Иво Андрић, РЕЧИ ХРИШЋАНИН И СИРОМАХ ПОСТАЛЕ СУ СИНОНИМ

У тој атмосфери бесконачних војних похода, насиља и освета, издаја и јунаштва, тврде вере и тешког сиромаштва, језовитих оскудица, с једне, и ексцеса који данас изгледају невероватни, с друге стране, настајале су оне приче о чудима са госпином сликом, из које крв цури кад је Турчин прободе, о гробовима мученика на које ноћу пада светлост с неба, или о „шехитима“ који павши у борби против хришћана, носе споствену главу на длану, итд. Ислам је код Турака био „Lebensinhalt u. Lebenszweck“. Код истурчених Бошњака новопримљена вера се такође претварала врло брзо у дубок и искрен фанатизам, тим лакше што се уз нову веру везао земаљски интерес и опстанак. Свој привилегисан положај муслиман је бранио не само оружјем и влашћу него је и с неба свлачио разлоге који су му помагали да га учврсти. 

Коран му је што му срце жуди,
Што не жуди у Коран не пише.
Горски вијенац

Својим верским заносом он је освајао у исто време и своје место на небу и своје место на земљи.

Хришћани опет, пошто му је узето све што се човеку може узети, и остављено само толико колико је нужно да може за другога радити, лишен сваке сенке земаљских добара и права, он је, по нуждии неминовоној логици људског духа, морао да са земље која му није ништа пружала, дигне очи пут неба у ком је могао да види све но што му је требало и што је хтео. 

Речи хришћанин и сиромах постале су синоними. 

„Нема ништа до крста“, гласи једна раширена народна пословица босанска. И не имајући ништа до свога крста, разумљиво је су се крстом бранили и оржавали на животу.

У Овчареву крај Травника сам чуо причу о једној старици која је за једне гладне године, под Турцима, хранила своју унучад хлебом од јаворове коре. Деца су плакала и нису хтела  да једу тај хлеб, али она би им га дробила на комадиће и кашиком гурала у чорбу и показивала: „Овако Турчин у пакô тоне. “ У тој забави деца би се одушевила и појела и онако тврд хлеб.

Кришћанство је за рају постало „Lebensinhalt u. Lebenszweck“.

Тако се десило да су обојица, и завојевач и поробљени, и роб и господар, што се више антагонизам заоштравао, све више грезнули сваки у свом мрачном и изобличеном верском животу. Јер, заиста, једино се с неба могла црпсти снага за онакве борбе и онакав живот. 

У тој присилној симбиози ислама и хришћанства може се код бољег посматрања (ако се добро погледа) спазити како се развијају у исто време два супртна феномена: вере се све више зазиђују и ограђују једна од друге и у исто време подлежу, мање или више, упливу који врше једна на друге. 

Хришћански верски елементи који су били везани са обичајима племенског и фамилирајног живота нису могли тако брзо да ишчезну ни код оних који су прешли на ислам. 

Има интересантна легенда која тумачи постанак бојених (vielfärbigen) свијећа које босански муслимани обичају да праве о Бајраму (Потражи, Hoernes, Mitteilungen I). Према тој легенди, истурчени Бошњаци су од султана тражили нарочиту повластицу, да, у накнаду за шарена ускршња јаја која су некад као хришћани имали, смију о Бајраму правити шарене свијеће. Султан им је то одобрио и босански муслимани те свијеће и данас праве, док ни код једног исламаског наорда нема тога обичаја.

Муслимани су задржали, на пример, слављење неких хришћанских празника који су вероватно у везе са још паганским славенским веровањем. Они и данас славе Ђурђевдан и Илиндан и уверавају да је само „доподне Илија а отподне Алија“. 

