Константин Леонтјев, А САДА О СРБИМА…

Говорио сам о Чесима и Бугарима, остају још Словаци, Срби, Пољаци, Руси.

А сада о Србима.

Ниједан од словенских народа није тако политички и културно расцепкан као српски народ.

Бугари су сви до последњег султанова раја, што им не смета да себе и даље сматрају православнима; све Бугаре су донедавно васпитавали Грци, на грчки начин. Пољаци су сви католици, сви – деца сопствене пале пољске цивилизације, пољске државе. Иако су политички подељени у три државе, сви они који се нису понемчили или порусили (тј. већина) слични су међу собом по свом историјском васпитању – и велможе, и шљахта, и сељаци; између шљахте и сељака је, иначе, велика разлика, али ја имам у виду чињеницу да је шљахта, тј. племство у Русији, сличније племству у Аустрији.

Чеси и Моравци су такође имали доста слично историјско васпитање.

Што се Срба тиче, они су на државном плану подељени на четири дела:
1. на независну кнежевину;
2. на Црну Гору;
3. на турске поседе (Босна, Херцеговина и Стара Србија) и
4. на аустријске поседе (Словенци, Хрвати, Далматинци итд.).

Подељени су и према религији, и то на три вере: православну, католичку и муслиманску.

Православни Срби имају две династије на власти, у Београду и на Цетињу.

Њихово је племе и географски доста равномерно подељено на две половине: Дунавом и великим планинама; на северозападу су аустријски Срби, на југоистоку – турски.

Аустријски Срби су, поврх тога, подељени и по свом историјском развоју. Хрвати су политички повезани са Угарском, сада још више него раније, због дуализма.

Словенци и Далматинци су под непосредним утицајем залитавских Немаца. Тако је у административном погледу. Кад је реч о васпитању уопште Хрвати имају много мађарског у себи, премда су њихова улога и карактер мање аристократични него код данашњих Мађара. Далматинци су дуго били под културним утицајем Италије, и још се и сада под њим налазе.

Граничари имау много козачког у својим навикама и организацији. Код њих је донедавно постојала њихова посебна општина (српска задруга).

Код такве, са бројем становника несразмерне разнородности историјског васпитања, Срби не само да нису могли код себе развити неке нове, за њих типичне и посебне културне црте славизма (правне, религијске, уметничке итд.) већ су у последње време почели губити и оне словенске карактеристике које су код њих постојале од давнина. Они не само да нису до сада били ствараоци нечег новословенског, него нису били ни добри чувари свог, старосрпског. Њима не одговара да кнежевина има стару скупштину са једним домом, већ желе да уведу два  законодавна дома, према демократским западним обрасцима. Они потпуно напуштају своју живописну одећу и фолклор; војна лицу су готво потпуно одевена на аустријски начин, а цивилна и жене се држе општееврпских узора. Убични је већ одавно писао да је сеоска комуна-задруга код Словена који живе под влашћу Турака постепено распада, под утицајем оног демократског индивидуализма, оног безграничног ослобађања личности од свих спутавајућих веза, коме од средине прошлог века тежи сав образовани свет Европе.

У Аустрији је словенско одбрамбено задругарство граничара било, углавном, донедавно подржавано интересима немачке монархистичке владе.

У оној мери у којој је официјелна Аустрија све више корачала путем либералног свераскидања и свестапања, слaбила је и чувена словенска комуна. Из властитих интереса, Немци су дуго времена били најбољи чувари старословенских специфичности.

Као и кад сам говорио о Чесима, тако и овде, немам намеру да било кога одмах уверим да је то било лоше. Ја само износим чињенице, како бих њима потврдио ону своју општу мисао – да словенство постоји, али да слвизма као културне творевине или више нема, или још увек нема; или је славизам нестао засвагда, истопио се због своје првобитне елементарности и слабости, под свеукупним деловањем католичанства, византизма, греманизма, ислама, Мађара, Италије и сл., или, напротив, славизам још није рекао своју реч и тиња, као жишка под пепелом, скривен од погледа у аморфној маси племенског словенства, као заметак живог организма у чврстом жуманцету.

Може бити, све може бити!

….

Од свих Словена само су Пољаци и Руси имали дуготрајан самосталан државни живот, и зато су они, у односу на друге Словене, у већој мери сачували нешто своје, самосвојно (понављам још једном да ни овде немам намеру да то властито квалификујем као добро или лоше; ја само констатујем, износим реалне чињенице).

Југословени, уопште узев, врло лако прелазе, кад је реч о животу и најопштијим стварима, из епске једноставности у крајњу простоту савремене либералне грађанштине. Сви они, уосталом, живе слепо се клањајући либералној конституцији. Аустријски Словени су навикли да делују без помоћи аристократије или било каквог племства, јер су њихови господари на једном месту били Немци, на другом Мађари, на трећем понемчени или помађарени Словени, на четвртом непрјатељски Пољаци (као, на пример, код Малоруса у Галицији).

Они су, нарочито у чисто словенским питањима, навикли да се држе националне буржоазије, професора, учитеља, трговаца, лекара и, делимично, свештеника, који се, уосталом, у свим сличним питањима мало разликују од световњака.

Код турских Словена је још уочљивије одсуство сталешког васпитања, јер су привилеговани сталеж представљали и још увек представљају у турској империји муслимани, људи сасвим друге вере, који се нису стопили са поробљеним хришћанима.

