Милош Н. Ђурић – ДУХ РУСКЕ ФИЛОСОФИЈЕ

Култура једног народа не може се разумети без унутрашње везе са природом земљишта на коме народ живи. И духовни плодови имају мирис и укус који зависи од тла на коме су се развили. Земљиште није само оквир и сцена, него и материјал и инструменат за дух народа, као што је тело за душу.

Географија хеленске земље одговра географији хеленскога духа. Физиогномија земаљске површние увек је само символичан израз физиогномије духа. Оно што чини, на пример, основне особине хеленскога духа, то је ограничавање, фанатизам чланања, самосталност, пластификације итд., и све су те особине развиле у вези са структуром грчке земље, са физиогномијом њенога тла.

Особине индијскога духа не могу се разумети без особина природне средине из чијега се крила тај дух родио. Климатска средина, тропски жар индијскога сунца, раскошно богатсво индијске флоре и фауне, неслућени сјај и неисцрпно богатство боје, симфонија непрестаног стваралаштва природе – битно су утицали на индијско мишљење и осећање. Раскошна вегетација брзо расте, али и брзо вене. Та појава учинила је Хиндуса философом, који тражи мирни пол у брзој смени појава. Не налазећи га у спољашњем свету, у макрокосмосу, он га тражи у свом унутрашњем животу, у миркокосмосу своје сопствене душе. У томе свету, у дубинама унутрашњег бића, понире се у тајне свемира и доживљује се идентитет атмана са браманом.

Физиогномија велике, бескрајне руске земље нема никаквих оштро оцртаних облика, никаквих контура. Једнотно пуста, па ипак тако узвишена и сетно лепа, та неизмерна степска земља, са бескрајношћу својих видика, са својом елементарном просторношћу, ударила је непролазан печат на руси дух. Из такве природе руске земље долази онај замах у безгранично и бескрајно, оно губљење себе у ширини, и оно тражење апсолутне, не емпиријске, и не политичке, сврхе целокупног постојања и живота. Притисунута елементарношћу природе и неодређивана никаквим границама и облицима живота, руска мисао не може да изађе уоквирена и дициплинована као мисао западњачкога човека, и сва се предаје последњим питањима и сва, у елементарним замасима, стреми ка непознатим даљинама, ка мистичним и апокалиптичним струјањима.

Супротно западњачкој мисли, руска мисао не може да се везује за предања и наслеђа, за оквире и границе, и зато је способна за најрадикалније духовне експерименте, које пређашњи нараштаји нису ни наслућивали, а које су извршили руски мислиоци. Док је, на пример, западњачка хуманистичка мисао сва у човеку као тродименизионалном бићу, сва у еуклидском разуму, који је очајно немоћан да измери сву дубину људске природе, дотел Достојевски, највећи руски мислилац, везује за човека нове перспективе и нове димензије са бескрајним ирационалним елементима, који затрпавајау све старе истине. Док се европска мисао развила на периферији живота и, живећи у посебном свету, изгубила непросредан утицај на живот, руска се мисао развила у близини живота и у пуној припадности према животу….

…..

Оно што карактерише стваралаштво руске философије то је, у првом реду, тежња да донесе нераздробљену и свеобухватну синтезу. Лојални према свој разноврсности и свему богатсву страних култура, Руси те културе проживљују и тако прилазе својим проблемима. Из тога проживљавања развила се необична осетљивост према сурогатима европске културре. Противно унутрашњим дисонанцијама, којим је обелећена интелектуалистичка философија Запада, руско философирање иде за зближењем и хармонијом свих сазнавалачких функција, тежи за унутрашњом неподељеношћу духа. У средишту славјанофилских тежња, које носе А.Хомјаков, К.В.Кирјејевски, Ј.Ф.Самарин и К.С.Аксаков, стајало је одбацивање западњачке интелектуалистичке културе и везивање разумског сазнања за целину духовних функција.

…….

Поред живе тежње за унутрашњим јединством, за унутрашњом сагласношћу, за органским сједињавањем свих сазнавалачких функција, свитала је и трећа особена мисао руске философије, а то је примат социјално-етичких постављења, који се код Л.Н. Толстоја и Н. Михаловскога пење до извеног пантеизма, до подвргавања целе философије под етичке принципе, без типичних црта утопизма. Достојевски је говорио: „Лепота ће спасти свет“, а тиме је изразио теургично значење уметности, њену магичну снагу преображавања живота. Свака права уметност није друго до мост између две области, она никад не представља емпиријску стварност, него отвара једну дубљу духовну стварност, и ова је прави реалитет. Стварност коју отвара права уметност то је духовна дубина човекова, судбина људскога духа, однос између човека и Бога, између човека и сатане….

