Милован Данојлић, РУСИЈА, НАША ДАЛЕКА МАЈКА

Има људи који се сете Бога тек онда кад западну у невољу, кад их стигне болест или какво друго зло. Као да Вишњи трајно обитава на дну понора и безизлаза; као да нас, никуд се не мичући, тамо у сваком тренутку чека. Сатерани у шкрипац, одједном се суочимо са Сведржитељем живота: падну преграде, сруше се зидови, разиђе се магла свакидашњице, исцелимо се од духовне запуштености и лакоумне безбриге… Како се брзо успоставља занемарена пријатељска веза, како се лако излази из тупости и безверја! Дешава се једно, да тако речемо, природно чудо: лутајућа честица открива непомерљиво средиште постојања, одриче се слободе безверја у којој се није усрећила. Незахвална деца су увек добродошла у родитељски дом.

Колико смо горди кад нам добро иде, толико смо смерни и уразумљени кад се нађемо у невољи. Стање егзистенцијалне угрожености нас је, од пре двадесетак година, навело да почнемо отварати очи. Преко ноћи су се напуниле цркве.

Напоредо са небеским заштитником, који у атеистичкој држави беше пао у немилост, потражили смо ослонац и у јединој земаљској сили на коју смо историјски упућени, иако за њу, као ни за Небеског оца, у другој половини протеклог века нисмо много хајали. Мислим, наравно, на Русију. Жестина нагло пробуђене вере и наде која се данас полаже у њу карактеристична је за обраћенике. Наше нагомилане потребе тешко је задовољити, наша очекивања још теже испунити. Пошто је најновији подстицај за обнављање веза дошао од нас, добро ће бити да се у разматрању наших односа понајпре позабавимо собом, нашим држањем у ближој и даљој прошлости. Оно што разумни људи, данас, од Русије очекују није конкретна помоћ, мада би нам она, каткад, још како ваљала. Са извесним правом, са добрим разлозима, ми с те стране очекујемо разумевање, и углавном га добијамо. А да ли смо га, и како, показивали према њој? Као што нас је растућа животна угроженост упутила према небеском Творцу, тако нас је неповољан развој домаћих и спољашњих прилика окренуо према узвишеној и светој православној земљи. А на коју смо страну пре тога гледали, откуда, и данас, кад губимо колевку државе, очекујемо срећу и спасење? Рачунамо с Русијом, и тај нам се рачун чини природан и саморазумљив; а може ли она рачунати на нас? Докле ће садашње осећање топле наклоности према њој трајати?3акључили смо, одједном, да на свету немамо никога ближег, а она, осим нас, има и других обавеза и брига.

ОДВОЈЕНИ ОД ТЛА, ИЗБАЧЕНИ ИЗ ИСТОРИЈЕ

Међуупућеност две земље и два народа храни се подземним струјама и соковима много јачим и живороднијим од међудржавних односа, од повремено подударних, други пут неускладивих опредељења и рачуница. Ова димензија духовне повезаности данас се омаловажава као идеалистичка илузија; смеће се с ума да илузије могу имати знатну материјалну снагу, поготово ако поседују извесно рационално језгро. Тамо, у том идеалном простору, сви су људи и народи равноправни; у земаљској, политичкој стварности нема равноправности. Не смемо губити из вида нашу величину, снагу и значај. Ми смо мали народ, па бисмо наше тежње и очекивања морали усклађивати са том истином. Положај и одговорност Русије битно се разликује од нашег положаја и наших дужности. Русија на страну, ово је повод да се упитамо: Где смо ми, у последњих пет-шест деценија, стајали, где стојимо, колико смо поуздани као савезници и сапутници, о пријатељству да не говоримо. Они о нама не знају много; а шта ми о њима, данашњима, знамо, из којих извора црпемо наша знања? И поред језичке блискости и судбинске везаности у неким пресудним тренуцима историје ми смо се, у мирнодопским раздобљима, најчешће окретали на супротну страну. Власт, која је 1945. године успостављена захваљујући совјетским тенковима, убрзо је потражила савезнике с оне стране Атлантика. Списе руских дисидената смо преузимали од западноевропских издавача, иако су разумљивији. У праћењу руских друштвених и културних збивања било је свакојаких неравномерности и произвољности. У првим послератним годинама пажња је била посвећена писцима соцреалистичког смера. У некима од њих сам, признајем, уживао, не знајући да грешим против доброг књижевног укуса. У Београду је, тада, започето штампање „Сабраних дела Максима Горког“ – подухват, због сукоба између Дедиња и Кремља, никад није окончан. Горки је, потом, доспео на листу непожељних аутора; око 1970. године у Паризу су се могле набавити књиге његових приповедака, али не и у Београду. Дела А. Солжењицина, Сахарова, Надежде Мандељштам, Зиновјева, Војновича, Бродског и многих других најпре су излазила на енглеском и француском језику, да потом и ми схватимо њихову важност и предочимо их нашој јавности…

Историјски ломови и заокрети подложни су различитим оценама и тумачењима. Кад је у питању биланс руско-српских односа, уочљива је склоност ка умањивању руских заслуга, да би се оправдала прозападњачка оријентација извесних политичких кругова. Наглашавају се ситуације у којима је помоћ званичне Русије изостала, док се примери пожртвованости прећуткују. У свим раздобљима наших односа могу се наћи докази и за повољну, и за неповољну процену; од тренутних рачуница зависи на шта ћемо усредсредити пажњу. Ако у Првом српском устанку важност наше зближености није осећао Родофиникин, Хајдук Вељко Петровић је добро знао ко му је главни ослонац и савезник. Једна од одредби мира у Кучук-Кајнарџију из године 1774. озваничила је покровитељство Русије над хришћанима у Турској, и та је обавеза, посебно према Србима у Црној Гори, дуго поштована. Пишчевић и Црњански су, на истој страни, видели заклон од турског насиља и аустријског унијаћења, Лав Толстој је оштро осудио окупацију Босне и Херцеговине, док су Солжењицин и Зиновјев дигли глас против НАТО бомбардовања. Године 1876. Русија шаље оружје и добровољце, a годину дана касније званично улази у српско-турски рат. Ушла је у Први светски рат делимично и због нас, а захваљујући интервенцији цара западни савезници су били принуђени да се побрину о ономе што је, после преласка преко Албаније, остало од наше војске. И у Другом светском рату имали смо истог непријатеља. Идеолошка позлата на страну, руски војници су, напредујући према Берлину, ослободили Београд. Хитлер једино од Срба није тражио да шаљу војнике на Источни фронт, знајући да од нас, тамо, не би имао користи. Део југословенских комуниста, пре свега српских, одбио је 1948. године да се придружи антисовјетској хистерији, колико из догматске заслепљености, толико и због неизлечивог русофилства, за шта је платио цену у крви…

