Иван Настовић – МИСТИЧНО У ЛИЧНОСТИ И СТВАРАЛАШТВУ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

„Стваралачки мистичар одвајкада
је био крст за цркву. Међутим,
овим људима човечанство захваљује
своје најбоље.“

К. Г. Јунг

Мистично је тајно и скривено, приступачно само посвећенима и изабранима, а недокучиво обичном човеку, било је важно и у личности Николе Тесле. Јер, не само да његов изум обртног магнетног поља и доминација архетипа светлости већ и снажна везаност за мајку и белу голубицу, па и „неуроза“, леже у његовом мистицизму, засниваном на могућности сједињења човека с божанским, кроз контемплацију. Као што пише Самјуел Фостер Дејмон у својој књизи о филозофији и симболима Вилијама Блејка, мистик је један од вечних типова људске природе, и ма колико редак, он оставља веома дубок траг у историји. Отуда су психолози изузетно заинтересовани за начин рада ума мистика, који, уколико су аутентични, изненађујуће су слични, без обзира на то из које културе, вере или времена потичу. Оно по чему се мистик непогрешиво препознаје, истиче Дејмон, јесу екстазе. У таквим тренуцима мистик улази у посебно стање менталног просветљења, током којег се уздиже изнад познатог света, у натчулно и надлично стање, где се силовито сједињује с Вечном Истином. Она се може звати „Бог“, „Лепота“, „Закон“ или бити одређена неким другим именом – али је увек Једна и Истина. Они који су, попут Тесле, то искусили, не могу да замисле ни једно више стање постојања па углавном цео потоњи живот посвећују откривању света „неизрециве тајне“ која им се указала. Тесла је био подложан таквим екстазама, посебно видљивим у тренутку открића обртног магнетног поља. Из њих се никад није враћао без неке велике Истине. Јер, попут Блејка, и Тесла је био од оних „који не пусте да оде оно што су сазнали“. Јачина тих искустава је врло снажна јер, као што каже Дејмон, блесак у секунди испуни и најватренијег прогониоца (попут апостола Павла) убеђеношћу у истину, и подупире то убеђење неизмерном снагом за подстицањем саме религије коју је до тад мрзео из дна душе. То искуство је увек исто, изнад свих је вера јер мора бити изнад теорије, а таква су била и Теслина. Уосталом, мистицизам је извор сваке вере и објашњава све религије па су сви оснивачи великих религија били мистици. Зато је Тесла, како каже Велимир Абрамовић – „живи архетип оснивача нове научне религије“. Тесла је веровао у то да, какав год да је овај материјални свет, постоји још један, стварнији и узвишенији, а у којем је он боравио током својих екстаза, испуњен трансценденталном светлошћу. Јер, као што тврди Сведенборг, мистик првог реда, људски ум не може да истражује а „да му Разумевање понекад не буде у духовној светлости“. Таква светлост била је алфа и омега не само Теслиног личног функционисања већ и његових изума, а посебно открића обртног магнетног поља, које је било у целости надахнуто мистичном перцепцијом. Теслин мистицизам је био стваралачки и готово идентичан Блејковом, за који Дејмон примећује: „У њему нема никаквих одбацивања, гадних искушења, страшних изгладњивања и шибања духа и тела, никаквог култа прљавштине; баш ничег болесног и аскетског, чак ни склоности ка величини или самосажаљењу. Нормалан живот, узвишен, био је његов идеал. Увек се држао овога света. Чак су му и екстазе долазиле саме. Није оставио никакве системе медитације или магијске церемоније за призивање божанства. А на врхунцу екстазе, у подсвести му је: „Како да други ово виде?“. Попут Блејка, ни Тесла никад није веровао у објективну реалност ма које од својих визија, укључујући и визију лика мајке кад је умирала, знајући да се оне налазе само у његовој глави, мада је истовремено доживљавао њихову снажну психичку реалност. Јер, Теслине визије су поседовале унутрашњу, психичку реалност, као и снови, па Мари Луиз фон Франц с правом каже да, ако сте сањали како летите с орлом, онда сте у психолошком смислу заиста и летели па је искуство из сна постало део вас. Како наглашава Дејмон, Блејк је желео да подучи цело човечанство како да доспе до Раја Мистицизма, до Врта засађеног у уму сваког аутентичног мистика. Таква је била и мисија Тесле јер је мистицизам увек био његов унутрашњи порив, који га је водио ка најважнијим изумима, који су имали своје извориште у колективном несвесном. Јер, као што каже Јунг: „Мистици су људи који имају нарочито живо искуство процеса колективног несвесног. Мистичко искуство је искуство архетипова“. Отуда Јунг није правио разлику између архетипских и мистичких облика. Мистицизам је имао веома значајну улогу и у Теслином интимном животу, посебно у односу према мајци и белој голубици. Он нам омогућава да се сасвим другачије разуме и његова „неуроза“. Можемо се питати – постоји ли неко ко макар мало није мистик? Одговор налазимо код Блејка, који с правом истиче – не постоји. То произлази из чињенице што мистицизам има своје извориште у колективном несвесном, које је саставни део људске психе. Но, већина маргиналних и најчешће лажних, самозваних мистика није способна да изрази, ни сети се онога што је сазнала, ако је било шта и сазнала; за разлику од Тесле, који је од својих мистичних визија увек успевао да „украде“ неку трансценденталну истину. Зато, када се говори о мистицима, треба разликовати лажне од стваралачких, односно аутентичних мистика, којима, као што каже Јунг, „човечанство захваљује своје најбоље“. Таквима, свакако припада и Тесла. Дијалог са судбином Водећи амерички психолог Џејмс Хилман своју „теорије жира“ је изложио у чувеној књизи „Код душе“, која се бави зовом судбине, као„психолошком реалношћу првог реда“ јер је „прворазредни чинилац човекове егзистенције“. Хилман креће новим путем, полазећи од старе идеје: да сваки човек долази на свет зато што је због нечег позван. Тај „зов“ Грци су звали дајмон, а Римљани геније. Заправо, то је дух који штити и прати човека током живота, управља његовим поступцима и намерама, односно, Јунак позван да усрећи друге као што Јунг каже, изражава одређујућу силу која човеку