Исидора Секулић, НАД ЦРТЕЖОМ РУСКОГ СЛИКАРА — „РАСКОЛЊИКОВ ПРЕ И ПОСЛЕ ПРИЗНАЊА ЗЛОЧИНА“

А наша је тема: Расколњиков признаје злочин. — Човечанство је страховита веза. Самоће нема скривености нема. Страховито искиданим стазама, али ипак враћа се Расколњиков онима од којих је бежао. Грозовит је његов крик: Сам, сам да будем!Одниъ! Одниъ! није могао, и не може услишити ни Бог. Ван човечанства, као утекла звезда из сазвежђа, Расколњиков је учинио огроман и узалудан покушај усамљења, да би најзад довршио круг у самилости оних од којих је бежао.

С једним сасвим изузетним знањем је Достојевски знао да сви земаљски закони и све земаљске казне нису дорасли гресима на Земљи. Земаљски закони не могу предвидети, не могу открити, не могу похватати ни казнити сва прегрешења. Зато не могу ни све забранити. Божји закон је онај који забрањује апсолутно сваки грех, кажњава сваки грех, и кроз људство раствара сваки грех. Као што отровна кап, кад се улије у поток или реку, више не постоји, тако пред људма признати злочин грешников нестаје у човечанству. Али пре тога, Божји закон гласи: све се плаћа. То јест, далек је и ужасно мучан пут грешника док не дође до стања да без трунке гордости и лажи призна преступ пред људма, пред свима људма, пред најнижим људма, свеједно.

Признање греха је чудо: то је разрушење дотадашњег човека. Кад је Расколњиков клекао и признао злочин јавно, ушао је у конац свега дотадашњег: у саломљење гордости, у немоћ пркосне воље, у малаксавање дијалектике разума, у истрошеност заблуделе маште. Ушао је у одрицање од тела и слободног рада, јер следује тамница. Сав се стари човек разруши, и на рушевни тој стоји само свест о послушности једном највишем закону, једином коме није срамота покоравати се ни у најтежим околностима. Отуда осећање да та покорност одмара, отуда преображење на лику оних који су пред себи равним и такође грешним људима признали грех као пред Богом.

Да  је Расколњиков признао преступ не у полицији пред два ситна чиновничића, него да је то учино пред пуком до зуба наоружаних људи, и они би остали пренеражени, пренесени би били из својих обичних бића и расположења у друго нешто. Доживели би један од најтајанственијих тренутака на Земљи и у животу човечјем. Суштина признања је у томе што је убица престао да се крије, вратио се људма, вратио се и судијама као људма, заузео међу људма своје место онакво какво му приличи. Од тога часа, човечанство не може више отстранити од себе преступника, не може га више ни мрзити ни презирати. Преступник је опет с људма, опет човек.

Људство прима грех преступника. То потсећа на верско учење о преношењу греха. Многи се људи опиру верском учењу, и сматрају преузимање греха стварју апсурдном. Заслуге, и преузимање заслуга, међутим, не сматрају стварју апсурдном. А не досећају се да је то по природном и моралном закону једна иста појава у два вида. Оставимо веру по страни. Спиноза, који без резерве одриче појам и чињеницу и греха и заслуге у природном стању човечанства, пре друштвеног стања кад још не може бити речи о једнодушним сагласностима за одређивање норми — и Спиноза тврди: да после сагласности и одредаба има и греха и заслуга, са свима последицама од њих. Сагласност може постојати између људи, али може постојати између Бога и људи. Међутим, овако или онако, свака сагласност и једнодушност претпоставља један ланац искустава, знања, веза, традиција. Због последицâ последицâ, свако дело сваког човека улази у предање човечанства. У том смислу може се ланац решења доиста бацити унатраг чак до неког првог греха. Веза човечанства је тајанствена. Афинитет између егизстенција је дубок. Човек је човеку не само брат, него сенка, услов, узрок и последица. Сваки човек и свако дело, добро и зло дело, имају своје присталице и противнике, судије и браниоце, потраживаче и јемце, пропагаторе и затираче. Само је тако могућно да се све дешава, увек поново дешава. Веза човечанства, присна и судбоносна, стоји и по етици Спинозиној, на основи друштвености људске и нормирање морала; и по етици Паскаловој, по којој има један праузрок свима потоњима.