Прошлост нас је оптеретила искуствима која олакшавају споразумевање; ожиљци робовања под Татарима и Турцима упозоравају нас на опрез према новим могућим освајачима и поробљивачима. Они су, у протекла два века, у више наврата кретали на нас, па се и данас, сад скривеније, сад јасно, наслућују припреме за сличне подухвате. Походи на Исток по правилу иду преко нашег балканског тла. Друго заједничко искушење које нас је и зближило и удаљило везано је за покушај изградње праведнијег друштвеног поретка. Без обзира на слом пројекта обележени смо надом уложеном у тај подухват, као и насиљем које га је пратило. Искуства, стечена у раздобљу револуционарног преврата и изградње социјализма, уздигла су нас како над вером у могућност лаког и брзог побољшања животних услова широких маса, тако и над безнађем оних који не виде излаз из беспућа. Захваљујући неуспелом социјалистичком експерименту, ми знамо више и просуђујемо мудрије од просечног житеља планете. Злочини, почињени у име племенитог и недостижног циља, затамњују, али не поништавају лепоту неоствареног идеала. Одвојен од конкретног тла, избачен из историје, он и дале лебди у простору где људски снови од искони чекају на испуњење. Тежња ка изградњи праведнијег и уљуђеног друштва, где ћe одговорност према слабима потиснути дивљачку саможивост усамљеника, није случајно дошла до тако јаког изражаја код највећег словенског народа. Његова дубока душевност, племенитост и широкогрудост добиле су несрећну – уосталом западњачку – идеолошку надградњу; има грешака које ситне душице никад неће починити. Русија је, у модерном добу, себе понудила као жртву за опште спасење. Из пораза велике замисли могу се извући бројне корисне поуке, најмање оне до којих су дошли победници из – Хладног рата. Она је у Другом светском рату дала одлучујући допринос одбрани цивилизације од дивљаштва. Тај се допринос годинама свесно умањује и потискује у заборав. На место, где је нацистичкој армији сломљена кичма подсећају нас, данас, називи једног париског булевара и једне станице подземне железнице. Силе којима је Русија препустила победу у Хладном рату, у двадесетак година победничког славља и ратних похода у свим правцима, стигле су у ћорсокак, да би у овом часу, себи и целом свету, претиле катастрофом незамисливих размера. Нови светски поредак завршава у привредном, финансијском, моралном и еколошком хаосу.

СИСТЕМ БЕЗ ПРЕСЕДАНА

А ми? У великом хладноратовском сукобу ми смо, у овом делу Балкана, играли прилично неславну улогу. У годинама кад се руски народ, у условима ограничене слободе говора и мишљења, по цену великих одрицања и страдања, чупао из заосталости, постижући завидне успехе у школству и здравству, у индустријализацији и у освајању Космоса, ми смо упражњавали извесне половичне видове слободе, критиковали недостатке совјетског система поштујући, у кући, неприкосновени култ личности, ликовали над руским сиромаштвом примајући америчку војну и материјалну помоћ која нам је слана искључиво зато да бисмо одржавали део безбедносног кордона према Русији…Снабдевеност робом широке потрошње платили смо уступањем свог геостратешког положаја; пред ретким гостима из братске Русије хвалили смо се фармеркама и шушкавцима купљеним у Трсту.

За овакво држање могу се наћи и неке олакшавајуће околности, али мало доказа који би ишли у прилог колективне озбиљности и зрелости. Сукоб између две партијске врхушке није био сукоб између два народа. Остаје чињеница: кад је Русима било најтеже, ми нисмо били са њима, па нам ни излазак из тог раздобља није био истовремен и истосмеран. Узнапредовавши пре времена, на несолидним основама, према слободи, ми смо се у тренутку распада идеолошке матрице нашли у празнини; спорији, јачи и тежи од нас, Руси су у демократију ушли чвршћим кораком. Југословенска независност, уздизана на Западу, показала се, са сломом државне заједнице, као тужна самообмана и пролазна лаж.

cРуским мислиоцима, писцима и научницима то је лакше успевало већ и зато што је њихов удео у изградњи европске и светске цивилизације незаобилазан, па са светом разговарају на равној нози, што, разуме се, није наш случај. Уза све разлике ми смо, психолошки, у сличном положају: Европа нас истовремено привлачи и одбија, надахњује и угрожава. Достигнућа тзв. „слободног света“ ми смо, у бившем режиму, прецењивали, узимали их озбиљније од грађана који су их у свакидашњици уживали… Кад се ствари гледају из даљине, у очи падају пре свега светле тачке.

И онда је испливала пуна истина. Од пословичне сналажљивости наших управљача, од вештине седења на две или више столица, ми у последњем збиру нисмо видели никакве користи. Као мали лукавци сами себе смо надлукавили, поливач је себи сручио кофу воде на главу. Победник из Хладног рата нас је пустио низ воду, одбацио нас као ислуженог савезника, а ни са губитником нисмо били у истој ситуацији; он нам, у први мах, ништа није дуговао. Ни радост ослобађања од идеолошког једноумља није нам била заједничка. Ми смо своје прерано, делимично ослобађање утрошили на самозаваравање, градећи „систем без преседана у светској историји“, па смо тако и завршили, у празнини, без сапутника и пријатеља. И ратна и мирнодопска савезништва држе се на постојаности и оданости; Запад нам, и поред силних унутрашњих противречности, за то даје пример. Коме смо ми, у часу слома, кад је пао Берлински зид, били истински верни, с ким смо могли рачунати? С Русијом свакако не; часовници су нам показивали различито време. Пријатељи с друге стране континента, који су нас храбрили на нашем оригиналном путу у социјализам, убрзо ће показати своју лешинарску ћуд. Узгред речено и наше митско пријатељство са Француском није неговано онако како то пријатељевање захтева. У време кад се Француска ослобађала од колонијалног наслеђа, Југославија је слала помоћ алжирским побуњеницима. Брод који је превозио оружје у Алжир звао се Србија.

Оставши сами, прошли смо како смо прошли. Над нама је извршено опитно растурање државе, што је Русији послужило као опомена.