Срби су, не треба ни говорити, сви демократи; код њих епска патријархалност прелази на најбољи начин у напростију буржоаску утилитарност. Они, поред лекара и трговаца, имају војне службенике и чиновнике итд. али, чиновници и војна лица нигде не чине родовни сталеж, који би васпитавао своје чланове у одређеном правцу; они се регрутују из разних средина и међу њима могу бити људи различитог начина мишљења. Јуче чиновник или војни службеник, а сутра слободан грађанин и члан опозиције, или, чак, отворени вођа побуне. Како је васпитана сва српска интелигенција, тако су васпитани и људи који слже влади. Гаранције за апсолутну монархију ми у Србији не налазимо. Срби нису могли да поднесу чак ни ово самовлашће са којим је, на патријархалан начин, желео да њима управља њихов ослободилац и национални јунак, стари Милош. Још док је живот народа био на вишем степену патријархалности, Срби су већ хтели да имају устав и побунили су се. Историја чак показује да су револуције, које су збациле Милоша, довеле на престо Александра Карађорђевића, а затим овог последњег свргле опет у корист Обреновића, биле чиновничке. То је била борба бирократских партија за доминацију и власт.

Дакле, понављам, код Срба очигледно не налазимо гаранције за јаку монархију. Кад је у питању било каква родовна аристократија, било какво племство, у Србији од тога нема ни трага. „Сваки Србин је племић!“ каже с поносм Србин. Ово племићко осећање властитог достојанства карактеристично је за читав народ.

1875.

Константин Леонтјев, ВИЗАНТИНИЗАМ И СЛОВЕНСТВО, (стр. 52-62)Логос, Београд, 2005.

Превели: Марија Марковић и Бранислав Марковић

 

Advertisements

Константин Леонтјев, О ФОРМИ ДРЖАВЕ

Претходно поглавље завршио сам мишљу: „Тројединствени процес: 1) провобитне једноставности, 2) цватуће сложености и 3) поновног стапајућег упрошћавања, карактеристичан је за све што постоји, а тиме и за живот људских друштава, држава и читавих култура у свету“.

Развој државе непрестано прати уобличавање, кристализовање њој својствене политичке форме; пад се изражава разбијањем те форме и већим поклапањем са оним што је окружује.

Пре свега, поставићемо питање: „Шта је то форма?“

Форма је израз идеје која се садржи у материји (садржају). Она је негативан моменат појаве, материја – позитиван. У ком смислу? Материја, на пример, за нас може бити стакло, а његова форма – чаша, цилиндрична посуда, празна изнутра; тамо где се завршава стакло, где стакла више нема, је ваздух или течност унутар суда; материја не може да иде даље од стакла, она не сме да иде даље ако хоће да остане верна основној идеји свог празног цилиндра, ако не жели да престане да буде чаша.

Форма је деспотизам унутрашње идеје који не дозвољава да се материја распрши. Када раскине окове тог деспотизма, појава нестаје.

Округли или елипсасти облик, који поприма течност у одређеним условима, јесте форма, јесте деспотизам унутрашње идеје. Једна материја мора, под одређеним условима, да се, остајући и даље оно што јесте, кристализује у виду призме, друга у виду октаедра итд.

Ништа друго се не сме десити, јер се у том случају она разграђује, ишчезава.

Биљна и животињска морфологија исто тако није ништа друго до наука о томе како малсина не може да постане храст, како храст не може да постане палма итд. Јер, семе је унапред одредило какво ће бити лишће, какви цветови и плодови.

Када човек клеше у камену или излива у бронзи (материји) статуу човека, када од слонове кости бруси куглу, када лепи или од парчића тканине прави вештачки цвет, он споља уноси у материју своју идеју, коју је позајмио од природе.

Када прави машину, он чини исто. Машина се ропски покорава једним делом идеји, коју је у њу унела људска мисао, а другим делом – свом, унутрашњем закону, својој физичко-хемијској структури, својој физичко-хемијској основниј идеји. Не може се, на пример, од леда направити машина такве јачине као што је она направљена од бакра или гвожђа.

Од камена се, опет, не може направити тако природан цвет као од сомота или муслина.

Онај ко жели да буде истински реалиста тамо где је потребан, мора и људско друштво да посматра са сличног становишта. Међутим, то се обично не чини. Слобода, једнакост, срећа (нарочито та срећа!) прихватају се као какве догме вере, и при томе нас још уверавају да је то врло рационално и научно!

А ко је рекао да је то истина?

Социјална наука се тек родила, а људи, пренебрегавајући искуство векова и примере које им даје сада од њих толико поштована природа, не желе да виде да између егалитарно-либералног поступног развоја и идеје развоја нема ничег логички блиског, штавише: егалитарно-либерални процес је антитеза процесу развоја. Код последњег унутрашња идеја чврсто држи друштвени материјал у свом организујућем, деспотском загрљају, и спутава његове разграђујуће, разбијачке тежње. А прогрес, који се бори против сваког деспотизма – сталежа, цехова, манастира, чак богатства и сл. – није ништа друго до процес распадања, процес оног поновног упрошћавања целине и мешања саставнх делова, о коме сам напред говорио, процес бисања морфолошких ознака, процес уништавања оних особености које су органски (тј. деспотски) својствене друштвеном телу.

Појаве егалитарно-либералног процес сличне су појвама горења, труљења, топљења леда (мање слободног од воде, ограниченосг кристализацијом); оне личе на појаве као што је, на пример, процес колере, који различите људе постепено претвара најпре у све једнообразније лешеве (једнакост), затим у готово потпуно исте (једнакост) костуре и, на крају, у слобдне (наравно, релативно) елементе: азот, водоник, кисеоник итд.

(„On est débordé“ (Сит до гуше, фр) – рећи ће многи други, то је нешто друго. „On est débordé“ и колере. Али зашто колеру не звати правим именом? Зашто је називати младошћу, препородом, развојем, организацијом?)

Код свих ових процеса: труљења, сагоревања, топљења, постепеног напредовања колере – запажају се исте, опште појаве.

а) губитак особености, које су дотле разликовале на деспотски начин формирано дрво, животињу, здраво ткиво, целовит кристал итд. од свега сличног и граничног.

