мере, отварају се неки простори које сам у песми назвао п р о с т о р и  н а д е. Изван њих, мој стих не може да се артикулише. (1985)

Иван В. Лалић, О ПОЕЗИЈИ, Завод за уџбенике, Београд, 1997.