РУСОБИЈА И СРБОФОБИЈА, РУКУ ПОД РУКУ

He патим од ирационалног поверења ни у кога и ни у шта; ми се од Русије удаљавамо, увек, на вештачки, а зближавамо се на природан начин. У трговини и економској размени нема љубави. Не сумњам у способност наших трговаца да процене шта им се исплати, шта им се не исплати. Од руских трговаца најближи ми је онај из поеме Михаила Љермонтова, чини ми се да се зове Калашњиков. Однос између велике и мале државе, и под најбољим претпоставкама, није једноставан. Несразмера у величини, положају и међународним обавезама увек ће постојати. Велика држава је незгодан партнер и кад је пријатељски наклоњена малој држави. Њени интереси су такви да их не можемо лако и безусловно следити, али можемо, и морамо, ублажавати размимоилажења. У привредној сарадњи немамо разлога да према Русији будемо строжи него према западним партнерима. У нашој Скупштини нису претресани многи неповољни уговори и конвенције које намеће Европска заједница, али се зато сарадња са руским улагачем у Нафтној индустрији непрестано испитује и ставља под сумњу. Изнад трговине и технологије, пре и после свих рационалних мерила, стоји осећање веће или мање блискости. Наша упућеност на прву словенску и православну земљу је објективна чињеница. Можемо имати, као што смо око 1950. имали, најгоре могуће међудржавне односе, та упућеност остаје и опстаје. Русија је тамо где је одувек била, где ће увек бити; ми се, овде, на балканској ветрометини, врпољимо, окрећемо јој леђа кад год нам дуне мало повољнији ветар у једра, градимо се напреднији и модернији, а враћамо јој се кад се нађемо у шкрипцу. Нисмо научили да рачунамо на дуге стазе, лако се заносимо и још брже разочаравамо, поводимо се према ћудима климе. Нико нам, са стране, неће истерати на чистац оно што у себи, код куће, нисмо рашчистили. Вишње силе помажу предузимљивима, онима који и сами улажу неопходне напоре. Одустали смо од наше резолуције у Генералној скупштини, препустивши нашу бригу представнику Руске Федерације у Савету безбедности. И како да нас, овакве, данас, неко узима озбиљно?

Живећи на Западу више од тридесет година пратио сам расположења и очекивања што га тај део континента гаји према својој источној половини. Поред поштовања што га упућени и добронамерни људи гаје према руском народу, привредној моћи земље и културним достигнућима која допуњују и знатно обогаћују европске концепте, у политичкој сфери, и у послушним јавним гласилима уочљива је непрестано присутна зла воља, начелно неповерење, инсистирање на негативним појавама у руском друштву (криминал, убиства јавних личности, чега има свугде у свету), уза шта је ишла и отворена подршка чеченским побуњеницима, уз прећуткивање извесних успеха у смиривању ситуације у Грозном, руски председник се представља као диктатор, као настављач најгорих самодржачких традиција; медији су према њему строжи него према совјетским вођама из друге половине 20. века. Кампања се распламсала од часа кад се он одупро распродаји привредних богатстава земље из првих година приватизације, њеном довођењу у зависан положај преко експонената страних компанија. О тајкунима који су то покушали и завршили у затвору пише се као о херојима и апостолима демократије пострадалим у борби за узвишене идеале, то јест за критичарима врло корисне циљеве. Правац којим је у текућој деценији кренула земља изазвао је на Западу велико разочарање и негодовање. Процес уништавања и срозавања Русије, започет са распадом CCCP-a, чинио се незаустављив. Тај процес је топло поздрављен са обе стране Атлантика. Штампа је са симпатијама пратила посртање државника на чији су несигуран ход утицале колико несређене унутрашње прилике настале распадом свих структура, толико и пиће именовано, из милоште, деминутивом. Локални бизнисмени, ученици дрчних чикашких момака, слављени су као обновитељи демократије, тј. либералног капитализма, у годинама његовог кратковеког и плиткоумног тријумфа. Зловоља према данашњој Русији иде до смешних, апсурдних крајности. У извештајима o изборним резултатима много већа пажња се посвећује маргиналцу који добије 2-3 одсто гласова, него ономе коме 60 одсто грађана укаже поверење…

Овакав став према Русији продро је неосетно и у шире масе: по природи ствари слабо обавештене, оне знају да с Русијом „нешто није у реду“, и то је знање довољно да се оправда и прихвати пракса војног заокруживања тог кужног простора.

А. И. Солжењицину, после громке осуде бољшевичког тоталитаризма, није требало много времена да се суочи са опасношћу коју, за слободу и духовно достојанство човека, носи либерално-демократски тоталитаризам. Њему се, уз то, открила и једна још мучнија, болнија истина: да се иза антикомунизма, и антисовјетизма у чијем је раскринкавању здушно учествовао, крила најобичнија русофобија. Од тренутка кад је указао на то, слављени дисидент је постао непожељан саговорник и сувишан гост, приватно лице које о свом трошку у Вермонту исписује сагу о страдању свог народа у 20. веку.

Све се ово, унеколико, тиче и нас, наших виђења и процена. Део наше штампе, свесно или несвесно, преузима амалгам начињен на Западу, где се под изговором политичког неслагања оживљава вечно неповерење, па и мржња према Русији. Наше замерке руском политичком систему – који свакако није савршен – нису наше. Ми их, као и у годинама антисовјетске хистерије средином прошлог века, преносимо из страних пропагандних центара. У тим се центрима русофобија и србофобија гаје у подједнакој мери, с тим што je србофобија поред мржње испуњена презиром, a русофобија страхом, и што је наша неповољна слика делимично у вези са верском, духовном и расном повезаношћу са руским народом. Наша нагонска, несвесна спремност да у одсудном часу станемо на страну велике словенске земље добро је позната тим круговима, и рачуна се у тешку кривицу.

И РУСИ СУ СРБИ, САМО ШТО НЕМАЈУ КРСНУ СЛАВУ

Русија je за нас, пре свега руски народ, његова култура, његово православље. Непорециво је братство два језика, сестринство два писма, као и заједништво обраћања врховном бићу Васионе. Радећи, својевремено, као наставник нашег језика у Француској, увидео сам да без јаког руског језика на Катедри за славистику нема места за српски, а богами ни за друге словенске језике. Уз руски, пролазимо, некако, и ми.

Енглеском језику, који је преплавио планету, широм су отворена врата наших школа. Разумљиво је да је енглески данас незаобилазан, али би, у заснивању школских програма, ваљало уважавати и нека друга мерила. Избор по сродности користан је на други начин, отвара перспективу за самосагледавање. Тај братски језик који не знајући познајемо, па га ко зна како и откуд разумемо, похрањен је у нашим генима, у прасловенским маглама, у корењу Крањчевићевог древног дуба. Учећи га, научићемо понешто и о себи.

Летопис главног тока новије историје обележен је нашим удаљавањем од Русије. При том смо се држали простодушног поверења у апсолутну предност западноевропског концепта демократије. Бомбе из пролећа и лета 1999. године су нас пробудиле из варљивог сна. А ето, неки и даље траже пријатеље међу онима који су нас у 20. веку шест пута бомбардовали; истовремено смо неповерљиви према земљи која нас никад није напала. Ако нам није помогла кад год смо очекивали, није нам ни одмагала. Онима који су нас пре дванаест година дивљачки напали злочин је великодушно опроштен или се не помиње, а Русији се и даље замера што ослабљена и лоше вођена, није због нас ушла у сукоб светских размера. Она је крива што је повукла своје војнике са Косова, не желећи да уђе у састав окупаторских снага.

