Иво Андрић, У ДЈЕТИЊСТВУ МОМЕ ИЗАБРАО СИ МЕ И ОЗНАЧИО ДА ИДЕМ ТВОЈИМ ПУТЕМ

У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. –– Нису ми биле пуне четири године кад сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело којe је њему дотежало.

И ништа ми друго ниси на пут дао.

Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих.

Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају y свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио пут мој.

Па како сам могао бити срећан?

И још сам био луд и самосвој, отимао сам се путу и позвању, тргао сам у страну и био сам као зло дијете које не спава код куће него бјега, нечисто, са влатима сијена на одијелу а поглед има мутан и несталан као ничије псето.

Кад Те нисам видио над собом, мислио сам да Те нема. И ништа није остало што нисам учинио да Ти се отмем, јер је мало ко љубио гријех и грешну радост као ја. Пролазио сам свијетом и ударао лијево и десно на врата туђих судбина, али сва су редом, као по неком мучком договору, била за мене затворена. Насртао сам узалуд на врата човјекова, и послије сам дуго сједио крвавих руку, на камену.

Јер касно сам увидио да се не отварају силом. Нисам могао схватити зашто је за мене сваки жив човјек тајна влажних трептавих очију и зашто се пред мојим корацима свака врата затварају, као на тајни знак.

А то си Tи хтио да ме одбијеш од свијета као што се дјеца од године одбијају од сисе: да им огркне и да им се огади. То си Ти, о страшни, постављао своју невидљиву руку између мене и свијета, да ме онда инокосна и остављена окружиш својом љубави која боли и посвећује.

Иво Андрић, Ex ponto, немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 85-86.  

 

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Advertisements

Иво Андрић, АМЕРИЧКИ ФИЛМОВИ

Амерички цртани филмови су тврди, без духа и праве лепоте. У свакоме од њих мора нешто да се преврне и разбије, не једном, већ стотину пута. У њима нема ничег поучног за децу. Уметнички, много су бољи пољски, чешки и руски филмови. Само њих, на жалост, ређе приказују на малом екрану. Оно што је мој пријатељ Монтерлан казао за амерички филм може мирне душе да се односи и на цртани филм који нас све више запљускује преко екрана: „Амерички филм!… Хоћете ли да повратим вечеру! Техничко савршенство у служби кретенизма, зар постоји већи грех против људског духа?“

1973.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ (стр. 278), СКЗ, Београд, 1977

 

Иво Андрић, СТИДЕТИ СЕ — ТО ЈЕ СВЕТА СТВАР

За писца је веома важно да зна шта је срам. Стидети се — то је света ствар. По томе можемо мерити карактер човека и његову склоност да се преиспита и провери пред собом и другима. Писати то значи — стављати себе на пробу. Стотине читалаца узеће нашу књигу и ставити је поред свеће. Зар нам може бити свеједно с каквим ће они мислима отићи да легну? Тако писци на неосетан начин улазе у туђе домове и забадају нос у живот непознатог света. И писци су, према томе, нека врста телевизије која се завлачи у свачију или готово кућу. Опасно је, и одговорно у исти мах, бити стално пред радозналим очима и слушати критику. Немојте из тога извлачити закључак како ја пишем са смишљеном намером да бих се допао. Не. Дубљи су разлози због којих човек мора да се бави уметношћу.

За нас писце је пресуднија реченица од речи. Не верује да је богзна како препоручљиво хватати се по сву ноћ за главу и тражити ону такозвану „јаку“ реч која је кадра да понесе цео терет реченице. Не верујем да постоје такве речи. Боље је у том случају задовољити се неком другом речју, јер терет је на реченици, а не само на једној речи. То је отприлике као и у спорту: цео тим мора да игра, а не само појединац…
….
Моја је врлина у томе што сам целог живота знао да се дивим другима — никад себи, и да ценим лепоту већ створених и потврђених дела која су грејала душу многим људима пре мене; што сам прошлост прихватио за савезника, страхујући дан и ноћ над оним што сам написао и бојећи се да моја реч никад неће добити патину прошлости и прибавити је за се. У почетку, још у доба мојих првих књижевних покушаја, кад год бих у себи осетио помаљање узвишености знао сам да су ме ухватили у кривњи  црвенео сам од стида, као ханумица. Тако су почињали моји обрачуни са собом. Ласно је хвалити се, најтеже бити свој судија! (1973)