Човечанство је дакле веза и по гресима. Није то писао само Достојевски. Нико као Достојевски, али и други. У француском роману једном реч је о човеку несрећном некада с првом женом, који сад стоји крај смртне постеље друге жене. С њом је био везан још за живота покојнице. „Немој ме сахранити поред ње, Јакове, ја сам њу отровала“ — признаје грех друга жена, самртница. Муж неодољиво прима грех. „Знао сам ја за то“, одговара Јаков; иако никад слутио није да се оно десило. „Нас двоје смо једно, твој грех је и мој. Никада те нећу заборавити.“ Важна је ту нарочито последња реченица: кроз сећање, као кроз живу жилицу, прима грех убице човек, како хоћемо, и сукривац и невин. Недужни у Јакову прима грех са самилошћу, а сукриви плаћа за преступ, јер без њега Јакова, преступ не би настао. Да ли би тај проблем савести могле решити судије и земаљски закони? Не. Отровна кап, отровна жилица има даље да колута и тече. У Јакову се грех већ мења у значењу и дејству. Али закон Божји, „закон без мрље“, тражи више. Признање злочина мора бити учињено јавно , пред свима људма. Тек кад то учини Јаков, тек кад дође до оног „ватреног кајања које разорава срце“, које руши старог човека, грех ће се растворити и изумрети у људству.

Расколњикова је гонила полиција, гонио га је закон, гонио га је онај истражни судија у чијем мозгићу је била читава барутана отрова. Али кад је убица клекао пред врата човечанства, та су се врата пред њим одмах широм отворила. То је апсолутна реакција људства пред криком признања. Та апсолутност је доказ да реакција долази од нечег дубоко усађеног, и да је истина да су греси појединаца аманет света. „Ја сам убио Аљону Ивановну и њену сестру Јелисавету.“ Бежању је крај, самоћи је крај, искључењу из људства је крај. Расколњиков клечи и дубоко се сагиба пред људма које није никада видео. Баш као што је некада клечао и дубоко се клањао пред гробом свога малог од шест месеци умрлог брата, кога такође никад није видео. Веза међу људма је тајанствена, силна.

Исидора Секулић, ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

Исидора Секулић – РЕЛИГИОЗНО ОСЕЋАЊЕ У ЛИРИЦИ

Говори се чешће о баналности спољашњег човекова живота. Али људи налазе начина да и у унутрашњи живот унесу баналност. Ако нам је добро испунимо се гордошћу, ако нам није добро испунимо се потиштеношћу. Проста народна песма нас опомиње на религиозни морал: у добру се не понеси у злу се не поништи. Нису то лаке ствари ни баналне ствари. Једаред немамо смерности други пут немамо скрушености. Нико се не сећа смрти док је здрав и моћан. Нико се кад је болестан и невољан не сећа да је имао и здравље и моћ. Колико их је међу десетинама хиљада људи који имају напор да свакидашњици одузму од баналности. Колико их је који теже да разум доведу у склад са осећањима која су збиља дубља од разума. Колико их је који надасве што знају и умеју и раде негују једну сасвим посебну медитацију, полако-полако израђују животну своју философију, своје најлепше и најоргиналније дело. Мало-мало, на брзу руку казује се појам и реч, унутрашњи живот, и мисли се при том да сваки човек има тај унутрашњи живот самим тим што је човек. Извесни немир у нама, извесна одвратност према баналности, готови смо рећи: унутрашњи живот. Нешто мало размишљања, нешто мало анализе туђег и ретко свога нереда, нешто мало читања – унутрашњи живот. Уздахнуо како дубоко, унутрашњи живот. Све то, међутим, обично је покрет реакција, мала узбуна спољашњег живота. Има од тога користи спољашњи живот, то јест, човек посленик на неком раду и човек у друштву.

Унутрашњи живот је друга радионица и друго друштво. У унутрашњем животу човек ради на нечем што је важније, трајније и лепше од њега. Ту је човек сарадник, васионски сарадник Бога. У унутрашњем животу ми под сасвим другим углом видимо себе и свој рад и прерађујемо све што у спољашњем животу радимо. Тај угао је угао религиозног и философског посматрања. Краци тога угла секу се у нама у нашем животу али се продужују и разилазе онамо куда само религиозна и философска мисао наша стиже. С тим мислима живи човек у унутрашњем животу. С таквим мислима других људи дружи се човек у унутрашњем животу.

