Иво Андрић, ЊЕГОШЕВА ЧОВЕЧНОСТ

Велика драма која је почела са појавом првог османслијског коњаника на границама наших земаља нашла је у Петру Петровићу Његошу свога песника. Он је један од њених протагониста и њен највећи поет у исто време. У Горском вијенцу ухваћен је и овековечен само један одређени, строго и уско условљени призор те драме, која је варирала кроз векове у хиљадама таквих призора, и много већих и мањих, и светлијих и мрачнијих од њега. Али, као што су у једном комадићу минерала садржане све ососбине те врсте, тако је и у том локалном, временски и просторно ограниченом призору садржани основни смисао и изражене многе битне карактеристике те драме.

Та драма која заузима претежни део наше епске народне поезије, а није нашла још ни своју потпуну и потпуно правилну оцену у историјској науци, ни своје отелотворење у уметности, дошла је у Горском вијенцу до свог највишег песничког израза. У њему је заиста пропојала песма од ужаса.

У свом делу, насталом под специфичним социјалним и политичким приликама, Његош је дао високо поетску и строго реалистичку слику нељудског начина живота на који је тај нарочити стицај историјских околности осудио наш народ. Оно садржи цео низ таквих описа, датих често са зачудном објективношћу и јасним осећањем стварности, у којима је приказана слика тога крвавог клупка у које су се сплела два противника који
Један другом не чине амана,
Но се бију и сијеку главе;
Мушкој глави они не различу,
Да је нађу и у колијевци,
Но је сјеку једни другијема;
Женско робе и у ропство воде,
Ватром пале што сегнути могу,
Један другом грабе аиване,
Њиве штете а сијеку воћке;
Сваке јаде на свијету раде
Што се нигђе још радило није.

Таква је та борба у приказу Мехмедпаше из Шћепана Малог. А у исто време, Његош је до највишег ступња развио најсветлију визију човечности, „људскости“, као чудесну, али логичну антитезу томе наметнутоме начину живота. Тако је ова поема ужаса у исто време и поема његове противности, а Његош песник човечности.

У Горском вијенцу, кроз крв и лелек и дим, он отвара где год може ма и најмањи видик пут чистог неба, здравог смеха и човечног живота, који се тако тешко стиче и брани; као небо над балканском сутјескама и ведрине у дну дивљих и тескобних предела, јављају се акценти човечности.

Таква је мала али карактеристична сцена са јаребицама које су црногорски ратници живе похватали. Али чим већина сазна о чему је реч, „сви из грла повичу“:
Пуштите их аманет ви Божиј’!
Јере их је невоља нагнала,
А не бисте ниједну хватали;
Утекле су к вама да утеку,
А нијесу да их покољете.

Човек увек застане пред тим малим идиличним призором, чудно уметнутим усред ратничке атмосфере, мрачних брига и крвавих заклетава, као пред оазом неочекиване благости. И осети се како изнад оквира ове по себи наивне сцене иде акценат Његошеве пригушене али моћне човечности која, у противности са свим што је окружује, жели заштиту слабом и заклон ономе који бежи од јачега, престанак клања и спасење свему што живи.

Та Његошева човечност не крије се само у тим као узгред утканим малим епизодама. Она се јавља и у великим, блиставим, свечано декларативним, али психолошки оправданим и историјски верним местима, као што је горда реплика Вука Мићуновића Осману, везировом риџалу, која кулминира у речима
Ја не пржим земље и народе.

Место које тек у искуствима минулог рата против фашизма и светлости данашњих претња нових „мучитеља“ нови „пржењима“ добива за нас своју пуну јасноћу. Његошев ратник, прототип народног борца, исто је толико горд на своју човечност колико и на своје јунаштво.

Али одмах после те изјаве, да не пржи земље и народе, Вук Мићуновић додаје у истом даху
Ама многи грдни мучитељи
На нос су се преда мном побили.

То је друго лице медаље. Таква је његошевска човечност. Драматична до грча, понесена, али стварна и искрена, она није малокрвна ни сентиментална, она се бори, она се брани,
Не пушта се да је зло побједи.

И стога се може оправдано рећи да је свака прослава Његошевог поетског дела уједно и слављење човечности и људске борбе за човечност.