Ја дубоко верујем да због скромних људи сунце греје. Али, бојим се да ово кажем: како год окренете, испада да је данас тешко бити скроман. Људи који нешто вреде желе да буду обични, једноставни и помало стидљиви. Међутим, све је више оних који се моле за се, који не мисле на ноћна бдења, на мукотрпан рад, на прегарање, већ гледају како ће се што јефтиније прогурати у први ред с пуно голе фразе, с намештеном демагогијом и с танким суварком уместо кичме. Ја се сећам једног сиромашка из Вишеграда, чини ми се да се звао Тахир… Кад је добио неки обичан посао на улици казао је: „Нека ми драги Алах помогне да се не похасим.“(1974)

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ (стр. 272-273, 304), СКЗ, Београд, 1977

Милош И. Бандић, „Јелена, жена које нема“ или музичко кретање духовне унутарњости

Cтвоpeнa готово ни од чега материјално одређеног – од маште, успомена, привиђења, жеља, чисте нестварности – та проза садржи све: шапат душевности, музику живота, јер је, и сама, једна елегија, једна носталгична, непрекидна медодија, преображена у говор, у једва чујно, музичко, кретање духовне унутарњости, у исповест једне душе која се поверава себи, а и другима, о својим најдубљим надама и жалостима, у таквој болно-ослобаћајућој, утишаној медодијско–језичкој интонацији која је један доминантни andante или adagio, сазвучавајући се, подсећајући на неке чувене клавирске и виолинске концерте Едварда Григa, Јоханеса Брамса, Сергеја Рахмањинова или на поједине делове из симфонија Густава Малера. Та проза доноси, такоће, хлеб снова, опорост, и упорност, трајања и постојања, исконску људску чежњу за кретањем и путовањем, за нечим безмерно добрим, које ко зна да ли се икад остварује, и o чему се, ваљда, једино може слутити, сневати, сањарити, а што је, понекад, готово сасвим довољно да се од тога духовно богатије, и богато живи.

Милош И. Бандић, „Иво Андрић – неки моменти духовног развоја и стваралаштва“, Зборник радова о Иви Андрићу, САНУ, 1979. стр. 382.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић: Santa Maria della Salute

Иво Андрић, ЊЕГОШЕВА ЧОВЕЧНОСТ

Велика драма која је почела са појавом првог османслијског коњаника на границама наших земаља нашла је у Петру Петровићу Његошу свога песника. Он је један од њених протагониста и њен највећи поет у исто време. У Горском вијенцу ухваћен је и овековечен само један одређени, строго и уско условљени призор те драме, која је варирала кроз векове у хиљадама таквих призора, и много већих и мањих, и светлијих и мрачнијих од њега. Али, као што су у једном комадићу минерала садржане све ососбине те врсте, тако је и у том локалном, временски и просторно ограниченом призору садржани основни смисао и изражене многе битне карактеристике те драме.

Та драма која заузима претежни део наше епске народне поезије, а није нашла још ни своју потпуну и потпуно правилну оцену у историјској науци, ни своје отелотворење у уметности, дошла је у Горском вијенцу до свог највишег песничког израза. У њему је заиста пропојала песма од ужаса.