Где налазимо такве мисли и искуства других људи? Налазимо их у ономе што су ти људи дали из унутрашњег живота свога. Шта је то? Неко ће рећи литература. Без сумње ако је песма или проза изашла из унутрашњег живота. Немају сви писци унутрашњи живот, нису све странице лепе и врло лепе литератруе изашле из унутрашњег живота. Има страница из науке, из природних наука, из астрономије пред, над којима човек бледи и дрхти као пред Богом и пред савешћу својом. О философији и да не говоримо: велики, највећи такмац поезије то је философија. Али врхом својим далеко изнад свега тога стоји религија. Не црквена религија него религиозна мисао. Ослобођење од свих зависности у спољашњем животу. Зависности наше у спољашњем животу безбројне су али се можда могу сабрано изразити у две добро познате речи, у две врло слабо познате суштине. То су: срећа и слава. Поезија, авај, препуна је тих речи. Философија их некад додирује. Религиозна мисао их не познаје. У унутрашњем животу, ко унутрашњи живот има, такође нема ни среће ни славе. У унутрашњем животу , ко га има, гледа се, види се преображај нашег духа, нашег праха у више и више, преображај и нашега праха.

Литератури је главни предмет човек, његове борбе у спољашњем жиовту и у души његови највиши домети у делу, у мисли и у осећању. Занимљиво је да се литература, очишћење човеково, велики његов унутрашњи мир условљава обично злочином, грехом. Да би човек устао сам против себе, да би у њему одјекнуо глас Божији, треба да је претходио неред у животу и у души, треба да је било крупног разравнотежења. Борис Годунов је дао убити царевића и отео круну. У њему гризе злочин, гоне га фурије. Тим путем ће Пушин написати величанствене редове о грчу у савести и о тужном лику Божјем кроз савест.

Главна мисао о моћи савести, о мистичкој суштини савести, наравно из религиозне је области. Али нема унутрашњег жиовта, она је потекла из душе а развила се и подржавана је чисто психолошким процесом. Та мисао о савести у Борису само је визија, само идеал, она само лебди над амбисом ужаса и непоправљивости. Пушкинови стихови су дивни али религиозна поезија нису. Писци имају дар дубоке психологије и виде душу с њеним врлетима и провалијама; приказали су човека ако су приказали велико разравнотежење, једнострану моћ човекову, оно што тера у вршак да би се толкико сигурније сурвало. То је психологија, то није унутрашњи живот.

Унутрашњи живот није ни хаос ни трус, унутрашњи живот је мир, мир и онда кад је немир, мир у томе смислу да једна надмоћ држи супротне тенденције у хармонији отприлике тако као што су у хармонији два разапета крила где везане и смирене супротне тенеденције не само држе него и дижу. У унутрашњем животу којега без религиозности и философије нема, у унутрашњем животу се антиномије држе и синтетишу. Срећа и страдање, здравље и болест, знање и незнање везују се у вишу силу, у надмоћ која преображава дух и прах човеков.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

Исидора Секулић – ЗАБЕЛЕШКА О ГЊЕВУ

У молитви Господњој Оче наш споменуто је на ванредан начин, у неколико реченица, све оно чега човек треба да се сети у часу смирења, када из обичне своје природе прелази у дух. Та молитва је тихи преглед животних нужди и сметњи, дугова и греха; уједно тихо осећање зебње пред могућним несрећама и смрћу; и тежња за спасењем.

Ипак нам понекад дође мисао да додамо нешто тамо где човек моли од Бога дарове, и тамо где човек моли отклањање зла и опасности. Дође нам да поред хлеба замолимо да нам се сачува разум. И дође нам да нарочито молимо да нас мимоиђе гњев.

Можда те допуне нису на месту. Можда није довољно скрушен онај који ни у молитви није задовољан с кором хлеба. И можда је зала и опасности у човеку и око човека толико, да се за одбарну од њих не може молити друкчије до општим речима: “ и не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго“. Можда. Али то не смета да се додирне у неколико речи оно што је у нама не ђаво лукави него ђаво безумни.

Црква убраја гњев у смртне грехе. Ретко што је нађено, речено и класификовано тачније. Јер је гњев оно што је афект у афекту, порок у пороку, оно што је заправо отров и зло у љубомори, зависти, итд. Сва та стања почињу у човеку с муком и грижом, а завршавају с потребом освете, али од потребе за насиљем до насиља, има празнина коју потире гњев. Кад се та стања осложе с навалом гњева, онда човек више није ни љубоморан, ни завидљив, ни грамзљив, него је само гњеван. Највишу свесност човечју, свесност одговорности, прождире гњев очас, као пламен перце.