Одбацујући демонски западњачки индивидуализам, студену климатику интелекта, статичке категорије, и логистичку индустрију, Руси роне у идеје дубоко онтолошке и динамичке, у оне ватрене праенергије где се отварају судбине човекове. „Ту се баш и истиче задња основна црта руске филосфије, њено религиозно-онотолошко постављење. Тај се моменат не испољава једнако код свих руских мислилаца, али, уопште узевши, он толико доминира да је руска филосфија, пре свега и више од свега, религиозна филосфија. У томе је њена сила; кроз сву њу као да струји живо осећање васељенског Разума; пуна је интуитивно постигнутог дубоког једниства и неподељености света….“

………

Мада није још нашла свој суверени принцип, као француска, на пример, што остварује идеал јасног и разговетног мишљења, као немачка што развија дубоко чисту спекулацију, као енглеска, што истиче мисао чуле искуствености, корисности, и прагматичности, ипак се може рећи да је руска философија одлучно антирационалистичка. То не значи и антинаучна…

……

Оно што лежи у основи словенског тумачења живота и ствари то је схватање да се стварност логичко-дискурсивној мисли не може отворити до краја, без остатка, да цела остане прозирна. Поред свега тога што се тој мисли стварност непрестано отвара, што се металогичка област непрестано преображава у логичку, опет стварност у својим несагледним дубинама крије неку тајну која је извор нових сазнања и откровења. Мишљење настаје у нечему, рађа се из нечега, и стално је обавијено нечим што се не представља као мишљење а опет по својој суштини није мишљену страно. Мишљење иде за тим да логички савлада оно што му је основа, а чему ипак не може да да логичан израз до краја, јер увек остаје нешто што носи металогичан крактер, нешто што је на свој начин као Лудолфов број пи. То је тајна хипостазе, тајна личности, тајна нашега ја, и она се не да исцрпсти ниједном дефиницијом. Отворити ту тајну исто је што отворити тајну космоса и тајну Бога. Међутим, човек није само емпиријски и логичка него и метаемпиријска и металогичка чињеница. Најзад, човек не припада само себи и овој земљи, ни земља само себи и сунцу, ни сунце само себи и нечем другом ранијем и већем: и човек, и земља, и сунце припадају и другом свету, васељени, вечности. И као што каже Н. Берђајев у свом делу Смисао стваралаштва, „човек не може бити само отац, своје деце, потоњих људских нараштаја, он мора бити и син, мора имати своје порекло, мора имати корене своје природе, који допиру у апсолутно биће, у вечност.“ То је схватање да је богосинство човека дубље и првобитније од човештва човека, да је наше хипостатско ја дубље од разумско-сазнавалачког ја. Недокучиво за логичку мисао, али вечно и нераздвојно везано за оно што је садржано у нашој свести, то хипостатско ја претходи философији, оно је претпоставка сваког филосфског сазнања. Дакле, у основи руског философирања лежи схватање да је свест инитимно везана за биће и да се на њему оснива, да је, дакле, свако продубљивање и обогаћивање сазнања процес у самом бићу.

Отуда, кроза сву руску философију провлачи се борба против западно-европскога, а нарочито немачкога, гносеологизма, који емпиријски дату стварност изводи из сазнања и мишљења, и против иманентизма, који одбацује сваку метафизику и учи да биће које сазнајемо не постоји дукчије до у свести која сазнаје…..

….

У тој сфери отпора прем западњачком интелектуализму, који је дао пуну философију површине човекове, развијали су Руси своју мисао онтологизма. У погледу методе, он се обележава синтезом гносеологије и логике са онтологијом, тј. тежњом да утврди услове могћности истине и објасни њен особине, развијајући у исти мах учење о сазнању и о структури природе бића. Што се тиче садржаја учења о свету, онтологизам тврди егзистенцију бижа у сазнању, тако да приоритет припада бићу, јер биће претходи сазнању и заснива његов смисао. Појмовно сазнање које конституишу логички закони, као закони апстракте одређености, то је изведена област која указује на непосредно јединство металогичког бића инад себе и која се не може заснивати без везе са металогичким и транссубјективним светом.