У свом делу, насталом под специфичним социјалним и политичким приликама, Његош је дао високо поетску и строго реалистичку слику нељудског начина живота на који је тај нарочити стицај историјских околности осудио наш народ. Оно садржи цео низ таквих описа, датих често са зачудном објективношћу и јасним осећањем стварности, у којима је приказана слика тога крвавог клупка у које су се сплела два противника који
Један другом не чине амана,
Но се бију и сијеку главе;
Мушкој глави они не различу,
Да је нађу и у колијевци,
Но је сјеку једни другијема;
Женско робе и у ропство воде,
Ватром пале што сегнути могу,
Један другом грабе аиване,
Њиве штете а сијеку воћке;
Сваке јаде на свијету раде
Што се нигђе још радило није.

Таква је та борба у приказу Мехмедпаше из Шћепана Малог. А у исто време, Његош је до највишег ступња развио најсветлију визију човечности, „људскости“, као чудесну, али логичну антитезу томе наметнутоме начину живота. Тако је ова поема ужаса у исто време и поема његове противности, а Његош песник човечности.

У Горском вијенцу, кроз крв и лелек и дим, он отвара где год може ма и најмањи видик пут чистог неба, здравог смеха и човечног живота, који се тако тешко стиче и брани; као небо над балканском сутјескама и ведрине у дну дивљих и тескобних предела, јављају се акценти човечности.

Таква је мала али карактеристична сцена са јаребицама које су црногорски ратници живе похватали. Али чим већина сазна о чему је реч, „сви из грла повичу“:
Пуштите их аманет ви Божиј’!
Јере их је невоља нагнала,
А не бисте ниједну хватали;
Утекле су к вама да утеку,
А нијесу да их покољете.

Човек увек застане пред тим малим идиличним призором, чудно уметнутим усред ратничке атмосфере, мрачних брига и крвавих заклетава, као пред оазом неочекиване благости. И осети се како изнад оквира ове по себи наивне сцене иде акценат Његошеве пригушене али моћне човечности која, у противности са свим што је окружује, жели заштиту слабом и заклон ономе који бежи од јачега, престанак клања и спасење свему што живи.

Та Његошева човечност не крије се само у тим као узгред утканим малим епизодама. Она се јавља и у великим, блиставим, свечано декларативним, али психолошки оправданим и историјски верним местима, као што је горда реплика Вука Мићуновића Осману, везировом риџалу, која кулминира у речима
Ја не пржим земље и народе.

Место које тек у искуствима минулог рата против фашизма и светлости данашњих претња нових „мучитеља“ нови „пржењима“ добива за нас своју пуну јасноћу. Његошев ратник, прототип народног борца, исто је толико горд на своју човечност колико и на своје јунаштво.

Али одмах после те изјаве, да не пржи земље и народе, Вук Мићуновић додаје у истом даху
Ама многи грдни мучитељи
На нос су се преда мном побили.

То је друго лице медаље. Таква је његошевска човечност. Драматична до грча, понесена, али стварна и искрена, она није малокрвна ни сентиментална, она се бори, она се брани,
Не пушта се да је зло побједи.

И стога се може оправдано рећи да је свака прослава Његошевог поетског дела уједно и слављење човечности и људске борбе за човечност.

Иво Андрић, Уметник и његово дело (Његошева човечност, стр. 51-53), Удружени издавачи, Београд, 1977

Иво Андрић, О ДОСТОЈЕВСКОМ

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака, њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела нова европска књижевност. Ја сам — као и сви писци моје генерације — читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књжевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму и то да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смешато у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам, под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа; она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити — као што се зна — никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови у које би требало веровати, руше и поновно стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми, појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздовљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

Што се тиче другог дела вашег питања — коју бих књигу Достојевског могао издвојити — не могу вам дати поуздан одговор, јер су све књиге Достојевског подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самом себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома. У младости сам дрхтао над Дусима Достојевског…

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 152-154) СКЗ, Београд, 1977

Иво Андрић, СВЕ ПРИЈАТЕЉЕ МОЖЕТЕ ИЗГУБИТИ, АЛИ ЊЕГОША И ВУКА — НИКАКО

(…) Али, у прилог праве чистоте свога језика рекао бих и једну јерес: готово је опасно научити макар и један страни језик, јер и тај један нагриза наш матерњи, продире у њ и штети му. Међутим, у ери данашњих смерова и развоја модерног света, писцу је потребно да учи стране језике, али у књижевности треба употребити страну реч само онда када се без ње не може, а то би требало да бива ретко.

