Исидора Секулић, КУЛТУРА

И тако излази да је култура врло чудновата реч баш у културном свету. Некада, култура је поље памука или пиринча; некада, то је, у стакленој кутији, негована трулеж и плесан, које су пуне клица сад животних сад смртоносних; некада, то је велики драматски преоцес који постепено обрађује, прерађује, оплемењује, процеђује смаога човека или читав народ са телима и душама. Култура у тлу земљину и по лабораторијумима, то су строго каклулисани поступци, и видни, именовани резултати, јачи или слабији, али резултати. А процеси теку тихо, без зноја и болова, без убијених напора, нарочито без стидних губитака. Култура у народу, међутим – ни одређен појам, ни индивидуалисано име, ни дефиниција. Што год разумно кажете, може се примити, али само као момент, као детаљ културних настојавања или борби. Понекад, реч „култура“ сугерира нам нешто од сна и маште, нешто скупо, високо, блиставо чисто, као далек облак под сунцем. Понекад, то је досадна до бесмисла по новинама сејана реч.

(…) Култура – тај напор, та жеља, та претња, та варка, та радост, тај жрвањ, тај престворитељ човека и природе, то божанство – култура иде у ред оних стварности које се зову именима необухвата: васиона, свет, човечанство, живот. Негде у култури стоји и основац са букваром; али после свих школа, на реду је напор, животни напор, умна страст, бездушно истрајна дисциплина – без одређених методика, без испита и диплома, зато што је напор без довршетка и краја. Сваки дан напред, макар за микрон бољи, али краја нема – зато култура, баш као и природа и живот, има да продукује велике целине, органске културне целине, свеједно да ли у човеку, у народу, у временском периоду. Ако кажемо: ето, то је културан народ! – тиме смо или рекли неку органску целину, или смо рекли само фразу. „Док по селима нема културе, нема је ни по градовима“ – истина речена од енеглеског писца Т.С. Елиота, истина која удара по глави као маљ. Француска, са својим недостижним писањем (логика, јасноћа, ред, лепота), то је органска културна целина у том народу. Енглеска, са својим књижарама без броја, из којих пред затварање радњи треба људе гурати напоље, то је органска културна целина која поносно плови тамо на океану. Ако у културним напорима неког народа таква целина није продукована, мливо је отишло натраг у народни хаос, у даље резерве времена.

Још једаред, шта је култура? Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је елемент и медијум културе, али она сама нешто је друго. Оплемењивање човека – то има хиљаде степена, облика, сврха. Има далек степен који ипак није висок степен. Има висок степен, на којем, баш културе ради, треба замукнути за доста година, треба у миру и тишини зрети. Са свим тим, егземпларно оплемењен човек не постоји; али културна глад и борба, културни успон, културни немири постоје. Старозаветни пророци су говорили: да бог има силу да „запечаћава звијезде“; а данас човек има силу да отпечаћава атоме; и све су то белеге на путу културе човечанства; али тај многостанични пут прелазе само цели народи. Била је култура вавилонска, египатска, хебрејска, грчка, римска; а није било и нема културе поједнига живота, ни појединачног имена. Отуда, ето, нико не зна ни метафору ни симбол за културу, за њене мука, за њена блага…