Они су задржали обичај шишаног кумства и побратимства. Османилијски путописац Евлија Челебија је овај последњи обичај забележиио као необичну и осталим мусиманима сасвим непознату ствар. („Има тако обичај међу муслиманима  и хришћанимма, када се заволе и побрате, један другог мало нарезавши лазну један другом мало крви и зададу си вјеру да један другог ни смакнути ни издати неће, а ако којим случајем који запане сужањства, да ће један другог избавити.“

СВЕСКЕ Задужбине Иве Андрића, 1/1982, (стр. 252-255 одломак из Фрагментарне варијанте уз Андрићеву тезу (/докторску/) Београд

Advertisements

Иво Андрић, „ВОЛЕЛА МЕ ЈЕ ВЕЛИЧАЈНО МНОГО А ЈА НЕ МАЊЕ ВОЛЕО САМ ЊУ“

КЊИГА¹

„Mi voleva grandissimo bene  e io non meno à lei.“²

Сад видим — наша је судбина да сагоримо. Увек сам тако осећао свет и себе у њему, иако нисам увек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења.
28. март 1968. г.

иво и милица 2
_________________________________________
Не бих могао рећи да нисам и раније, па често, помишљао на смрт и покушавао да бар нешто назрем у њеним тамним вировима. Не. Смрт је била за мене увек помешана са многим видовима живота, уплетена у њих.

На пример, кад год сам се налазио далеко од Тебе и гледао лепоту брзих облака или слушао савршену музику, ја сам — знајући да ништа од тога пролазног а лепог тренутка нећеш моћи видети  ни чути, имао осећај да сам Те већ изгубио и да је смрт то што нас дели. Али то је била само помисао, пролазан облак. Већ за који сад или који дан ми смо опет били заједно, радосни што смо живи и што смо зајдедно.

Али сада.
________________________________________
1914
1941
1968
Кад год сам се…
Нешто ме је ударало, заустављало у ходу, и враћало на полазну тачку. Требало би примити то као поуку и не тражити више те путове, не ићи њима; али, ја их у ствари нисам ни до сада тражио, само са ишао њима, јер су се сами отварали преда мном.
________________________________________
Сад видим: док је живела ту поред мене, требало је да будем не, можда, више срећан, јер то није било могућно, него више свестан своје среће. То је могло и морало да буде. 

милица.jpg_________________________________________
„Et j’ai fidèlmaent aimé ta bell tête
Sous des cheveux châtains, et sous des cheveux gris.“
François Maniard (1582-1646)

„И волео сам верно твоју лепу главу
И под тамном и под седом косом“
(Из чувене Менареве песме „La belle vieille“)
_________________________________________
У ствари, не тугујем ја што је умрла, него што је била смртна, а по свему је заслуживала више и боље од тога.
_________________________________________
Не бих могао рећи да нисам и раније, пре овога, повремено, па и често, помишљао на смрт и покушавао да бар нешто назрем у њеним тамним вировима. Али!…
_________________________________________
Где су сада они којих више нема? Бесмислено питање, али тежина нашег положаја и јесте у томе што га, тако бесмислено какво је, врло често себи постављамо.
_________________________________________
У болници војне Академије, где су ме прегледали неколико дана, легао сам јутрос под великим рентгенски апарат. Лекар који је руковао справом спуштао ми је узглавље и тихо говорио:
— Ниже, молим ниже, још ниже.

У тако неприродном положају, са главом пуном крви, било ми је у том тренутку одједном посве јасно да сам врло ниско.

Сад сам се вратио кући. А ову забелешку не уносим случајно и нехотице у ову књигу; ту јој је место.
________________________________________
Није да нисам и раније помишљао на неминовност смрти, али сам се притом заваравао, непрестано и сваки пут поновно, као дете које учествује у тој игри жмурке, коју ми сматрамо животом. Све тако, док се једног трена нисам нашао пред непојамном чињеницом твога нестанка; исто као да те није никад било, исто као што те неће никад више бити, исто као што ћу и ја једног дана нестати, заједно са свим што осећам, знам, видим и имам, заједно са мојим непреболним жаљењем због твога нестанка. 