Ја не могу да разумем неке књижевне, ликовне и музичке критичаре; они као да за време писања држе пред собом речнике страних речи, као да им је и прва и последња намера: употребити што више страних израза! Ваљда мисле да ће тако испасти ученији; и често им то успева, јер у противном не би у толикој мери запостављалли свој језик. Управо због тога се догађа да их наш неуки свет држи на већој цени ако су застрти са више страних речи. А то је само манир и ништа више. Мени такви људи личе на сеоске удаваче којима родитељи, ради глупог престижа, ваде здраве зубе да би ставили позлату.

Видите, некад је немачки језик био силно угрожен претераном употребном француских речи у говору и писању. Али су Немци упорно и смело очистили свој језик од француских позајмица. И не само то: Немци су Французима почели враћати мило за дргао, па се сад Французи одупиру речима које им долазе од северних суседа. По томе како се бори за чистоту свога језика може се мерити  култура једног народа. И код нас се ради на томе, али доста споро. Ето посла где писци могу више да ураде и од школе. Најпосле, треба волети свој језик, јер другога немамо.

Ја сам језик учио код Вука, Његоша и из народних песама. Све пријатеље можете изгубити, али Вука и Његоша никако. Писац не сме бити пасиван према језику; ту онда нема писца. Мени сметају надуване и звучне пароле о томе како је тобож неки писац открио нов језик. Новог језика нема — то је заблуда. Постоје само речи које смо открили и оне друге које заувек остају далеко од нашег срца као лепе и недостижне жене. Ни Вуков језик није био нов — ни његов! Он га је бележио у народу, тражећи да се на њему пише и говори. То није ни Кочићев језик којим се гооври у Босанској крајини, ни мој. Вештина је пшчева да употреби праву реч на правом месту,а то је у писању најмучније постићи.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 148-150) СКЗ, Београд, 1977

Иво Андрић, ПРОШЛОСТ, САДАШЊОСТ, БУДУЋНОСТ

Мени су… многи пребацивали да нисам баш у најбољем савезу са садашњошћу и да се зато враћам у прошлост. Ја мислим да то није тачно.¹ Питање је како ко схвата прошлост. За мене су будућност, садашњост и прошлост делови једног бескрајног времена у коме оно што ми зовемо прошлошћу постаје зачас садашњост или будућност — и обратно! Не заборавите Јонсона²  са којим се ја не слажем, али ни Аурелија Аугустина који је давно казао: „Што ми је сада јасно и очевидно, то је да не постоје ни будућност ни прошлост, и да се не може с право рећи: три су времена — прошло, садашње и будуће, него и би се можда могло рећи: три су времена — садашње у прошлости, садашње у садашњости, садашње у будућности“³ Па и човек у свакодневном животу више је опседнут оним што је било него оним што треба да дође, а што је обавијено велом неизвесности.

1.“Добро је и природно сећати се прошлости и мислити на будућност, али живет ма и делимично у будућности или прошлости — нездраво је, чак и опасно. То значи кочити и поткрадати свој садашњи живот, не спасавајући ништа од прошлости и не чинећи ништа за будућност. Главним делом свога бића, најбољим снагама срца и разума, човек треба да је увек и цео у садашњем тренутку, који је једини прави и једини могући живот који живимо. Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

2.  „Будућност није живот, она није ништа, она је нешто тек пошто посатане прошлост“ Ејвинд Јонсон, Снови о ружама и огњу, „Просвета“, Београд, 1965

3.„…онда се сетим да су и та прошлост и та будућност сачињене од неке и нечије садашњости...“ Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, СКЗ, Београд, 1977