приступа попут провиђења, мада је етичка одлука препуштена самом човеку. Тако је, нпр. Сократ за свој живот добио вођу, који је био бољи од хиљаде учитеља – добио је свог дајмона. Он је владао свим његовим људским односима и био „унутрашњи глас“, који га је, између осталог, одвратио од бављења политиком, која је, пак, била субина Платоновог живота. Управо на том платонистичком миту почива Хилманова теорија жира, која у савременој психологији нуди потпуно нов начин разматра психолошке феномене, не толико помоћу узрочности већ позвања. Јер, сваки човек долази на свет зато што је позван да нешто буде и створи, што је посебно изражено код генијалних људи, па и Николе Тесле. Храст носи жир, али је и жир бременит храстом јер у себи садржи све оно што ће се касније из њега развити. Отуда Хилман није погрешио када је за своју теорију изабрао „органску“ метафору. Своју „теорију жира“ Хилман дефинише овако: „Сваки је човек обликован по једној представи, јединственој и непоновљивој, која је бит тог живота и позива га извесној судбини“. Он истиче да човек не само да треба да препозна свог дајмона, тј. зов своје судбине, него мора наћи и начин да успостави дијалог с њим. У својој књизи добитника Нобелове награде или државника ставља „у исти кош“ с поп-звездама, убицама и ТВ-водитељима, посвећујући им подједнак простор. Хилман користи истакнуте личности само да помоћу њихових судбина илуструје оно што постоји у свакој судбини јер, нису само истакнуте личности позване, мада се код њих позвање испољава на најочигледнији начин. То потврђују и примери Бетовена, Микеланђела, Да Винчија и Николе Тесле, рецимо, код којих се позваност испољила веома снажно и веома рано. Теслини родитељи су били непоколебљиви у намери да га натерају да, као и отац, буде свештеник, мада је њега и сама помисао на то ужасавала јер је под утицајем свог професора био веома заинтересован за физику. Међутим, Теслу је свештеничког позова спасла тешка болест, због које је девет месеци био исцрпљен и практично на самрти. Кад је једном отац ушао у собу да га обиђе, син му је рекао: „Можда бих могао да се опоравим ако ми допустиш да студирам технику“. Отац му је одговорио: „Ићи ћеш у најбољу техничку школу на свету“. И на огромно запрепашћење свих, „вратио сам се у живот, као други Лазар“ писао је Тесла у својој биографији. И ово чудесно излечење јасно показује колико је био у дослуху са својим позвањем. Дајмона треба схватити као носиоца наше судбине, али не у фаталистичком смислу. Јер, мислити да је сваки, па и најмањи догађај, у нашем животу одувек одређен, потпуно је погрешно, истиче Хилман. Јер, да човек није само производ наслеђа и средине, сведоче и разлике у животним путевима генетски идентичних близанаца, који су заједно одгајани. То, каже Хилман, говори да, сем наслеђа и средине, постоји и позвање, које руши мистификацију родитеља, а посебно мајке. Јер, кад дете постане искључиви смисао живота, што је често код многих мајки, окрећу се леђа невидљивом смислу сопственог живота; наравно, ако он постоји. „’Срећно’ дете! То никад и нигде није био циљ који би родитељ себи поставио“, каже Хилман. „Марљиво, корисно дете – да; прилагодљиво дете: здраво, послушно, пристојно; дете које се клони невоља; забавно дете – што да не?“ У античкој Грчкој је срећа називана еудаимониа – задовољни дајмон. Дакле, само дајмон који добија оно што му припада може души детета пренети благослов среће. У противном, дете не може бити срећно јер су потребе његовог дајмона осујећене од средине, посебно родитеља који траже своју срећу у срећи детета. Будући да сваки човек долази на овај свет зато што је због нечег позван, и Тесла, који је, попут сваког генија, био бакљоноша свог времена, позван је да осветли оно до тада неосветљено, и учини да се види оно до тада невидљиво. Теслин живот и стваралаштво заправо су класичан пример Хилманове „теорије жира“. При томе је Тесла и својеврсни митолошки јунак, који несебичним, мукотрпним радом човечанству доноси оно што му је најпотребније, а што до тада у том виду није постојало. И он се одважио на авантуру да би људској заједници донео оно до тада неприступачно, непознато – а битно ће утицати на њен опстанак и даљи развој. Тесла је, уз то, поседовао и једну од најважнијих одлика јунака – жртвовање себе зарад других, односно предавање себе вишем циљу, без бриге за самоодржање. Још у најранијем детињству је испољио својства која су указивала на то да је предодређен за врхунска достигнућа. Зато Јунг каже да „иако се детету не може приписати психологија одраслих, оно на чудан начин у свом несвесном поседује психологију одраслих, тако да је индивидуа од самог почетка“. У гроб однео тајне које није смео да открије Тесла је имао свој лични мит јер „оно што је човек по својој унутрашњој представи, са становишта вечности може се изразити једино путем мита, који изражава живот тачније него што то чини наука јер се она служи појмовима просечности“ (Јунг). И Елијаде је тврдио да су митови најранији облик науке. То је дубоко у себи знао и Тесла па је у свом чланку „Свет чуда који ће створити електрицитет“ 1915. писао: „Ко год жели да добије праву слику о величини нашег доба, треба да проучи историју развоја електрицитета. Ту ће наћи причу чудеснију од ма које приче из ’Хиљаду и једне ноћи’. Она почиње кад су Талес, Теофраст и Плини причали о магијским својствима електрона – скупоцене материје ћилибара – насталог од чистих суза Хелиадеса, сестара Фетона, несрећног младића који је покушао да се вози ужареним кочијама Феба и умало што није запалио Земљу. Бујна машта Грка је мистериозне појаве приписивала натприродном узроку, дарујући ћилибару живот и душу. Празноверје старих народа, ако га је уопште било, не може се узети као поуздан доказ њиховог незнања, већ се може само нагађати колико су они знали о електрицитету. Ретки записи нас уверавају да је мало посвећених људи имало дубље знање о феноменима ћилибара. Један је био Мојсије, несумњиво практичан и вешт електричар, далеко испред свог времена“.