б) Већа него раније сличност саставних делова, већа унутрашња уједначеност, већа једнообразност састава и сл.

в) Губљење ранијих строго морфолошких ознака: све се стапа, све постаје слободније и уједначеније.

Али, шта је једну посебну историјску, реалну науку „брига“ због неугодности, потреба, деспотизма и патњи?

Чему та ненаучна сентименталност, сентименталност која је у наше време изгубила снагу и постала, поврх тога прозаична и безвредна? Шта се мене тичу јадиковке човечанства око тог проблема.

Какво право имам ја као научник да размишљам о коначним узроцима, о циљевима, о срећи, на пример, пре но што сам обавио озбиљно, дуготрајно и објективно истраживање?

Где су та недогматска, непристрасна, у смислу прогреса, чак, можда, неморална, али научно поштена истраживања? Где су она? Она свакако – макар и не била сасвим савршена – постоје, али никако за демократе, за прогресисте.

Мене не могу интересовати ни туђе, а камоли сопствене неугодности, јадиковке и патње, кад је у питању једно, мање или више, апстрактно истраживање.

Држава је, с једне стране, нешто као дрво које се развија, цвета и доноси плодове, повинујући се неком тајанственом, независном од нас, деспотском диктату унутрашње идеје. С друге стране, држава је машина коју су људи полусвесно направили, али која укључује људе као делове, као точкове, полуге, завртње, и која, на крају, развија, формира људе. Човек је у држави и механичар, и точак или завртањ, и продукт друштвеног организма.

Ма коју државу, стару или нову, погледали, у свакој ћете наћи нешто заједничко: једноставност и истообразност у почетку, више једноставности и више слободе (бар оне фактичке, ако не правне) него каснијеЗатим јачање власти које може бити мање или више изражено, дубоко или мање дубоко раслојавање сталежа, већу разноликост живота и већу особеност области.

Истовремено, с једне стране расте богатство, а с друге – сиромаштво, с једне стране, ресурси уживања постају разноврснији, с друге богатство и суптилност (развијеност) осећања и потреба узрокују веће патње, дубље саосећање, веће погрешке и више великих дела, више поезије и више комизма; подвизи образованих Темистокла, Ксенофонта, Александра су узвишенији и привлачнији од обичних и грубих подвига разних Одисеја и Атила.  Појављују се Софокли, појављују се и Аристофани, чује се плач Корнеја и смех Молијера. Код других се, опет, Софокли и Аристофани, Корнеји и Молијери сједињују у Шекспира или Гетеа.

Уопште, у сложеним епохама процвата постоји нека врста политичке аристократије, која има права и положај, постоји и она обична, свакодневна аристократија, која има само положај, али не и већа права и, на крају, што је најчешћи случај – постоји аристократија која се налази на средини између политичке и свакодневне. Еупатриди у Атини, феудални сатрапи у Персији, оптимати у Риму, маркизи у Француској, лордови у Енглеској, ратници у Египту, Спартанци у Лаконији, племићи аристократе у Русији, панови у Пољској, бегови у Труској.

Истовремено, услед унутарње потребе за јединством, постоји и наклоност према власти чији је носилац једна личност, власти која на основу права или факта увек јача у епохи цватуће сложености. Појављују се велики, изузетни дикататори, императори, краљеви, или, у крајњем случају, генијални демагози и тирани (у старохеленоском смислу), Темистокли, Перикли и њима слични.

Између Перикла – незаконитог диктора, и законитог самодршца по наследству и религији, постоји читава лествица различитих владалаца, који су вазда потребни у сложеним и цватућим епохама ради уједињења свих саставних делова, свих реалних друштвених снага, које су пуне живота и превирања.

Провинције у то време такође карактерише разнообразност у животу, правима и законима. Дрво је у потпуности изразило своју унутрашњу морфолошку идеју…

А патње? Патње подједнако прате и процес раста и развоја, и процес пропадања.

Све боли дрво људског живота…

Боли почетно избијање зрна. Боле први изданци; боли раст стабљике и стабла, раст лишћа, и цветање прелепих цветова – аристократије и уметности – све то прате јауци и сузе. Подједнако су болни како брзи егалитарни процес пропадања, тако и тихи процес гашења, назадовања, који често претходи егалитарном процесу. (У Шпанији, Млетачкој републици у читавој Италији, на пример, процес гашења у XVII и XVIII веку претходио је распадању XIX в.). За социјалну науку бол представља последњу, неухватљиву карактеристику, карактеристику која је субјективна; тачна статистика патњи, поуздана статистика осећања неће бити могућа све док за осећања радости, равнодушности и несреће не буде пронађен неки графички показатељ, неко објективно мерило као што је, на пример, случајно откривена, спектрална анализа, којом се може утврдити хемијски састав неизмерно далеких небеских тела!

Отворите медицинске књиге, другови реалисти, и наћи ћете у њима како је музичко и флуидно субјективно мерило бола мање вредно од збира свих других пластичних и опипљивих, објективних симптома; слика организма коју лекар физиолог има пред очима – то је важно, а не осећање необавештеног и снисходљивог болесника! Ужасне неуралгије које болеснике доводе до очајања нису препрека да они доживе дубоку старост и обављају послове, док тиха, готово безболна гангрена може да их за неколико дана однесе у гроб.

Уместо да наивно или непоштено, ако се има у виду само коначна корист, заступамо разна необјективна гледишта – комунистичко, демократско, либерално итд. – много би научније било да све подвргавамо једнакој, објективној, беспоштедној оцени, па ако закључак испадне либералан, конзервативан, или некакав други, за то нећемо бити криви ми, да тако кажемо, већ сама наука.

