Карл Густав Јунг, ТЕРАПЕУТ – САУЧЕСНИК У ИНДИВИДУАЛНОМ РАЗВОЈУ

/…/Ако ја, као психотерапеут, осећам да поседујем ауторитет лекара у односу на пацијента, и сматрам да стога знам нешто о његовој индивидуалности и да о њој могу да изнесем ваљане тврдње, тиме показујем недостатак критичности, јер никако нисам у стању да проценим целину личности која се налази преко пута мене. Ваљане тврдње о личности пацијента могу да изнесем само у мери у кoјој је та личност општа, или барем релативно општа. Али будући да се све што је живо појављује само у индивидуалном облику, а ја о индивидуалности другог увек могу да кажем само оно што проналазим у својој властитој индивидуалности, налазим се у опасности или да другоме нешто насилно намећем, или да сâм потпаднем под сугестије другога. Стога, уколико уопште желим да неког појединачног човека психички лечим, морам – на срећу или на несрећу – да се одрекнем сваког ауторитета, сваке жеље да утичем, сваког уверења да сам ја тај који нешто боље зна. Нужно је да се упустим у дијалектички поступак који се састоји од упоређивања открића до којих су обе стране дошле. Али то је могуће једино ако другоме дам прилику да свој материјал изложи што је потпуније могуће, и ако га не ограничавам својим претпоставкама. Посредством тог излагања, његов систем ће се повезати с мојим, и извршити на њега утицај. Тај утицај је једино што ја као индивидуа на легитиман начин могу да изнесем пред своје пацијенте.

/…/ Дргуим речима: терапеут више није субјект који дела, већ неко ко саучествује у процесу индивидуалног развоја.

Карл Гусав Јунг, ПРАКСА ПСИХОТЕРАПИЈЕ, Космос издаваштво, Београд и Нова књига, Подгорица, Београд, 2017

Превела: Александра Костић