Исидора Секулић, БЕЛЕШКА УЗ ПУТОПИС „ЉУБАВ У ТОСКАНИ“

Писање путописа можда је у суштини несагласно са природом правих песника. Бајрон, Словацки, правили су од описа крајева чисте поеме. Бодлер, на путу по Француској, није направио ништа, псујући једнако да му је све одвратно, јер је сав свет као Волтер. Песници не посматрају него асимилују: предмет спољњег света учине предметом свога света. И што значајнији предмет, настројење песника, у сразмери, све је јаче лично, све неподобније да се разлучи у елементе неличне, а предмет, према томе, све изложенији изменама, или везама, на које у својој стварности није навикао. Тоскана је сигурно први пут доживела да неко путује по њој послат „од безмерне будућности“ и уједно „у име Руса и Пољака, Бугара и Словака“.

Песници су на један особит начин људи с необоривим предрасудама: то су њихове страсти, или идеали, који носе све њихове књиге као што море носи бродове. Г. Црњански путује у Тоскану с предрасположењем, с новом историјском и новом уметничком интелигенцијом после великог рата, „с тешким временом у наручју“. Он иде у туђ свет с грудицом своје земље у недрима. И док, визионарно, гледа у Тоскану златнога доба, од топлине тог гледања зре у њему поред путописа о Тоскани, и поема о родној земљи и будућности, природно, као семе у воћци.

Од првих страница књиге јавља се синтеза: Тоскана, Словенство, свет. Тоскана стара, како ваљда никада није у путописима рађеним од странаца, устаје ту као завичај, као земља топла и вољена; према њој Словенство је пролеће што руди свету, па и њој; свет, семенке из исте руке. „Из мојих крајева ни десеторо овде били нису, и ја сам дошао да дрхћућом руком успоставим везе, невидљиве и невероватне, милујући ову цркву. Ништа мене не занима шта уоколо говоре; камен питам у који су узидали киринејско хришћанство… Питам о судбини нашој, крв и лешине што су окусиле со мора средоземног.“

Тако започето, тако настављено. Бог љубави, како је доказао Платон, онај је бог који нема ни оца ни мајке ни завичаја. Тоскана, Русија, Срем, свет цео. „Гробови, путеви, градови, путујем за добро света овог, у коме тице поје и гуштерови севају, звезде капљу, а војске пролазе као увело лишће.“

Као што се види, и у овом путопису песника путопис се притаја. Incipit poesis.

Младости и варвара има да се боји све старо и прекултурно, ма колико сјајно, ако више зелену грану истерати не може; има да се боји пролетњег смеха, пролетњих речника и синтакса. Уметници младих народа као деца су, имају добре очи и здраво срце. Више воле иронију него истину, иако иронија много што квари и поквари. Пред лепотама су тронути, али са животом воле да се шале. Више имају у себи врлину срца него врлину културе. Врлина срца је у инстинктима, у оном што је оживљач и консерватор света. На челу мртве Тоскане се чита: историја, слобода, лепота, све је то метафизика. А младост одговара аутоматски, као пролеће: историја, слобода, лепота, то је срце човечје, то је одржање света, низ рађања, Љубав. Осветљени простори и љубав стварају светове. „Прах и вода, ваздух и осветљења састављају крај у којем живим.“

Градови које је г. Црњански походио јесу, данас, мртви градови у своме правом бићу. Пиза, Сиена, Асизи, Перуђа, мртви су градови Италије, као што је у Немачкој мртав Вајмар, а у Белгији Бриж. То је један акценат више да се песник откине од описивача. За виђења своја у минули свет, г. Црњански је нашао медијум: делиричност оновременског живота по градовима Тоскане и Умбрије, а нарочито делиричност Сиене. Инспирисано је нађена баш делиричност. Платон, на уста Сократова, говори поновљено о плодоносној делиричности; каже да нам она „прибавља највећа добра“; између четири врсте делиричности подвлачи „четврту, најбожанственију, делиричност љубави“. Делиричност ренесансних векова осетио је г. Црњански интуитивно као делиричност љубави. Са том цртом у плану, књига г. Црњанског добија темељ и врлину. Са том цртом у плану, ова добра послератна књига говориће о биткама као о пролазним шареним лептировима, а говориће о љубави као о трајању света.

Занимљиво је да г. Црњански делиричност доследно назива и „ћакнутошћу„. Сократ не би одобрио тај израз. И ми се усуђујемо рећи да је чудан, нимало леп, сасвим нескладан према: „модрој гробници, виткој успомени, свиленој тами, риђокосој ренесанси“, и другом. Међутим, постепено, кад тај назив добије свако и све од Сиене до аутора књиге самог, осети се смисао, добронамерност, чак врста оправдања. Треба израз да значи истовремени ентузиазам тела и духа, који су, зна се, непријатељи једно другом баш нарочито у тренутцима усхићења, и могу бити усхићени истовремено само посредством наивности или пјаности. Пјаност, то је оно повремено вибрирање људи, градова, нација, када се наизменично бацају из материје у дух, из духа у материју, у тим прелазима пророкују и стварају, а затим, као свеци после екстазе, не знају право шта су све били, јер су међутим делимично губили памет, делимично можда и умрли. Задржали смо се на том изразу да бисмо наговестили: како и други неки изрази г. Црњанског, и познате његове синтактичке особености, које понекад изгледају брутално „исповрнуте“ – нису сасвим то. Тај оригинални писац, кога дах спонтаности носи од корице до корице књиге, не испише ни најнесрећнији свој израз без неког унутрашњег искуства.

У име љубави света, г. Црњански је синтетисао мртво и живо, спиритуалну лепоту у мртвој материји тосканских блага, и надирне снаге које бију из живих младих народа. Љубав света, то је вечно рађање, Марија Благовести, „девојка-породиља“. Све што се у животу човечанства дешава, прне и пролепрша као лишће под ударцем ветра, и прође; све је само „мутна игра“; у томе свему, једино непомично и стално, то је породиља; у њој је трајање света. Лепа је, и не свакидашња, та визија чврстог престола једног, као сунце непомичног, и на њему мирне, Богу послушне чисте жене, која се посветила трајању овог света. Помогле су ту визију оне многе и дивне слике по Тоскани крунисања Богородичиног, које се дешава у висинама, на мирној тачци међу вихорима и путовањима света овог који од покрета живи.