Не постоји никаква статистика за мерење субјективне среће појединих личности; нико не зна у каквом поретку људи живе срећније. Побуне и револуције мало говоре у том правцу. Многи се побунама радују. Садашњи Крићани су, на пример, живели много боље, ако ни од кога другог, а оно барем од ракијских Бугара и Грка, и имали један далеко безбрижнији и пријатнији живот од оног који су водили сиромашни становници у великим градовима. Добронамеран човек, који уме да види, кога политика није отровала, био би фасциниран погледом Крићана, њиховом лепотом, здрављем, чистоћом домова, хармоничношћу њиховог приватног, породичног живота, пријатном самоувереношћу и достојанственим држањем… А, ето, ти Крићани су се, пре других турских поданика, дигли на устанак, уверени да највише пате, иако су тракијски Бугари и Грци живели много горе и трпели далеко веће увреде и малтретирања, како од сурове полиције, тако и од властитих лукавих старешина.

Не постоји статистика која може да утврди да приватна лица живе боље у републици, него у монархији; боље у ограниченој, него у неограниченој монархији, боље у егалитарном друштву него у сталешком, у богатом, него у сиромашном. Зато, одбацујући мерило среће као неприхватљиво за савремену социјалну науку (а, можда, и као заувек погрешно и непоуздано), нећемо погрешити ако се окренемо објективној слици и упитамо себе: постоје ли неки свеопшти и сасвим обични закони који се тичу развоја и пропадања људских друштава?

Ако не знамо да ли  је могуће свеопште царство среће, онда се, бар, потрудимо да заједничким снагама сазнамо, колико нам то средства дозвољавју, шта је потребно за срећу ове или оне конкретне државе. Да бисмо сазнали шта организму одговара, морамо пре свега добро проучити сам организам. За хигијену лечења, треба на првом месту знати физиологију.

Форма (рекао сам већ) је израз унутрашње идеје на површини садржаја. Идеја лопте је, на пример, једнако растојање свих тачака на површини од центра. Зар идеја не долази до изражаја на површини лопте, зар није она та која кости, дрвету, капљици, уопште садржају, материји, даје форму?

Наравно, кад је реч о тако једноставној појави као што је лопта, то је јасно; али кад је реч о сложенијој појави, као што је људско друштво, то и није тако јасно.

Па ипак, метафизичка основа је иста и за малу лопту, и за велику државу.

Свака нација, свако друштво има своју државну форму; она је у основи непроменљива до краја историје, али се мења, брже или спорије, само у појединостима, и то од почетка до краја.

Она не настаје одједном и свесно од самог почетка. Њу није могуће одмах разумети; она долази до пуног изражаја тек у оној средњој фази цватуће сложености и највишег јединства, после које увек, раније или касније, следи губљење те форме, а затим пропадање и смрт.

Тако је државна форма старог Египта представљала јако изражену сталешку монархију, коју је, по свему судећи, веома ограничавала свештеничка аристократија и религијски закони.

Персија је, као се чини, имала више феудално, витешко порекло: њену феудалност је обуздавао у принципу безгранични царизам, земаљски израз добра, Ормузда.

Историја Грчке и Рима је темељније проучена, и зато је на њиховом примеру све то много јасније.

Атина је управо у цватућој фази изградила своју државну форму.

То је била демократска република, са привилегијама, са еупатридима, новчаним цензусом, робовима, и, на крају, симпатијама према фактичкој, незаконитој, непостојаној и краткотрајној диктатури Перикла, Темистокла итд.

Та форма, чија се природна залога чувала, наравно, у самим наравима и околностима, развила се управо у сложеном цватућем периоду, од Солона до пелопонеских ратова. За време тих ратова почео је процес губљења форме, почео је егалитарни прогрес.

Слободе је и без тога било много; тражила се већа једнакост.

Спарта је, од епохе Ликурга до понижења које су јој приредили Тебанци, такође била изградила своју врло оригиналну, деспотску форму аристократског, републиканског комунизма, с нечим што личи на два наседна председника.

Та форма је, у поређењу са атинском, значила веће ограничавање, већу тиранију, и зато је у Атини било више живота и стваралаштва него у Спарти, која је, иначе, и била јача и дуговечнија.

Све остале државе грчког света осцилирале су измешу дорске форме Спарте и јонске форме Атине. Потреба за формом, спутавањем, тиранијом, дисциплином, која је настала из потребе за самоочувањем, била је у распуштеном и расцепканом хеленском свету тако велика да се у многим државама демократског карактера (тј. тамо где је био слабији сталешки деспотизам) развила тиранија, тј. дисциплина личне власти (Поликрат, Периандар, Дионисије Сиракушки и др.).

Сеоски, спахијски и витешки феудализам био је, по свему судећи, увек слаб у Хелади, скоро као и у Риму; све аристократије Хеладе и Рима имале су градски карактер; све су оне биле, да тако кажемо, муниципалне по свом пореклу.

Историја Македоније је врло сиромашна, и података о првобитној организацији македонског царства има мало. Међутим, неки историчари сматрају да је код Македонаца феудализам био јаче изражен од муниципалности (заиста, о македонским градовима се готово и не говори, већ само царевима и њиховој дружини, о Александровим „Генералима“).

Ослабели хеленски муниципални свет, спојивши се са сировом, неразвијеном феудалношћу Македонаца, дошао је до брзог државног јединства за време Филипа и Александра и тек је од тог тренутка био у стању да шири своју цивлизацију до саме Индије и централне Африке. Опет се, значи, показало да је за највећу снагу и моћ потребна већа сложеност форме – повезивање аристократије и монархије.

Период процвата Рима је, по мом схватању, приближно период од пунских ратова до императора из династије Антонина.

Управо у то време настала је муниципална, изборна диктатура, императорство, које је дисциплиновало Рим и касније послужило и Византији.

