Судећи по данашљњем стању српских гробаља на Косову и Метохији на којима нису поштеђене ни хумке беба рођених и умрлих у истој години, слабије упућен човек би могао помислити да код Албанаца сасвим изостаје осећај стрхопоштовања према умрлом. Наравно, то није тако. Један, већ навођени пример са градског гробља у Приштини најбоље илуструје забринутост непознатог Албанца за надгробни споменик ближњег, сродника или тек саплеменика. Поменућемо да је на приштинском православном гробљу међу Србима сахрањен и понеки Француз, Јеврејин, Рус, Чех, Хрват и др., али и Албанац – хришћанин или атеиста. (60) Из страха да „непажљива“ рушитеља српских надгробника на зло могу подстаћи имена – Ollga и Dhimitri Gjoleka (нордијско-словенско и хришћанско), неки од сродника или сународника двоје почивших је у јесен 2005. на овом споменику оставио крупно исписану поруку на албанском језику. У преводу на српски она гласи: „Поштовани пролазници, они су Албанци ја са југа. Молимо вас не скрнавите!“ Доиста је индикативно да ниједном Албанцу није пало на ум да слично упозорење остави на каквом српском, макар детињем гробу.
Градско православно гробље у Приштини, 2007. снимио Живојин Ракочевић
Гробови православних Словена, пре свега Срба, у даљој и ближој прошлости, често су били сметња, како у самој Албанији (61) тако у Македонији (62), и нарочито на Косову и Метохији. Албански језик је, супротно жељи његових носилаца, бројним примерима с подручја топонимије и миркотопонимије, између осталог и називима гробаља, одувек сведочио на чијем се етничком простору и сам развијао. Vorra te shkijeve (Словенско односно Српско гробље) као микротопоним донедавно није била (зацело није ни сад) реткост у чисто албанским селима.(63) Т. Вукановић само на подручју Дренице региструје мноштво старовременских гробаља и гробишта потврђених у језику Албанаца – Vorra te shkijeve (Српско гробље) у Горњем Облићу, Коморану, Лауши, Трстенику, па Vorra te kishes (Црквено гробље) у Доњем Обилићу, Vorra te kraushqeve shkijeve (Српско сватовско гробље) у Плужинама. (64)
Гробље у Црном Врху код Пећи (породична гробница Живаљевића), 2018. снимио Живојин Ракочевић
Гробља су неретко једини сведок минулог трајања народа на одређеном простору и у одређеном, дужем или краћем, времену. Споменичка обележја – раскошна или скромна, са натписима – хвалоспевано опширним или оскудним, поуздан су извор података о прошлости неког локалитета, саставу, пореклу и кретању становништва, његовом економском и социјалном положају, вери, обичајим, језику. Она не сведоче само о људима, већ представљају „неодвојиви део историје црква или манастира (…) Неретко бива да епитафи чувају сећање на историјске догађаје који нису забележни у другим изворима“. (65) За сагледавање комплекса датих питања нису довољни (колико год и важни) појединачни професионални осврти; неопходан је „много шири тимски рад историчара, археолога, историчара уметности, архитеката, социолога и представника других стурака“. (66) Но, услов за њихово ангажовање свакако је очуван споменик.