Попут људи који се сете Бога кад западну у велике тешкоће, неки се међу нама сете Русије кад их снађе несрећа, кад почну временске непогоде. Зато се, ваљда, код Ниша и гради невелики аеродром. Чусмо, недавно, потресно обраћање Великој Мајци и старшему брату са великог београдског стадиона. Препознајемо и припознајемо братство пошто смо се, батргајући се по свету прехладили, огладнели и ожеднели. Док нам је било добро, нисмо много хајали за Мајку. Срећом, она је довољно јака да не обраћа пажњу на наше незрело понашање.

Срели смо се у давно време, још онда кад је један руски калуђер навео Растка Немањића да се замонаши не одвративши, при том, поглед од земних потреба свога народа и своје државе. И у најглувљим раздобљима историје ћирилска слова, посејана од Бихаћа и Владивостока, држала су везу између нас. Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова читамо као домаће ауторе; српски реалисти су незамисливи без руских узора, и Светозар Марковић без Чернишевског; Мајаковски је био барјак наших левичара, а Јесењин, у Пешићевом преводу, водећи песник сентименталне, народњачке боемије. Русија је наш природни духовни простор, свеједно да ли га препознајемо у њеним великим писцима и мислиоцима, на платнима Кандинског, у музици Чајковског и Римског Корсакова или у филмовима Андреја Тарковског.

Вековима тако далека, и тако блиска, она је све што данас имамо у свету, што нам недостаје. Велика Мајка понекад превише рачуна са нашом способношћу да се сами сналазимо у бурама и вртлозима, прецењује нашу памет, то јест нашу снагу, без које памет не вреди много. Она нас штити и кад нас, обузета својим бригама, не види и не чује. Толико смо блиски да нас понекад одбија та безизлазна, неизлечива близина. Русија нас разуме и кад нас не види, а не види нас увек, јер смо одвећ мали, превртљиви и својеглави.

На питање које поставља један Чеховљев лик из приче „Шведска шибица“: „А Срби се побунили опет! He разумем, шта им то треба!“ могли бисмо, данас, овако да одговоримо: Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приче „У мећави“, још негде има.

Нека Бог чува Русију, па макар нам никад никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, благословеним пространством.

… Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа:
„И Руси су Срби, само што немају крсну славу“.

Излагање на научном скупу „Русија и Балкан у савременом свијету“, одржаном у Бања Луци, 9. децембра 2011. године

ИЗВОР: https: / /www.pecat.co.rs/2011/12/milovan-danojlic-rusija-nasa-daleka-majka/

Милован Данојлић, БРОДОВИ ИМАГИНАЦИЈЕ

Шта је имагинација? Способност измишљања тј. призивања слика, те њиховог структурисања и преосмишљавања. У једном песничком тексту, Кавафи упоређује процес прикупљања имагинативне грађе и њеног фиксирања на папиру са тешкоћама са којима се, у превозу робе, сусрећу трговачки бродови. Није чудо што се парабола o превозу наметнула песнику из грчког језичког подручја: по грчким варошима на све стране, зврндају мали камиони за транспорт робе на којима пише метафора. Поморски превозници саобраћају између знаних и незнаних обала, а бродови имагинације плове између континената јаве и сна. Ево неких подударности које назначује луцидни песник, у мом преводу, то јест, y мом тумачењу. (Могућна су и друга тумачења).

Растојање које ваља превалити на први поглед је кратко, али се на крају испостави да је путовање, скончано са тегобама и препрекама, трајало непредвиђено дуго. Највећи проблем превожења је ломљивост и кварљивост робе. Оно што је у товару (читај: у плену имагинације) најлепше кристално стакло и разнобојна керамика истовремено је и најкрхкије, па се при истовару (дакле при постављању на хартију) лако поломи. Речи су увек грубље од замисли, речи се слабо обазиру на оно што је тешко именљиво, оне пребијају доживљај надвоје–натроје: преливи се губе, ишчезавају као вода кроз песак. Само, бродар је испловио на пучину, натраг не може. Што се поквари и упропасти, истог часа се отписује: нема осигуравајућег завода спремног да плати надокнаду за штету. Складишта робе (читај: песничких слика) јесу богата, али нису неисцрпна: брзо се празне, а оно што је највредније разграби се у првом налету. Машта је нестрпљив трговац, хита да распрода лагер: сат-два, и готово!, спуштају се решетке, дућан се затвара, бродови се крећу ка далеким одредиштима. Они често испловљавају преоптерећени па се, како изађу на отворено море, морају ослобађати баласта. Да би сачували најважније, одбацују оно што је мање вредно. У журби се баци и понешто драгоцено; морнар који врши одбир није тренутно свестан свих могућности употребе неког украса, обрта, слике или идеје. Тако се један део терета, односно поседа имагинације, бесповратно губи: околности, у којима је освојен, неће се у догледном времену поновити, а машта нема унапред утврђено радно време. Како год било, ниједан брод не стигне у луку са свим благом што га је утоварио.

А кад се, најзад, стигне у пристаниште (кад се атерира на раван што је y духу нуди лист папира), почињу нова жртвовања, нова одрицања. Појављују се цариници. (Овде се вероватно мисли на ауторову критичку свест, али цариници, код Кавафија, могу представљати и владајући дух места и времена, цензуру и аутоцензуру). Они прегледају робу и одлучују хоће ли или неће дозволити искрцавање појединих производа. Увоз вина је, на пример, забрањен: y тропским земљама (читај: високим пећима имагинације) из којих бродови стижу производе се прејака пића, која брзо опијају. Њихов увоз се ограничава или сасвим спречава. Постоји, уз то, и једно домаће предузеће, које се извештило у прављењу сурогата – текућина са бојом вина и укусом воде; то предузеће има монопол на промет алкохолних пића. (Овде се, вероватно, мисли на локалну књижевну праксу и традицију). Та фирма, чије интересе цариници штите, гледа да задовољи општеусвојена мерила, преовлађујући укус и сензибилитет.

Шта је, ту је. Будимо задовољни што се брод како-тако довукао до луке. Са мало среће, губитак и шкарг не морају бити велики. Локални закони јесу строги, али нису немилосрдни: главнина товара се спусти на кеј. (Дизалице би, ту, биле писаљке). А и цариницима понешто промакне, пријави им се y примењеној амбалажи, под другим именом, па на велике гозбе ( тј., у ремек-дела) стиже и покоја флаша велике репутације и заштићеног порекла…

Тужно је, каже на крају Кавафи, гледати прелепе бродове како промичу пучином и не пристају y луку (попут оне лађе из филма Amarcord која клизи кроз измаглицу и дуго труби у ноћ). Такви бродови превозе робу чији је увоз строго забрањен, или се не заустављају зато што су нам луке плитке, па и кад бисмо ми хтели, они не би могли пристати. Такви болни и преболни призори, виђају се два или три пута у животу. Трудимо се да их што пре заборавимо. Остаје, у сећању, хучање хомеровских строфа: грмљавина песме коју су певали морнари са одвећ великог брода, за који нема места у нашем поднебљу…

М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 98-100.