Шта је све та Тоскана са свим тим споменицима! Уметност лебди између бесмртности, репродукција и трошнога праха. Уметници су постигли да им се чува и овековечује име. Љубав, она једина, овековечује човека и генијалност. Љубав надвишава свако стварање људског генија и руку. Највиша лепота је она која је у мистерију љубави. „Видех да је стварање само бура, што оставља за собом стене као рушевине… Унутра, у нама, нека жар држи свет, непроменљиво и непрекидно… увидех да је све што се види пролазно, али да је у мени могућност звезде.„

Што је г. Црњански замислио цео свет на љубави, није, наравно, оригинално као општа идеја. Данте је већ синтетисао:

Né Creator, né creatura mai
fu senza amore,
o naturale o d’animo;

али што је замислио да љубави света даде поетски израз кроз обраду мотива Благовести, то је оригинално. Само, син народа пролетњег није знао бити доста реверентан кад је чинио анализе, или причао приче, о љубави која је кроз Тоскану развратну и крволочну градила Тоскану лепу и свету. То је велика штета г. Црњанског, јер су скепса и цинизам нашкодили само књизи. Религиозности нема г. Црњански. А нема у свету ни лепоте ни величине без елемената мистичног; а нема мистичног без елемента религиозног: повлачење у себе мислиоца и мудраца претвара се у повлачење у себе монашко. Мистика, светост, то није лаж, реч, маска; то је уобличење једно међу многим уобличењима духа човечјег. Тоскана је, у своје златно доба, достигла била толико разних уобличавања колико већ није могла да смести у се. То понекад не може да обухвати онај ко није Тосканац.

Сукобљавање стилова: праштавих циничних упадица, пореклом из путних цртица за новине, и поезије, не само чисте, него дубоко аргументативне – мислимо да је делимично последица чињенице што песник заправо није путописац; али је делимично и продукт темперамента над којим аутор није имао увек довољно власти. А кад је имао, тај темперамент, састављен, по једној шпанској узречици, од самих гуштерских репова, исписао је одељке блиставе веселости. Сваког читаоца ће задужити г. Црњански, рецимо, оним неисплативим хумором који се крије у записима (стр. 45) о томе како су госпође сиенске градиле утврђења.

Обрада Благовести, тог великог религиозног симбола, и идеје огромних сразмера, испала је једнострана. Има местимично надахнућа и за обостраност, али тако несразмерну, да је та обостраност ипак некако сва на једној страни. Г. Црњански види у Богородицама, светицама, анђелима, скоро искључиво знаке пролетњих мутних немира и немера, а као инспирацију за уметничко изражавање кроз иконе, једно те једно: глад и силу плоти. „Насмејана хетера“, „играчица“, „колена породиље“, „рађа ту девојка а не жентурина“, јесу неколики, најкраћи наводи из мало срећних, не довољно узрелих текстова о једној апстракцији која је, види се то по безброју покушаја, мучила и маште и мозгове највећих уметника. Одвише дефинитивно нас уверава г. Црњански не само о чулности, него о блуди. „Блуд“ је у овој књизи поезије сувише честа реч.

Оправдавали смо г. Црњанског ми сами. Истина плоти је истина и аргумент; воља плоти је део воље оне љубави која светове гради; и монаси и свеци су људи (ми подсећамо г. Црњанског да је Гргур Велики исправљао устав бенедиктинаца с тим да минимум старости игуманија буде шездесет година); на дну свега крије се бол сексуалног. Али, човек превазилази човека. Човек лебди над безданом, и не падне у њ. И човек превазилази ствари. Најскромнији човек има тежњу да створи нешто што механичке силе не могу створити, и та чежња га чисти носталгијама и напорима за лепо и свето. Врло страсна и чулна љубав је друго, а блуд је друго. Оно прво је нормално у ненормалној мери, и не мора разорити човека. Блуд разорава не само човека, него законе света, који су баш доста широки да све приме у себе. Из блуди не може изићи ни тежња за делом уметности, а камоли дело. Кад уметник истера са искуством унутрашњим до квалитета јасноће и лепоте, све остало је пређени и заборављени инцидент. Кад дође до инспирације за св. Клару, крв и месо је нула. Ко би пред анђелима једног Лоренцетија, или светицама једног Сасетија (обојица баш из сиенске школе) хтео да мисли, или другима напомиње моменте плотне и блудне, тај се, што рекао Пол Валери, тешко „буди“, то јест, тешко излази из своје материје. У стварању уметничком, ако ће да буде, већ врло рано пресеца акт спиритуални. Од доживљаја и искуства, до стања које одређено упућује инспирацији и раду, има дуго ношење и зрење [1] , има очишћење, има низ смрти и сахрана. Лепота је у свршетцима. И заиста је мала, и г. Црњанског недостојна критика: говорити за свеца да није свет, говорити да неко нема заслугу коју му је дала његова савременост, и векови је одржали; говорити да неко није оно чиме је једино реалан. Мит, легенда? Шта мари ако има и то. Пуно је великих личности које су окружене легендама, али су зато ипак стварне, и оно што јесу.

Љубав је и плот и мистериј. Благовести су мистериј. Они великани тоскански, и други, који су сликали и вајали Благовести какве до данас нико више не може да даде, имали су снагу да мисле и осећају само мистериј. Г. Црњански, који пише не само једну визију о зачећу оригиналну и јаку („Бездан је то сиенски, по ком се зачеће врти као точак окован и непролазан“), он нема моћ да бар у Тоскани старој одвоји мистериј од плоти… Ренесанс је раширио свет, па и човека. Људи су у оно доба грешили разбојнички, и имали дугих периода кад им плот није чинила никакву радост. Људи су у оно доба газили по крви и разврату, а по једној нити паучине се пели у небо. Ренесанс је записао да пожуда, ако јој се дође одвише близу, није више пожуда. Да ли је г. Црњански читао преписку Галилеја са ванбрачном ћерком Челесте, која се млада закалуђерила, и коју Галилеј никада више није видео, ни у дубокој старости, ни кроз слепе очи? Да ли г. Црњански зна да песник Кавалканти, кога, уосталом, није обрадио, као што, на жалост, у књизи о Тоскани није обрадио ни Фиренцу, да о Кавалкантију, другу и иницијатору Дантеа, и лирском песнику једне тешко разумљиве метафизичке љубави, има да се чита, много и важно, у списима о религиозном покрету чувених катариста (једна форма чежње човека за савршенством), и да ту Кавалканти стоји као вођ једног од више удружења Љубави пожртвовних?

Тоскана, она златних векова, претрпела је сву судбину, али и довршила све своје задатке; па је постигла и светињу живота. Ако игде, у Тоскани се сазнаје: да Благовести и пролеће нису до краја истоветни. Пролеће је, цело, у Благовестима, али Благовести не могу стати у пролеће.