Утолико је страшнији гњев, што може да освоји и беспорочнога. Болестан човек се може разгњевити до мржње и освете. Дохвате га, на прекретници између стрпљења или резигнације и гњева, ово друго: безуман гњев против дрвета пред прозором, против болесног места у телу, против болничара.

Има страшан гњев амбициозног и славољубивог човека. Замислио је да му свет призна нешто што сам себи не може признати, и ако то не буде, он се понаша лудачки, свети се, измишља грозне наредбе и одлуке, ако му је то у власти.

Али набрајању нема краја. Сви без разлике, а ми „виолентни Динарци“ нарочито, знамо шта је то кад из утробе јурне нешто вруће и замршено, и загуши у гркљану реч и договор, и удави у глави разум. Човек онда збацује крст који мора и треба да носи, и нема способности да учини мрвицу добра која му је дужност. У гњевноме се стрелица напредовања окреће уназад, и човек се своди на најпримитивније што је човек био: постаје неразуман и диваљ, потребно му је тренутно утољење, и он га ствара по цену злочина и издајства.

Говори се понекад, и пише, о племенитом гњеву. Племенитог гњева нема; а и оно чему се даје то име очајање, огорчење, неспоразум – јесу ствари које треба да прођу критику моралних вредности.

Ваљало би опширније размислити и оној прекретници на којој се човек губи у гњеву. На тој прекретници има, у већини случајева, исти број разлога да човек с нешто песимизма, мало мудрости и мало умора истраје у својој судбини, или да скочи, сав свој разум да окрене против разума, и да улети у ватру гњева. Вредно би било потражити онај одлучни симптом који значи скакање стрелице уназад, у примитивизам и дивљаштво.
(1935)

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

 

Исидора Секулић – ИЗРАВНАЊА

Готови смо тврдити да човек, уопште узевши, своје страдање цени тежим него туђе. То је брз и непроверен суд. Свој бол ценимо оноликим колико он боли нас и нашу осетљивост. Машта при том не игра скоро никакву улогу, јер је пуна реалност у нама, а не на размаку. Друго је кад замишљамо како бисмо трпели оно што је засада ван нас, а што сматрамо несрећом или страдањем. У таквом случају машта живо ради, и увеличава. Увеличавање нам постаје јасно ако нас снађе оно чега смо се ужасавали (нпр. сиромаштво, осакаћење несрећним случајем); или кад нас снађе оно што снаћи мора (болест, старост). Стварна наша страдања, макако велика, знатно се разликују од онога што смо маштом замишљали. Нити се луди, нити се умире. Основа живота се љуља, деломично руши, али се после опет успоставља. Тачно као висови, провалије, и воде, после земљотреса. И човек је, са својим нагонима, страстима, и вољом, пун висова и провалија, и може се преслагати, и са истим елементима постојати као друго, некада и боље и лепше од ранијега.

Због размака, и непознавања ни узрока ни последица, велика је наша машта кад замишљамо шта трпи неки други страдалан човек, било телом било душом. Право стање тога другога непознато нам је чак и онда ако трпи оно што смо ми трпели некада, или баш оно што трпимо истовремено с њим. Јер нема два истоветна ударца, два истоветна реаговања на ударац. Ако не друкчије, увеличавамо туђе страдање тиме што га више изолоујемо од олакшања и изравнања, него своје. Чинимо тако и из урођене себичности, из самољубља и сујете, јер своју опрезност и памет, па и срећу, подижемо у вредности више него туђе такве особине.