***

Драги господине Norbutt,

(…) Што се тиче питања која занимају Вас и Ваше младе пријатеље, in regard to poetry, не знам шта бих, укратко, могао одговорити, а да мој одговор не буде баналан. Шта једно песничко дело чини lastingly important? Вероватно, дубина осећања која је у њему изражена. Затим моћ да у другима пробуди одговарајуће расположење, да им живо предочи емотивни расплет, решење до којег је песник дошао. Песничко дело делује онолико колико је утеловљено у језику. Висина осећања и доживљавања, снага и свежина израза: захтеви наизглед прости, али, y њима је све.
Да ли се песник рађа, или ствара? Рађа се, нема сумње. Исто тако, и толико, песник себе изграђује. Читањем, радом, начином живота који је изабрао, или на који је принуђен. Рођени песник, ако западне у нечастан живот, може умрети. Непесник, када се нађе y изузетним приликама и искушењима, пропева.
Остајем, са свим својим симпатијама, искрено Ваш

Милован Данојлић

М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 100.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Милован Данојлић, ПЕСНИК КАО ПРЕВОДИЛАЦ

Песник приступа превођењу из нарочитих стваралачки побуда (искушати у свом језику оно што је у другом изузено срећно постигнуто), или из других, прозаичнијих разлога (превођењем се понекад лакше зарађује за живот него писањем). И у једном и у другом случају писац се, хтео не хтео, убрзо упознаје са лепотама и тегобама преводилачке вештине, те, и кад јој окрене леђа, понекад ухвати себе како размиошља о пустоловини коју је проживео.

НЕМОГУЋНОСТИ

Говорећи строго теоријски, превођење је немогуће. Модерни изучаваоци дају доказе, све једне од других теже. Жорж Мунен их ређа у својој обимној расправи: читате, читате, и мука вас ухвати. Превод је немогућ. Али и живот је немогућ, па се, ипак, одвија! Додуше, и живот би се могао теоријски оспоравати. Није ли, пре десетак година, негде одржан скуп управо с таквом темом: Да ли је човек могућ? Не знам какав је закључак на крају саветовања донесен; знам да се човек, и поред рђаве теоријске заснованости свог постојања, у простору и у времену ипак некако сналази.

Као што постојимо по вишој сили, упркос болном, нерешеном питању краја и почетка, тако по вишој сили, из потребе, и преводимо. Из нужде преводимо, а нужда се не обазире на теорију: нужда законе мења. Немогуће је познавати толике стране језике. Да није превода, не бих имао никакву представу о грчкој, пољској, немачкој, мађарској и норвешкој књижевности; не бих знао Илијаду, Одисеју и Божанствену комедију; не бих имао појма о кинеским и јапансим делима. Зар то није довољан доказ о корисности и нужности преводилачког рада? Могућно је додуше, да Илијада у Маретићеву препреву доноси тек окрњену слику изворника; пошто не знам старогрчки, мислим да је боља и таква слика, него никаква.

ЈЕЗИЧКИ СОЛИПСИЗАМ

Бенвенисте (Беневенисте, Емил (1902-1976), француски лингвиста, стручњак за индоевропске језике, настављач компаратистичке струје.) је показао да су Аристотелове логичке категорије само философским језиком описане одлике грчког језика. Језик нам одређује виђење света: разни народи различито виде стварност и различито је, у језицима, мисле. Та су виђења несамерљива. Мунен наводи Маутнера: „Да је Аристотел живео у племену Дакота његова би логика друкчије изгледала.“

Као што је знатан део наших искустава и доживљаја неизрецив, тако је и велики део написаног непреносив у туђе језике. Који део? Задатак науке би био да оно што је непреносиво издвоји и опише. Језички солипсиста ликује кад год се преводилац нађе пред каквом игром речи, пред посебним културним искуством, пред непреносивом одликом природне средине.

У извесном сммислу, све је несаопштљиво: не умемо да преведемо сопствену мисао на матерњи језик, па што бисмо тај промашај у новом језичком подручју умножавали и продубљивали?

По овом схватању, и писање и превођење се своде на механичко пресликавање: у првом случају доживљеног и виђеног, у другом записаног. Изузму ли се покушаји с аутоматским текстовима, односно с компјутерским преводима, не знам да је ико икад ту, пресликавачку технику озбиљно узимао. Пишући, то јест преводећи, ми тражимо израз, и налазећи га, разрађујемо сам садржај, откривамо његово простирање, његове непознате димензије. Прилагођујемо оно што смо осетили и видели ономе што језик може да одслика; прилагођујемо језик другом језику, искуство искуству, културу култури…Преводилац је, некад, веровао у врлине приближавања и прилагођавања; на могћност идеалног пресликавања није ни помишљао.

Модерна лингвистика је поставила апсолутне захтеве, и тако омаловажила релативне успехе. Она је заоштрила питање: све или ништа. Пошто се, по формалним мерилима, све не може постићи, требало би да се, теорији за љубав, помиримао са ништа. Превођење: немогућ, ћорав посао.

Чињеница да смо у стању научити један страни језик и служити се њиме доказује да је превођење могуће. Способност споразумевања и изражавања на страном језику Квајн (Квајн (Вијан Ван Ормен), амерички логичар (1908-200)) назива радикалним превођењем. Ту су, затим, бројне језичке и култруне универзалије. Људска судбина је, и поред свих разлика, једна и недељива. Ескими имају двадесетак назива за снег; Французи три – четири. Али француски алпиниста, према Мунену, такође раликује двадесетак врста снега. Најзад, и несаопштљивост, као погодба људске судбине, јесте универзална чињеница.

ПРЕВОЂЕЊЕ ИЗНЕВЕРАВАЊЕ

Превођење је могућно једино по цену већег или мањег изневеравања. Вековима се, под тим условом, ова вештина упражњавала. И све друго, што се о том послу могло знати, некадашњи преводиоци су назирали, немајући воље, ни разлога, да се одвише баве тешкоћама. Преводилац је био свестан нужности изневеравања; он није ни покушавао да преведе све, него је преносио највише што се дало пренети. Знао је да се превођење мора свести на парафразирање, прилагођаавање и препричавање. И,као што се добар домаћин унапред мири с губитком оног дела летине који ће му разнети звери пољске и птице небеске, тако се и преводилац мирио са штетом која ће се при преношењу догодити.

Онда су се појавили професионални лингвисти, професори, упоређивачи, и други јалови контролори, који су се почели бавити немогућностима. Теорија је потиснула праксу; почео је лов на погрешке. Утврђена је нова норма. Преводилац нема права на особити стваралачки допринос, ни на стваралачко изневеравање, ни на погрешке. Превод ваља да буде савесно и бестрасно обављен посао, што вернији изворнику, дакако, у границам могућег.