Уметник, прави, ствара, не из поседа и слика и ситости, него из ничега. Из једне мисли, из једног звука. А кад тако ствара, он излази из потреба и равнотеже човека; он ради сам сасвим, и чистих руку. Делимично је то доказао г. Црњански сам собом, у овој књизи. Оне странице где је реч о љубави према завичају и раси, о тајнама земље која нас храни, то је поезија начињена од ничега, то је писао песник завитлан као комета у напору да искаже не само своје идеале, него своју религију. Има дакле г. Црњански, писац Сеоба, Стражилова и Сербије, ипак и религиозности. Религиозна је, заиста, визија, по којој градови, времена и светови леже у осветљењима мора и небеса, која их могу, која ће их, бог зна докле и колико пута, остваривати. „Прошлост видех да је нешто друго“ (како се осећа каденца увек слична, строфичност текста који је сав од поезије) „но што мишљах; и као наднесен над површином дубоког језера, приметих да нам то што је прошло опет иде, сазидано мраморно, огромно и плаво… [2] Видех да је свет неизмеран збир дела која ће се учинити… Словенство је у том свету напора, сводова, лукова и распона, дрхтало као звезда зорњача.“

Бог није само дух свеопшти, него је и крв појединих раса и народа. Из земаља које су вољене, које су завичај, дижу се дејства нема, тајанствена, свемогућа. Г. Црњански, историк по струци, који добро зна шта значе струје и селидбе и преузимања, пише, поводом духовних тековина у Италији, једну лепу уопштену реч: „За све то, ако ће да буде, мора се у завичају чежња родити.“ И рађа се: из љубави. Заиста, рељеф и дубина стварности једне земље није у историји, није ни у уметности, само је у љубави. Г. Црњански тако види, тако доживљује Тоскану, и ње ради, и свога завичаја и света ради. Емоције владају и делају. У љубави у Тоскани било је сабрано све што је чинило живот народа и земље: и проблеми судбине, и снага воље народне према циљевима, и сва страдања од људских страсти. Све је било свирепо: природа, државе, наука – остајала је да трпи, дела и умножава, само љубав. Ни мач ни законик, само љубав. И то не „дивље превијање тела“, него „благост рађања“.

Занесен Тосканом као жариштем усредсређене љубави какву је свет ретко доживео, занесен пролетњим порукама дивних Богородица и деце-анђела, г. Црњански је, можда више но што је смео, транспоновао тосканско у своје, у осећаје завичајне, чак у врсту личне страсти. Али то се дешава. Пол Валери, пишући о Холандији, не престаје писати о Декарту (што код њега значи писати и о себи). Такви су путописи поета. Међутим, ако је Тоскана разбудила у г. Црњанском наде и понос патриотски, та ватра, обратно, учинила је да се Тоскана види не као музеј, него као родна груда, и да се напише не у низу утисака, него, са већ зрелом инспирацијом, као она сама, као вредност. Заиста, књига г. Црњанског, са оним што је најбоље у њој, јесте есенцијализација једног његовог дубоког унутрашњег искуства о Тоскани. И такви су, с друге стране, путописи поета. Забележио је г. Црњански, песник родне груде, местимично афирмације оне врсте какве долазе уметницима само кад се до дна потресу, и виде истине не свакидашње. У роду онога што се десило Ничеу када је, истовремено са једном истином, викнуо и то: да је Пољак.

Сан Ђемињано је последња етапа на путу г. Црњанског. То местанце га везује непосредно за завичај. После великих слава, и проблема, и бираних поетских израза, путнику годи одмор, „скромност и сељачка ведрина“. Ту је најзад жива Италија; лето, жито, село, једноставни људи, трава, стока. Велика песма о љубави што светове гради, свршена је. Срце човечје је ипак мало тесно за цео свет. Не би г. Црњанског више одушевљавало да чује како на Волги има немачко село Белман, или како се у Француској ствара руско село Сорочинск. Мило му је, кроз умор, сетити се још једаред огромне љубави у животу св. Франческа Асишког, и мило му је што млада Италија има парне плугове и нема маларије (и то је љубав), али последњи акорди понесене његове књиге су мирни, интимни као шапат детета које хоће кући, ма каквој, али својој кући. Има у тој књизи поезије нешто од чари дуге. Разапета је дуга широко, дрхће у седам боја, али сви тражимо погледом: где и како додирује нашу њиву.

1. Рилке каже ванредно: Alles ist ausgeruhg Dunkel und Heiligkiet. Blume und Buch.
2. Занимљиво је, без непосредне везе са овим радом, учинити једно поређење. Тен има на једном месту сличну метафору за историјску прошлост: стоји „као смршен и дивни свет растиња на дну провидног мора“. Која лепота слике, и која слика гробнице! Док син младог народа види мрамор огромни како ходи.

Преузето са: ПРОЈЕКАТ РАСТКО Италија (https://italia.rastko.net/delo/12253)

Исидора Секулић, ПРКОС

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометејаве, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихвоих зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не  е т и к у   него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и стугом писао И н с а р о в а  који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колко наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведнимм и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говри: и да буде воља наша!

Ми ћемо дакле крајњим могућности настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу удраримо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Исидора Секулић, ЗАПИСИ О МОМЕ НАРОДУ, (стр. 39-41) Stylos, Нови Сад, 2001.

Исидора Секулић, ЧОВЕК ЧОВЕКУ ДАРУЈЕ ПУНЕ РУКЕ

Живот рађа живот и предаје сећања. Искуства наша нису само наши доживљаји, него и доживљаји других људи. А сећамо се не само својих сећања,него се сећамо онога чега се други људи сећају. Традиције нису ништа друго до сачувана сећања. И како грчевито не дамо та сећања, те прерађене и вараве слике некадашњих чињеница! Историја, по нама, насупрот разним дефиницијама које дају историци и философи историје – историја је такође књига или галерија сећања. Историју утврЂују они који се добро и живо сећају онога што су сами гледали и и живели, и сећају се добро и живо туђих сећања. Историју пишу писари, дијаци и научници, али историја, сва, од древних времена до данас, смештена је у живим људима, у сећањима која су велики део животâ и живљењâ наших. Књиге строставне, у нама су распоређене. И свако од нас би могао бити неки дијак, белешкар или песник неког момента, неке сцене или личности у историји. Из велике поезије света знамо, а знамо и из даровито писаних историја – да су велики људи врло често осећали како у њима живи и ради неки предак, како су они у ствари неко други. Зар и мали људи немају понекад исто осећање? Зар не познамо, зар не стрепнемо кад се у некој гримаси носа и браде сина или ћерке појави, продрма сећање у нама на матер или оца или деда или ујака њихова, који би можда боље чинили да не васкрсавају у новој кожи… Из тога свега тумачимо континуитет свега, настављање, мењање, али и понављање свега непрестано: са животима примамо сећања, са сећањима смо историја, са историјом у себи понављамо све што је било. Старе чињенице јављају се под новим именима и у новим костимима; васкрсавају силуетно, или баш и конкретно поновљене егзистенције некадашњих владара, вођа, јунака, владика и некадашњих кукавица, зликоваца и издајника; враћају се тако и стари уметнички облици и изрази, и стари уметнички снови. Сав тај реални и метафизички континуитет последица је сећања. А сећања та не дамо зато што су лепша од стварности, човечнији од стварности. Уосталом, и кад бисмо хтели, немамо моћ не сећати се својих и туђих сећања. Све што је постојало пошто се добро одморило, искаче на површине живота, као звезде по води неба, и осваја, на скоку и у трену, даровте ствараоце, даровите слушаоце и гледаоце, даровите визионаре и мудраце. Сви укуси наши, сви стилови наши, били су некада већ одлике, поноси, уживања ко зна чија. Рецимо: Богородице взантискога стила у сликарству биле су дуго времена и радост и угледи уметника. Па су те чудне идеалне жене заборављене, тобоже заборављене. Дошле су светске лепотице, италијанске Мадоне, с голишавим Христићима. Руски модерни сликар Врубљов, одједаред, тако се снажно сети византиских Богородица и обучених Исуса, да је почео сликати само у томе стилу, и баш Богородице, колоритно само мало друкчије, нешто конкретније, с мало покрета у миру своме, али то, византиски стил.