Увеличавамо маштом не само појединачна страдања, него и страдања класа, и суму страдања у свету. Општа историја нам износи примере великих друштвених покрета насталих због нетачног цењења општих страдања. Историја књижевности нам износи примере литерарних епоха врло жестоких праваца, опет због увеличаног мерења људског страдања. Људи, они људи који су инспирисали друштвени покрет, или дух у књижевности, испуњавају се горчином и мржњом и роптањем на бога много више по машти него по мери страдања свога и општег. Не желимо обарати, ни потцењивати ни количину ни разноврсност људских страдања. Желимо само потсетити да страдање није само надодавање на живот нечега што је животу потпуно страно и разорено, него је и увођење у живот и материју нашу таквих елемената који могу да уђу у однос и изравнање с нашим материјалним и духовним егзиствовањем. Та изравнања су бескрај комбинација и могућности, и чине засебну велику науку у којој се садрже све науке о материји и сва учења о духу. Да потсетимо, што се материје тиче, да једна иста материја егзистује и остварује чињенице у сунцу, са четрдесет милиона степени; у земљи, с неком десетином хиљада степени; а у човеку с неколико десетина степени. А што се тиче духа, потсећамо да исте школе сврши, и исто занимање обавља понекад човек слеп, глув, и нем, као и онај са здравим и комплетним чулима. Посматрајући и пратећи лично у себи читав свет изравнања, Достојевски је стоврио сву своју огромну и развноврсну књижевност. Увеличавао је, наравно, и он страдања људска, али и кад се то одбије, остају примери и документи неоцењиви, остају истине које, знамо, хране и науку и уметност. Ради примера, нећемо се позивати на текст Достојевскога из романа, него на текст из његова дневника, вођеног на основи личног живота и искуства док је издржавао робију у Сибиру. Он је видео тамо изравнања под најтежим условима живота, на најгорем материјалу људском. Дивио се Достојевски посматрајући како су разбојници гласно и од своје побуде понављали за свештеником речи: „Прими ме, Господе, као разбојника“; и затим, што и јесте главно, како су по читав дан, и по више дана, држали се, разговарали, забављали се и радили као људи с којих је пао сав терет, који не страдају, који су некако нормално ту и на том послу.

Шта је изравнање? Није то врста материјалног прераспоређења човекова, испремештај његових отпорних места према невољи која се у њега уселила. Изравнање у страдалноме спритуалног је карактера, нарочито у моменту настајања. За моменат, у човеку се дели дух од тела, и човек чини један избор при којем га води и помаже неко тајанство, нешто меко и милостиво, што без икаква ауторитета придобија страдалника да изабере мирно очекивање изравнања неке врсте. Касније, изравнањае узима и материјални карактер, јер остаје као функција у целом животу и раду човека. То је оно што прост народ лепо каже: Патња га изменила, патња га озарила. Гледате некога страдалника и видите: умањен је, и изгубио је, по свима рачунима овога света; крњ је и разбијен; али уједно не можете не видети да се тај човек може гледати и с ове, и с оне стране, са стране где стојимо ми, и са стране где стоји он. Нама с ове стране није лако гледати страдалног како треба, с његове стране. Али ако смо проникљиви и осетљиви, искусићемо да страдалник, гледа нас с оне стране као неко ко је тамо прошао кроз тесна врата, и живи на неком спрату, у подземљу или у надземљу, али свакако на спрату који је само његов. Из његових се очију чита да он бар једну ствар боље зна него ми: зна да ми са страхом гледамо његов живот, а он без страха живи тај живот. Ми мислимо да су код њега тело и душа завазда се раздвојили, и да оно непогођено од невоље, не помаже погођено. А стварно, душа и тело везали се код њега јачим везама но икад, и до саме смрти оно што је остало поштеђено даје се ономе што страда. Лукерја Тургењевљева – и овде не наводимо роман, него дневник писца – Лукерја, тешко болесна, чим остане сама, пева. Раније, певање у њој било је раскошни додатак њеној младости и веселости. Сад, то је постало функција изравнања, то је одмор, уједно доказ живота, уједно мала амбиција, уједно уметничко занимње у слушању и оцењивању гласа и лепоте израза.

Ми никада не можемо знати шта све у телу или души страдалнога остаје неповучено у страдање, и у какве нове односе то ступа са оштећеним областима живота и личности. А ако би баш и све било повучено, не знамо колико је у страдалном оне вере и философије у којима се чува у човеку макар зрно иманентног Божанског елемента. Може то бити и једноставна обичајна философија. Познавали смо малог чиновника који је много страдао од рођака и од другова, али који је с достојанством трпео, оснивајући свој морал, и васпитни систем за своју децу, на простонародној речи: Види Бог опачину кроз дебелу облачину. Чим то изрекне, он се смири. Тврдио је да се њему губитци и невоље доста брзо изједначују нечим на другој страни, и да он ударце дочекује стрпљиво, јер они и нехотице утичу на добар свршетак нечег дотле неизвесног. „Није то да ми нешто падне кроз прозор; него се и ја, и жена, и деца одједаред досетимо како нешто да довршимо или изведемо. Као да нам израсту још по две руке, тако се провреднимо; или као да се дан продужи, тако много свршимо и не уморимо се; или злотвора постидимо; или одједаред пријатеља нађемо. И добро смо расположени: чини нам се да смо нашли нешто што је Бог у шали био сакрио од нас“.