Исто видимо и у европским државама.

Италија, која је настала на развалинама Рима, изградила је приближно у епохи Препорода и раније од свих других европских држава – своју државну форму у облику две крајње заоштрене антитезе – с једне стране, јаке централизације, у виду државног папства, које је обједињавало читав католички свет далеко изван граница Италије, а с друге – за себе, за Италију, у облику крајње децентрализованих малих муниципално-аристократских држава, које су се непрестано колебале између олигархије (Венеција и Ђенова) и монархије (Напуљ, Тоскана итд.).

Државна форма, својствена Шпанији, искристалисала се нешто касније. То је била самодржавна и аристократска монархија, са недовољно централизованим провинцијама, која је имала локалну и делимично сталешку независност и привилегије, и тако представљала нешто средње између Италије и Француске. Епоха Карла V и Филипа II је била епоха процвата.

Државна форма, својствена Француској, предстаљала је у највишем степену централизовану, изразито сталешку али смодржавну монархију. Та форма се постепено уобличавала за време Луја XI , Франсоа I, Ришељеа и Луја XIV; она је доживела своју деформацију 89. године.

Државна форма Енглеске је била (а донекле је и сада) ограничена – у почетку мање од Француске – сталешка, децентрализована монархија, или,како други кажу, аристократска република са наследним председником. Ова форма је попримила своје коначне контуре истовремено кад и Француска, и то за време владавине Хенрика VIII, Елизабете и Вилхелма Оранског.

Немачка је (до Наполеона I и до 1848. и  1871. године) по својој државној форми предстаљала: савез малих, одвојених, сталешких држава, више или мање самодржавних, са изабраним императором – сизереном (не муниципалног, већ феудалног карактера).

Све ове, већ сасвим јасно изграђене форме почеле су постепено да се мењају: код једних од XVIII века, а код других у XIX веку. У свима је започео егалитарни и либерални процес.

Можемо претпоставити да је од свега тога Васељена имала неку општу корист, али ни у ком случају то није било корисно за дуже очување самих тих појединачних државних светова.

Кажу да реакција није у праву, зато што она не види истину. Не види истину?! Она свуда емпиријски схвата и осећа истину, али поједине ћелије, влакна, ткива делови организма постају јачи у својим егалитарним поривима него што је моћ унутрашње организујуће деспостске идеје!

Атоми лопте не желе више да чине лопту! Ћелије и влакна посеченог дрвета које се суши или сагоревају ли се распадају, стапају, славећи једноставност будуће, нове организације и не примећујући да је то стапање страшан тренутак преласка на неорганску елементарност слободне воде, беживотног праха, некристализоване, растопљене или иситњене соли!

До времена Цезара, Августа, св. Константина, Франсоа I, Луја XIV, Вилхелма Оранског, Пита, Фридриха II, Прикла, Кира или Дарија Хистаспа итд. сви прогресисти су у праву, сви конзервативци нису. Прогресисти тада воде нацију и државу њеном напретку и процвату. Конзервативци греше и не верују ни у напредак, ни у процват.

Чим након сложене, цватуће епохе започне процес поновног упрошћавања и мешања контура, тј. већа једнобразност провинција, стапање сталежа, покретљивост и нестабилност власти, опадање улоге религије, сличност васпитања итд., чим, дакле, почне да слаби деспотизам морфолшког процеса, сви прогресисти престају, кад је реч о срећи државе, да у теорији буду у праву иако, и даље, тријумфују у пракси. Они нису у праву кад је у питању теорија, јер,  желећи да исправљају, они руше; они побеђују у пракси, јер иду лако низ стрмину, низ матицу. Они тријумфују, они имају огроман успех.

Сви конзервативци и присталице реакције су у праву – кад јер реч о теорији – онда када започне процес поновног упрошћавајућег стапања јер они желе да лече и опораве организам. Нису они криви што је њихова победа кратког века, нису криви што нација више не уме да подноси дисциплину апстрактне државне идеје, скривене у њеним недрима!

Али они врше своју дужност и, колико могу, успоравају пропадање, враћајући нацију, понекад и уз примену силе, на култ државности, која ју је створила.

До дана цветања боље је бити једро или парни котао; после тог неповратног дана достојније је бити сидро или кочница за народе који јуре низбрдо, јуре често наивно, поштено, уз победоносне покличе, са развијеним заставама наде, све док им неки Седан, Херонеја, Арбела, некакав Аларих, Мухамед II или Париз дигнут у ваздух динамитом, не отворе очи за право стање ствари.

Ја могу да предвидим још једну критику на свој рачун: знам да ће многи рећи да је пред крај живота једне културе, пред политички пад једне државе, увек приметније стапање него упрошћавање. И у античко доба, и сада. Међутим, само стапање је, као прво, својеврсно упрошћавање слике, упрошћавање јуристичке потке и свакодневног, животног веза на њој. Стапање свих боја води сивој или белој боји. А главно образложење је ево где. Запитајмо се: јесу ли данашњи Копти потомци Египћана, или сиријски Арапи прости, тј. мање сложени? Јесу ли прости били пагани, сеоски идолопоклоници, који су се одржали и после пада и нестанка хеленско-римске религиозности и културе у вишим слојевима друштва? Јесу ли прости били хришћани Грци под турском владавином, до устанка 20-тих година? Јесу ли прости Хебри, остаци поколника ватре у персијско-мидијском културном свету?