иво и милица 1_______________________________________
Сваки онај који је у свом веку гледао смрти у лице и у највећој могућој мери осетио шта смрт значи у животу људском, друг је мој, сапутник и сапатник.
_______________________________________
Већ месецима ништа овде није забележно, а није ни могло да буде, јер сам то време провео у пределима где се ништа не бележи, у свету без знака, трага, без имена, без варке, без обмане и самообмане. Па и ово што блележим сада, овде, не казује ништа.
19. новембар 1973 год.
______________________________________

Напомене: 1. Ове Андрићеве забелешке из рукописне заоставштине (Архив САНУ, ИА 420), под заједничким именом Књига, овде објављујемо као својеврсну допуну његовим писмима Милици Бабић; почео је да их води непосредно по Миличиној смрти (Милица Бабић је рођена 2. септембра 1909. у Босанском Шамцу, а умрла у Херцег Новом 24. марта 1968.)
2. „Волела ме је величајно много а ја не мање волео сам њу“ (из писма Микенанђела Буонаротија Биторији Колона).

Извор: СВЕСКЕ Задужбине Иве Андрића 6/1989, година VIII, свеска 6, Београд, октобар 1989. (стр. 85-87)

Иво Андрић, ГЛАВНО ЈЕ ДЕЛО

Нема сумње да су за формирање једног писца и постанак његовог дела важни и често одлучујући фактори: средина из које је писац никао и ток његовог личног живота. Али питање повезаности и зависности између тих фактора и пишчевог дела тако је сложена и суптилна ствар да јој, при испитивању дела, треба приступити са много обзира и пажње. — Просто гомилање биографског материјала не може само по себи ниишта објаснити, а може да створи забуну и доведе до погрешних закључака. Стварни доживљаји стоје увек иза дела које је уметник написао, али они су, као што рекох, у нарочитом односу према делу и тај однос је у сваком поједином случају друкчији и тражи други поступак при изучавању дела. Гете је, на пример, рекао једном да је све што стоји у његовом делу доживљено, али ништа није казано онако како је доживљено. Нема правог писца који није повезан са друштвом и људима, али број његвих личних доживљаја није увек у истој мери важан и пресудан за процену његовог дела (…) Писац-уметник доживљава мање-више исто што и ми сви остали; питање је само како он то доживљава, и, нарочито, какав уметнички облик, какво тумачење од опште важности он свом доживљају даје; кратко речено: какво уметничко дело ниче из тог доживљаја. По том делу, и само по том, он је оно што је, тј. писац и уметник, и по томе се само разликује од нас осталих људи који живимо истим или сличним животом. Главно је дело. И томе делу треба посветити највише пажње.

(Из интервјуа Ива Андрића листу Средњошколац, 27.10.1951.)

Цитирано према Жанета Ђукић Перишић, ЖИВОТ И ПРИЧА стваралачка биографија Иве Андрића, (стр. 21-22), Академска књига, Нови Сад, 2012.

Иво Андрић, У ДЈЕТИЊСТВУ МОМЕ ИЗАБРАО СИ МЕ И ОЗНАЧИО ДА ИДЕМ ТВОЈИМ ПУТЕМ

У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. –– Нису ми биле пуне четири године кад сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело којe је њему дотежало.

И ништа ми друго ниси на пут дао.

Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих.

Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају y свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио пут мој.

Па како сам могао бити срећан?

И још сам био луд и самосвој, отимао сам се путу и позвању, тргао сам у страну и био сам као зло дијете које не спава код куће него бјега, нечисто, са влатима сијена на одијелу а поглед има мутан и несталан као ничије псето.

Кад Те нисам видио над собом, мислио сам да Те нема. И ништа није остало што нисам учинио да Ти се отмем, јер је мало ко љубио гријех и грешну радост као ја. Пролазио сам свијетом и ударао лијево и десно на врата туђих судбина, али сва су редом, као по неком мучком договору, била за мене затворена. Насртао сам узалуд на врата човјекова, и послије сам дуго сједио крвавих руку, на камену.

Јер касно сам увидио да се не отварају силом. Нисам могао схватити зашто је за мене сваки жив човјек тајна влажних трептавих очију и зашто се пред мојим корацима свака врата затварају, као на тајни знак.

А то си Tи хтио да ме одбијеш од свијета као што се дјеца од године одбијају од сисе: да им огркне и да им се огади. То си Ти, о страшни, постављао своју невидљиву руку између мене и свијета, да ме онда инокосна и остављена окружиш својом љубави која боли и посвећује.

Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 85-86.  

 

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Иво Андрић, АМЕРИЧКИ ФИЛМОВИ

Амерички цртани филмови су тврди, без духа и праве лепоте. У свакоме од њих мора нешто да се преврне и разбије, не једном, већ стотину пута. У њима нема ничег поучног за децу. Уметнички, много су бољи пољски, чешки и руски филмови. Само њих, на жалост, ређе приказују на малом екрану. Оно што је мој пријатељ Монтерлан казао за амерички филм може мирне душе да се односи и на цртани филм који нас све више запљускује преко екрана: „Амерички филм!… Хоћете ли да повратим вечеру! Техничко савршенство у служби кретенизма, зар постоји већи грех против људског духа?“

1973.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ (стр. 278), СКЗ, Београд, 1977

 

Иво Андрић, СТИДЕТИ СЕ — ТО ЈЕ СВЕТА СТВАР

За писца је веома важно да зна шта је срам. Стидети се — то је света ствар. По томе можемо мерити карактер човека и његову склоност да се преиспита и провери пред собом и другима. Писати то значи — стављати себе на пробу. Стотине читалаца узеће нашу књигу и ставити је поред свеће. Зар нам може бити свеједно с каквим ће они мислима отићи да легну? Тако писци на неосетан начин улазе у туђе домове и забадају нос у живот непознатог света. И писци су, према томе, нека врста телевизије која се завлачи у свачију или готово кућу. Опасно је, и одговорно у исти мах, бити стално пред радозналим очима и слушати критику. Немојте из тога извлачити закључак како ја пишем са смишљеном намером да бих се допао. Не. Дубљи су разлози због којих човек мора да се бави уметношћу.

За нас писце је пресуднија реченица од речи. Не верује да је богзна како препоручљиво хватати се по сву ноћ за главу и тражити ону такозвану „јаку“ реч која је кадра да понесе цео терет реченице. Не верујем да постоје такве речи. Боље је у том случају задовољити се неком другом речју, јер терет је на реченици, а не само на једној речи. То је отприлике као и у спорту: цео тим мора да игра, а не само појединац…
….
Моја је врлина у томе што сам целог живота знао да се дивим другима — никад себи, и да ценим лепоту већ створених и потврђених дела која су грејала душу многим људима пре мене; што сам прошлост прихватио за савезника, страхујући дан и ноћ над оним што сам написао и бојећи се да моја реч никад неће добити патину прошлости и прибавити је за се. У почетку, још у доба мојих првих књижевних покушаја, кад год бих у себи осетио помаљање узвишености знао сам да су ме ухватили у кривњи  црвенео сам од стида, као ханумица. Тако су почињали моји обрачуни са собом. Ласно је хвалити се, најтеже бити свој судија! (1973)

Ја дубоко верујем да због скромних људи сунце греје. Али, бојим се да ово кажем: како год окренете, испада да је данас тешко бити скроман. Људи који нешто вреде желе да буду обични, једноставни и помало стидљиви. Међутим, све је више оних који се моле за се, који не мисле на ноћна бдења, на мукотрпан рад, на прегарање, већ гледају како ће се што јефтиније прогурати у први ред с пуно голе фразе, с намештеном демагогијом и с танким суварком уместо кичме. Ја се сећам једног сиромашка из Вишеграда, чини ми се да се звао Тахир… Кад је добио неки обичан посао на улици казао је: „Нека ми драги Алах помогне да се не похасим.“(1974)

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ (стр. 272-273, 304), СКЗ, Београд, 1977

Милош И. Бандић, „Јелена, жена које нема“ или музичко кретање духовне унутарњости