Наравно да изравнања долазе само у случају великих страдања, оних која су дошла да остану дуго, или до гроба, дакле у случајевима кад цео живот па чак и биће морају да се преуреде. Има људи који се у невољи прозле, уђу у гњев и мржњу, постану безбожници, развију у себи једну свирепу машту која их цепа и раскида, што је ново зло и страдање. Па и њима дође изравнање; наравно онакво каквоме су сами пошли: предаду се некој обесној навици, или каквом пороку, траже и нађу стање у којем туга и трагедија не могу опстојати. Али је чешћи и човечнији случај да људи у страдање пројицирају што најбоље знају и имају. Страдање се на тај начин раздели у низ проблема, у појединачна ограничења и ускраћења, и онда је лакше носити их, јер се лакше види како бар нека од тих страдања воде у нестрадање, и нека од зала могу значити пут ка добру. Чим се страдање раздели у разна значења и односе, пада у човеку гњеву, и глупа жеља за одмаздом. Чим падне гњев, најбесмисленије стање од свих стања у човеку, и стање инфериорно и према најтежем страдалном стању, човек се већ одбацио у правцу надмоћи над страдањем, а ту друго нема до изравнања, некада праве победе. Човек пре свега мирно призна страдање. Пошто га је признао, почне га упознавати; упознавање води у разне односе, а разни нови односи у преображење. То преображење значи да ранија, такозвана нормална појава наша престаје важити као једина. Она се постепено и заборавља; нове чињенице су полазна тачка за нова гледишта, нова осећања, нова цењења. Негде окрњен, али негде зановљен, човек се уравнотежава и изравњује, почне волети нове нагоне и нова расположења. Пронађе, да под свима околнистима има сисла што се родио, јер у свима стањима има човек посла на свету. Друкчији човек почне сасвим другкчије утицати на људе, животиње, и на мртав материјал под рукама. Бива да га људи, животиње, и материјал који обрађује, боље разумевају и слушају него раније. То је потресно неизмерно искуство. То је моменат кад страдални јасно раздвоји страдање од зла, види разлику, види да у злу има мрака и празнине, а у страдању има могућности за живот угодан себи, људма и стварима.

Пуно је тајанствености у томе како се кроз страдање откривају изравнања, нове могућности и способности. Када су потпуно осиромашили, отац и син се помирили, разумели, остали заједно до краја живота. Не из узајамне сентименталне потресености, него су им се изравнања ванредно допуњавала, и они осетише да су заједница више него икада. Познато је у рату многоструко забележено искуство да пас тачно разликује глас већег или мањег страдања човека и коња, и у тачном смислу чини избор куда ће поћи и повући некога. Али је свакао најзанимљивије како „мртав“ материјал за обраду испољује друге и друге стране своје природе према томе које чуло човечје га прати и цени при обради; и како човек који је изгубио једно чуло, не само да за тај губитак добије изравнање у смислу телесном, него доживи изравнање духовно у смислу радости, и тако уђе у нове фазе рада и стварања. Један признат столар из нашег града почео је да губи вид. Постепено се свет затирао пред њим. Видео је само до извесне линије у даљину, и само до извесног степена особине предмета. Па се и то, и толико, скраћивало и сужавало. Затим је светлост почела да мучи око. Разбијала се, и ужасан је напор био да се кроз тај титрави елемнат гледа, и све је већи био бол очију при том. Посматрали смо како се човек у свему мења. Све се више мучи, а све се мање тужи. Ако га неко нарочито запита, скоро му није право што други задире у нешто што не зна, и што, најзад, још није ни свршено. Одговарао је мирно: „Још видим белу лепу даску, радим, још сам способан и човек.“ Сви смо стрепели очекујући да „се све сврши“. Мајстору су глава и врат све ниже повијени; мучно их закреће подешавајући однос између очију, светлости и даске. Па тек зажмури; лице се тада опусти као тешко уморан човек кад падне на одмор. Једнога дана мајстор престаде радити, а ћутање његово одаваше очај и несрећу. Па се онда вид сам од себе нешто мало поправи, односно врати на оно стање кад је столар још радио. Опет започе рендисање, тестерење и приглављивање делова. Али, где, мајстор ради и држи очи затворене, не гледа иако још види. А руке се крећу некако друкчије него пре, као да су сад на њима и очи. Почео нов живот, нов рад рукама које сасвим друкчије пипају отакд и виде. „Зашто не отворите очи, мајсторе?“ – „Могу и тако; све знам; радим као кад сам био млад, све боље и боље, а очи ми се одмарају, и отворим их само предвече, малецно, да ми не буде жао. Једног дана, и ви ћете сви да их затворите и да се одморите…Како да вам то објасним, ето, ја сам потпуно спреман да ослепим.“ – И ослепео је. Али је даље радио, и мир га није напуштао. А дрво, откад га је само рукама ценио и радио, постало чудновато. И сасвим једноставни купци запажали су да је кадифасто по површини, и чисто топло. И то је сад постала мајсторова амбиције и радост; „моја нова фирма“, говорио нам је. И заиста, мајстор је отада био све више уметник, Дрво му се дало с једном својом тајном, и столар је носио велику победу у свом бићу. Заборавио је своју некадашњу појаву; није цени ни рад свој ни себе према узору из изгубљеног живота, него само из новостеченог.

