Када људи треба да бирају између недостижне истине откровења и „разумљивих“ тврђења хеленске мудрости, они се — макар и након колебања — увек приклањају овој последньој. Колико год људи у Европи расправлали о вери, колико год страшно тежили вери, ипак нису могли да победе у себи урoђено неверовање. Говорили су о вери али су тражили знање и разумевање. Филон, који је први покушао мири људе Запада с откровењем које је дошло са Истока исправно је осетио да постоји само један пут, један начин да се грчко-римски свет привуче истини Библије: убедити таj свет да се та истина потпуно поклапа с учењима хеленске философије. Он је знао да Европљани неhe поверовати ни Богу док им Он не понуди довољне доказе о својим божанским правима. И Филон је први проговорио о разумности библијскога учења. Њeгов Логос, преузет од грчких философа, постао је најомилљенији мотив аргументације свих каснијих хришћанских апологета.
Логос грчке философије, њен вечни разум, већ се у целости налази у откровењу које је дато на Синају, Бог је разуман, суштина Бога јесте разум, и то је био неопходан услов успеха нове вере. Грчко-римски свет није очекивао од откровења нову, до тада непознату мисао, он је хтео само нову, ауторитативно потврду њему познате истине, потврду која не допушта никакву сумњу. Са Синаја — говорио је Филон многобошцима — Бог je објавио ону истину коју су вам величали као једину разумну ваши прославлљени мудраци-Сократ, Платон и Аристотел. То je, као што се види, био једини начин да се Библија донесe у Европу. Касније је често понављано да је философија била слушкиња теологије — аnсilla teologiae — и не само што су људи то говорили, него су и мислили тако. У ствари, догодило се обрнуто. Европа је прихватила источну теологију под једним непрменљивим условом — а то је вечна покорност давно пре створеној философији.
/…/ Исток — домовина религија — није предлагао само Библију — дакле, ко ће и како ће да оцени у којој је од источњачких књига садржано откровење? Филоново решење било је у највећој мери саблажњиво: откровење не може бити у раскораку с хеленским разумом, Логосом. Наравно, такво решење имало је пресудан значај за даљи развој католицизма. У ствари, Библија, и Стари и Нови завет, најмање су одгововарали захтевима које је разум постављао истини. У тим загонетним књигама закон противречности — прва проба истинитости сваког тврђења — отворено је игнорисан. Штавише, може се рећи да је грчка философија по својој суштини искључивала могућност старозаветног и новозаветног откровења. И код Аристотела и код Платона срећемо тврђење да је читава философија настала из чуђења, и у томе су многи били спремни да виде алузију на то да је откровење барем допустиво. Али то једва да је тачно. Платоновско-аристотеловско дивљење само је радозналост духа, и ништа више. Свака радозналаост те врсте последица је нарушене духовне равнотеже, и њу увек прати потреба успостављања равнотеже. Платон поставља питања да би добио одговоре, и добија оно што му је потребно. Одатле и његва девиза: геометрија мора претходити философији. То је величанствено завештање хеленске мудрости које је данас свето свим философима, без изузетка. Философија треба да буде егзактна наука, она све без остатка треба да објасни, и теологија у том смислу никада није хтела и није ни могла да заостане за философијом. Ватикански концил и у новије време потврђује да вера не може бити противна разуму, да она треба да буде у сагласности са разумом: Међутим, иако је вера изнад разума, никаквог истинског спора између вере и разума не може бити: јер тај исти Бог који објављује чуда и налази веру, унео је у људску душу светлост разума, а Бог не би могао да одриче самог себе и не би могао, нраравно, сâм себи да противречи.
Европљани, људи савремене Европе, изабрали су за себе из учења која су долазили са Истока оно што се слагало с њиховим потребама и духовним навикама, и прихватили су то само у оној обради која је одговарала тим потребама и навикама. И у томе се заправо и састоји та хеленизација католицизма о којој тако много и радо говоре савремени протестанстки теолози. Када је морала да бира између вере која је дошла из страних земаља и разума који је сама одгаијла, Европа се није дуго колебала. Ако је веру прихватила, то је било тек пошто ју је подвргла најстрожем испитивању, и природно је што је разум сачувао сву своју власт током историје развоја католицизма.
Лав Шестов, Лав Шестов, POTESTAS CLAVIUM, (стр. 69-74),Логос, 2015.
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 