Иво Андрић, Уметник и његово дело (Његошева човечност, стр. 51-53), Удружени издавачи, Београд, 1977

Advertisements

Иво Андрић, О ДОСТОЈЕВСКОМ

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака, њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела нова европска књижевност. Ја сам — као и сви писци моје генерације — читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књжевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму и то да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смешато у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам, под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа; она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити — као што се зна — никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови у које би требало веровати, руше и поновно стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми, појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздовљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

Што се тиче другог дела вашег питања — коју бих књигу Достојевског могао издвојити — не могу вам дати поуздан одговор, јер су све књиге Достојевског подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самом себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома. У младости сам дрхтао над Дусима Достојевског…

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 152-154) СКЗ, Београд, 1977

Иво Андрић, СВЕ ПРИЈАТЕЉЕ МОЖЕТЕ ИЗГУБИТИ, АЛИ ЊЕГОША И ВУКА — НИКАКО

(…) Али, у прилог праве чистоте свога језика рекао бих и једну јерес: готово је опасно научити макар и један страни језик, јер и тај један нагриза наш матерњи, продире у њ и штети му. Међутим, у ери данашњих смерова и развоја модерног света, писцу је потребно да учи стране језике, али у књижевности треба употребити страну реч само онда када се без ње не може, а то би требало да бива ретко.

Ја не могу да разумем неке књижевне, ликовне и музичке критичаре; они као да за време писања држе пред собом речнике страних речи, као да им је и прва и последња намера: употребити што више страних израза! Ваљда мисле да ће тако испасти ученији; и често им то успева, јер у противном не би у толикој мери запостављалли свој језик. Управо због тога се догађа да их наш неуки свет држи на већој цени ако су застрти са више страних речи. А то је само манир и ништа више. Мени такви људи личе на сеоске удаваче којима родитељи, ради глупог престижа, ваде здраве зубе да би ставили позлату.

Видите, некад је немачки језик био силно угрожен претераном употребном француских речи у говору и писању. Али су Немци упорно и смело очистили свој језик од француских позајмица. И не само то: Немци су Французима почели враћати мило за дргао, па се сад Французи одупиру речима које им долазе од северних суседа. По томе како се бори за чистоту свога језика може се мерити  култура једног народа. И код нас се ради на томе, али доста споро. Ето посла где писци могу више да ураде и од школе. Најпосле, треба волети свој језик, јер другога немамо.

Ја сам језик учио код Вука, Његоша и из народних песама. Све пријатеље можете изгубити, али Вука и Његоша никако. Писац не сме бити пасиван према језику; ту онда нема писца. Мени сметају надуване и звучне пароле о томе како је тобож неки писац открио нов језик. Новог језика нема — то је заблуда. Постоје само речи које смо открили и оне друге које заувек остају далеко од нашег срца као лепе и недостижне жене. Ни Вуков језик није био нов — ни његов! Он га је бележио у народу, тражећи да се на њему пише и говори. То није ни Кочићев језик којим се гооври у Босанској крајини, ни мој. Вештина је пшчева да употреби праву реч на правом месту,а то је у писању најмучније постићи.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 148-150) СКЗ, Београд, 1977

Иво Андрић, ПРОШЛОСТ, САДАШЊОСТ, БУДУЋНОСТ

Мени су… многи пребацивали да нисам баш у најбољем савезу са садашњошћу и да се зато враћам у прошлост. Ја мислим да то није тачно.¹ Питање је како ко схвата прошлост. За мене су будућност, садашњост и прошлост делови једног бескрајног времена у коме оно што ми зовемо прошлошћу постаје зачас садашњост или будућност — и обратно! Не заборавите Јонсона²  са којим се ја не слажем, али ни Аурелија Аугустина који је давно казао: „Што ми је сада јасно и очевидно, то је да не постоје ни будућност ни прошлост, и да се не може с право рећи: три су времена — прошло, садашње и будуће, него и би се можда могло рећи: три су времена — садашње у прошлости, садашње у садашњости, садашње у будућности“³ Па и човек у свакодневном животу више је опседнут оним што је било него оним што треба да дође, а што је обавијено велом неизвесности.