Враћамо се туђем страдању и онда кад га ценимо као друштвено унижење и искључење. Колико је велика била заблуда наша, људи из оног малог града, и у другом једном случају, кад смо ценили несрећу познаника одведеног у апс за кривицу коју је он одрицао, неки суграђани веровали у њу, а већина остајала у ставу неодређеном. Кад је напослетку клеветник признао истину, и сва варошица ударила у весеље, изненадише нас мирно држање бившег апсеника, и још више писмо његово једном пријатељу: „Изгубио сам сад нарочити однос према клеветнику, свом другу, чије сам покајање свом душом очекивао; па однос према апсанџији и једном сапатнику у апсу који су веровали у моју невиност као у светињу, и волели ме као болесно дете. И сад ми је тако као да сам изгубио најбољи део свог живота, и улазим у ситно и празно.“ Које чудно изравнање је било досуђено том страдалнику, и како га је он високо ценио!

Људи страдални, као оне биљке које у сутон или у зору морају да окрену главе у одређеном правцу бивају обрнути у други један свет, у друго гледање. С почетка, човек се осећа као осуђен, боли га да изгуби онај првашњи свет, и у њему неку своју каријеру. Наступају изравнања. Она воде кроз тежак процес сад јачања сад одумињавања бола, али свршавају с преображењем човека, са упропашћавањем његова живота у смислу духовне надмоћи. Прикивање човека за страдање носи собом неминовно најважније изравнање: живљи покрет у пространој ирационалној слободи која је скривена у сваком човеку, као што је скривена на дну или понору из које је свет произишао – а у тој слободи закључују се све могућности. Из те слободе, како је раније речено, страдални људи потежу некада у зло; али из те слободе, која је старија од природе и над природом, може да дође тајна могућност која покаже како кроз страдање води пут у нестрадање. Изравнања смире у човеку природу, и доносе нове могућности рада и радости. Преображен страдалник гледа с критиком, са супериорношћу у своја ранија стања. Онај слепи столар, давно мртав, живи још у многим његовим суграђанима као пример надвишавања просечног живота. Често нам је говорио: „Верујте ми , у овом мом страдању ја сам се одморио од ранијег мог живота, који је такође био страдање, чини ми се и горе од овог.“

(1938)

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

Исидора Секулић, МОЈА ПОСЛЕДЊА ВОЉА

Умирање и смрт, последња борба коју свако мора сам издржати. После издисаја што остане, то више није нико, и зато над најпростијим погребом треба да влада најпотпунија тишина. Молим, стога, да се мој леш завије у чаршав из мог домазлука, да се положи у најпростији чамов сандук, и спусти у сиротињску раку, по реду на гробљу. Без икакве аранжиране сахране, без говора и венца, без новинских чланака. Свештеник ће ме испратити и очитати над гробом драгу ми просту молитву Господњу. Сем свештеника, моји најближи пријатељи колико могну и хтедну.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)

Исидора Секулић, СВЕ СЕ У ЧОВЕКУ МОЖЕ ИЗ ВОЉЕ РОДИТИ, И ПРОИЗИЋИ, САМО ЉУБАВ НЕ…

Скоро све, можда све у човеку може из воље родити се, и произићи, само љубав не. Отуда се, у разним облицима, враћа мисао о Божјој милости, и враћаће се. Ко љубав има, има облик живота, има позив и циљ. Ко љубави нема, као уклет је, ма шта друго имао. То проклетство, осећање тог проклетства, реалност је. Реалност је појединих личних живота и реалност је читавих историјских епоха, кад се у свеопштем животу осећа суха болест.