Као човек не само испред већ и изнад свог времена, Тесла је отишао ван граница егзактне науке, да би не само предвидео будућност већ и видео оно што други не виде. Али, упркос својим огромним заслугама, Тесла није био довољно схваћен и прихваћен, ни у своје време, а, нажалост, ни данас. Упркос светској слави, за редовног члана Српске краљевске академије наука и уметности изабран је тек 1937. у својој 81. години, пуне 43 био је њен дописни члан, мада је још 1892. предложен за статус бесмртника. У Теслиним речима – да је „велики човек онај који својим умним способностима наткриљује остале људе, који, као што пчеле прикупљају мед, прикупља знања и открива нове истине, а све то крунише љубављу према човечанству“ – препознаје се његова личност, која је својим способностима „наткрилила“ остале људе. Али, управо је зато често био несхваћен, чак и интелектуално поткрадан, исмеван и нападан, против чега се стоички борио, а да себи није дозвољавао западање у дубоку малодушност. Амерички физичар Џон Стоун каже: „Сви смо погрешно разумели Теслу, који је био толико испред свог времена да су га и најбољи међу нама погрешно сматрали сањарем“. Дешавало се да Тесла западне и у финансијске потешкоће па је његов колега и одани поштовалац Б. А. Беренд с правом рекао да је нечувено да човек који је створио модерно доба електричне енергије, мора да се бори да очува хотелски кров над главом. Упркос свему, Тесла, говорећи о својим изумима, каже: „Чврсто верујем у закон компензације. Истинске награде су увек сразмерне уложеном раду и пожртвовању“. Али, нажалост, није увек тако. Често је потребно да прође много времена, а признања неретко долазе сувише касно, ако уопште и дођу. Управо је „наткриљивање“ других људи Теслу учинило усамљеним јер, ако човек зна више од других, постаје усамљен, а понекад, споља гледано, чини се да је и игнорисан. Теслина усамљеност, као, рецимо, и Јунгова, није потицала из одсуства жеље за другим људима, већ немогућности да се другима саопште битне ствари јер човек стоји на одређеном становишту које други сматрају невероватним па чак и суманутим. По Теслиним речима: „Бити сам, то је стање у којем се рађају идеје“, чак и онда кад смо дубоко несрећни. Но, Јунг је сматрао да усамљеност не представља нужну препреку дружењу јер нико није осетљивији на дружење од усамљеног човека. У својој аутобиографији Јунг каже: „Многе људе сам увредио јер, чим бих увидео да ме не разумеју, ствари би, за мене, биле завршене. Морао сам да идем даље. Нисам имао стрпљења с другима – само са својим пацијентима“. Такав је и став Тесле, који је био нетрпељив не само према глупостима и нехату већ и површности и баналности у комуникацији, те лењости, која се није уклапала у његову натприродно велику радну енергију. О сусрету с Теслом наш амбасадор у САД Владислав Савић је записао: „Кад сам га упитао шта га покреће на неуморан рад с толико одушевљења, рекао ми је: Уверен сам да је цео космос обједињен, како у материјалном, тако и духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро од куда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредност коју оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тог језгра, али знам да постоји и кад хоћу да му придам материјални атрибут, онда мислим да је то светлост, а кад покушам да га схватим духовно, онда је то лепота и самилост“. Попут Јунга, он би могао рећи: „Највећа разлика између мене и већине људи је у томе што је ’преградни зид’ за мене прозиран. Други налазе да су ти зидови толико непрозирни да се иза њих не може видети ништа и стога мисле да тамо ничег нема. Људи који ништа не виде, немају осећање сигурности и нису у стању да извлаче закључке – или, уколико то чине, не верују у њих јер нису обдарени храброшћу која је садржана у једностраности“. А Тесла је у своје закључке веровао, истовремено познајући тајне које из више разлога није смео или није могао да открије. И то је допринело непотпуном разумевању Тесле и његових дела, од којих ће нека вероватно вечно остати недешифрована, вечна тајна.

И. Настовић, Архетипски свет Николе Тесле (одломак), „Прометеј“, Нови Сад, 2010.