Гробље у Ораховцу 2006. снимила Јована Баљошевић
С обзиром на то да је овде реч о споменичким остацима и гробовима у затирању, тачније, само делићу датог наслеђа, може се говорити једино о томе какву би све грађу представљали да су „преживели“ потоњи зулум. Не залазећи превише у „туђ терен“, подсећамо на вишеструке могућности проучавања надгробних белега, за које ће, имајући у виду стање на терену и нашу склоност да се, уместо борбе за духовно-материјално благо, тешимо само сећањем на то благо, бити све мање прилике, јер, како истиче М. Ивановић, (67) гробља на Косову и Метохији су „готово потпуно измакла непосредном старању службе заштите културних добара„. Нажалост, она су измакла адекватном старању и током последње две деценије, јер, осим констатација и непотпуних извештаја о стању косовскометохијских гробаља, није било и конкретних мера њихове заштите и спасавања онога што се још може спасити. Да се извештајима, у околностима општег безакоња присутног на Косову и Метохији данас, мало шта може променити показује, и поред одређених његових мањкаваости добар извештај о стању српских гробаља који је својевремено сачинио ОЕБС. Како се у ОЕБС-овој публикацији не наводи аутор, потрудили смо се да сазнамо и установили да је нимало лак посао часно обавила Шпањолка Марија Санчез. Из извештаја с непретенциознимм и не баш тачним насловом Каталог фотогрија – Православна гробља на Косову, види се да је Санчезова, ослањајући се на сазнања Српске православне цркве, општинских представника и локалног становништва, у јуну и јулу 2010. године обишла око 400, у највећем број девастираних, српских гробља, дала кратак опис затеченог стања на њима. (68) Опис, на пример, гробља у Сврачку гласи:
Гробље се налази на периферији села Sfaracak/Сфрачак. Није ограђено и потпуно је обрасло високом травом и грмљем. На њему се налази мање од 50 надгробних споменка и сви су поломљени и срушени. Гробље је у веома лошем стању и више се не посећује. Заједница косовских Срба, која је пре сукоба живела у овом селу, расељена је. (69)
Гробље у Ораховцу, 2001. снимио Живојин Ракочевић
Тражење изговора у опасности на терену и немогућности приступа гробљима само се делимично може оправдати. Тимови стручњака са механизмима државе иза себе, уз договор са представницима протектората те уз обезбеђење возилима и другим средствима потребним за теренски рад, ако не до свих, могли су стићи до многих гробљански локација (као што је то могла Марија Санчез и сама напомињући да Каталог не представља исцрпан попис православних гробаља, јер нека гробља „нису била лоцирана или приступ њима није био безбедан“(70)) и, у циљу очувања посебно вредних надгробника, у недостатку на пример бољег решења, на лицу места доносити одлуку о њиховом измештању на сигурно. Појединац иза којег не стоји одговарајућа институција, све то не може. Наилазећи у корову на дислоциране праве камене украсе омањих димензија, потписница овог текста не једном је долазила у искушење да понеки од њих „упрти“ на леђа и спаси од сигурног нестанка, али се није усудила из напред наведених разлога.
Старо гробље у порти Храма Св. Саве, 2018. снимила Митра Рељић
Систематско уништављње гробаља у контексту организованог затирања српског културноисторијског наслеђа несметано је започето 1999. године. Овоме је претходило бестијално бомбардовање појединих гробљаниских локација, попут гробља у Приштини на које су разорне бомбе НАТО агресора падале у два наврата, са последицама које најбоље описују реченице песникиње Даринке Јеврић чији је дом, будући да се налази надомак, при сваком удару по гробљу, засипан здробљеним прозорским стаклом.
Немилосни анђео је сијач и супервизор смрти.
Луциферским сијевом прати менует са смртицом.
Обасјава почивала давно упокојених.
Погано скрнави и свјеже хумке
бранилаца њеног височанства Отаџбине(…)
Са свијећом, и жутом ружом,
хитам њиховим мраморовима.
Зебем: хоћу ли гробове затећи живе(…)
Дневи јесу немилосне.
Логистичар сатана бестијали.
Нит’ мира, нит’ гробосклона роде. (71)
Гробље у Приштини погођено НАТО пројектилима, 1999. снимио Живојин Ракочевић
Резултати испољеног албанског вандализма огледа се у томе да су скоро сва православна гробља, изузев оних која се налазе у дубини још ненапуштених српских села и веома ретким изузецима гробаља у албанском окружењу, поломљена или оскрнављена а многа и потпуно уништена. Преорано гробље у Речанима, у депонију смећа претворено гробље у Којловици, као и Матичану крај Приштине, у депонију претворено, потом поплочано и тракторима те другом механицазијом притиснуто гробље у Ђаковици, затрто гробље у селу Златаре надомак Приштине, песком насуто гробље у Великој Реци код Вучитрна, само су нека од бројних српских гробаља којима се више не препознаје дојучерашња локација.
Гробље у Вучитрну (Погром, 17.3.2004. разбацани остаци људских костију) снимак Епархије рашко-призренске
Гробља су најчешће уништавана рушењем и разбијањем надгробника, минирањем и спаљивањем целих гробљанских локација. У појединим местима (на пример, у метохијским селима Жакову, Сиги, Брестовику, Белом Пољу, у Вучитрну, као и селу Врници надомак Вучитрна и др.) покојници су ископавани и њихови остаци разбацивани уоколо. (72) Срушене а неполомљене надгробне плоче често су одвожене и коришћене за поплочавање различитих површина, израду вртних столова и сл. О овом прворазредном проблему може се, како је напред истакнуто, говорити са више аспеката, а примарни циљ ове књиге јесте да скрене пажњу на нестајање споменичких натписа – специфичне и вредне језичке грађе која сведочи како о вери и обичајима, вредносним судовима и моралним начелима тако и о социјалном положају, културолошим навикама, једном речју, менталитету и и идентитету народа. Они су утолико развноврснији уколико приповедају о народу који се, попут косовскометохијских Срба, стицајем историјских околности, нашао на ветрометини, где се често више гинуло неголи природном смрћу умирало. Сваки рат и привидни мир оставио је јасан отисак на косметским надгробнимм белезима. На њима се ишчитавају вечите миграцијске пометње те избеглички усуди који свеодче о смртима без датума рођења и животима за које се не зна кад ће и где окончати. Споменичи натписи на косовскометохијским гробљима подједнако говоре о религиозној устрајности, праштајући природи православног Косовца и Метохијца, о томе које је занимање нарочито ценио, у којој је мери води рачуна о лепоти слова и речи, коначно, како је и колико говорио.