Иво Андрић, КАДА БИ ПРЕСАХЛО ДУХОВНО ВРЕЛО НА НАШОЈ ПЛАНЕТИ НИ НАС НЕ БИ БИЛО

(…) Често се питам: вреди ли писати, чему све то? А било је дана кад би ми се књижевност смучила за цео живот, па бих се тада сетио Мановог Ашенбаха. Али, писати се мора: свет би био сакат без уметности. Великом немачком писцу могла би се супротставити мисао Малколма Лаурија: „Чак је и лоша поезија боља од живота„.  Међутим, мора се признати да је Ман дубоко веровао у моћ уметности и да јој је припадао целим бићем. Уосталом, он је на другом месту казао: „И ако је лично схватимо, уметност је повишен живот. Она усрећава дубље, она троши брже.“

То показује до које је мере Томас Ман бивао разједен сумњом и кајањима. Ако се писцу каткад и учини — а учинити се мора — да је уметност лаж, ја бих пре рекао да је она света и благословена лаж. …

У уметнику је као и у атељеу: тамо има започетих слика, скица, затегнутих платна, боја… Једном пријатељу написао сам у речима посвете: „Отето од мога живота и вашега!“

За мене кажу да сам писац-историчар. Ја сам пре свега писац, а прошлост је за мене што и лепота за жену. Међутим, историчари долазе на крају чина да би пребројали мртве и убележили име победника — разуме се да неко мора и то; али писац је тај који даје поуку и помаже људима пре зла. Чини ми се да се ту негде крију моћ и немоћ књижевности. …

(…) За мене је успех оно задовољство којим ће се душа закитити на крају стварања. Иначе, кад је реч о књижевности, никад не смемо сметнути с ума ону чувену Сенекину мисао: „Без књижевности, живот је мртав.“ (Vita sine literis mors)

Немогућно би било схватити целокупан развој света без уметности. У времену у коме се осећа, не бих могао да кажем владавина — то је сувише тврда и сува реч — већ деловање духа, срећније се живи и лепше гледа, а то је доста за наш кратак и смртан век на земљи. Јер, кад би пресахло духовно врело на нашој планети, кад би се свет, не дај боже, одрекао уметности и културе, онда ни нас не би било. Тургењев је волео да каже: „Са уметношћу је зло лакше, а добро лепше!“

Кад год се поведе реч о уметности, ја се сетим басне о мраву коју сам давно чуо у Босни:
„Срео човек мрава и пита га:
— Куда ћеш?
— На ћабу.
— Па како ћеш болан тако мален.
— Па нека.
— Умрећеш на путу.
— Па нека, бар ћу умрети на светом путу!“

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 23-24), СКЗ, Београд, 1977

Приредио: Александар Мирковић

 

Иво Андрић, НАД ЊЕГОШЕВОМ ПРЕПИСКОМ: „ЈА ЗЛУ СВКОЈЕМ ГЛЕДАМ ПРАВО ОЧИ“

(…) Пажљивим читањем може се у преписци (Његошевој) последњих година, личној као и званичној, јер оне остају и даље повезане, приметити нека резигнирана одлучност. То је снажна и мушка резигнација човека који је без илузија, али решен да врши своју дужност докраја, човека који прима свет такав какв је, јер не може друкчије, али и који се не плаши да у том свету види све ствари онакве какве јесу, и да их назове правим именом.

(…) Већ на прагу смрти, прекаљен и ведар, он (Његош) ће написати Книћанину у Београд ово: „Самообмана је убитачна и за људе и за народе. Кому подноси, нека јој се подаје, али ја, прославивши тридесет више осам Божића и пребацивши преко главе мнозину ада, не могу се ни не хоћу обмањивати. Ја злу свакојем гледам право очи.“

Иво Андрић, УМЕТНИК И ЊЕГОВО ДЕЛО (Над Његошевом преписком, стр. 83-84), Удружени издавачи, Београд, 1977