Не, немојте призивати велика и највећа имена света. Њих је толико много, тих великана, и многи су међу њима тако раскошни величином, да би, по тим подацима, цео свет требао да се купа у култури. Та имена су буктиње, надмоћни агенси, али нико од тих великана није сума културних вредности, и нико од њих није р а с а д н и к. Ми, наш народ, рецимо, нисмо могли узети ни добити, ни калемак ни расаду ни од Његођа ни од Вука. Великани су јединци  и кад имају рођену браћу и сестре. Гете је говорио: „Осморо њих сам убио (рано поумирала браћа и сестре) да бих ја један опстао“. Заиста, те се ватре не могу пренети на друга огњишта. То су резултати, то су сведочанства, то нису о с н о в и ц е. Култура, културни дух у основици, то није ни Данте, ни Декарт, ни Беовен; н а г о н  за узлет, н а г о н  за преображаје, тај нагон или спава или ради у н а р о д у. Народ је родитељ и створитељ. Културни залет, пре готових облика културе, то је део виталних моћи у н а р о д у. Отуда су они право из народа испрнули великани тако свежи, тако пуни талента да раде разне послове, да стоје и воде на разним местима. То су они који очаравају, пре свега, општим културним духом, моћима у стотниу облика. Неко је добро приказао те људе: Свакога дана изгледају као да су само за тај дан ту; сутра су већ нешто друго. Леонардо да Винчи је сељаче; Вук Караџић је сељаче. Они и њима слични, то су великани који не дегенеришу, не пуше опијум, не полуде од гениалности, ни од брига, ни од амбиција. Да, основица културе, правац културе, то је залет и нагон навише у н а р о д у. Може тај нагон бити и кржљав, може бити успаван и лењ, може брло постепено јачати, може дегенерисати, може прокључати вулкански. Точак замашњак није у великанима него је у пуку. Горски вијенац је поема о пуку. Његош је свом ватром у себи овековечавао у поезији оно што је у животу, и по дужности брисао и искорењавао. Цео Горски вијенац је песников монолог, али га говори народ. А кад у неком народићу дође до Његоша, или у неком народу дође до Пушкина или Љермонтова, или до Лава Толстоја („први гроф у руској књижевности, а прави мужик“ – М. Горки), онда је културни нагон у народу почео већ да се размеће.

Исидора Секулић, Фрагменти из огледа о култури (одломак, стр. 360-362)

ДЕСЕТ ВЕКОВА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, књига 52 – ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

Advertisements

Хазарт Инајат Хан, ЉУБАВ ЈЕ СВЕ И СВЕ ЈЕ ЉУБАВ

Бог је љубав. Ако је Бог љубав, онда је љубав најсветије осећање, па изговарати ту реч а не знати њен смисао, представља само пуко, бескорисно понављање. Човеку коме реч љубав нешто значи, уста су стиснута, и он не може много  рећи. Јер, љубав је унутрашње откровење: није потребно никакво истраживање, никаква медитација није потребна, не тражи се ни поштовање. Ако је љубав чиста, ако је искра љубави засијала, онда нема потребе да се било куда иде и тражи духовност, јер духовност је већ ту, унутра. Човеку само преостаје да настави, да ту искру распламса, док се не претвори у неугасиви пламен. Древни поклоници култа ватре се нису клањали огњу који је могао да се угаси, они су обожавали неугасиви огањ.

Где се може пронаћи тај неугасиви огањ? У сопственом срцу. Искра која засија у човеку, макар за трен, а онда се угаси, не припада небесима, зато што је на небесима све вечно; таква ватра припада неком другом месту. Љубав је постала реч из речника, реч, која се користи хиљаду пута дневно и која ништа не значи. Међутим, човеку који зна њено право значење, љубав означава стрпљење, љубав означава постојаност, љубав означава трпељивост, љубав означава служење. Појмови као што су нежност, смирење, скормност, милосрђе, доброта – означавају само различите облике испољавања љубави. И као што кажемо: „Бог је све и све је Бог“, – можемо  рећи и: „Љубав је све и све је Љубав.“

Хазарт Инајат Хан, Пут озарења

Превео са руског: Александар Мирковић

Хазарт Инајат Хан, МУЗИКА СФЕРА

(…) Постоје многи у свету који траже чуда, а ипак колико чуда човек не може да примети у овом свету, а сва су она потпуно очигледна! Колико човек дубље истражује живот, толико се живот шире отвара пред њими свакога тренутка пуни се чудима и блиста славом.

Оно што, у нашем свакодневном говору, зовемо музика просто је минијатура, коју може да појми наш разум оне музике или хармоније читавог универзума која функционише иза свега, а које је извор и порекло природе. Управо због тога су мудри свих епоха сматрали музику за свештену уметност, јер у музици виделац може да види слику целога универзума, а мудар може да протумачи тајну и природу функционисања читавог универзума.

Ово није нека нова идеја, али је истовремено увек нова. Ништа није толико старо као истина и, истовремено, ништа није толико ново. То је жеља човекова да тражи нешто традиционално, нешто изворно и нешто ново. Све ове тежње могу да се задовоље познањем истине.