1.“Добро је и природно сећати се прошлости и мислити на будућност, али живет ма и делимично у будућности или прошлости — нездраво је, чак и опасно. То значи кочити и поткрадати свој садашњи живот, не спасавајући ништа од прошлости и не чинећи ништа за будућност. Главним делом свога бића, најбољим снагама срца и разума, човек треба да је увек и цео у садашњем тренутку, који је једини прави и једини могући живот који живимо. Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

2.  „Будућност није живот, она није ништа, она је нешто тек пошто посатане прошлост“ Ејвинд Јонсон, Снови о ружама и огњу, „Просвета“, Београд, 1965

3.„…онда се сетим да су и та прошлост и та будућност сачињене од неке и нечије садашњости...“ Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, СКЗ, Београд, 1977

Иво Андрић, НАД ЊЕГОШЕВОМ ПРЕПИСКОМ: „ЈА ЗЛУ СВКОЈЕМ ГЛЕДАМ ПРАВО ОЧИ“

(…) Пажљивим читањем може се у преписци (Његошевој) последњих година, личној као и званичној, јер оне остају и даље повезане, приметити нека резигнирана одлучност. То је снажна и мушка резигнација човека који је без илузија, али решен да врши своју дужност докраја, човека који прима свет такав какв је, јер не може друкчије, али и који се не плаши да у том свету види све ствари онакве какве јесу, и да их назове правим именом.

(…) Већ на прагу смрти, прекаљен и ведар, он (Његош) ће написати Книћанину у Београд ово: „Самообмана је убитачна и за људе и за народе. Кому подноси, нека јој се подаје, али ја, прославивши тридесет више осам Божића и пребацивши преко главе мнозину ада, не могу се ни не хоћу обмањивати. Ја злу свакојем гледам право очи.“

Иво Андрић, УМЕТНИК И ЊЕГОВО ДЕЛО (Над Његошевом преписком, стр. 83-84), Удружени издавачи, Београд, 1977

Иво Андрић, ОЧИМА СЕ ДУХ НЕ МОЖЕ НАСИТИТИ

Очима се дух не може наситити. Никад потпуно. Лепота, лепота облика којој не знамо порекла и не можемо да сагледамо све везе са животом оставља нас очаране, али незадовољене као оно легендарно пиће које изазива све већу жеђ што се више пије.

Тај мучни осећај непотпуно утољене жеђи прати често човека на путу по крајевима који су му својом историјом и својим начином живота тако далеки да представљају за њега не другу земљу него други свет. Ту се човек стално пита: на чему почива ово што задивљен гледам, који је смисао ових навика и обичаја и древних тежњи што се стално наслућују из погледа и покрета живих људи, као из сваког комадића тесаног камена, лакираног дрвета, исписане свиле или хартије? Одговора, јасног одговора, понајчешће нема. Одлазимо дирнути, понесени, али обогаћени само слутњама и наслућивањима.

Али бива и то да пред нама искрсне одједном јасан одговор на неко од тих питања; и то благодарећи не толико нашем знању колико случају или, још чешће, помоћи и савршеној предузимљивости наших кинеских домаћина. Тада се дешава да одједном продремо у људски смисао онога што је као немушта лепота дотле пленило наш вид.

То је увек драгоцен тренутак великог духовног задовољства које је као нека награда за све оне „посне“ и „жедне“ часове нашег несналажења и лутања. То је оно што у ствари и тражимо на нашим путовањима. Јер мени је одавно јасно да човек због таквих тренутака и путује по туђим земљама, и да, ломећи се светом, обијајући прагове музеја и загледајући лица људи и фасаде кућа, тражи у ствари само једно: оно што је, у бескрајној разноликости и привидној супротности облика заједничко свим људима свих времена и свих географских ширина.

То су тренуци пуног разумевања, кад нас нова и непозната средина одједном изненади нечим познатим, и омогући нам да осетимо присну блискост и велику заједницу људског постојања на земљи. Такви тренуци, који остављају у нама дубок траг и одјек који траје, наилазили су на путу по Кини увек неочекивано и на посве раличитим местима. Некад пред једним стихом, исписаним над постељом неке давно мртве дворјанке, а некад пред ддечијим осмејком у неком облданишту…

Тада сам увек одлазио замишљен а задовољан што сам још једном могао да, као човек, схватим људе и оно што је у њима људско.
….
Дуго сам се задржао у собици у којој је стајала Лу Синова библиотека… прегледао сам са пијететом и љубопитством те књиге, бар оне на страними језицима, руском и немачком, јер су ми кинеске, на жалост, биле неприступачне. … Ту је поред неколико познатих источноевропских и балканских песника и приповедача био и — Лаза К. Лазаревећ са избором приповедака под насловом Serbische Erzählungen у преводу Јозефа Бекмана.