Advertisements

Иван Настовић – НОРМАЛНОСТ

…Стога „величина историјских личности није се никада састојала у њиховом безусловном потчињавању конвенцијама,већ, напротив, у њиховом ослобађању од конвенција. Они су као врхови планина штрчали из масе, која се чврсто држала колективних страхова, уверења, закона и метода и изабрали сопствени пут. И увек се обичном човеку чинило чудно, кад би неко, утабаним путевима са познатим циљевима, претпоставио стрму и узану стазу, која води у непознато. Због тога се увек мислило да је такав човек, ако не луд, онда, ипак, да је у њему неки демон или Бог; јер се ово чудо, да би један човек то могао чинити другачије него што је то човечанство одувек чинило, могло објаснити само на основу обдарености демонском снагом или божанским духом“. (Јунг) А присуство такве снаге било је евидентно у личности Николе Тесле.
…..
Појмови нормалности и абнормалности, посебно у психијатрији, нису сасвим јасно разграничени. У прилог томе А. Адлер каже да се: „код неуротичара не налази ниједна потпуно нова карактерна особина, ниједна једина карактерна црта која се не би могла срести и код нормалног човека“, а Фројд да „не постоји ниједно нормално стање у коме се не би могло доказати присуство неуротски црта“. (Фројд)
……
Нормалност се дефинише као способност човека да се адаптира, па модерни појам абнормалности иде у правцу поремећаја адаптације. Једна особа се означава као нормална када је потпуно адаптирана на своју средину. …
……
Стога, макар са становишта дубинске, динамичке психологије, способност спољашње адаптације не би смела да се поистовети са појмом нормалности, јер једна особа може бити споља адаптирана, а да нам то још не гарантује да је они и нормална. Ово потврђује, рецимо, случај ратних злочинаца, попут Ајхмана и Хесеа, који су, као што истиче Игор Каруз, били личности ванредно „прилагођене“ свом друштву…
………
Потврду да спољашња адаптације не значи обавезно и присуство нормалности налазимо и код особа које су постигле адаптацију путем тоталне идентификација са својом Персоном (маском), односно са установом у којој раде или положајем у друштву који заузимају, тачније са својом социјалном улогом. (Напомена: „Испуњавање обичаја и закона може исто тако да буде маска за суптилну лаж, која је још сувише фина да би је наши ближњи могли приметити. Ми додуше ту не можемо да избегнемо сваку критку, па можда и сами себе да заварамо у веровању у нашу тако очигледну исправност. Али дубоко испод површине просечне свести један тихи глас нам каже: „Нешто није у реду“, поптуно независно колико је јако јавно мњење или морални кодекс обичаја који подупиру нашу исправност“. Јунг) Према речима Јунга, било би узалудно иза њихове маске тражити личност, јер тада „редовно наилазимо на човечуљка достојног сажаљења.“ Стога је за такве особе неодољиво привлачан „лов на титуле“, јер су титуле јефтина компензација за осећање властите недовољности. Тако, на пример, има професора чија се целокупна индивидуалност исцрпљује у „бити професор“, док се иза њихове фасаде, које се грчевито држе, не може наћи ништа, осим сујете.

Јунг сматра да је у самим појмовима нормалност и адаптација садржана редукција на просечност и да је нормалност „идеалан циљ за људе без успеха, и иза све оне који се налазе на општем адаптивном нивоу, док би за оне, који могу да иду даље од просечног човека прихватање нормалности значило препреку и сметњу за даљи развој“, односно за њихов процес индивидуације, што је био случај и са Николом Теслом.

Стога Е. Фром тврди да је „особа које нормална, с обзиром на своју добру прилагођеност, често јесте мање здрава од неуротичне особе, с обзиром на њене људске вредности. Она се чсето добро прилагођава једино по цену одступања од свог личног Ја, да би мање-више постала онаква каква треба да буде. При томе је можда ипшчезла сва инстинктивна индивидуалност и спонтаност. С друге стране, неуротичара можемо означити као особу која није била спремна да се потпуно ангажује у борби за своје лично Ја. Свакако да њен покушај да спасе своје појединачно Ја није успео, те је она уместо да своје лично Ја стваралачки изрази, потражила спас у неуротичним симптомима, са становишта људских вредности мање осакаћена од оне врсте нормалних особа које су потпуно изгубиле своју индивидуалност.“

Све ово иде у прилог Биндерове тврдње да „не може бити ни говора о томе да само адаптација на средину, која је додуше нужна у људском друштву, али често конзервативна и стерилна, представља одлучујући критеријум при одређивању нормалности.“ Јер, „унутрашња нужност нормалног психичког живота може једној особи дати повода се од своје средине окрене или да јој се енергично супротстави“ у циљу „тражења нових друштвених форми и животних вредност. Стога би било погрешно означити такве особе абнормалним, зато што се по својим убеђењима и понашању разликују од владајућих социјалних норми.“

Стога, и поред чињенице да „човек не може да егзистира без социјетета, као што не може ни без кисеоника, воде, беланчевна, итд, јер све то, као и и социјетет, представља нужан услов егзистенције, ипак би било смешно тврдити да човек живи да би могао да удише ваздух, исто као што би било смешно рећи да индивидуа егзистира за социјетет. „Социјетет“ је само појам за симбиозу једне групе људи, али један појам не може бити носилац живота, кад знамо да је природни и једини носилац живота индивидуум. И тако је у целој природи“ (Јунг)

Зато можемо рећи да је способност спољашње, социјалне адаптације важан и нужан критеријум при одређивању психичке нормалности, али не и једини и одлучујући, јер поред спољашње постоји и унутрашња адаптација. „На захтеве спољашњег света човек може потпуно да одговори само ако је адаптиран и на свој унутрашњи свет, односно ако живи у сагласности са самим собом“ (Јунг) што је иначе, био случај с Николом Теслом. Јер, одуство унутрашње адаптације спречава процес индивидуације, однсоно реализације оног што је највредније у једној личности. (Напомена: „И најмањи човек може бити компетентан, ако се креће у границама својих способности и умећа.“ каже Гете. Ниче: „Врлина је међу нулама бити нула“.)
……………
Уосталом, чак и да је психијатрисјко етикетирање Николе Тесле тачно, што, како ћемо видети, није случај, не сме се никада заборавити да је сваки човек-стваралац, како је говорио Јунг, дуалитет или синтеза парадоксалних особина, тако да је он, с једне стране, човечно личан, а са друге стране безличан стваралачки процес. Уметничко дело није никаква болест и захтева сасвим другачији приступ од психијатријског; дело није човек, већ нешто надлично, па сходно томе о „о уметнику не треба говорити као о личности, већ као о стваралачком процесу„. Јер „лично код уметника никад није важно за његову уметност, тако да његова лична биографија може да буде биографија једногФбилистара, часног човека, неуротичара, манијака или злочинца: то је све занимљиво и неизбежно, али је небитно у погледу самог уметника“, односно његовог дела, што, свакако, важи и за научника.