Cтвоpeнa готово ни од чега материјално одређеног – од маште, успомена, привиђења, жеља, чисте нестварности – та проза садржи све: шапат душевности, музику живота, јер је, и сама, једна елегија, једна носталгична, непрекидна медодија, преображена у говор, у једва чујно, музичко, кретање духовне унутарњости, у исповест једне душе која се поверава себи, а и другима, о својим најдубљим надама и жалостима, у таквој болно-ослобаћајућој, утишаној медодијско–језичкој интонацији која је један доминантни andante или adagio, сазвучавајући се, подсећајући на неке чувене клавирске и виолинске концерте Едварда Григa, Јоханеса Брамса, Сергеја Рахмањинова или на поједине делове из симфонија Густава Малера. Та проза доноси, такоће, хлеб снова, опорост, и упорност, трајања и постојања, исконску људску чежњу за кретањем и путовањем, за нечим безмерно добрим, које ко зна да ли се икад остварује, и o чему се, ваљда, једино може слутити, сневати, сањарити, а што је, понекад, готово сасвим довољно да се од тога духовно богатије, и богато живи.

Милош И. Бандић, „Иво Андрић – неки моменти духовног развоја и стваралаштва“, Зборник радова о Иви Андрићу, САНУ, 1979. стр. 382.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић: Santa Maria della Salute

Иво Андрић, ЊЕГОШЕВА ЧОВЕЧНОСТ

Велика драма која је почела са појавом првог османслијског коњаника на границама наших земаља нашла је у Петру Петровићу Његошу свога песника. Он је један од њених протагониста и њен највећи поет у исто време. У Горском вијенцу ухваћен је и овековечен само један одређени, строго и уско условљени призор те драме, која је варирала кроз векове у хиљадама таквих призора, и много већих и мањих, и светлијих и мрачнијих од њега. Али, као што су у једном комадићу минерала садржане све ососбине те врсте, тако је и у том локалном, временски и просторно ограниченом призору садржани основни смисао и изражене многе битне карактеристике те драме.

Та драма која заузима претежни део наше епске народне поезије, а није нашла још ни своју потпуну и потпуно правилну оцену у историјској науци, ни своје отелотворење у уметности, дошла је у Горском вијенцу до свог највишег песничког израза. У њему је заиста пропојала песма од ужаса.

У свом делу, насталом под специфичним социјалним и политичким приликама, Његош је дао високо поетску и строго реалистичку слику нељудског начина живота на који је тај нарочити стицај историјских околности осудио наш народ. Оно садржи цео низ таквих описа, датих често са зачудном објективношћу и јасним осећањем стварности, у којима је приказана слика тога крвавог клупка у које су се сплела два противника који
Један другом не чине амана,
Но се бију и сијеку главе;
Мушкој глави они не различу,
Да је нађу и у колијевци,
Но је сјеку једни другијема;
Женско робе и у ропство воде,
Ватром пале што сегнути могу,
Један другом грабе аиване,
Њиве штете а сијеку воћке;
Сваке јаде на свијету раде
Што се нигђе још радило није.

Таква је та борба у приказу Мехмедпаше из Шћепана Малог. А у исто време, Његош је до највишег ступња развио најсветлију визију човечности, „људскости“, као чудесну, али логичну антитезу томе наметнутоме начину живота. Тако је ова поема ужаса у исто време и поема његове противности, а Његош песник човечности.

У Горском вијенцу, кроз крв и лелек и дим, он отвара где год може ма и најмањи видик пут чистог неба, здравог смеха и човечног живота, који се тако тешко стиче и брани; као небо над балканском сутјескама и ведрине у дну дивљих и тескобних предела, јављају се акценти човечности.

Таква је мала али карактеристична сцена са јаребицама које су црногорски ратници живе похватали. Али чим већина сазна о чему је реч, „сви из грла повичу“:
Пуштите их аманет ви Божиј’!
Јере их је невоља нагнала,
А не бисте ниједну хватали;
Утекле су к вама да утеку,
А нијесу да их покољете.

Човек увек застане пред тим малим идиличним призором, чудно уметнутим усред ратничке атмосфере, мрачних брига и крвавих заклетава, као пред оазом неочекиване благости. И осети се како изнад оквира ове по себи наивне сцене иде акценат Његошеве пригушене али моћне човечности која, у противности са свим што је окружује, жели заштиту слабом и заклон ономе који бежи од јачега, престанак клања и спасење свему што живи.