Разуме се, сви побројани представници народа, остаци народа, њихове општине су неупоредиво простије него што су били људи, оопштине, нације у епохи процвата Египта, Калифата, грчко-римске цивилизације, него што су били Персијанци за владавине Дарија, Хистаспа или Византинци у време Јована Златоустог. Људи су једноставнији, тј. мање сложени као личности, по начину мишљења, укусима и потребама; општине и читави остаци нација или религија су такође мање сложени због тога што су људи у њиховој средини сви врло слични или једнаки међу собом. Дакле, пре свега стапање и одређени степен поновног снижавања (тј. квантитавно упрошћавање), затим смрт посебне културе у вишим слојевима или пропаст државе, и, на крају, поновна једноставност наицоналних и религиозних остатака која надживљује своју државу. Данас ( у XIX веку) ову предсмртну болест многи желе да прогласе за иедал будућег здравља! Идеал разних Прудона и Кабеа – потпуна једнобразност људи по положају, васпитању, итд. – шта може бити простије као идеал?

Константин Леонтјев, ВИЗАНТИНИЗАМ И СЛОВЕНСТВО (О форми државе, стр. 79-89) Логос, Београд, 2005

Превели: Марија Марковић и Бранислав Марковић

 

Константин Леонтјев, ШТА ЈЕ ТО ПРОЦЕС РАЗВОЈА?

(…) Пре свега ћу поставити себи питање: шта значи реч „развој“ уопште? Она се употребљава бадава сваки час у наше доба. Људски ум је у том погледу, вероватно, на добром путу; он примењује, можда, врло верно идеју коју су разрадиле реалне, природне науке на психички, историјски живот појединих људи и друштава.

Непрестано се говори: „Развој ума, науке, народ који се развија, развијен човек, развој писмености, закон историјског развоја, даљи развој наших институција“ иитд.

Све је то лепо. Међутим, има ту и нешто погрешно; заправо, кад пажљиво размотримо реч „развој“, ми видимо да се она понекад употребљава за означавање сасвим различитих процеса или стања. Тако се, на пример, развијен човек често употребљава у смислу учен, начитан или образован човек. Али то никако није једно исто. Образован, формиран, свестрано изграђен човек и учен човек су различити појмови. Фауст је развијен човек, а Гетеов Вагнер је учен, али нипошто развијен.

Још један пример. Развој писмености у народу није, по мом мишљењу, добар израз.

Ширење писмености је друга ствар. Ширење писмености, ширење пијанства, ширење колере, трезвености, штедљивости, мреже железничких путева итд. Све ове појаве представљају ширење нечег истородног, општег, простог.

Идеја развоја, заправо, у они реалним, егзактним наукама, из којих је она пренесена у историјску област, одговара неком сложеном процесу који је, приметићемо, често сасвим супротан процесу ширења, распростирања, разливања, процесу који као да је непријатељски овом последњем.

Ако ближе размотримо појаве органског живота, из чијег се посматрања управо и јавила ова идеја о развоју, видећемо да процес развоја у том органском животу значи следеће: постепено кретање од простог ка сложеном, постепену индивидуализацију, изолацију, с једне стране, од околног света, а с друге стране – од сличних и сродних организама, од свих сличних и сродних појава.

Постепено кретање од безбојности, од једноставности ка оригиналности и сложености.

Постепено усложњавање саставнх елемената, увећавање унутрашњег богатства и, истовремено, постепено јачање јединства.

Тако да је највиша тачка развоја не само у органским телима, већ уопште и у органским појавама, највиши степен сложености коју обједињује чврсто унутрашње јединство.

Само раст, траве, дрвета, животиње итд. већ је усложњавање; само, кад кажемо „раст“, ми пре свега имамо у виду кванитативну а не квалитативну страну, не толико мењање форме колико мењање димензија.

При расту се садржај квантитативно усложњава. Трава, рецимо, још није процветала, дала плод, али се придигла, порасла, значи, иако нисмо у њој приметили било какву, ни унутрашњу (микроскопски гледано), ни спољашњу, оком видљиву морфолошку промену или обогаћење, ми ипак имамо право да кажемо да је трава постала сложенија, јер се количина њених ћелија и влакана увећала.

Ближа посматрања, међутим, показују да у процесу развоја увек постоји непрестано, макар и најмање мењање форме, како у појединостима (на пример, у величини, у изгледу самих ћелија и влакана), тако и уопште (тј. појављују се сасвим нове црте, које се дотле нису уочавала у слици целокупног организма).

Исто видимо и у развоју тела животиње, и у развоју људског организма, и, чак, у развоју човечјег духа, карактера.

Рекао сам да су не само читави организми, већ и сви органске појаве потчињене истом закону.

Узмимо, на пример, слику неке болести.¹ Рецимо, упала плућа (pneumonia). Он нaјчешће почиње обично, толико обично да се у почетку не може јасно разликовати од обичне прехладе, од бронхитиса, плеуритиса и многих других и опасних и безазлених болести. Слабост, температура, бол у грудима или у слабинама, кашаљ. Када би човек у том тренутку умро од нечег другог (на пример, када би га неко убио), у плућима би се могле констатовати само мале промене, минималне разлике у односу на здрава плућа. Болест није развијена, још није компликована и зато и није индивидуализована и није јака (још није опасна, није смртоносна, још не утиче много на опште стање болесника). Што слика постаје сложенија, то је у њој више разноликих карактеристичних симптома, то се она лакше индивидуализује, класификује, изолује, и тиме је, с друге стране, све јача, утицајнија. Ранији симптоми и даље остају: температура, болови, грозница, слабост, кашаљ, гушење итд., али се појављују и нови: обојена мокраћа, од боје цигле до боје лимуна, зависно од случаја, слушање плућа даје на крају специфичан ronchus crepitans. Затим наилази моменат када је слика најкомпликованија: у једном делу плућа видимо обичан ronchus crepitans, карактеристичан и за друге процесе, у другом ronchus crepitans, у трећем слушање плућа открива бронхијално, туберкулозно дисање, ваздух уопште не пролази кроз плућа. На крају се може догодити да се истовремено јави и каверна и онда можемо чути и видети нове пропратне појаве и добити још сложенију слику. Исто ће нам показати и обдукција: 1) силу, 2) сложеност, 3) индвидуализацију.