Иван Настовић – НИКОЛА ТЕСЛА НА ПСИХИЈАТРИЈСКОМ КАУЧУ В. ЈЕРОТИЋА
(Прометеј, Нови Сад, 2011.) /одломак/

Иван Настовић – ЉУБАВ И СМРТ АНИЦЕ САВИЋ-РЕБАЦ

Говорећи о самоубиству у психолошком, тачније дубиноско-психолошком смислу, треба се држати антологијске мисли К.Г. Јунга: да је за њега „сваки нови случај скоро био нова тероија“. То важи и за самоубиство Анице Савић-Ребац…Њено самоубиствно не можемо и не треба да насилно смештамо у Прокрустову постељу неке теорије, већ га треба посматрати индивидуално, и то не само у контексту Аничине сасвим специфичне личности и животне ситуације у којој је била када се одлучила за тај чин, већ и напсрам њеног античког погледа на свет. Јер као што је познато, двоје могу да чине исто па да то не буде исто, због чега се психолошки посматрано може рећи да безмало има онолико типова самоубиства колико и људи који су себи одузели живот.
……
Овог начела ћу се држати током тумачења њеног самоубиства, које ће нам открити шта о особености овог самоубиства каже дубинска психологија, по којој, налик Камијевој мисли, „оно што се назива разлогом да се живи истовремено је и ванредни разлог да се умре.“ Ово се уклапа, као што ћемо видети и у Аничин начин размишљња и схватање самоубиства, по коме, налик Хадријану, „један човек има право да одлучи од кога тренутка живот престаје да буде користан“ и да сходно томе одузме себи живот. Јер, у извесним случајевима самоубиство предстваља „најелегантније решење проблема“ пред којим се особа налази, као што је то био случај и код Анице, чије самоубиство, феноменолошки посматрно, није било импулсивно, већ потпуно рационално, што се може видети и из прве реченице њеног опроштајног писма, која гласи: „Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље.“

Са гледишта дубинске психологије самоубиство Анице Савић-Ребац налази се у присној вези са хеленском природом и дубином љубави између ње и њеног супруга Хасана, који је за Аницу представљао највећу вредност и смисао живота, а чија је смрт била основни разлог њеног самоубиства. Након његове смрти она није могла да замисли даље да живи, услед тоталне идентификације са мртвим Хасаном, идентификације која је проистекла из њиховог симбиотског односа, али не у патолошком већ у духовном смислу. Јер, они су представљали двојно јединство, односно недељиву креативну целлину, упркос, споља гледано, њихвоим различитостима (Напомена: Љиљана Вулетић у својој монографији Живот Анице Савић-Ребац каже: „Хасан и Аница су били, у много чему, сушта супротност већ на први поглед. Он – висок, крупан, снажан, робустан динарски тип; она – онижа, ситна, крхка, префињеног изгледа. Он муслиманске вероисповести, она, рођењем, православне. Он – сав посвећен политици, речју и делом, бојовник на немирним балканским просторима; она – песникиња, научница, професорка. Она савршеног здравља до краја живота; он тешки срчани болесник. Ипак, она је рекла: „Ти и ја смо једно….“, а он да „кад би се још једном родио само би њу волео…Малограђани им никад нису опростили – њој, што се удала за Србина муслиманске вероисповести, а њему , што се оженио, како се говорило иноверницом.“)

Симбиотски однос је био базично обележје њихове љубави, која свој пуни смисао налази у Аничиној још и данас недовољно схваћеној књизи „Предплатонска еротологија“, што је била њена докторска дисертација, коју је бранила пред комисијом којој је председавао Веселин Чајкановћ. За ову тезу Ј. Дучић је у једном писму из 1933. године каже: „Не знате какву сте ми радост учинили вашом лепом и дубоком књигом. Ви сте ме запрепастили својој ерудицијом и очарали својим мудровањем…Да нисте знали за љубав у великом грчком смислу не бисте написали ове сјајне странице.“ Томе се може додати и да не би дошло до тако велике и нераздвојен љубави између ње и Хасана, а вероватно ни до Аничиног самоубиства, које се одиграло по узору на античка самоубиства.

Пре него што пређем на сагледавање самоубиства Анице Савић-Ребац неопходно је да се најпре укратко осврнем на тип њене љубави, која је од средишњег значаја за разумевање њеног превременог, а дубинско-психолошки посматрано можда заправо правовремног напуштања живота. Уосталом, савки човек има право да сам прекине свој живот, када он изгуби свој смисао, јер, као што каже Ниче: „У извесном стању, непристојно је продужавати живот…Поносно умрети, ако више није могуће поносно живети. Смрт изабрана добровољно, смрт у право време, светла и радосна.“ Ткава је била и Аничина смрт, чија је последња одлука, како сама каже, учинила да макар њен живот, ако не и њено дело, представља заокружену целину.

Владимир Соловјов у својој познатој сутдији Смисао љубави каже да се задатак љубави састоји у томе да на делу оправде онај смисао љубави који је у почетку дат само у осећању; тражи се такв спој два конкретна бића који би од њих могао створити једну апсолутну, идеалну личност. То је био случај са Аницом и Хасаном, због чега се онај ко остаје сам након смрти партнера не може помирити са неминовношћу његовог одласка у онострано.

Смисао и вредност љубави као осећања састоји се у томе што нас љубав приморава да истински, целим својим бићем признамо другоме онај апсолутни, централни значај. На тај начин љубав постаје важна не као једно од наших осећања, већ као преношење целокупног животног интресовања са себе не другог, као премештање самог средишта нашег личног живота. Само таква љубав може водити стварном и нераскидивом сједињењу два живота у једно. Управо је таква била љубав Анице и Хасана, због чега је она и морала да напусти живот и сједини се са Хасаном „где свих времена разлике ћуте.“ Својом смрћу, Аница је подигла љубав, као „најузвишенији облик живота“ (Јурсенар), на највиши степен људске егзистенције, дајући јој тиме хеленску вредност, коју је увек носила у свом бићу, које примарно функционисало по хеленским начелима.