Све религије уче да је почетак целокупне креације звук. Несумњиво, начин на који је у нашем свакодневном говору користимо ту реч је једна ограниченост онога звука којег списи подразумевају. Језик се бави стварима које се упоређују, али оно што не може да се упореди нема имена. Истина је оно што никада не може да се изрекне и, што су рекли мудри људи свих епоха, оно што су покушали да изразе што је могуће боље, иако су врло мало успели у томе.

Музика васионе је полеђина мале слике коју зовемо музика. Наш осећај музике, то што нас музика привлачи, показује да постоји музика у дубинама нашег бића. Музика се налази иза функионисања целе васионе. Она је не само највећи објективни циљ нашег живота, него је и сâм живот. Хафиз, велики и изузетни суфи песник из Персије, пише:  „Многи кажу да је живот ушао у човеково тело помоћу музике, а истина је да је сâм живот музика.“ Због чега је он рекао тако нешто? говорио је о једном миту који постоји на Истоку. По тој причи Бог је је створио једну статуу од глине, која је имала Његов лик и тражио је од душе да уђе у њу. Али, душа је одбила да буде заробљена, јер је њена природа да слобдно лети, а не да је ограничена и везана за једну тачку. Душа никако није хтела да уђе у тај затвор. Тада је Бог затражио од анђела да свирају музику. Чим у анђели засвирали, душа је била дирнута до екстазе. Иступила је из себе, ушла је у тело да би ту музику учинила чистијом у својим ушима. Прича се да је Хафиз рекао: „Људи кажу да је душа, чим је чула ону песму, ушла у тело, али у стварности сâма душа била је песма!“

Ово је један веома леп мит и лепа је његова тајна. Тумачење нам објашњава два велика закона. Један, да је слобода природа душе и да је за душу највећа трагедија одсуство те слободе која припада њеној првотној природи. Следећи открива да је једини разлог због кога је душа ушла у тело од земље или материје био да би осетила музику живота, и да би ту музику учинила чистом у свoјим ушима. Кад сажмемо те две велике тајне, на ум нам долази и трећа која је тајна свих тајни. Она гласи: неограничени део нас постаје ограничен и приземљен с циљем да учини разумљивијим овај спољни живот.

Следствено томе, постоји један губитак и један добитак. Губитак је изгубљена слобода, а добитак је искуство живота које се потпуно задобија доласком у овај ограничени живот кога ми називамо човековим животом.

Осећамо привлачност према музици јер је цело наше биће музика: наш ум и наше тло, природа у којој живимо, природа која нас је стоврила, све што се налази оспод и око нас – све је музика. Ми смо близу те музике. Живимо, крећемо се и постојимо у музици.

Сходно томе, музика нас занима, привлачи нашу пажњу и дарује нам задовољство јер одговара ритму и тону који одржавају нетакнутим механизам целокупног нашег постојања. Оно што нам чини задовољство у било којој музици, у цртању, сликарству, вајарству, архитектури, гравирању или поезији, је хармонија која постоји иза њих – музика. Оно на шта нас подсећа поезија је музика, ритам поезије или склад идеја и израза. Такође, у сликарству и цртању наш осећај пропорције и склада је оно што нам даје сваку пријатност коју осећамо кад се дивимо уметности. Оно што нас очарава кад се налазимо у природи је музика проироде, а она је мног савршенија од оне уметничке. Имамо осећај уздизања док идемо кроз шуму и гледамо биљке, док стојимо поред неког потока који има свој ритам, свој тон и хармнију. Повијање грана у шуми, подизање и спуштање таласа – све има своју музику. И кад сабрано размишљамо и постајемо једно с природом, наше срце се отвара њеној музици.

Кажемо да се радујемо природи. Али шта се налази у природи, па се радујемо томе? Музика. Нешто у нама такнуто је ритмичним покретом, савршеном хармонијом коју тако ретко срећемо у нашем (не)природном животу. То уздиже човека и чини да он осећа да је природа истински храм, истинска религија. Ако неко у природи стане макар један тренутак отвреног срца и усклади се са њом, тај ће тренутак бити као да је трајао цео живот.