(…)(Т.С. Елиот, К. Фрај, Даглас.) – Древни митолошки и историски мотиви увлаче се у данашње драме, да прикажу н а ш е данашње проблеме. Сартр пиште Ореста, Ками пише Калигулу. – Међ нас Србе двадесетог века вратио се онај наш вајкадашњи, а иначе свачији и свагдашњи принц, краљ који прави чудо у држави, неће круну и неће рат, и плаћа то животом. Код нас се он зове Урош пети, или нејаки, или последњи, како хоћете, а трагедија о њему стара је више од сто година, а он сам још много старији. Јавио се био тај исти принц, или краљ, у 16. веку, енеглеском чувеном драматичару Марлоу као Едвард други. У почетку 19. века дошао је било, кроз моћна сећања на историске догађаје, песнику Бајрону, као Сарданапал Асирски. У почетку 20. века јавио се Алексеју Толстоју као син Петра Великога, Алексије… Све исто, јако историско сећање: убијали су оне који су својом руком скидали круне с глава, и нису хтели рат. Ми Срби, данас-сутра, сетићемо се живље Милутина, или Стефана Дечанскога, или оне чудне наше фигуре која се зове деспот Стефан Лазаревић; тај изданак старих врлина и порока нема више живце својих предака, не воли жене ни музику, не може да их трпи, чак их мрзи, како пише о њему Константин Философ: „возненавидје паче…женски љубви…музикински род“

(…) Наши песници и прозаисти опет се џилитају у старом турниру: хоћу нешто ново!… ја пишем за друга поколења! Слабо сећање имају песници и прозаисти. Фикције, шта су друго до јака сећања, свеједно да ли скорија или врло вајкадашња, сећања своја, или сећања на туђа сећања. Ко има јако сећање, тај има благо традиција, ау традицијама се једнако врти точак, и старо добија снагу и лепоту новога.

Чињенице као такве нису увек уметнички мотви, свељудска ствар; али кад прођу кроз сећања оних који умеју причати, (а који умеју причати умеју свет сторити), кад прођу кроз таква сећања, постају светске и свељудске тековине, уметничке теме, и онда још јача сећања потоњих генерација. Тако Шекспирово сећање на давнашња сећања о диву Римљанину Марку Антонију учинило ту историју историјом свих народа. Тако је сећање, па затим песма модерног грчког песника Кавафија Антонија је напусти Бог (није Бог сео на крму брода којим је Марко Антоније пошао заједно с Клеопатром у бој код Акцијума), песма та учинила је такође ту историју историјом свег света…. Култура богати људе, уметност је срећа људи, а среће су интернационалне, истоветно људске од почетка векова. Само, у горњем случају, Шекспир је од пораза Антонијева начинио велику трагедију, појачао трагедију најснажнијим љубавним песмама које има поезија света: док је Кавафи, у тој, као и у свима својим врло занимљивим историским лирским песама, кратким песмама о дугачким историским збивањима – увек мање или више ироничан. То је његов начин да преради сећање из давнина. Континуитет, наравно, иде, по нужности, с варијацијама: исто то, само, како кад, мало или много друкчије. Данас или сутра приказује се као смешно оно што је некада било достојанствено или чак и неприкосновнено. Бернард Шо приказао је Цезара као комедију. Кавафи, слично, замислио је, сетио се у једној краткој песми императора-зликовца Нерона овако: одједаред, у орману Неронову нека галама и метеж. Домаћи богови Неронови, тамо у фијоци, чули су што Нерон још није чуо, долазак богиње освете и обрачуна. И обратно: може постати трагичан штоф оно што је накад било вугларан злочин, вулгарна завидљивост. Неки велики, раскошно уоквирени табло историски може се наћи у миниатурној форми миниатурног сећања неког песника историских мотива. Хајне је био понекад милостив, и давао таквим својим историским сећањима бар форму баааде, кад већ форму кратке песмице. Кавафи је нов облик историског лиричара: он је имао моћ сећња најдиректнијег, моћ сећања савременика, и зато је додуше човечан, али и врло скептичан, врло ироничан пред историјом и њеним златним словима.

Исидора Секулић, ЧОВЕК ЧОВЕКУ ДАРУЈЕ ПУНЕ РУКЕ /одломак, стр. 368-370/ Матица српска, Нови Сад, 2011

Исидора Секулић – О ПРВИМ СВЕЦИМА И МИСТИЦИМА ХРИШЋАНСКИМ

(…) Прве хришћанске свеце и мистике можда не би уопште требало сликати као свеце, владике и докторе. То су били борци и мисионари. Светаштво је заправо појава и облик Средњег века, кад су црква и вера стојале већ моћно озидане, кад су мистици могли мирније тонути у контемплацију и екстазу заштићивани зидовима и ауторитетом манастира, руковођени одређеним регулама, инспирисани већ избореним славним традицијама разних монашких редова или мистичких братстава. Аугустин пак, као и толики други оци, свеци и мистици раних векова, постајали су хришћанима корак по корак, крштавали се у четрдесетим годинама, кад су мислили да могу лично одговарати за то што су се удостојили примања свете тајне. У средњем веку, монаси и свеци могли су свесно неговати мистичко „незнање“. У раним вековима требало је прво  з н а т и,  лично доживети сврху аскезе и религиозних борби, и тек наслутити шта ће значити оно блажено „незнање“ које је пуније и сигурније но сва знања науке и искуства. Шпански мистик XVI века Сан Хуан де ла Крус, на пример, могао је већ лакше смислити и казати синтезу религиозне философије и светаштва у неколико редова:

Не знајући куда, ушао сам у тишину,
И ту сам остао пун незнања
Изнад сваког знања

јер су ту синтезу, раније кроз векове, спремиле читаве библиотеке радова и пуно небо мученика и светаца. А Аугустин, у IV  и  V веку, пролазио је кроз вреву питања и проблема, кроз сама лутања и муке. И остао је велик и био свет с немирима. Личним напорима и мислима је створио једну од привх философија вредности; сам и лично дошао до прве мале феноменологије човекова духа. Наравно, то је доказивало гениј, али у оно време није још могло значити никаве чисте и јасне резултате. Резултати се ценили тек вековима касније, сврху и мир од Аугустинових напора пожели су људи далеких генерација.

