Милосав Шутић, МОНОДИЈА И ВИШЕГЛАСЈЕ (о поезији Алека Вукадиновића)

Поезија је устоличена у језику, али, управо због саме суштине језика (упућивање на нешто друго), она се шири у правцу неких дубљих значења или неких општих појмова. Када је реч о поезији Алека Вукадиновића, посебно је актуелна једна естетичка категорија, потекла из античке филозофије – хармонија. У чему се огледа поменута актуелност?

Пре свега, у нашој немогућности да одредимо који је од елемената Вукадиновићевог песничког дела у првом плану. Наиме, ти елементи су тако хармонично сједињени да смо стално у недоумици који од њих има доминанту позицију: језичка мелодија, емоције, имагинација или рефлексија? Слично је и када покушавамо да утврдимо природу основних елемената структуре Вукадиновићеве поезије: куће, госта, ласте, крова, лампе, душе света, ловца, плена, кућних зрна, кућних квадрата, крила, даљина, Бога Јесу ли ово симболи, иделне суштине, архетипске слике, или све то истовремено? Може се рећи да је, пре свега, наглашена архетипска, архаична, па онда метафизичка димензија поменутих појмова. Јер, кућа, као основни структурни елемент Вукадиновићеве поезије, више је старинско него модерно здање. У суштини је то идеализована кровињара, или камена динарска кућа у којој светли лампа и у којој лебди дах спавача, укућана, чланова патријархалне породице. И гост је, у основи, „дестилисани“, фолклорни, патријархални гост, као што се архетипска димензија друге врсте може открити и код осталих поменутих елемената.

Такође, нисмо у могућности да јасно одредимо који је од наведених елемената иницијални облик Вукадиновићевог стваралачког чина: да ли су то ритмичко-мелодијси обрасци, емоције (слутње), примарне слике, или рефлексија (помисли, односно замисли)?

Вукадиновић је дуго времена, па делом и у најновијој збирци Укрштени знаци, своје песме остваривао на готово исти, али у нијанси увек нов начин: довођењем основних појмова у непосредну близину, па, затим, суптилнимм динамизирањем таквог блиског односа, који трепери пред нашим очима, попут сунцем обасјане, намрешкане површине воде. Кроз те основне појмове зрачила је лирска енергија, потекла из саме жиже песничког субјекта. Језичка мелодија остваривана је на граници монодије (да употребимо овај музиколошки термин, позивајући се на В. Јанкелевича, који коментарише разликовање мелодије и хармоније). Према неким схватањима, наиме, мелодија је душа а хармонија тело музике. Имајући ово у виду, В. Јанкелевич тврди да је „мелодија без хармоније безначајна, а хармонија без мелодије мртва“. Аналогно овом схватању, могли бисмо рећи да је мелодија, као душа Вукадиновићеве поезије, готово сведена на монодију, али да та мелодија увек има „сопствену пратњу“, проистеклу из „рељефа“ поменутих елемента. Зато језичка мелодија у Вукадиновићевој поезији и може да постане „потпуни организам“, хармонија, или „тело“ песме. Односно, језичка мелодија у Вукадиновићевој поезији никада не „лута“, нити остаје „неодређена“, већ јој „хармонизација“ даје „смисао“.

У оваквим условима, Вукадиновићева поезија допире до једног посебно значајног квалитета – до лирске апстракције, о којој у нашој критици, поводом овог песника, до сада није било речи. Постоје две врсте песничке лирске апстракције: предметна и језичка. И у Вукадиновићевој поезији лирска апстракција остварује се на два начина: замагљивањем контура предмета, односно потпуним утапањем тих предмета у језичку мелодију (језичка апстракција); или: нијансирањем, путем емоционално-рефлексивне аналитике, оних предмета-појмова, који су сами по себи апстрактни, то јест, које у нашој свести никако не можемо сликовно конкретизовати (предметна апстракција). Такви појмови су, на пример, „кућни квадрати“ и „кућна зрна“. И метонимијска слика „крила“ нагиње предметној апстракцији, а такве су у још вишем степену „везе живе“ из песме „Тајна збивање“ у Вукадиновићевој најновијој збирци: „Једна по једна – стазе криве:/Лете пут неба везе живе/Дању и ноћу правци лета/Секу нејасне стране света/Од куће кући лети крило/Јављају крила шта је било.“

(…)Циклус „Унезверени пејзаж“ је највиша тачка Вукадиновићеве нове збирке. Овим циклусом збирка улази у подручје чисте хармоније, у којој се губи отворена језичка мелодија; мелодију остварену римом смењује унутрашња мелодија, сугерисана слободним стихом. Песме из овог циклуса обједињује сугестивна атмосфера страха, у којој се „раствара“ и њен основни симбол – „Уста страха“. Тако се наговештава један нови облик лирске трансценденције у Вукадиновићевој поезији.

Последњи циклус Вукадиновићеве књиге, „Луди свет“, враћа збирци препознатљиву језичку мелодију. У овом циклусу јача песникова емоционална и рефлексивна „ангажованост“. Зла модерног света су извор такве „ангажованости“, у којој има „интертексуталних“ елемената.

(…) Облици зла су конкретни, препознатљиви. Они покрећу и одређене, појединачне емоције (разочарење), које, ношене језичком мелодијом, условљавају упечатљиве и пријемчиве лирске исказе. Али, све конкретно овде се истовремено уопштава и утапа у једно јединствено стање: појединачне емоције у песмиистичко расположење, а језика мелодија у стање свеобухватне хармоније. Тако Вукадиновић, и онда кад је, за разлику од претходних збирки, наглашеније емоционално и мисаоно „ангажован“, превазилази и драматику зла и трагичну дисхармоничност савременог света. Више него што просто описује свет, он „организује“ своја и наша „осећања у вез са њим“. А то „организовање“ је, сложићемо се са Ричардсом, једна од основних функција поезије.

Милосав Шутић, Одзиви, Конрас, Београд, 2002

Advertisements