Самоубиство Анице Савић-Ребац налази сеу присној вези са познатом Хераклитовом мишљу да су „Дионис и Хад исто“, односно да су бог живота и бог смрти један исти бог. Стога Јунг и каже да је „наше рађање – смрт и наша смрт – рађање“. ….Сила живота и сила смрти не само да се у неким тачкама додирују већ се и поистовећују. Зато су љубав и смрт, односно Ерос и ТАнатос, међусобно веома блиски, на шта је указао и Фројд. Доживљај смрти, према речима Анице Савић-Ребац, на крају је доживљај живота и води ка човеку. (Напомена:„Лик света је многострук и двострук; то говоре већ грчки богови, симболи, уједно и живота и смрти, то говори и сам дух Ничеов, кој је, у крајњој екстази, осетио у себи и Диониса и Распетог. Али на дну свега јединство, јединство живота и смрти, и јединство свих духовних ствари. То осећање оличава и Т. Мана.“ каже Аница Савић-Ребац.)

Истинска љубав пре свега се заснива на вери, тако да се главни смисао љубави састоји у признавању безусловног значај другог бића, што је садржано и у Хасановим речима упућеним Аници: „Волео сам те, волим те и да је могуће и после гроба би те волео“, односно „када би се још једном родио само би тебе волео.“ (Напомена: Ове речи свакако потврђују сангу љубави између Хасана и Анице, о чему сведочи и њихов заједнички живот, који је био пун проблема и тегоба, што је међутим, само појачавало њихову љубав, условљену не само оним што је било лично у њима, већ и оним што је било надлично. Да је при томе надлична компонента без сумње била јача, психолошки потврђује то што је и Аница после Хасанове смрти морала да напусти живот.) Јер, као што каже свети Мартин: „Постоје бића кроз која нас Бог воли“, што у потпуности важи за Аницу и Хасана, који су од Бога у јунговском смислу, били додељени јендно другоме, да заједно живе и скупа оду са овог света.

И више од тога – љубав, посебно Аничину љубав према Хасану, која је била надахнута Еросом у античком смислу, треба посматрати и у контексту двоструког Ероса, личног и надличног, о коме сама Аница подробно говори у својој Предплатноској еротологији, истичући да је „развој једног на неки начин утицао на развој другог“, као и да „не треба никад занемарити јединство личног и надличног Ероса“, који имају заједничке изворе, односно исти корен.(Напомена: Аница Савић-Ребац истиче да је код Платона изведено највише античко јединство двоструког, надличног и личног Ероса, космичке, универзалне и човечанске љубави. )
Све то се у потпуности уклапа у љубав Анице и Хасана, љубав које је услед њихове симбиотске везаности морала имати крај какв је имала. Одласком Хасана морала је отићи и Аница, која је болесном Хасану рекла: „Нећу ја ни дана дуже од тебе. Ти и ја смо једно и само заједно можемо кроз живот.“ Тако је и било, јер она је остала верна свом сопственом закону, који је био изнад свих конвенција, а који ју је и навео да напусти живот.
……
„Свако одлучује да живи и умире по својим сопственим законима“, каже М. Јурсенар, што важи и за Аницу Савић-Ребац, која је живела, волела, па и напустила овај свет у складу са оним што је било хеленско у њеном бићу, због чега у свом опроштајном писму каже: „Ја одлазим ведро и чак радосно.“ Јер она није припада људима који смрт схватају трагично, због чега је последњих дана својг живота читала литературу о античким самоубиствима, па њено самоубиство можемо схватити као свесно угледање на античке узоре и несвесну идентификацију са њима.

Био је то „живљени мит“ како је ову појаву назвао Томас Ман у свом елеју Фројд и будућност, што није ни нешто ново ни неикушено. Јер, „живот у миту, живот као свечано понављање, историјскаје форма животна, антика је тако живала“; а по том обрасцу, угледајући се на антику, живела је Аница Савић-Ребац.

У том смислу Јунг у својим Сећањима каже: „Оно што смо по својој унутрашњој представи и оно што човек представља sub specie aeternitatis, може да се изрази једино путем мита. Мит је особенији и изражава живот тачније него што то чини наука. Наука се служи појмовима просечности који су превише уопштени да би могли исправно да процењују субјективну разноликост појединачног живота.“ Управо је то и доказал Аница Савић-Ребац како својим животом тако и својим самоубиством. (Напомена: И Јунг сматра да „Мит није фикција већ се састоји од чињеница које се непрекидно понављају и увке наново могу посматрати. Мит се збива са човеком и људи имају исто тако митске судбине као и грчки хероји. То што је живот Христа у великој мери мит, то још у том виду ништа не говори против његове чињеничности; ја бих чак рекао напротив, јер митски карактер једног живота управо изражава његову опште људску важност.“)

Она је, као што је познато, у свом генеаолошком стаблу, и са мајчине и са очеве стране, имала претке грчког порекла. Попут Хадријана и Аница је „мислила и живела на грчком“, што потврђује и њено самоубиство, које можемо схватити као архетипску чежњу и тежњу за целином, коју је изгубила Хасановим одласком и надала се да ће је поново наћи након самоубиства, које је тиме добило свој архетипски смисао.

Сваком чину самоубиства претходи пресуицидални синдром, који је формулисао Рнгл…при чему је неопходно направити разлику иземђу свесног разлога за самоубиство, који је био евидентан, и оног несвесног, а који је лоциран у несвесном делу њене личности.

