Лаза Костић, ТРЕЋЕ СТАЊЕ ДУШЕ

У обичних људи има два главна душевна стања: јава и сан. У необичних, особито у песника и у уметника, има још једно треће, то је – тако бих га назвао – занос, инспирација. То се стање разликује од оних двају обичних највише тим што је чисто душевно, док су она два више живчана, мождана, те се зато налазе и у животиња, па чак и у некога цвећа. Зато је, у здравог чељадета, и редовна, песнички занос, перодична, засобица јаве и сна. А занос, овај здрави, песнички занос, долази изненада, а сад на махове.

Па то је као некад у пророка и пророчица, питија и питониса, врача, врачара, гатара и погађача: а сад и у медија.

Нешто налик, ал’ је ипак прилична разлика. Не знам како је у пророка, врачара и погађача – сасвим озбиљни људи куну се да их још има – али медије у заносу као да изгубе сасвим свест, а кад се пробуде, не сећају се више шта су виделе и говориле у несвести. Напротив, у песничком заносу не престаје свет, не гаси се воља, само што свест постаје другарица, управо службеница заносу, па га служи и кад је занос престао тек после нам прича како је било.

А може ли песник или уметники своју души ставити у стање заноса кадгод и по вољи? Оно старо invita Minerva вреди можда само за силом – песнике и надри-уметнике, ал’ прави песник тек ипак…

Ја бих рекао да не може. Он може одложити причање, спевавање, сликање, композицију онога што му је занос оставио, он може поновити и понављати у сећању један исти занос. Али својом вољом доживи у какав било песнички занос, то мислим да не може нико.

(..)

Занос, песнички или уметнички занос, обично долази на јави и прекида јаву, уноси у јаву нешто што је више налик на сан. Али може доћи и у сну, само што тада не прекида сна, не чини да се сањач пробуди, али оживљава сан, као да се заиста збива, уноси у сан једну особину јаве.

– Па то би било лако бити песник: лепо сањати, па ето ти.

– Ти као да хоће да се нашалиш; ал’ то није тако ни смешно као што се теби годи. Прво и прво, ваља да знаш да имају људи који никад ништа не снивају, бар забораве, кад се пробуде, да су нешто снивали, а сан што не остави никаква трага, као да га није било, о њему се не може ни говорити. Такав човек, рекао бих ја, не може никад бити песник ни какав било уметник.

– Но, такви су ретки, као и прави песници. Ал’ сваки обичан човек може лепо снивати, и млад и стар, и здрав и болестан. Па зар сваки такови може бити песник?

Не може, а ево зашто. Прво и прво, није сваки леп сан оно исто што и песнички занос у сну. А друго, није ни тај занос довољан,  ваља да остане песнику у души и кад се пробуди, ваља да тај сан салије на јеви у песму као што је то учинио наш славуј у том неувелом Увеоку.

Лаза Костић, VITA NOVA песме и коментари (стр. 39-41), приредила Мирјана Д. Стефановић, Службени гласник, Београд, 2012

Advertisements

Лаза Костић, ПРАИСТИНА ЖИВОТА

Основна мисао света, праистина живота, никад се нија дала лакхко ухватити; била је увек поносита удавача, презирући најсилније цареве да избере по својој ћуди, да нађе свога војна каткад у мраку и сиротињи, ал’ увек у свести своје среће, увек вреднијег од свих царева, не цара силом, но цара умом и срцем. Првим својим одабраницима, оснивачима вера, долазила је поносна невеста покривена лица, те, ако су  јој они можда часком и сагледали у бездан очију, то је било у потаји, ал’  пред светом није никад дизала свог непрозирног вела. Тај свет је веровао да се зато крије од погледа множине, што обичне очи не могу одолети слиној светлости њене небеске лепоте.

То замотавање првих појава највише истине прешло је напослетку у дугом навиком и на очи гледаоца, ученика оних одабраника, те се човек упутио сматрати у свакој вишој појави нешто налик на себе самога. Тако су вере, са врло незнатним изузетком, добиле онај облик што се зове антропоморфизам, по коме су људи највишу силу или највишу истину себи замишљали са човечијим лицем. Та ликовитост, како ли ћемо је звати, одражавала се и у хришћанству, ал’ је била у најлепшем цвету у старих Јелина, који су своју свету гору, свој Олимп, населили силесијом богова и богиња, не само са човечијим обликом, већ и са човечијим обичајима, жељама и страстима, врлинама и пороцима.

Лаза Костић, VITA NOVA песме и коментари (стр. 24-25), приредила Мирјана Д. Стефановић, Службени гласник, Београд, 2012,