Исидора Секулић, ПРИПОВЕТКЕ II (Одломак из есеја ЈЕДНА ЗНАМЕНИТА ДУХОВНА ВЕЗА  ИСТОКА И ЗАПАДА),  Stylos, Нови Сад, 2002

Исидора Секулић – СВ. АУГУСТИН О ПОСЛЕДЊИМ ЧАСОВИМА С МАЈКОМ

У Исповестима, Аугустин много говори о мајци. Међу најлепше странице тог дела долази текст у којем Аугустин помиње часове проведене с мајком непосредно пред смрт Моникину. После крештења Аугустинова у Милану, њих двоје се спремају на пут, повратак у Африку. У Остији,градићу близу Рима, требали су се навести на море, али Моники је било суђено да остане, и умре. Аугустин ће отпутовати сам, а Монику ће, на њену жељу, сахранити у Остији. „Сахраните тело ма где, о њему не брините“.

Последње часове са мајком овако је описао Аугустин:

„Онога дана кад је имала да промени светом, десило се нешто што ја сматрам као дејство тајних путева Твога провиђења“ (Аугустин је у дијалогу с Богом). „Нашли смо се сами на прозору који је гледао у врт куће у којој смо становали у Остији. Далеко од светине… разговарали само с необичном благошћу… истраживали у чему може бити вечни живот светаца… Уздижући се постепено, у чежњи ватрене љубави за највишим добром, прешли смо све степене телесних ствари, да бисмо стигли до неба… Па, онда, медитација, разговор, дивљење Твојим делима, Господе, понесоше нас још више… уђосмо у своје чисто духовно биће, и превазиђосмо га, да бисмо се даље пели… Винули смо се ка животу блажених, и десило се да смо га се за тренутак такли једним трепетом наших срдаца. Уздахнувши, остависмо тамо радости духа, и почесмо опет говорити језиком артикулисаним, у којем речи имају почетак и крај, чиме се тако дубоко разликују од Твога Слова, које вазда остаје оно само, не старећи а обнављајући све ствари.“

Још даље се наставља ово просто и разумљиво казивање ствари које је врло тешко казати и разумети, сем да их човек доживи. Разговор између Аугустина и мајке завршиће се њиховом замишљу о души која може саму себе оставити, „може заповедити да све ћути, сви снови, све речи, свако име и знак… и да говори само Он.“

Исидора Секулић, ПРИПОВЕТКЕ II (Одломак из есеја ЈЕДНА ЗНАМЕНИТА ДУХОВНА ВЕЗА  ИСТОКА И ЗАПАДА),  Stylos, Нови Сад, 2002

Исидора Секулић- КО ЛЕПО ГОВОРИ , МОЋАН ЈЕ ЗЕМАЉСКИ, КО ДУБОКО ЋУТИ МОЋАН ЈЕ ВАСЕЉЕНСКИ

По који пут се у животу враћам на тачку из оставштине старог Рима: ћутати, ћутим, ћутање. Благо онима који су род тима трима ствари. У саобраћају с људима и са догађајима човек говори; у себи, човек ћути. Како је загонетна ствар ћутање, и сан је загонетна ствар али је ћутање загонетније.

Кад ћутимо у себи то је сасвим неко особито стање изван сваке конкретне реалности. У животу, човек је ограничен; у себи он је неограничен, краја му нема. Наравно под условом да дубоко ћутимо и да дубоко у себи ћутимо. Дубоко ћутање и дубока самоћа, две апсолутно духовне ствари у човеку.

Говором се кажу велике важне дивне ствари, али све у ограничењима. Може читалац продужити ограничења у књизи ако заклопи књигу и потоне у ћутање. Али зашто није и писац потонуо? Потонуо је, само што се оно из дубоког ћутања не да рећи.

Најпрецизније и најсуштинскије знамо оно што не можемо никада исказати.

Језик сâм је ограничен. Једнако се развија али једнако вене и опада. Што је говорено и писано пре педесет година, чудно је и смешно данас. Како је говорено пре сто година, то је гротескни дијалект. Данас, то исто казало би се сасвим другачије језиком који ће дакако постати у име божије такође гротескни дијалект. А што је пре триста година говорено и писано, то је мртав језик, то је књизи фотографисан покојник.

Ћутање, напротив, увек је исто. Оно дубоко ћутање, да нагласимо опет. Плитко ћутање, са стегнутим устима очима упереним у савременост и савременике у свакидашње планове, бриге, амбиције, мржње, освете, то није ћутање, то је разговор шапутав и прикривен на површини човека и ствари. Дубоко ћутање је духовна суштина.

Ко уме дубоко ћутати, дато му је да изађе из ограничења, да има додир, као душе Платонове, са суштинама. Ко лепо говори, моћан је земаљски, ко дубоко ћути, моћан је васељенски. Кад је човек сав духован и сав суштина он мора бити нем, непомичан, сâм. Онда је изашао из живота свакодневног, онда је део васељенског ума. Отуда је тако силан симбол тако силан човек изведен у камену од генијаног ума и генијалних руку.
…
Шездесет секунди ћутања довољно је да човек духом такне онолико колико говором не може ни за шездесет дана.

Са малим свећицама тога духа откривају људи све тајне у материји. А велике буктиње духа виде они који могу дубоко ћутати, који могу изаћи из ограничења.

Дубоко у себи, где се човек не жара, где човек не лаже ни себе ни друге, дубоко у себи човек осећа:
Боље би било један минут накнадног ћутања заменити са више минута претходног ћутања.

Из рукописа Исидоре Секулић

Извор: acuzativ.com

Исидора Секулић – ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

Израз чувати дете сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: Сасвим млада већ сам чувала двоје деце. Или: чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године. Или: Ћерино дете чувамо ја и мој старац. Или: Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо.

Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и „курјака“ који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.

Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу – који му је био место детета – пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.

У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.

Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.

Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по „пунктовима“, по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.

И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: да га чуваш мајко. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.

Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде – и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности – људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? „Прогрес“ се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. Она српска мајка коју сам нешто мало описала, и која ми често стаје пред очи, чини ми се, овако на размак и у симболу, као нека врста моралне отаџбине читавој једној држави и генерацији.

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва Српска мајка које срдачно и свесно чувају децу.

(1936)

Исидора Секулић

Преузето из књиге Мире Софронијевић: „Хуманитарна друштва у Србији“, Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 – 150.

Исидора Секулић – Р.М. РИЛКЕ: ПИСМА ЈЕДНОМ МЛАДОМ ПЕСНИКУ

Увек усамљеном и у себе повученом, сада већ мртвом Рилкеу, човеку уосталом који је још за живота волео смрт — више не дају мира сада но док је био жив. Имену његову повећавају сјај и звук, умножавају број дела издавањем неиздатих радова, сакупљањем и објављивањем писама. У Вајмару, уз архив Гетеа и Шилера, уз архиве који су постепено основали уз онај први: Ничеу, Имерману, Мерикеу — основан је у најновије доба и архив Рилкеа. Раде за ту установу, и у њој, књижевници, пријатељи, кћи и зет Рилкеов. Одатле се управља заоставштином. Тренутно су при писмима, којих има, досада, преко шест хиљада, а објављених, три збирке. Као све усамљење, ћутљиве и преосетљиве природе, и Рилке је, изгледа, лако, можда и радо писао писма. Преко хиљаду адресаната је забележено; по том се броју може судити да су писма необично разнолика, и писана, као и песме Рилкеове, пре људству него људима, и исто толико по доброти колико по таленту.

