еп. Иринеј (Буловић), СВЕТА ЛОЖИЦА И СВЕТИ ПУТИР

Независно од коранавируса, у сваком времену, нико не зна ко је међу причесницима здрав, а ко и од чега болестан. По логици већ споменутих самозваних „душебрижника“ требало би да се сваки свештеник већ на почетку свога службовања разболи од неке преносиве или заразне болести и умре будући да после Причешћа свих, здравих и болесних, он употреби сав остатак светог Причешћа. Ипак, сви знамо колико међу свештеницима има деведестогодишњака и стогодишњака….

/…/ Навешћемо један потресан пример из блиске прошлости. У Грчкој, јужно од Крита, постоји острвце Спиналонга. Оно је од 1905. до 1957. било место очаја и смрти: било је то место на којем су сами, изловани, изопштени и напуштени, живели губавци. Логор за губавце је распуштен тек пошто је болест постала излечива. Енглескиња Викторија Хислоп о на том месту туге и ужаса написала дивну књигу под насловом „Острво“, а људи су га назвали и „острво живих мртваца“ или „острвом смрти“. Године 1947. се на острву појавио строги аскет и човек непрестане молитве свештеномученик Хрисант Кацулојанакис, и у оронулој црквици служио Литургију. Од губаваца нико није ни привирио у цркву, а многи су довикивали погрдне и светогрдне речи. Кад, гле чуда, кроз неколико дана он се опет појавио и опет служио. Тада му прилази један губавац и каже: „Ако се данас заједно причестимо, долазићу у цркву.“Договорено“, одговара старац. Причестивши губавца, он употреби, као и увек, све што је остало од светог Причешћа. Кад је дошао следећи пут, његови трагични „парохијани“ су очекивали да ће га угледати онаквим какви су били они. Али он је и даље био здрав и бодар. Од тада су сви губавци Спиналонге долазили на службу божју и сви се причешћивали, а отац Хрисант је по пропису употребљавао свето Причешће после губаваца, из истог путира. И тако пуних десет година! За цело то време никада се није ни од чега разболео иако му је имунитет сигурно био никакав (никад у животу није окусио месо, а током поста је једном дневно јео мало неке траве и пио мало чаја). Када су 1957. губавци отишли, он је остао сам још две године (по некима и ивише) како би одржавао гробове умрлих и молио се за покој њихових душа. Упокоји се на родном Криту у 82. години.

/…/ Ево још једног сведочанства из наших дана! Архимандрит Симеон (Анастасијадис), такође наш савременик, свештеник при болници „Свети Павле“ у Солуну током десет пуних година, пише на почетку свога казивања: „Кад ме позову да причестим неког болесника у болничкој соби или чак и у одељењу за интензивну негу немогуће је да знам од чега он болује. Моја је обавеза да га причестим…“ Затим наводи три случаја. Први случај: треба да причести младића чија је усна дупља била сва у ранама. Болесник га замоли: „Оче, ако је могуће, причестите ме кашичицом која ће само сада бити употребљена!“ На уверавање оца Симеона да не треба да се плаши никакве заразе, младић му одговара: „Оче, ја ово тражим ради вас јер је моја болест озбиљна, а преноси се.“ На то му отац Симеон објасни да се не брине јер за свештеномученика који причешћује болесника нема опасности од заразе. Младић се тада прекрсти, прими свето Причешће, а отац Симеон употреби остатак, из истог путира и истом кашичицом. Други случај: један тежак болесник, уз то дементан, испљуне свето Причешће. Отац Симеон је учинио једино што је било могуће и исправно: сам је одмах употребио то Причешће. Трећи случај: позивају га да причести смртника, а један од лекара му прилази и шапатом каже: „Оче, он има сиду.Отац Симеон се само прексрсти, причести болесника и употреби остатак Причешћа, као и увек. У продужетку се позива и на свештенике и на лекаре као сведоке да је многима болесницама, чак и оним најтежим, било боље после светога Причешћа, а да су неки, чак и они са неизлечивом болешћу, на чудесан начин оздрављали. Понекад, кад би болесник био у коми или у таквом стању да не може да се причести, он би га крстообразно благсловио светим путиром и бивало би му лакше, а понеки би почињао и да се убрзано опоравља. „То сам, наглашава, гледао својим очима и пред многим сведоцима.“ За све то, као и за своје добро здравље, он пружа кратко, једноставно, али и богословски савршено објашњење: „… У светом Причешћу ми не користимо кашичицу већ свету ложицу, а не користимо ни чашу већ свети Путир, свету Чашу.“ Своју духовну зрелост показује овај часни свештенослужитељ и тиме што не осуђује оне који се боје да се болести преносе и причешћивањем. „Ја их апсолутно разумем јер они не верују и оправдам их јер свето Причешће јесте ствар вере, а не питање научног експеримента.“

/…/ Да не буде неспоразума: наш акценат није на томе да свештена лица нису умирала од куге, колере, шпанске грознице, САРС-а и других заразних болештина – јесу умирала – него на томе да нису умирала зато што су се причешћивала из исте Чаше и на исти начин као и тада неизлечиви болесници. Ни ти болесници нису умирали, по нашем најдубљем уверењу, због светога Причешћа него због других узрока и узрочника.

Епископ бачки Иринеј, СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ – ЛЕК БЕСМРТНОСТИ, Беседа, Нови Сад, 2020.