Западноевропско философирање одбацује онтолошки примат живота над мишљењем и полази од индивидуалне, у се повучене, затворене, когитативне свести, као најсувереније инстанције, а све остало узима као биће које је дато за ту свест и посредством те свести. Руско философирање полази од апсолутног бића,као примарне инстанције, и то биће није ни иманентно ни трансцендентно, тј. није ни у нама ни изван нас, него оно изнедрава, носи, и прожима нашу свест која је отворена и која се примарним доживљајем непосредно везује са самим бићем у свој његовој пунини и свој његовој стваралачкој моћи. Руски дух осећа своје сопствено биће као реалитер ужљебљено у апсолутном бићу и манифестацију своје сопствене свести он узима као манифестацију самог бића, које се посредством живота, као реалне везе, и посредством мишљења, као идеалне везе, везује за наше ја. Сазнање се добива путем интуиције, тј. путем непосредног умрног посматрања, управљеног на биће у оригиналу, у његовом живом јединству. По руском интуитивизму, сазнање није никакава копија, ни символ, ни појава бића у сазнавачком субјекту, него непосредно докучивања самог бића, самог живота као елемената пер се. Према томе, он премоћује јаз између сазнања и бића и одстрањује све оне једностраности на којима се заснива индивидуалистички епиризам, докантовски разионализам, и кантовски критицизам.Дакле, док западни човек полази вештачким путем: од приоритета бића и живота, од цогито до сум, човек словенског истока полази Богу приступачнијим путем: од приоритета бића и живота, од сум до цогито. Став примум сум, деинде цогито може се узети као израз основног духовног осећања којим је прожет словенски поглед на живот и свет.

……Јер, тајна људске природе нигда се не може докучити аритметиком и логиком. Увек остаје један металогички остатак, и само се у њему налази извор живота. Истина да је 2×2=4 може се примењивати само на површину људске личности, где има мира, и статике, и јефтиног задовљства, а на димензије дубине, где се кољу најужаснији поларитети и најзагонетније антиномије бога и сатане, светлости и мрака, може се примањивати само виша математика. По свом душевном склопу, руски мислиоци стреме за тим последњим духовним дубинама. И док је Енглез емпиричар или прагматичар, Француз догматичар или скептичар, Немац мистичар, или идеалист, или продужавалац Канта, Рус је апокалиптичар или нихилист, тј. онај који одбацује живот на површини, одбија позитивизам и агностицизам и површински земаљски рај, или тражи слом хуманистичког периферијског човека, религиозни крај историје, последње откровење бића, улазак у нову земљу и ново небо. „Егзистенција Бога је главно питање, – пише Достојевски Мајкову, – којим сам се ја свесно и несвесно мучио целог свог живота.“ И сва историја руске философије није друго до искание Бога, мучење те главне муке, решавање тог основног питања.

Руско сазнање, то је гностика, то су генијалне интуиције, пламене дијалектике, то су идеје дубоко онтолошке, космичке, динамичке, рођене из ватрене атмосфере дионисијских оргијастичких вихора. То је емпиризам суи гнереис, али тај руски емпиризам не поклапа се са западноевропским емпиризом, где искуство значи чулну очигледност. То није чулно искуство које предмет додирује споља, то није логичка очигледност која додирује спољашању површину истине, него је то унутрашње доживљавање, усвајање предмета у свој његовој пунини и конкретности живом целином духа, понирање у најдубљу језгру истине. Отуда извире искуство живота које се поклапа са пуном и конкретном истином.
……..

Савладавши укоченост грчке ортодоксије и превазишавши источну догму, руска религиозна мисао развила се као самосталан чинилац. Он је нов мотив не расе него доживљене историје, и Павле Копал, дајући одговор на Харнакову студију Дух источне цркве у разлици од западне, тачно изводи: „То је снажна историја, коју су доживели Руси и Срби, јер су се на њој развили нови чисти елементи религиозни у та два народа. Руси и Срби израдили су нов тип ортодоксне религиозности, који омогућује и разилазак са Западом. Тиме су та два народа постали светскоисторијски.“ Словенски дух је, у основи, теургичан, и зато на Западу, који улази у ритам катастрофичког процеса, многи износе да велика будућност припада словенској раси, да су Словени позвани да кажу свету своју реч, док су остале расе то већ учиниле.

Милош Н. Ђурић – Дух руске философије (одломак)
Објављено у Српском књижевном гласнику 1928. године

Приредио: Алекснадар Мирковић

Advertisements