Маја Стокин, ПОЕЗИЈА – ВЕЛИКО ЉУБАВНО „ДА!“ ЖИВОТУ

„Чему песници у оскудно време”
Хелдерлин

Поезија је свечани духовни чин у којем песник своја лична искуства сажима употребом симбола у најважније наговештаје. Чин, који је до једног тренутка, био искључиво личан, сада се отеловљује у светионицима – речима. У њих је песник положио све своје искуство. Чак и када поезија звучи имперсонално, каже Иван Лалић, имперсоналност – уколико је „песник заиста талентован, само је маска. Бели завој испод којег, ако је песник аутентичан, осећате рану.” Тај пут, од ране до Љубави – код великих уметника, након песника, прелази и читалац, изнова, пратећи док плови мрачном пучином, светло које просијава из стихова.

Песма, уз помоћ речи које је одабрао песник, позива читаоца на имагинарно путовање које, уз помоћ маште и симбола, оживљава његов или му отвара потпуно нов духовни свет. Стога и тумачити поезију подразумева оживети амбијент и атмосферу коју је песник покушао да нам пренесе.

Мотиви за писање могу бити различити. Понекад песник пише да би освојио срце вољене жене, понекад се бори са својим унутрашњим немирима, у неким ситуацијама изражава своје незадовољство појединим друштвеним приликама. Из сличних разлога и читамо. Гушимо своје немире, лечимо своје туге, а у ствари, УВЕК, свесно или несвесно, трагамо за суштином и преображавамо се. Тај преображај кроз тугу у свом есеју сликовито објашњава и Рилке. Он каже да је од велике важности бити осамљен и пажљив кад наиђе туга: јер привидно безначајни и неми тренутак у којем наша будућност ступа у нас много је ближи животу него онај други, бучни и случајни час када нас она, као да долази споља, заиста и задеси. Уколико смо тиши, стрпљивији и отворенији у тузи, утолико дубље и слободније улази оно ново у нас, утолико га боље стичемо и утолико више оно постаје наша судбина, и ми је у дубини душе осећамо сроднијом и ближом када нас једног дана „задеси” (Рилке, Писма младом песнику: 31).

Све што упијамо у себе, преображава наше судбине. Песму прочитати значи подићи се на ниво свести песника у тренутку док ју је писао. Једном прочитана песма наставља да живи у нама као магловито „сећање на Рај”, неисказано „осећање Бога”, као свест о „Другом простору” у којем „све разлике ћуте”, и ненаметљиво, тихо, невидљиво усмерава нам понашање, поступке, животни пут саображавајући наше биће са његовим Творцем, који је на трен, само на трен, у песми (врхунској), промолио своје лице да нас подсети ко смо.

Управо на том путу преображавања и сазревања, човеку подстрек пружа и поезија. Кроз поезију оживљавамо своја потонула узбуђења, слике својих снова, значајне тренутке из прошлости, суочавамо се са најдубљим осећањима у најприснијем часу, док читамо неку песму, укратко, постајемо свесни себе. Трагајући за смислом песник промишља о животу, а пажљиви читалац га прати. И један и други су Смислотражитељи, Боготражитељи. Стога поезији и јесте место, као што каже Љубомир Симовић, у коферима прогнаника, у затворима, у болницама, на фронту… Свуда где живот болном ватром топи хладни гвоздени оклоп човечији, преображавајући га у Светлост и топлину.

Достојевски је рекао: „Лепота ће спасити свет”, Метју Арнолд да ће свет спасити поезија, Бродски лепо закључио да свет нећемо више моћи спасити, али да појединца увек можемо, а ја бих додала: као што зрно соли дâ укус безукусном јелу, тако и поезија указује на Смисао, у наизглед бесмисленом свету, огрезлом у патњу и бол. А када наш бол добије смисао – патња престаје; тако и Поезија постаје један од путева укидања патње спознајом Смисла.

Истина је да Поезију чита, на начин како сам дефинисала читање поезије, веома мали број људи. Мањина мањине! Али као што је Поезија со живота њима, тако су и ти људи со овога света и, како лепо закључује Маргарет Мид: „Никад не сумњајте у то да мала група промишљених, посвећених грађана може променити свет. Заправо, свет се једино тако и мењао”.

А један од тих посвећеника, који су мењајући нашу свест мењали овај свет, један од највећих српских песника XX века, Иван В. Лалић изјављује: „(…) што се тиче спаса, или спасења, када бих мислио или осећао да га нема – зацело не бих уопште писао песме. Јер моје песме покушавају да свету кажу ДА, хватајући се у коштац са заводљивом представом о свопштем бесмислу света.”

И зато на крају хоћу да кажем да Верујем! Верујем у „сунце над животом и сан од чисте воде”, верујем у Живот, верујем у Поезију – со живота, и хоћу да се придужим Лалићу и осталим Смислотражитељима који су овом свету, баш оваквом какав је, рекли једно велико, радосно, љубавно – ДА!

Маја Стокин