Та Његошева човечност не крије се само у тим као узгред утканим малим епизодама. Она се јавља и у великим, блиставим, свечано декларативним, али психолошки оправданим и историјски верним местима, као што је горда реплика Вука Мићуновића Осману, везировом риџалу, која кулминира у речима
Ја не пржим земље и народе.

Место које тек у искуствима минулог рата против фашизма и светлости данашњих претња нових „мучитеља“ нови „пржењима“ добива за нас своју пуну јасноћу. Његошев ратник, прототип народног борца, исто је толико горд на своју човечност колико и на своје јунаштво.

Али одмах после те изјаве, да не пржи земље и народе, Вук Мићуновић додаје у истом даху
Ама многи грдни мучитељи
На нос су се преда мном побили.

То је друго лице медаље. Таква је његошевска човечност. Драматична до грча, понесена, али стварна и искрена, она није малокрвна ни сентиментална, она се бори, она се брани,
Не пушта се да је зло побједи.

И стога се може оправдано рећи да је свака прослава Његошевог поетског дела уједно и слављење човечности и људске борбе за човечност.

Иво Андрић, Уметник и његово дело (Његошева човечност, стр. 51-53), Удружени издавачи, Београд, 1977

Иво Андрић, О ДОСТОЈЕВСКОМ

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака, њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела нова европска књижевност. Ја сам — као и сви писци моје генерације — читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књжевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму и то да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смешато у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам, под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа; она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити — као што се зна — никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови у које би требало веровати, руше и поновно стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми, појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздовљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

Што се тиче другог дела вашег питања — коју бих књигу Достојевског могао издвојити — не могу вам дати поуздан одговор, јер су све књиге Достојевског подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самом себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома. У младости сам дрхтао над Дусима Достојевског…

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 152-154) СКЗ, Београд, 1977

Иво Андрић, СВЕ ПРИЈАТЕЉЕ МОЖЕТЕ ИЗГУБИТИ, АЛИ ЊЕГОША И ВУКА — НИКАКО

(…) Али, у прилог праве чистоте свога језика рекао бих и једну јерес: готово је опасно научити макар и један страни језик, јер и тај један нагриза наш матерњи, продире у њ и штети му. Међутим, у ери данашњих смерова и развоја модерног света, писцу је потребно да учи стране језике, али у књижевности треба употребити страну реч само онда када се без ње не може, а то би требало да бива ретко.

Ја не могу да разумем неке књижевне, ликовне и музичке критичаре; они као да за време писања држе пред собом речнике страних речи, као да им је и прва и последња намера: употребити што више страних израза! Ваљда мисле да ће тако испасти ученији; и често им то успева, јер у противном не би у толикој мери запостављалли свој језик. Управо због тога се догађа да их наш неуки свет држи на већој цени ако су застрти са више страних речи. А то је само манир и ништа више. Мени такви људи личе на сеоске удаваче којима родитељи, ради глупог престижа, ваде здраве зубе да би ставили позлату.

Видите, некад је немачки језик био силно угрожен претераном употребном француских речи у говору и писању. Али су Немци упорно и смело очистили свој језик од француских позајмица. И не само то: Немци су Французима почели враћати мило за дргао, па се сад Французи одупиру речима које им долазе од северних суседа. По томе како се бори за чистоту свога језика може се мерити  култура једног народа. И код нас се ради на томе, али доста споро. Ето посла где писци могу више да ураде и од школе. Најпосле, треба волети свој језик, јер другога немамо.

Ја сам језик учио код Вука, Његоша и из народних песама. Све пријатеље можете изгубити, али Вука и Његоша никако. Писац не сме бити пасиван према језику; ту онда нема писца. Мени сметају надуване и звучне пароле о томе како је тобож неки писац открио нов језик. Новог језика нема — то је заблуда. Постоје само речи које смо открили и оне друге које заувек остају далеко од нашег срца као лепе и недостижне жене. Ни Вуков језик није био нов — ни његов! Он га је бележио у народу, тражећи да се на њему пише и говори. То није ни Кочићев језик којим се гооври у Босанској крајини, ни мој. Вештина је пшчева да употреби праву реч на правом месту,а то је у писању најмучније постићи.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 148-150) СКЗ, Београд, 1977