(…) Постоји прича о Омару, познатом калифу из Арабије. Неки незнанац хтео је да га убије. Чуо је да Омар, иако цар, не живи у двору, него више времена проводи у природи. То га је радовало јер му је олакшавало испуњење циља. Али, приближавајући се месту где је Омар седео, он се све више и више колебао. На крају је бацио нож из руке и рекао: „Не могу да ти наудим. Реци ми којој ме силом спречаваш да остварим циљ због кога сам дошао?“ „Мојим сједињењем с Богом“, одговори Омар.

Шта је подразумевао Омар под „сједињењем с Богом“? Подразумевао је да је био усклађен и ојачан Бесконачним, био је у складу са целом васионом. Другим речима, Омар је био пријемник музике целе васионе.

Велика лепота личности свих светитеља, свих времена, произилази из њиховог општења с музиком Бића. Ту је тајна њихове способности да буду пријатељи и својим непријатељима. Али то није само снага светитеља. То се пројављује и у сваком човеку, у већој или мањој мери. Свако показује хармонију или дисхармонију сходно томе колико је пријемчив за музику васионе. Уколико је више отворен према свему лепом и складном, толико је више његов живот усклађен са васионском хармонијом и толико ће више да показује пријатељски став према свакоме кога среће. Сама његова атмосфера ће стварати музику око њега.

Разлика између материјалног и духовног погледа је у томе што материјални поглед види материју као прву ствар и сматра да су разум, лепота и све остало развили из ње. Супротно томе, духовни поглед види прво разум и лепоту, и да из њих потиче све што постоји. С духовне тачке видимо да је оно што последње долази, у ствари, прво. Сходно томе, у суштини целокупног постојања, као основа свега што постоји, налази се музика. Неко може да схвати да у суштини семенке једне руже постоји сâма ружа, њен мирис, изглед, лепота и, иако на крају може да се не пројави – ипак постоји. Онај ко се усклађује не само са спољним, него и са унутарњим постојањем, суштином свих ствари, стиче увид у суштиниу целокупног постојања и зато може на истом степену да нађе и да окуси чак и у семену мирис и лепоту коју воли на ружи.

Највећа грешка наше епохе је хиперактивност, па је човеку остало врло мало простора за спокојство. А спокој је тајна сваке усредсређености и медитације, тајна усклађивања с оном страном живота која је суштина свих ствари. Када неко није навикао да се примири, онда не зна шта се налази иза његовог бића. То стање се доживљава најпре припремом тела и ума кроз прочишћење. Истанчавајући своја чула, човек је способан да своју душу усклади са свеукупним постојањем.

Изгледа сложено, али је ипак једноставно. У животу, кад је неко отворен према свом блиском пријатељу, зна много о њему. То је једноставно ствар отворености срца, поистовећивања са пријатељем. Знамо његове мане и врлине, али, такође, знамо како да доживимо и да се радујемо пријатељству. Где постоји мржња, предрасуда и огорченост тамо постоји губитак разумевања. Што је човек дубљи, толико више пријатеља има. Ситност, ускост, недостатак духовног развоја је оно што човека чини искључивим, удаљеним, другачијим од других. Осећа се вишим, већим, бољим од других – види се да је пријатљски став изгубљен. На тај начин се одсеца од других и у томе се налази њеогва трагедија. Такав човек никада није срећан. Срећан је онај који је спреман да буде пријатељ са свима. Његов став према животу је пријатљски. Он је пиријатељски расположен не само према животу, него и према предметима, и према ситуацијама.

Кроз тај пријатељски став човек се проширује и руши зидове који га држе затвореног, а рушећи зидове осећа једно поистовећење са Апсолутним. То поиистовећење са Апсолутним пројављује се као музика сфера и он њу доживљава свуда: у лепоти природе, у боји цвећа, у свему што види, у свему што среће. И у часовима сабраности и осамљености, и када се налази међу људима, музика увек постоји, а он стално ужива у њеној хармонији.

Хазрат Инајат Хан, Тајна звука и склад живота /одломак из есеја Музика сфера, стр. 67-74), Пешић и синови, Београд, 2004

Превео са грчког: Горан Арсић