Даље, ако организам почиње да се опоравља, онда се слика болести упрошћава.

Ако побеђује болест, онда се, напротив, упрошћава (или одједном или постепено) слика самог организма.

Ако болесник почиње да се опоравља, онда се сложеност и разноликост симптома, који чине слику болести, мало-помало смањују. Мокраћа постаје обичнија (мање индивидуализована); шумови у грудима такође постају обичнији, слични шумовима код кашља друге врсте; температура опада, „запаљење“ пролази, тј. плућа постају опет једнородна, једнообразна.

Ако болест води смрти, почиње упрошћавање организма. Предсмртни, последњи час је код свих умирућих сличнији, једноставнији него средина болести. Затим долази смрт, која, како је давно речено, све изједначава. Слика леша је мање сложена од слике живог организма; у лешу се све мало-помало меша, отиче, течности се згушњавају, једро ткиво постаје млитаво, све боје тела се стапају у једну зелено-мрку боју. Ускоро ће бити тешко разликовати леш од другог леша. Затим упрошћавање и стапање (смешение) саставних делова, настављајући се и даље, све више и више прелази у процес разлагања, распадање, разливања. Меки делови леша, распадајући се, разлажући се на своје хемијске саставне делове, долазе до крајње неорганске једноставности угљеника, водоника, кисеоника, разливају се у околној средини, шире се. Кости, захваљујући јакој унутрашњој кохезији креча, који чини њихову основу, надживљују све остало, али се и оне, ако постоје повољни услови, убрзо распадају, прво на делове, а затим на чисто неоргански прах.

Дакле, ма шта развијено узели, болест (органски сложен и јединствен процес) или живо, цватуће тело (сложен и јединствен организам), видећемо једно – да распадању и смрти другог (организма) и унитшењу првога (процеса) претходе следеће појаве: упрошћавање саставних делова, смањивање броја сипмтома, слабљење јединства, снаге, и заједно с тим, стапање. Све се постепено смањује, меша, стапа, а тек после тога се распада и нестаје, прелазећи у нешто опште, што више не постоји само и ради себе.

Пред коначном смрћу, инидивидуализација, како делова тако и целине, слаби. Оно што умре постаје и унутра једнообразније и ближе околној средини, и сличније сродним, блиским појавама (тј. слободније). Тако су јајашца свих женки и унутра једноставнија, и ближа организму мајке, него што ће бити ембриони, и сличнија, по својим првобитним ћелијама, свим другим животињама и биљкама.

Разни животињски ембриони су диференциранији од јајашаца, од њих чак имају више микроскопских разлика. Међу собом, они су већ мање слични. Зрели плодови у утроби још су разнороднији и различитији. То долази отуда што су они и сложенији и јединственији, тј. развијенији.

Одојчад, деца су још сложенија и разнороднија; млади, зрели људи све до потуне оронулости, још су више развијени. У њима је (у складу са степеном развоја) све више и више сложености и унутрашњег јединства, а зато и више карактеристичних обележја, више одвојености, независности од средине, више особености, самосвојности.

И то, понављам, важи не само за организме, већ и за њихове делове, системе (нервни, крвни итд.), за органе (пробавне, дисајне итд.); важи и за нормалне, и за патолошке процесе; чак и за оне идеалне, научне, збирне јединице које зовемо врста, род, класа итд. Што су сложенији, развијенији врста, род, класа, разноврснији су одсеци (делови који их чине), а збир, целина, ипак је једна и природна. Тако је домаћи пас животиња врло развијен; зато је грана сисара, позната под називом домаћи пас – грана врло богата, грана која има врло много различитих представника. Род мачака (у широком смислу), четвороношци (мајмуни), уопште кичмењаци, представљају, уз сву своју необичну разноликост, изузетно јединство општег плана. Све су то гране врло развијених животиња, веома богатих зоолошким садржајем, индивидуализованих, богатих особинама.

Исто видимо и код биљних организама, процеса, органа, и у биљној класификацији по одсецима, по збирним јединицама.

Све је у почетку једноставно, затим сложено, онда се опет упрошћава, тако што се прво изједначава и стапа унутра, да би се затим још више упростило отпадањем делова и општи разлагањем, све до преласка у неорганску „нирвану“.

Ако даље размислимо, видећемо да је овај тројединствени процес својствен не само оном свету који заправо зовемо органским, већ, можда, и свему што постоји у простору и времену. Он је можда својствен и небеским телима, и историји развоја њихове минералне коре, и људским карактерима; он је присутан и у развоју уметности, сликарских школа, музичких и градитељских стилова, у философским системима, у историји религије и, на крају, у животу племена, државних организама и читавих културних светова.

Овде не могу дуго и детаљно да развијам ову мисао. Ограничићу се само на неколико примера и објашњења. На пример, за небеска тела: а) период првобитне једноставности: растопљено небеско тело, једнообразно, течно; б) средњи период, оно стање које можемо назвати цватућом сложеношћу: планета покривена кором, водом, континентима, флором, насељена, шаролика; в) период поновне једноставности: охлађено или поново растопљено тело услед катастрофе, итд.