***

Ретко се кад тако слатко насмејемо као кад у тексту научника наиђемо на оно познато: У противном случају, морало би бити чудо, а чудо је немогућно. Прво, ко је тај ко зна шта је чудо? Једнако се остварјују „чуда“, а чудо одмиче даље. Друго, ко је тај ко зна шта је немогућно: чудо, или немогућно?

***

Све величанствено изазове у човеку при првом сусрету чулно усхићење, али се затим то усхићење изгуби, и једном за свагда га замењује духовно усхићење. Творевине модерне технике, према овом искуству, ретко су величанствене.

***

Јунаци и песници су славни; мислиоци су велики; свеци су само свеци. Можда је сума напора тамо где нема атрибута.

***

Болести које ће човек преболети, долазе и ради духа човекова. За време болести ишчиле читави континенти у нама. Једна сезона отровних грозница, и угушена је највећа телесна страст, или најпоганија мржња, или најљућа заблуда. Прездрављеник је нов човек, нова душа. Није више, ако је био, мизантроп, крвомислилац, секташ неки, пожудник. Прездрављење је оно чудесно кратко време када је човек добар, срећан, сав у надмоћном духовном миру. Прездрављење бисмо имали да памтимо као што се памти прелаз седла на виској планини, над облацима, у сунцу.

***

Доследност није црта човекова карактера, него домет његова хероизма. Потпуно доследан је онај ко набрзо погине, или пострада за своју веру. Човек је од Бога створен као недоследан, јер је пролазан, јер је номад. Човек не може успостављати, и дуго одржавати сталност ствари, нити сам остати сталан међу њима. Пророк Јеремија каже: „...у шаторима живите свега вијека својега, да бисте дуго живјели на Земљи, гдје сте дошљаци.“

***

Тело човечје никако не може да постигне виши ранг тела. Овај или онај испосник живео је по страховито строгим прописима, али физички није могао да се промени. Тело акробата, или балетског играча, улази у невероватне позе и облике, али човек физички не може да се промени. У ћелијама тела има нешто вечно и фатално исто. Познато је да су баш најпростије ћелије оплодне, оне су дакле бесмртне. И тако је смртност човекова чудна чињеница: човек је смртан између две своје бесмртности, оне духа, и оне материје.

***

Када је човек испуњен срећом од молитве, и тражи да нешто каже, рећи ће увек, с умилношћу, најпростије ствари: како је одужао дан; као је зелена њива; како је високо потегла она мала птичица, као да се не мисли вратити, као да у ваздуху хоће да спава. Од тог простог говора срећа још безмерно расте.

***

Биљке које терају и расту мирно као да ништа не чине оне иду ка савршенству у лепоти, не својим средствима и поступцима, него искључиво вођењем виших сила. Отуда у свакој биљци нешто свето.

***

Изреците једну прецизну реч Библије у друштву, и будите уверени да сте тог часа неком заболи иглу у срце или у савест. Библија се у нас не чита и не цитира, и то је знак и знамење.

***

Докле год човек има осећање стида, не може желети безграничну, себичну слободу. У стиду има од непогрешивости; збуњеност од стида је рајски заостатак. Кад човек обори очи земљи и стане гужвати марамицу, онда је најбољи, онда му помози свом силом.

***

Пролеће је у ствари пост и размишљање. С пролећа омали људска и сточна храна; огрев је потрошен, а ноћи и јутра су сурово хладна; младо зеленило је слабачко, и одмах опет пролазно. Нетачно је да се у пролеће „све“ подмлађује сем човек. Ништа се не подмлађује на овој звезди која је већ тако одавно тамна! Дрвеће се обуче у ново за кратко време, а корен и стабло старе. Отуда човек баш у пролеће има велике безличне чежње религиозног смера. Велики пост и Велики петак падају у пролеће. Пролећна туга је чисто духовно расположење, насупрот јесењој тузи која је резигнација чулног човека.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II (Stylos, Нови Сад, 2002)