Рилке се нештедице давао другима, иако је много боловао и знао да неће бити дуга века, иако се вечито ломио по путовањима и туним градовима. Збирка о којој је овде реч једна је од ванредних доказа за чудо које је Рилке био међу песницима, за доброту и ширину његову, за светитељско стрпљење његово. Десет писама, дужих и краћих, али увек подугачких, јесу одговори на писма младог човека Ф. Кс. Капуса. Писма младићева нису штампана, али им се садржина сазнаје из одговора на њих. Обратио се Рилкеу потпуно непознат млад човек, изјадао му се, и јадао даље, на околности у животу и стање душе (на какво би се можда могао потужити сваки пети човек); дошао му са питањима на која, зна се одувек, нема одговора сем да их нађе у себи онај ко их тражи; послао са писмом и песме на читање и суд, и — још и није био дарован даром поете. Рилке ће од првог писма рећи шта мисли о песмама, али, озбиљно и срдачно ће узети на душу човека, остати с њим у преписци шест година, слати писма додуше разређено и неуредно, али их свакад, од првог до последњег, писати с топлином и пуном искреношћу, с напрезањем мисли да убеди, с трудом да реч добије утешну снагу од лепоте уметничког израза. Ф. Кс. Капус може бити поносан на златну књигу Рилкеову која му је поклоњена, њему, случајном намернику.

Рилке, дакако, није младићу могао дати запис против мука („не можете, како кажете, да доведете у склад спољашњи свет са својим унутрашњим”), али му је разложио да од тренутка кад неко доиста однегује унутрашњи свој свет, обичног и лаког склада измену њега и спољашњег света и не може више бити. Али, не само да се због тога не хули и не јауче, него се чак ни одговори не траже на питања. Негује се снага да се живи све што живот донесе, дакле да се „живе и питања” без
одговора.

Упадају у очи најразноврснија места одакле су писма датирана: Париз, Виарено, Ворпсведе у Северној Немачкој, Рим, Боргеби, па Фуруборг, у Шведској, Париз. Тешко неко осећање да је свугде на земљи туђ, морало је гонити тог болешљивог и врло сиромашног човека из места у место; њега који је казао да је срећан у собици ван града са погледом и излазом у слободну природу, и који је писао, у једном од својих сјајних текстова о Риму, граду чија је „ноћ велика, звездана, мека од ветрова”, да је ипак, „Рим зато леп што је свугде лепо”.

Десет Рилкеових писама јесу у поетски облик заодевена велика лекција о животу човечјем, о унутрашњој самосталности човека. Човек може и мора бити утруђен и болан од живота и света, али мора бити независан од тога. Сваки човек треба, а творац мора бити свет за себе, независан од свега спољашњег, доброг и злог. Кроз свој раст и развиће мора се човек пронети самосталан и сам. Нико ником не може саветовати ни помоћи у најважнијим стварима. Међу условима за унутрашњу самосталност, од неколико познатих Рилкеових идеала и енергија: самоћа, сиромаштво, чистоћа, стрпљење — самоћа је у овим текстовима добила највише места и најснажнији израз. Самоћу човек не може избећи, мада се стално људи труде да је избегну. Она се враћа са сваким озбиљнијим и тежим догађајем; а све је у животу озбиљно, а „све озбиљно је тешко”. Самоћа је диспозиција да нешто примимо, она је средство да се од нечег одбранммо. Усамљени и пажљиви морамо бити кад нешто улази у нас; а да нешто избегнемо, не вреди нам ни презирање ни отуривање — тиме се баш учествује у ствари — вреди само одлазак усамоћу.

Што је самоћа дубља и болнија утолико је више у човеку „храбрости за вечност“. Људи су кукавице, потискују од себе све несродно, несхватљиво, тешко. Кад се то прима храбро, нема судбине споља, него из нас излази, пошто је постало једно с нама, оно што је судбина н а ш а. Људи отискују Бога, тугу, болести, смрт, управо цео живот, јер се једнако жале на живот и бежали би радо од њега. Са оптимизмом једног свеца-пантеисте говори Рилке горком младићу да нема клопки и замки животу, да живот увек има право, да смо стављени у живот зато што је то елемент који нам највише одговара, да смо потпуно слични животу, да се ,,с једном мало срећнијом мимиком не разликујемо више ни од чега што је око нас”.

Вероватно је Рилке писао са сталном примишљу: да временом можда ипак може пробити у младом човеку прави творачки импулс, и зато је говорио о животу у његовом пробраном облику, и понаособ о животу творца. Песник мора сам од себе бескрајно много тражити, јер је ствараше „начин да се чисто живи”, die reine Art zu leben. Кроз сва писма, самим собом, Рилке обилно показује шта то значи. Он је пун не само љубави, него поштовања за сваку мисао која му се јави, за сваку ствар коју погледа. Осећа се да га је томе научило велико општење с природом, с њеним поноситим појавама, са малим и сиротим њеним стварима. Ко природу не воли, не зна и не уме бити сам. Волети треба у природи нарочито оне ствари у којима траје вечно, које се може волети, и самотно, у чему се може тихо учествовати.

Младић се, изгледа, потужио Рилкеу да је изгубио Бога. А Рилке га пита (са једним седим, добрим осмехом, осећа се) како се може Бог изгубити, било да га човек није ни имао, било да га је имао. Ретки га имају, али свако мора осећати да ће Бог доћи. ,,Бог, то је закључни плод на дрвету на којем смо ми лишће.” Бог се гради у нама и од нас. А зато што је самоћа најбоље и најплодније у човеку, „рад, ранг и позив наш”, и Бог се гради самоћом. Ванредна је, ако смемо рећи, пантеистичкохришћанска синтеза Рилкеова о непрекидном почињању Бога са сваким радом духа, о сигурном, али недовршеном настадању Његову, тако да га лично нико од нас неће довршити, иако га може имати. Са свачим што радимо сами, без учесника и присталица, почињемо Њега; „наравно, нећемо га доживети, као што нас нису доживели наши претци”.

Љубав је мену тешким стварима овога живота најтежа. Рилке говори о њој и поводом тешкоћа у сполном животу. Људи су телесно уживање изопачили, као све (једење, на пример, и у великом сиромаштву, и у богаташким пресићавањима). Песник нарочито мора знати да је „плодност човека једна”, телесна и духовна плодност једно. Сполови нису тако туни каквима су их људи начинили. Поводом те теме, спомиње песника Демела (у вези са одломком Капусова писма о Демелу), признаје му велику уметничку снагу, али се слаже са Капусовом карактеристиком о Демелу:„brunstig leben und dichten”. У сполном, није доста чист, воли само као мушкарац а не и као човек, осећање сполно му је „пуно дивљине”. Млад човек мора учити љубав. Љубав је рад на себи, и то сложен и дуготрајан, под условом да се самоћа повиси и удуби ради тога више но икад. Све укупно што човек ради, само је припрема да се доживи љубав. Бацити се што пре у страст, то је изгубити себе. Несрећа је што људи стављају телесно уживање ,,на најуморнија места живота, кад хоће да се расеју и забораве”. Рилке, дакако, и ту уноси своје дубоко искуство о самоћи, и каже да су двоје који се воле ,,две самоће које се штите, граниче, поздрављају”.