Пресуицидални синдром састоји се из следећих симптома:
– Сужавање, односно редукцију интересовања за спољашњи свет и сужавање вредносног система уопште, што важи и за међуљудске односе. То доводи до „егзистенцијалне празнине“, односно до потпуног губитка животног смисла.
– Акумулација агресије и немогућност њеног испољавања, што је саствни део сваке кризе, чиме долази до окретања агресије према себи.
– Појава присилних суицидалних фантазија, које проистичу из ове динамике, а над којима особа потпуно губи контролу. Оне почињу да доминирају целим њеним бићем, што на крају може довести, па и доводи до самоубиства.

Сви наведени елементи били су присутни и код Анице Савић-Ребац, посебно суицидалне фантазије и сужење интересовања за спољни свет, управо услед преплављености фантазијама о томе како себи да одузме живот. У току два месеца чак је три пута покушала да то учини – први пут сечењем вена, исте ноћи кад је Хасан умро (4. авг. 1953.) други пут користећи струју, и трећи пут пуцањем из пиштоља у срце, што је и довело до жељене смрти 7. октобра 1953.

За собом је оставила опроштајно писмо које гласи: „ Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античког схватања о самоубиству и постало једно од одредница моје животне концепције, од органских закона моје природе…То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу; али баш зато не желим да живим бедно…Живот ми је даровао многе предности, па и ову последњу да могу умрети свесно и аутономно.“ (Напомена: Платон у Гозби истиче: „Штавише, и умрети један за другога решени су само они који љубе, и то не само мушкарци, него и жене. А за ово што рекох даје довољан доказ Хеленима и Алкестида, ћерка Пелијина, која се једина решила да умре за свог мужа, мада су овоме и отац и мати били уживоту: она је ове толико превазишла у самоодрицању због своје љубави да је доказала како су и они сами туђи свом сину и да му припадају само по имену. И кад је учинила такво дело, учинило се да је тако лепо дело урадила не само људима него и боговима…Тако и богови у највећој мери поштују предност и јунаштво у љубави“)

(Напомена: Пишући о психологији самоубиства, а реагујући на талас самоубистава који је својевремено захватио руску емиграцију, Н. Берђајев истиче: „Површно гледано, самоубиство може оставити утисак губитка сваке жеље за земаљским животом, потпуну равнодушност према њему. Али у стварности то није тако. Самоубиство је у већини случајева израз непросветљене љубави према земаљском животу и његовим добрима.“ Самоубица би „желео срећнији земаљски живот са више смисла, али је изгубио наду у његову могућност. Психологија која води у самоубиство је најмање психологија отуђености од добара земаљског живота. Људи аскетског типа, са интензивним духовним животом, окренути ка другом свету, ка вечности, никада не извршавају самоубиство. Потребна је, напротив, велика окренутост ка временитом и земаљском, заборав на вечност и небо, како би се образовала психологија самоубиства.“ За самоубицу „земаљски живот са својим добрима јесте једини постојећи живот и никаквог другог живота нема“ па самоубица у потпуности остаје прикован за свет, мада у негативној форми. Тако је било и са Аницом Савић-Ребац, којој су жиовт и љубав много значили, па се када љубави више није било, убила. Да није толико била везана за живот и љубав не би се ни убила, што је наизглед парадоксално, али истинито. Уосталом, Јунг нас подучава да се „парадоксима налази иситна“.)

Наведене речи су значајан документ за разумевање дубинске психологије Аничиног самоубиства, јер, са једне стране, ако је оно и било крајње рационално, јер је извршено „у пуној луцидности интелекта и воље“, с друге стране било је и „под утицајем античког схватања самоубиства.“ односно једног архетипа, који је постао одредница њене животне концепције, сажета у дубоком уверењу „да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће.“
То наравно није значило, како и сама каже, да она није волела живот, чак и у часу самоубиства. Напротив, и тада је била свесна вредности живота и стваралаштва, али вше није ни желела ни могла да живи, јер је остала без онога ко је у психолошком смислу са њом представљао недељиву целину. Јер, свако од нас је само половина целовитог човека, како нас поучава Платон у својој Гозби. Стога упорно и тражимо своју другу половину, коју је Аница нашла у Хасану, па њихову љубав зато и треба схватити као чежњу и тежњу за целином. Та целовитост, без које Аница није могла да живи, била је за њу немогућа без Хасана.
У томе, као и у двоструком Еросу: личном и надличном, треба тражити разлоге њене непоколебљиве и енергичне одлуке да напусти живот, који није имао смисла без друге половине, односно без Хасана….Хасан је био њен идеални Анимус, надопуна њеног женског бића и градио с њом целину у хеленском смислу, која почива на предплатонском (Хеисиод) и платонском концепту двоструког Ероса.

Неразумевање свега тога доводи до површног и погрешног схватања Аничиног самоубиства, па тако, рецимо, С. Винавер с чуђењем каже: „ Кад човек помисли имала је све – љ убав својих ђака, стурку коју је обожавала, углед, знање, изванредни положај у друштву, живот угледан! Ипак – претежнији је био њен мртви хасан без кога није умела да замисли живот.“
Ипак, не смемо се дрзнути, као истиче Јунг, и рећи да ли је неко самоубиство било погрешно или исправно. Ако неко безусловно хоће да се убије, то ће и учинити, упркос силним наговарањима да то не чини, што је био случај и са Аницом, која је након првог покушаја рекла: „Спасили сте ми живот, али сте погрешили, јер ја ћу покушавати да се убијем док ми то не успе“. Тако је заиста и било.