Исто ћемо наћи и у историји уметности: a) период првобитне једноставности: киклопске грађевине, купасте гробнице Етрураца (које су вероватно послужиле као образац за куполе и, уопште, за заобљене линије развијене римске архитектуре), колибе руских сељака, дорски стил итд., епске песме првобитних племена; музика, дивљака, првобитна иконографија, примитивне слике итд.; б) период цватуће сложености: Партенон, храм Дијане Ефеске (у коме су се чак на стубовима налазиле скулптуре), катедрале у Стразбуру, Ремсу, Милану, црква св. Петра, св. Марка, велика римска здања, Софокле, Шекспир, Данте, Бајрон, Рафаел, Микеланђело итд.; в) период стапања, прелаза у поновно упрошћавање, пада, замене другим: сва здања прелазних епоха, романски стил (до почетка готског и од пада римског), све садашње утилитарне грађевине, касарне, болнице, школе, железничке станице итд. У архитектури је јединство оно што зову систем. У цватућим епохама здања су разноврсна у границама стила; нема ни еклектичког мешања, ни необдарене старачке једноставности. У поезији такође: Софокле и Еурипид – сви су једног стила; на крају, све се, с једне стране стапа еклектички и хладно, слаби и пада.

Као пример за поновно упрошћавање свих ранијих европских стилова може да послужи савремени реализам књижевне уметности. У њој постоји и нешто еклектичко (то јест смешано), и снижено, квантитативно пало, банално. Типични представници великих стилова у поезији су, ипак, потпуно различити међу собом: код њих је изванредно много унутрашњег садржаја, много особина по којима се разликују, много индивидуалности. Код њих је и много тога што припада веку (садржај), и онога што припада њима самима њиховој личности, оном јединству личног духа који су они узносили у разнолики садржај. Такви су: Данте, Шекспир, Корнеј, Расин, Бајрон, Валтер Скот, Гете, Шилер.

У наше време, нарочито после 48. године, све је много више смешано, све је много сличније међу собом: општи стил, одсуство стила и одсуство субјективног духа, љубави, осећања. Дикенс у Енглеској и Жорж Санд у Француској (ја говорим о њеним старим стварима), ма колико различити међусобно, ипак су били последњи представници сложеног  јединства, снаге, богатства, топлоте. Реализам обичне опсервације је већ по томе сиромашнији, простији, што у њему нема аутора, нема личности, нема надахнућа. Зато је он баналнији, демократичнији, доступнији сваком недаровитом човеку, и писцу и читаоцу.

Данашњи објективни, безлични, свеопшти реализам је поновно стапајуће упрошћавање, које је дошло после топле објективности Гетеа, Валтера Скота, Дикенса и некадашње Жорж Санд, и ништа више.

Баналне општеприступачне оде, мадригали и епопеје прошлог века били су слично упрошћавање, деградација претходног француског класицизма, високог класицизма Корнеја, Расина и Молијера.

У историји философије је исто: а) провбитна простота: једноставне изреке народне мудрости, прости почетни системи (Талес, итд.); б) цватућа сложеност: Сократ, Платон, стоици, епикурејци, Питагора, Спиноза, Лајбниц, Декарт, Кант, Фихте, Шеллинг, Хегел; в) поновно упрошћавање, стапање и нестајање, прелаз у сасвим друго: безлични еклектичари свих времена (Кузен); затим феноменални реализам који одбацује апстрактну философију, метафизику: материјалисти, деисти, атеисти. Реализам је врло једноставан јер он чак и није систем, већ само метод, начин: он је смрт претходних система. Материјализам је неспорно систем, али, наравно, најпростији, јер ништа не може бити простије и грубље него рећи да је све материја и да нема ни Бога, ни духа, ни бесмртности душе, зато што те „ствари“ ми не видимо и не додирујемо рукама. Данас је ово поновно упрошћавање философије доступно не само образованим младићима, који се, по својим гдинама, налазе на ступњу првобитне једноставности, на ступњу зелених јабука, већ и семинаристима киклопске грађевине, или чак париским радницима, кафанским келнерима итд. Материјализам готово увек прати реализам, иако реализам сам по себи још не даје прави ни на атеизам, ни на материјализам. Реализам одбацује сваки ситем, сваку метафизику; реализам је очајање, самокастрирање, ето зашто је он упрошћен! Али на материјалистичке закључке он ипак не даје право.

Материјализам је, са своје стране, последњи из система последње епохе: он ће владати све док онај исти реализам не смогне снаге да му одлучно каже своју скептичну реч. После скептицизма и реализма обично долази препород: једни људи прелазе на нове идеалне систем, други се са жаром окрећу религији. Тако је било у прошлости; тако је било почетком нашег века, после реалзма и материјализма XVIII века.

И метафизика и религија остају реалне снаге, истинске, неуништиве потребе човечанства.

Истом закону су подређени и државни организми, и читаве културе света. И код њих су врло јасна ова три периода: 1) првобитне једноставности, 2) цватуће сложености и 3) поновног стапајућег упрошћавања.

Константин Леонтјев, ВИЗАНТИЗАМ И СЛОВЕНСТВО (одломак, стр. 71-78) Логос, Београд, 2005

Превели: Марија Марковић и Бранислав Марковић

НАПОМЕНА: 1. Бојим се да ће ми се замерити због дужине и опширности, у којој неки могу само обично упоређивање. Поређење није само украс у говору, већ оно чини предмет доступнијим и јаснијим, уколико је оно умесно и кратко. Дугачка, заморна поређења само сметају и одвлаче мисао. Међутим, журим да признам да је имам овде претензију на нешто много веће него што је поређење: имам претензију да изнесем нешто у виду хипотезе за социјалну или историјску науку. Да ли сам у праву или нисам, да ли сам добро изразио своју мисао или не, друго је питање. Желим само да упозорим да овде није реч о поређењима, већ о жељи да се укаже на чињеницу да су закони развоја и пропадања држава, по свему судећи, у општим цртама идентични не само са законима органског света, већ и уопште са законима настајања, постојања и нестајања (Enstehen, Dasein und Vegahen) свега постојећег што нам је доступно. Свако зна да држава пропада, али како? Који су симптоми? Има ли сада таквих ужансних симптома? – Код кога? То је циљ! (Прим. аутора, 1874. године).