Мој сапутник и ја само се загледасмо, без речи. Неко наш  био је овде пре нас.

Ја сам и раније осећао да ту нисам потупно странац. Сад је стајао преда мном и очигледан доказ. Тесна и сумрачна приземна соба стаде дасе шири; око мене је постајало светло и пространо. То и није више једна соба једне куће, у једном одређеном граду. То је свет духа, свет без граница у коме људска мисао, поред свих сметња и сваковрсних запрека, слободно пролеће као чун на разбоју, и тка све чвршће везе између далеких земаља и народа. Ту свак има свој део и , по томе свом ма и најскромнијем делу, право на целину.

Иво Андрић, СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ (Сусрет у Кини, стр. 179-180, 182-183) Удружени издавачи, Београд, 1977

 

Иво Андрић, КО УСПЕ ДА ПРОНИКНЕ ТИШИНУ…

Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи. Она није више за њега ни хладна ни нема, ни пуста ни страшна, него му служи и налази му се у свакој невољи, као оном јунаку из народне песме вила, коју он ухвати за косе и посестрими и обавеже заувек. Ко успе да загреје и оживи самоћу, тај је освојио свет.

Једна секунда мира, кад се све што се у мени укрштава, сукобљава и ломи зауставило и стишало у светли тренутак равнотеже. Изнутра ме обасја, на махове, срећна свест о непостојању. Обасја, и умине.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

Иво Андрић, НЕБО ТРЕПЕРИ ОД ЈЕДНЕ ФРУЛЕ…

Кад почну летње ноћи са хладовином која долази из далека и доноси дах и значење непознатих крајева, одједном се прошири свет и укаже се не као оно што јесте — јад и немир — него као свирка и игра од којих се губи дах и свест.

После толиких несаница од бола, од гнушања, од мучења савести, од страха од самога себе, ево једна несаница од радости, сувише велике и дуге радости, са немирним срцем као безобзирним суседом.

Васиона је од фине уздрхтале материје. Небо трепери од једне фруле и земља тутњи од кола играча. Борим се да ме потпуно не преовлада и испуни звук, да не изгубим свест и да ме не понесе шумни океан као море преморена пливача. Добро је што свирка фруле има кратке прекиде и што у игри има тренутака застоја у којима играчи стану, замишљени не толико о покрету који ће учинити колико о ономе који су пре тога учинили. У тим прекидима и застојима хвата се дах и тврдо место под ногом, да човек не пресвисне и не потоне, него да живи, па ма и као плен заноса и несанице, и да слуша писак фруле и топот ногу, и да бди мучен радошћу.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Свјетлост, Сарајево, 1986.

Иво Андрић, ГЛАС КОЈИ МЕ ЧИСТИ…

Испод страшног живота који водим, јави се звук, дубоко, једва чујно, као ромон воде која се наслућује. Застанем само за тренутак, познам га, и кренем даље, утешен сазнањем да нисам без наде залутао и да још има повратка и излаза, док испод мојих тврдих и кривих путева тече вода божјег спаса и док могу да јој чујем глас који ме чисти, спашава и односи све око мене, као моћна а невидљива поплава.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Свјетлост, Сарајево, 1986.

Иво Андрић, СЈАЈ ИЗ НЕПОЗНАТОГ ИЗВОРА

Око једанаест сати у ноћи, већ пред спавање, плануше у мени неке радосне светлости, редом, једна по једна, као што се пале светиљке у неким алејама. И сад горе све и расипају сјај.

Ништа се није променило. При крају смо живота, не веселом крају, и знамо то и видимо. Али, преко свега и изнад свега шири се та неочекивана радост — сјај из непознатог извора — као снага која постоји по себи, без везе са свим што је било, што јесте и што још може бити.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1976