Из невероватних дубина вади Рилке бескрајни низ искустава, којима се труди да младића, постао он песник или не постао, научи да се пење ка највишем. Он му се, младић Рилкеу, потужио и на несрећно детињство. Рилке, у неколико збијених као олово тешких реченица каже све о несрећи усамљене деце, која су свему изложена, а y свему туђа, и опомиње да се у таквим случајевима не осуди лако, не каже лако реч: порок. Са именима треба били опрезан. „Често се о име једног прекршаја разбио цео један живот.”

Кроз сва та, и таква писма, Рилке је свега на једном месту уздахнуо над својим животом, отет са племенитом жељом да охрабри. „Немојте мислити да онај који покушава да вас утеши, живи без муке испод простих и тешких речи које вама понекад годе. Његов живот је пун труда и туге, и заостаје далеко за вашим. Али да је друкчије, не би оне речи никада нашао.”

Читалац се на крају крајева пита: како је Рилке то благо могао бацити у писма, и у писма потпуно непознатом и никада невиненом пролазнику! Али, сети се затим да су и све песме и приче Рилкеове тако писане. Тај песник је дотерао до оног светлог светачког сиромаштва, из којег, Божијим чудом, тече моћ даривања, најбогатијег и најчистијег давања. Ова писма су драгоцен документ, редак и јединствен, како песник увлачи славу у таму и скривеност, да би узрела до љубави.

(1931)
Исидора Секулиш – СВЕТСКА КЊИЖЕВНОСТ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

Исидора Секулић, КРАЈ ГРОБА КОЈИ ЋЕ ДА ЗАСИЈА

Одмараш се и Ти једаред, Боже милости, даривања и доброте. Скинули су Те с крста и погребли. Кратко време, дан и ноћ, нећеш висити распет, неће клинови цепати ране, неће капати крв и зној мученичког издисања. Лежиш. Христе! На лицу Ти мир; у телу љиљанска смерност добровољно напаћеног; ране Ти прицелиле. Сапаваш, Исусе! Умро си, и погребен. Господе, да се за часак одмориш од људске хуле и освете, од људског плакања и мољакања.

У цркви тамно и тихо. Само црни емаљ Божје гробнице помало сјаје. Људи се, као сени, на прстима примичу Гробу, стиснутих уста се клањају, и иду. Не шапћу молитве, не жале се, не куну, не траже ништа…О Гробе, свети, мученички, слатки гробе, из којега једаред у години силази печат ћутања на увек несита срца, и увек несита уста људска!

Али, кад сви одоше, и са куле одби позни час, и заспаше и чувари тела, стаде да се прикрада непријатељ кратке уснулости уморног Христа. Опет човек. Уста ћуте; али суза кану, и Господ отоври очи.

– Исусе Христе, доброто мога живота, не узнемируј се, не буди се, не отварај ризницу милости у грудма; не тражим ништа да ми даш, молим те да нешто узмеш од мене. Име да ми узмеш, то те молим, Господе!… Једно по једно, све ми је одузето, све ме напустило, живот се, кап по кап, искапао у гомилу хладна воска, биће моје остало као сухи фитиљ, са црном расцветаном ружицом на врху, знаком догорелости – само име моје још једнако зуји, још клепеће око мене, као лимена таблица око прокаженог… О Христе, пружи руку, или дахни само, и узми ми то име! Просвети ме, или ме смути, и учини да заборавим то име! Скини с мене ту уклетост која ме издваја, која ме, самца, још више осамљујуе. Уклони с мене тај жиг познатости и обележења. Одзови ту сабласт што баца на мене знак, последњег и најмањег додуше, али једног бића!…

О Христе, све се човеку узима, и може узети; све до сенке. Навалих једном тежак камен на своју сенку, а сенка ми се, полако-полако, ипак одузе. Узеде је Сунце; рече: његова је, а не моја.

Учини дакле, господе, да ми се и име узме. Да будем мање самац, да не погледају за мном и не зову ме само они малобројни који ми име знају. Него да ме зазивају, и дотичу ме се, слободно, сви људи, као што се дозива и дотиче грање, као што се нераздвојно друже и све сени.

Исусе добри, скини са мене знак; скини знак мога недостојанства међу ближњим, сроди ме са сваким, дај ми завичај свугде, пресеци сложене и теретне односе моје  међу људима, ишчупај из мене службу претцима, колену и кући, ишчупај одговорност судијама, збриши знак у који сви злуради прсти и гладне очи пружају и зверају. Смири понос и дугове који се одазивају и трзају на звук, цигла два, три, слова. Узми ми име! Учини, да могу ходати кроз сва времена и места, да могу улазити у куће мртвих као и у куће живих, да се могу одазвати на сваки корак, на сваки махај руку. Ослободи ме имена, о Господе! Ослободи и себе једног тужног и ружног знања и осећања!…

– Душо човечја, малодушна и измучена душо! Јуче још, служила си ми опело, и помагала да ме скину с крста, и била део мене, и носила део имена мога. А данас си прах, и не осећаш Васкрсење, а стојиш пред Васкрсењем. Зашто само до гроба и опела иду твоје снаге?! Зашто биће своје уништаваш и каљаш, истоветујући га са именом неким, именом не бољим но име ма којег пса, којем је човек име дао да би га робом куће своје начинио…Славуј нема имена, а устају ноћу да га слушају цареви и свеци…О душо малодушна, не дадох ти ја никакво име, и не знам те ја по имену, и не судим те нити те волим по њему. Ја те познајем и налазим по мисли којом ме тражиш, по руци твојој коју сам држао у својој у часове кад ти је нога опузнула, око заплакало, срце варку изгубило… Име је као шара на љусци јајета, која се развије, згази и стрињи. Као што ти не знам одећу, или накит, или одличје, или телесну ругобу, ма коју, лепу или страшну шалу на твом земаљском облику тако ти не знам име…

Погледај, ту у цвећу наћи ћеш где мили , на пут кренута, мала пролетња бубица. Ти ћеш можда и њој знати име. Ја јој га не знам. А познајем ту бубицу, и знам куда је пошла. На мала њена леђашца метнуо сам знамен спаса човеку за кога си молила. Бубица не зна имена том човеку, ни ја га не знам, а човека за кога си молила, наћи ћемо, и спасти ћемо… Тако вас, ето, ја знам, људе, животење, судбине, срца. Знам вас у заједници и вези небесној…. Растури данас, о душо малодушна, све стиде и страхове што си за име везала, јер је Васкрс ту. Растури и сва сећања што си за разна имена људи везала, јер је Васкрс ту!

Не разумем Те, Господе. Како друкче, него по имену, знам ја свечаног и гордог Цезара, у црно замотаног принца Хамлета, с ножевим у срцу загрљене, Паола и Франческу?