ПЕСНИЧКО СХВАТАЊЕ

Превођење је одувек служило посредовању између културе, народа и временских раздобаља, али су погодбе посредовања некад биле шире, слободније. Све до XVIII века, преводи су се непосредно укључивали у главну ризницу појединих националних књижевности. Још у XIX веку, као и у првим деценијама нашег века, на корицама преведених књига могло се наћи оно посрбио тај и тај. Проза је прилагођавана духу и култури нове средине, поезија духу песника који се превода прихватао.

Песници су се бавили препевавањем. Они то нису чинили само зато да би читаоцима представили непознато дело, већ и из стваралачких побуда, из осећања нарочите упућности на поједине песнике. Био је обичај да poeta doctus изабере једног или двојицу песника које воли или којима нешто дугује, да им се посвети, да их васкрсне у свом језику. Неки су се као Змај, огледали на многима, не успевајући да сваком изабранику подаре одговарајућу, различиту дикцију.

По том схватању, изворник није сматран за заштићени образац који се по сваку цену има чувати и пресађивати, него је узиман као изазов, подстицај, узор за писање упоредне песме. Он је наводио песника да исту идеју још једном искаже, да је другим, властитим средствима оживи. Песници су препевавали у раздобљима сопствних стваралачких криза, у годинама лутања и тражења, или онда кад би имали тешкоћа са цензуром. Познавање страног језика било је, наравно, пожељно, али не и одлучујуће. Езра Паунд, последњи велики представниг тог схватања превођења, тврди да песник не мора познавати језик с којег преноси песму: довољно ће бити ако добро изучи сваки од четрнаест редова сонета који препевава, ако продре у све тајне, тог, одсеченог језичког острвцета. Другим песницима су припремани буквални преводи, које су они потом упевавали.

Важно је било: дати што личнији печат новој верзији, удахнути јој живот, оспособити је за самостално естетско деловање. Подухват је био утолико привлачнији и вреднији пажње уколико је личност која га је изводила била занимљивија.

Данас се такви, стваралачки препреви оцењују као нарочите вежбе великих песника, и објављују се у додацима њихових сабраних дела…

СУЖАВАЊЕ УЛОГЕ

Добрих препева код нас се и данас нађе. Мали језици се најтеже одричу тзв. стваралачког превођења. Мале културе, и на тај начин, желе показати да су способне примити и поновити оно што је у великим културама рођено. Велике културе траже пре свега обавештење о ономе што се другде дешава. Суд, закључак или стваралачко варирање остављају за касније, за другде, или их сасвим одбацују.

Песник, занчи, природно тежи препевавању; он мисли, он верује, да му је много дозвољено. Ко се иоле песмом бавио, зна из каквих све случајности не настаје јак, упечатњив стих. Песник не види зашто би себи, као преводилац, такву помоћ ускраћивао. Стваралац изворника сме да се да игра. Верно пресликвање игре није игра. Стваралац изворника је раван Богу. Што год изрекне, и онако како изренке, истом закон постаје. Зашто се игра и у преводу не би настављала?

Зато што је дух времена не прихвата. Националне културе су се довољно приближавала другим путевима: улога преводиоца и изворних стваралаца може се коначно и оштро раздвојити. Бројни су канали којима утицаји теку. У својим раним песмама Дучић је превео сам дух француске културе у српски језик и стих. Преводиоцу Бодлера је остало да пренесе, што верније уме, слово те културе, да прикаже свет једног њеног песника.

СПОСОБНОСТ ДАВАЊА

Док је радио на Мандељштамовим песмама, Миљковић ми једном рече: „Исцрпех целокупну залиху рима. Мораћу дуго чекати да се залиха обнови, да бих почео писати своје песме.“ Препевавање је тражило од песника праву великодушност. Наше је време време шкртости. Што можеш на сопствену корсит окренути, не дај другом! Свако ко некога дара има, своје стихове клеше. Превођење је за нествараоце.

Песници малих језика најдуже су остали верни некадашњем схватању преводилаштва. Најзад су почели увиђати да се баве превазиђеним послом. У Француској је данас тешко наћи песника који се бави препевавањем. Преводи се као од беде: колико да се пренесе голи костур песме.

Нова ситуација има и добрих страна. Зна се шта је шта, и шта је чије. Песник-преводилац је често давао више него што је потребно. Колико је Вијона у Винаверову препеву Завештања, колико Винавера? Није ли бољи тачан, нестваралачки превод, из којег ћемо стећи представу о предмету певања, о систему слика, него ли сјајан, звучан препев, где је ритмички замах надјачао садржај, потиснуо смисао? Није ли препоручљивије хладно обавештавање од надахнуте дезинформације? Где су границе преводилачких слобода? У којем тренутку стваралачко посредовање почиње угрожавати и искривљавати изворно дело?

Данас се на свако одступање рђаво гледа; препевавања без одступања не може бити. Песник се колико јуче, држао једног прилично простог правила: што се изгуби од значења, ваља надокнадити музиком, ритмичким полетом. Више је гледао у свој језик, него у онај из којег је преводио. Мислио је: како нова језичка средина пристане, тако мора бити. Ако препев, овлашно упоређен с изворником, наметне утисак да се друкчије и боље није могло, и ако се новостеченим врлинама потврди као живо постигнуће, изневеравање се има сматрати оправданим. Песник-преводилац је разграђивао песму на страном језику, спуштао се до њеног прапочетка, да би је поново, што из доживљаја што из прве верзије, на свом језику васрсао. Написано му је служило као подстицај, као низ корисних упутстава, као оквир у којем је требало изградити упоредну, равноправну песничку творевину. Одсутапња су била неизбежна; песник се трудио да не буду произвољна.

Модерни захтев је супротан: сачувати значење, постићи верност без ствралачког уплитања. Тиме су границе одступања јасно утврђене. Понеки такав, хладан, занатаски савестан превод, искуснијем читаоцу дочара нешто и од лепоте изворника. Што се изгуби на једној, добије се на другој страни. Сачувати све, немогуће је.

МОЈ ПРИСТУП

Мој приступ преводилачком послу од почетка је био старински. Чинило ми се да преведена песма мора певати. Покушавао сам да одржим мелодију, да сачувам риму; тако сам, нужно изневеравао поруку, преиначавао слике.

Извесно је да се – по Паундовим речима – логопеја (идејна и мисаона основа песме) може превести; да се фантопеја, то јест систем слика, такође даде пренети. Оно што је непреносиво, јесте мелопеја. И то не само на нивоу целе песме, већ и сваког стиха, па и сваке речи. За песника, la chose, thing, Sache и ствар не само што звуче различито, него и значе нешто друго: звук је у песми нераздвојан чинилац смисла; сем срећних случајности, звук је непреносив.