Према речима Хадријана, смрт може бити не само најприхватљивије решење за тешку животну ситуацију у којој се човек нашао већ и „предмет заслепљујућег жара, и глади, као и љубав.“ Тако је било и код Анице. Уосталом, све што нам код неког изгледа погрешно може бити исправно под одређеним околностима, над којима немамо моћ и чији смисао не разумемо. Јер, оно што опажамо никад није само оно што опажамо, већ увек и наше виђење тога што опажамо, које проистиче из структуре и динамике наше личности. Човек види онако какав јесте он сам (Јунг).

Без Хасана живот за Аницу Савић-Ребац није имао смисла. Смисао живота може да се понекад наћи и у патњи уколико је патња осмишљена, па чак и у смрти, како то каже В. Франкл. То потврђује и Аничино самоубиство, којим је показала и доказала своју припадност античком свету, у коме је такав чин био израз слобдне воље, односно потврда да се „може умрети свесно и аутономно“.

Стога самоубиство Анице Савић-Ребац не можемо објаснити помоћу Фројдове теорије самоубиства, по којој се нико не убија ако раније није имао намеру да убије неког другог, као ни помоћу Адлерове теорије, по којој је „самоубиство индивидуални проблем који има социјалне узорке и последице“. Оно се, као што смо видели, мора ставити у контекст њеног сасвим специфичног, унутрашњег Анимусу, ког је пројектовала на свог супруга, као и хеленистичког погледа на љубав и самоубиство, које тек тада добија свој прави, дубинско-психолошки смисао.

Берђајев каже да је психологија самоубиства психологија безнађа, губитка сваког смисла у животу, усамљеност и изолованост, безнадежност која означава немогућност да се замисли неко другачије стање, када све смислено бива потисноуто. Психологија самоубиства је психологија затварања човека у самог себе. Човек може да поднесе патње, јер он има снаге више него што мисли, али човеку је тешко да поднесе бесмисленост патње, па стога Ниче и каже да човеку није толико тешко да подноси патњу, колико му је страшна бесмисленост патње. Јер, патња чији се смисао и циљ знају, представља сасвим другачију патњу него што је бесциљна и бесмислена патња, па, према речима Берђајева: „Херојско преживљавање најтежих искушења представља свест о смислу оног што се преживљава.“ (Напомена: Због тога, као што истиче Јунг, главни циљ психотерапије није довести пацијента у немогуће стање среће, већ му омогућити чврстину и фолозофско стрпљење у подношењу патње. Целовитост и испуњење живота захтева равнотежу несреће и радости. Али, како су патње зацело непријатне, природно да се радије никад не одмерава за колико је страха и бриге створен човек. Због тога се увек добронамерно говори о побољшању и највећој могућој срећи, не помишљајући да је срећа затрована, ако није испуњена мера патње.)

Ипак, тврдња Берђајева да је самоубиство негирање љубави, да је самоубица човек који нема љубави за друге, јер мисли само на себе и није спреман да се жртвује, не може се применити на самоубиство Анице Савић-Ребац. Јер оно је управо самоубиство из љубави и жртвовања властитог живота, с циљем сједињења са животним партнером са којим је градила једну целину, без које није могла живети након што је она болно окрњена и још болније нарушена.
……………………….
Како то саветује Хадријан, и Аница је у смрт отишла „отворених очију“, без страха, „ведро, чак и радосно“. Јер, дубоко, у архетипском делу своје личности она је слутила поновни сусрет са Хасаном, као и Лаза Костић са Ленком Дунђерски, о чему говори у својој антологијској песми Santa Maria della Salute, односно у завршној, четрнаестој строфи, која М. Кашанина „на ништа не сећа као на финале Бетовенове Девет симфоније: исти пароксизам исповести, исти врхунац говорног звука, иста френезија радости и усхићења.“ Тако је и Аница Савић-Ребац напустила овај живот и на антички, архетипски начин окончала свој пут индивидуације, чиме је прекинут „експеримент живота“, с циљем да се сачува целовитост, тачније љубав са Хасаном. Јер, „жудњи за целином и лову за њом – име је љубав“ како каже Платон у својој Гозби, и додаје: на тај начин „од двоје постане једно“ и „на овом и на оном свету“, што „малом броју људи полази за руком“.

Уколико на тај начин схватимо смаоубиство Анице Савић-Ребац, стављајући га у контекст двоструког Ероса, личног и надличног, оно нам више неће бити ни страно ни чудно, већ схватљиво и прихватљиво као дубинско-психолошки логичан чин. Јер, по речима Јунга „нико не може да докаже да управо самоубиставо не би могло бити циљ процеса индивидуације“, што је код Анице несумњиво и било. „Брачно пријатељство“, као и код старих Грка, било је набољи и најдубљи део иземђу ње и Хасана.

Чином самоубистава Аница је тако постала целовита, учинивши у античком смислу још једну, последњу жртву својој архетипски снажној љубави, због које је и отишла са овог света и тиме окончала свој овострани пут индивидуације. Током живота она је одабрала пут „којим се ређе иде“ односно којим иду само изабрани, а њима је несумњиво припадала, не по свом звању, већ по аутентичном знању које је поседовала. Оно је у великој мери превазилазило оквире средине у којој је живела и била несхваћена и недовољно прихваћена; а свакако ни приближно у сразмери према ономе што је својим људским, стручним и уметничким квалитетима заслуживала. (Напомена: Аница је веровала и причала пријатељицама да се, према античкој митологији, живот на неки начин наставља у оностраности, јер смрт није крај, већ почетак нечег „сасвим другог“, мада ће заувек остати тајна што је то друго. А према речима М. Елијадеа, „смрт је често само резултат наше равнодушности спрам бесмртности.“)
2011.
Иван Настовић – САМОУБИСТВО АНИЦЕ САВИЋ-РЕБАЦ У СВЕТЛУ ДУБИНСКЕ
ПСИХОЛОГИЈЕ (одломци) (И. Настовић – Летњи сан Исидоре Секулић и други есеији, Прометеј, Н. Сад, 2011.)