– Не знаш их по имену, и не дозиваш их по имену…нити се они одзивају на твоје име. Дотичете се као грање, које иста бура тресе; привлачите као бића истог Створитеља; векујете као душе што чекају исто Васкрсење… Смири се, зато, душо намучена. Засни ту, на ивици мога гроба; спавај безбрижни и слатки сан безименог, у ноћ пред Васкрсење. Усни, заборави све земно, сва имена. Сва имена! Твоје име, шару од прашине, ножицама својим ова бубица, што носи спас човеку за кога си молила… А сутра у зору, пробудићу те са свима онима, које си залуду по имену памтила, судила и волела. Сутра у зору, сви ћете бити искрице овог светог плашта којим ће нас Отац наш заједно подићи к себи.
(1925)

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

Исидора Секулић, БДЕНИЈЕ У МАНАСТИРУ РАКОВИЦИ

(…) Могло нас је ући у цркву и десеторо, и двадесеторо, ништа не бисмо пореметили, ни од кога били примећени, ништа значили. Скоро да смо се и између себе избрисали, нестали пред потресном истинитошћу појања. Склад гласова и визија у појцима осећао се савршен. Ти људи, за тренутак, свели су своја бића на чисто религиозну вредност. Религиозна вредност у човеку! Како је мало оних који је познају, познају дубоко и довољно! Цео један свет још не зна шта ће човек у цркви! Не зна шта је то: оставити улицу, скинути шешир, певати под сводом под којим се увек пева, живима и мртвима, срећнима и несрећнима. Не зна да се у цркви седи међу туђинима као међу рођенима и држи у једној руци књига Божја, а у другој књига песникова, и наизменице чита Евађење по Матеју и Јовану, и Малсинова гора по Вињију и Томпсону. Не зна да је црква једини, кратки и пролазни трен сливене заједнице Бога, песника и човека: онога који је живота створитељ, онога који је живота објавитељ, онога који је Богу циљ и песнику љубав.

Ми, с друма, из града, осетили смо се туђи у манастиру; хладни странци према тим људима који гаје неко духовно чекање. Човек, који туђ и непосвећен уђе у такво чекање, не осети понекад ништа. А осети, други пут, силу и лепоту религиозног усамљења, и крене тада у њему познат бол, бол од нечег пропуштеног и неманог. Осети се промашеност нечег битног. Пожели човек што он, тако давно, можда никад није религиозно бдио, није певао пошто је претходно јео пост и присркивао уз њега сузу чистилицу. Притисне терет од те, и од многих других непоправљивости и ненакнадивости.

Непоправљивости и ненакнадивости јесу, чудни друзи човечјег живота. Охола човечја машта и охоли његов разум одричу непоправљивости и ненакнадивости; а ништа није чешће и позитивније у нашем животу од ненакнадивости и непоправљивости. Једнако их чинимо, а имамо у себи неко безбожно спавање, дубоко као море, и као камење у море бацамо у то спавање све оно што се више не да поправити, и дело и жртву. Заборављамо све, јаук, поглед, ћутање, клетву. Десет година живота морамо заборавити да бисмо могли бити срећни један тренутак.

Али понекад, ма где и ма кад, у једном манастиру, на прашном друму, дочека нас песма чудна, песма коју сасвим непознати људи поју за наше умирење и умиљење. И врисну тад у нама сузе сећања на оно што се не може ни поправити, ни накнадити, ни испаштати. У Раковици манастиру, тако, видесмо себе у себи. Осетисмо се мутни, познасмо да нам се никад не дели одмор од умора, седми дан од осталих, душа од тела, испуњена жеља од нове ненасите, час духовни од часа таштине кад заборављамо да постоје, да боле, да ће болети непоправљивости и ненакнадивости…А ти људи што певају, са устима детињасто округлим, с руменилом детиње крви у надуваним образима, ти људи поправљају непоправљиво, сневају лепи религиозни сан о миру, миру, миру… То је велика моћ религије у човеку, над сваким знањем и мудрошћу. Наука и мудрост проповедају ограничења, тумаче ограничењем, блаже и теше ограничењем. А религија одриче ограничења, одриче их свуда, у постизавању и имању, у резигнацији и немању. Као што сан у човеку може да продужи ма коју мисао, религиозност у човеку може да продужи сва стања, па и стање неограничених моћи. Ти мали послушници манастрски, ти сељаци, испразнили се ето од свега земаљског као црквени сасуди, ничега се не боје, ништа не желе, истоветовали се с побожном песмом као бестелесни хор духова.

Једаред, у једној огромно великој англиканској цркви, препуној људи, пастор, пошто је прочитао мољења, прописана и од њега састављена, мољења за хлеб, здравље, разум, душевну снагу, погледао је у сакупљене и додао: „А сада нека се још свако од вас помоли из личне своје потребе.“ Чула се прво тишина која се јавља кад близу две хиљаде људи престану да дишу. Па се онда, исто тако јасно, чуо нечисти унутрашњи шум пожељења, похлепе, надања. Па онда оштри спољашњи шум поклецања, обарања глава, и скривања лица у шаке. И најзад нова тишина, страшна и језива и слатка, кад Христос спусти руку да смири две хиљаде срца пуних таштина, сумњи, незадовољстава, срџби, освета.

Шта су радили у тој тишини сакупљени људи? Молили се, желели, измишљали, трпели, јадали се, просили? Не. Као сада на бденију у нашем манастиру, отпало је од њих нејако ограничење живота. То, и ништа више. Кад је пастор прекинуо тишину, показала се до непознавања променута лица, с траговима суза, још преливана сузама, бледа, с дрхтавим уснама, скљештених зуба и затворених очију. Шта су доживели ти људи, и које су им биле молитве и жеље? Нико ништа није желео ни молио! Ником ништа није требало! У први трен, узбуђени и збуњени ретким часом и слутњом чуда и услишења — покушали су можда и наћи шта им најпре, и највеће и најмање треба. А затим је дошао, у сваког појединог, мирни мир религиозног достојанства. Мирно непоколебиво знање да њему ништа не треба. И шанула се само молба: нека буде испуњена жеља оног слева или оног здесна, ако је можда има, давнашњу и тешку. Али ни с оном слева ни оном здесна није ништа требало! Помакли се људи само за длаку једну од таштина и слабости, и ником ништа није требало! И да је цео свет ту био, целом свету не би ништа требало…

Дивни часови потпуног склада између човека и света. Бог и човек се зарадовали једно другом као браћа, поделили терет света као браћа: човек није просјачио, Бог није био немоћан…Како је диван и велики човек у огромном раставу и обухвату: од човека који несит и гладни и завиди и мрзи, до човека коме ништа не треба!

Две хиљаде људи запеваше из одморених очишћених груди, као оркан. Пролазници стадоше навиривати у цркву. Баш ако у малој нашој Раковци, о бденију уз Велики пост, лета Господњег деветнаест сто двадесет осмог.

Исидора Секулић, ПРИПОВЕТКЕ II, (одломак), Stylos, Нови Сад, 2002.