Препевавајући, песник тргује у мраку. Купује речи по једној, продаје их по другој цени. Понекад је на неочекиваном добитку, чешће на губитку. Дакако, напор има смисла ако средина пристаје на стваралчки додатак који јој се уз неверни превод даје, ако је вољна да у таквом преводу ужива. Данашњи човек тај поклон одбија. Он хоће да зна: ко, шта, о чему, где? Стваралачки удео га при посредовању не занима. Најбољи превод је онај у којем се преводилац не види и не чује. Преводилац поезије се своди на занатлију. Његов судија није више Муза поезије, него мрзовољни професор који ће га нружити због изневеравања. Осећам поштовање према тој врсти трудбеника, признајем им корисност, али им, на жалост, не припадам.

ПРЕВОЂЕЊЕ КАО УЧЕЊЕ

Сваки од песника које сам преводио понечему ме је научио. Превођење је врло добар начин изучавања, темељног продирања у једног писца, једну књигу, песму. Над сваком реченицом размишљаш, док јој не дно не сагледаш. Понекад и од самог писца видиш даље, шире. Други пут видиш и оно што није требало уочавати.

Годину дана сам посветио Арагону. После два месеца, разумео са да је то низак, дволичан лирски пеливан. Закаснели романтичар, дакле: предодређен да буде у служби лажи. И служио јој је, свим силама.

У младости ми је изгледао друкчије. Због тога сам и пристао да га препевавам. Утолико је било веће моје разчарање. Ипак, нисам се штедео. Испробавао сам метре, мењао ритмове, држао се рима. Како се избор проширивао, тако је и отпор према ономе што сам преводио растао. Да бих остао начисто са собом, написао сам подужи предговор, у којем сам рекао све што о Арагону мислим. Кажу да је Душан Матић био запрепашћен. „Зар ово Арагон у Београду да доживи!“, узвикнуо је на некој вечери. Чувши за то, био сам срећан. Помислио сам: чим је Матић незадовољан, значи да сам добро поступио.

С другим песницима био сам боље среће. Некима сам поклонио месец-два дана, некима три месеца, некима пола године. Најтеже, и највеселије, беше са Паундом. Дивљи, својеглави Паунд. Свети Паунд. Говорљиви, громовни Клодел. Господсвтвени Јејтс. Тајанствени Бродски. Бодлер, прва вежбаоница из песничког мишљења и певања. Пет или шест разреда једне школе коју сам с променљивим успесима похађао.

Да ли је и читалац нешто од тог увежбавања и учења добио? Волео бих да јесте.

ПРЕВОДИЛАЦ = КРИТИЧАР

Слобода је, при превођењу стихова, неопходна, а импровизација непожељна. Како наћи меру?

Песник-преводилац мора имати развијен критички дух. То значи, способност разликовања добрих од осредњих или слабих стихова. Само тако може знати где сме, где не сме импровизовати. Допуштено је искривљавати осредње и слабе стихове, препричавати их, или их, ако је невоља велика, делимично испуштати. Пажњу ваља обратити на кључна места, на најјаче слике, најсрећније обрте. Њих преносити што верније, што надахнутије. Дословно, ако је могућно.

Слаб преводилац обично не разликује најбоље од осредњих и неважних редова. Прве поквари, друге пролепша. А пошто је, уз то, невешт у грађењу стихова, као исход добија се досада и осредњост.

БУКВАЛНО ПРЕВОЂЕЊЕ

Буквално превођење синтагми и игри речи даје смешне непсоразуме и поучне промашаје. Проницљив читалац ће, понекад, и у таквом преводу препознати правац, накнадно га, уназад, васпоставити…

Примера ради, позабавимо се грешком начињеном при превођењу наслова Трифоовог филма Quatre-cents coups. Неко је, на брзину, то превео реч по реч, као Четири стотине удараца. И данас је филм под тим именом код нас познат. И они који знају да је превод наопак, принуђени су да се њиме служе. Филм је прекрштен; говорити исправно у средини где сви говоре погрешно значи изложити се неразумевању.

Faire quatre-cents coups значи: свашта почињати и ништа не довршавати, бити у свакој чорби мирођија, красти Богу дане, у пропаст срљати. Добар превод наслова би, с обзиром на казано, и на садржај филма, био Од немила до недрага. Леност није једини разлог нашег истрајвања у погрешци. У ствари, ми и из погрешног превода некако слутимо куда се циљало. Или не слутимо? Не верујем да ико помишља да се у филму ради о боксерском мечу. Чак и у таквој, разложеној неутралној синтагми, осећамо да је оно ударац употребљено у помереном значењу. Ослушкујемо дух француског језика и не познавајући га. Осећеамо га боље од несрећног, брзоплетог преводиоца.

Иста је погрешка начињена и с насловм Карнеовог филма Les enfants du Paradis. То је код нас дато као Деца раја. Paradis је рај, али означава и последњу, најјевтинију, трећу галерију у позоришту. Дакле: Деца с треће галерије. То је оно што се зове познавати речи, не знајући им смисао. Прави садржај језика не може се поседовати без познавања живота народа који њиме говори. Семантика и етнографија се, у том смислу, потпуно поклапају. Ономе ко је преводио два наведена наслова не фали знање језика, већ један подужи боравак у француској престоници. Тада би, с обзиром на висину стипендије, свакако упзнао les paradis париских позоришта, а сусревши се, у говорном језику, с неколико coups, знао да у превођењу quatre cents coups мора бити обазрив.

Ипак, речи coups и paradis довољне су биле јаке да и у нашем, буквалном преводу назначе посебан смисао који у француским синтагмама имају: иако их је српски преводилац грубо вратио основном значењу, оне су, последњом снагом, успеле да нам наговесте да су у посебном правцу употребљене…

ПУСТОЛОВИНЕ РЕЧИ

Преводећи, много се о речима научи. Оно бодлерово „Успомена имам као да ми је хиљду година“ као да се пре свега на сваку реч односи. Свака од њих дурга сећања, друкчије сусрете за собом вуче. Постоје речи-уљези, и речи-вуци самотњаци, речи-лопови, речи-покајнице; речи-одбеглице, које више не препознају ни они од којих су отишле, ни они којима су дошле.

Тако, латински придев squalidus (прљав, нечист, пуст, запуштен) може да значи жалостан, и несрећан. Приказујући Орфејеву тугу због изгубљене Еуридике, Овидије пева:

Septem tamen ille diebus
Squalidus in rupe Cereris sine munere sedit.

До овог померања значења вероватно је доло преко обичаја који је налагао да се у несрећи носи прљаво, запуштено одело. Squalor значи упрљано одело, које се облачи у знак жалости. Код Оскара Давича има стих

Прљав сам од бола, долазим с границе.

Изгледа да песници бол осећају као нешто прљаво.

НАСЛОВИ

Превођење наслова поставља нарочите тешкоће. Наслови су речи исувише издвојене, прејако осветљене; њима се обично, премного наговештава и подразумева. Како год их преведемо, чини нам се да нешто недостаје.

Како превести наслов Адамсовог романа Watership Down? Наш је преводилац то дао као Брежуљак Вотершип. Без сумње верно, али нам ништа не казује, ни на шта нас не упућује. Французи су наслов проширили Garennes de Watership Down и тако бар назначили садржај књиге.

Watership Down, за енеглеско уво, звучи оноако као што ми осећам називе Ливадица, Доње Јасење, Рудина, Равни Котари, Стрњике, Осоје. У питању је звук завичајног локалитета. Читалац се већ насловом увлачи уподручје повлашћених упсомена, упућује се на пашњаке и кутке родне земље, на мирис ливаде, дах шуме, запах зечјег легла…

ПАПИР КОЈИ ШПИЈУНИРА

…Тај Однов сонет никад нисам ни покушао да преведем. Кад сам га читао застао сам код:

And paper watched his monkey like a spy

осетивиши да стих значи нешто сасвим одређено. Али шта? Распитао сам се кад је песма написана. Мало-помало, закључио сам да је сонет несумњиво политичког садржаја. У њему се говори о једном од највећих превратника нашег века, према којем се Одн односио иронично. Кад се то зна, стих постаје разговетан. Револуционар којем се песник изругује (Лењин) циљао је, бар у почетку своје владавине, на укидање новца. Новац је и сам, чим је дошао на власт, почео губити вредност. Paper watched his monkey like a spy, значи: прост папир је лукаво извиривао, ишчекујући час кад ће му се банчини папири придужити и постати оно што су у почетку били: безвредна хартија.

REVERSIBILITE

Понека се решења годинама траже, да нам у једном тренутку случајно дођу; па и онда нисмо сигурни да смо се како треба досетили.

Преводећи Бодлерову песму Reversibilite, застао сам код наслова. Под revrsibilite Бодлер разумева повратно дејство молитве: грешник се обраћа праведном ange plein de beaute да се онај, као чист, обрати Богу и да његова молитва постигне повратно (реверсибилно) дејство. Читава мала казуистика! Којом речју је изразити? Пошао сам за примером Зорана Мишића, и оставио наслов непреведен. Годинама сам, касније, кадикад о њему размишљао. Бодлером се одавно не бавим, али нерешено питање ми није давало мира.

Недавано, Иван Чоловћ ми је испричао како му је једне недеље, у стан банула Циганка-врачара. Посетилица му је предложила читав репертоар мађија и погађалачких вештина. Између осталих, говорила му је нешто и о великим поврату. Помислих:Reversibilite треба превести као Молитва за велики поврат (Коначно сам се, године 2005, одлучио за узајамности).

ЗАПИС О ПРЕВОЂЕЊУ Ј.Б.

О човеку чије песме последњих месеци преводим не знам ништа. Оно мало података који су до мене допрли толико су шкрти да ми више затамњују представу, него што је осветљавају. Речено ми је да је жив, знам и где борави, али пошто је његова земља одсечена од света, у мени се и временска преспектива почела искривљавати: понекад ми се чини да је реч о некоме ко је живео – ко живи! – у једном давном веку или у садашњој али вештачкој земљи која с оном стварно постојећом има заједничко једино име. Он јесте тамо где су ми рекли да борави али условно, кроз језик, и језиком. Ничим другим.

Замишљам га као тихог, раздражљивог усамљеника, надахнутог страсним религиозним ишчекивањем. Углавном га следим, мада има тренутака кад се у наше друговање увлачи нешто као напето неразумевање. Очито је да он мисли доследније од мене. Доалзи ми да га вратим полулажима у које сам огрезао: сигурније је с њима.

Упознавали смо се дуго, споро. Пре годину дана предложено ми је да препевам избор његових песама. Предлог сам прихватио не слутећи с ким ћу се сусрести и колико ће ме тај сусрет узбудити. Дуго су стихови досуђеног ми песника лежали на дну фијоке: нисам се усуђивао да у њих завирим. Затим сам му приступио: његова реч је одјекнула, пропевала у мени.

Прву песму сам искушавао током целе недеље, не схватајући је најбоље, превиђајући смисао неких сасвим јасних редова. Онда се сама, изнутра, обасјала: планула је као што гомила дрвља у последњем тренутку букне. Наставио сам, ред по ред. Избегавао сам иједну песму унапред целу прочитам. Њен смисао требало је да се отвори уз пут, да дође онако како је песнику дошао: ни из чег, поступно. Пажљиво, с неразумном жељом да сачувам све – и ритам, и колебање слике, и риме, и ред речи – уводио сам га у наш језик. Понекад бисмо се истовремено насмешили вештом прекорачивању ограде. Чешће бих се ја мрштио, а он, одсутан, ћутао. Са сваким новим стихом сазнавао сам понеку ситницу из његовог стварног живота. (Доцније, кад сам га упознао, утврдио сам да су скоро сва моја наслућивања била тачна.)

Моје најнепријатније откриће било је да се сваки стих може препевати на барем неколико мање-више задовољавајућих начина…Које ће нам решење доћи, зависи од музике с којом смо се одређеног дана пробудили, од риме која нам је прва на ум дошла. А то значи да би савршени препев требало целог живота ловити! Непоновљивом јутру песниковог надахнућа ја нудим своје обично, радно преподне. Ако не задрхтим над строфом, ако се језик не помами, ако не одговорим како треба на ритмички изазов, узалуд техничка сналажљивост! Неки од таквих, олако скрпљених стихова, неке акценатски лоше риме или јевтине досетке после ми данима не дају мира. Сећам их се као недостјне подвале, и кад најзад нашем боље решење, кад погрешку ублажим, кад јој затрем треаг, одахнем као да сам се срамоте неке ослобдио….

ПОУКЕ ИЗ СТРПЉИВОСТИ

Перевођење ми је, још, служило као својеврсна терапија против нервозе. Колико ми је сати, колико преподнева несетно минуло у тражењу једне риме, или ваљаног сантактичког обрта! Из тог времена и овај запис о сличности између пробијања кроз тешко разумљиве стихове и чишћења рибарске мреже:

ЧВОРОВИ

У луци гледам рибара како размрсује мрежу. Иде од чвора до чвора, откидајући где се шта затекло: каменчић, шкољку, рибицу, алгу. И ја, кад препевавам, идем тако: од стиха до стиха, од чвора до чвора. Превођење стихова је посао у којем се мора гледати тачно преда се, имати на уму само једну или две тешкоће, и не обхватати погледмо целину. Пред целином се губи самопоуздање, а смисао одређеног реда се замагљује, постаје далек и нејасан.

Сваком тренутку довољна је текућа мука. Тако је и код превођења. Не знаш шта ћеш и како ћеш, али не одустајеш. Буљиш, док се чвор, од самог пиљења, не размрси.

Милован Данојлић, ПЕСНИЦИ (Завод за уџбенике, Београд, 2007)