Гробље у Косовској Митровици 2018, снимила Митра Рељић
ЗАКЉУЧАК
Сасвим је очигледно да уништавање српских гробаља има за циљ затирање трагова српског постојања на Косову и Метохији и дефинитивну измену идентитета косовскометохијског простора. Несумњиво је такође да се вандалско и систематско брисање тих трагова одвија уз пуну подршку албанских представника власти, као и прећутно одобравање представника првенствено западних влада присутних у покрајини. Ову тврдњу поткрепљује, у мноштву других, и чињеница да, претходно поплочано, старо гробље у Ђаковици данас служи за одлагање отпада (старих грађевинских машина и сл.), на шта овдашњи западни емисари остају и глуви и неми. Како полазе од тога да циљ оправдава свако средство, није их узнемирило ни сазнање да су на поменутом ђаковичком гробљу били сахрањени и француски војници страдали у Првом светском рату. У исто време, српске власти, почев од 1999. године па до данас осим спорадичног и узгредносг помињања страдања православних гробаља на Косову и Метохији, нису учинили ништа озбиљније како би се то страдање зауставило. Није нам познато да је, на пример, поводом у свету незабележеног гроболомства упућена иједна протестна нота земљама заштитницама самопроглашене „државне“ творевине, нити да су јавности тих земаља предочене размере страдања хришћанских гробаља. Упркос политикама својих влада, народи многих земља, укључујући и западне, пред призорима тог страдања не би остали сасвим равнодушни, поготово када би им се сликом и речју предочило да, у следу ширења екстремног ислама међу косовскометохијским Албаницима, поред православних, мете рушитеља бивају и надгробници припадника католичке вероисповести, укључујући и оне са натписима на албанском језику.
Гробље у селу Виљанице, 2018. снимила Митра Рељић
…
Крајњи циљ овде предочене слике страдања споменичке и језичке баштине на гробљима Косова и Метохије није да се трагично стање, након што евентуално изазове запитаности и неверицу, прихвати као реалност већ да подстакне сваког појединца – историчара, археолога, историчара уметности, језичког стручњака, социолога и др. да, по мери сопствених могућности, учини све да се та реалност измени. Политички представници наше државе који се баве решавање егзистенцијалних проблема српског становништва на Косову и Метохији морали би имати на уму да, уколико се затирање споменичке и језичке баштине, укључујући и ону на гробљима Косова и Метохије, приведе крају, чему стратези тзв. косовске државности несумњиво теже, узалуд је свака помоћ косовскометохијским Србима у новцу, тракторима, „Сунчаним долинама“ и другим тек привременим задовољењима пуких животних потреба, јер се све наведено може продати, купити, изнова изгубити, па ипак некако опстати. Губитак пак сећања ником не гарантује опстанак. Српска гробља, споменици и споменички натписи на Косову и Метохији представљају јединствене чуваре нашег сећања (реч сахранити у руском језику и данас значи сачувати) на којима се ишчитавају подаци о историјском усуду, вечитим, насиљем изазваним миграцијама и тегобном животу косовскометохијских Срба, о патријархалној везаности породице, вери, обичајима, језику, скромности и праштајућој природи Косоваца и Метохијаца. На питање зашто нам их затиру, одговор је јасан: гробља су најпоузданији сведок вековног трајања српског народа на Косову и Метохији и најважнија тапија српског идентитета косовскометохијског простора.
Митра Рељић, СРПСКА ГРОБЉА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ УНИШТЕНА СПОМЕНИЧКА И ЈЕЗИЧКА БАШТИНА, Матица српска, Нови Сад, 2020.
(одломци из поглавља Српска гробља у албанском оркужењу као непожељно сведочанство идентитета датог простора стр. 21-24 и Закључак, стр. 282-284)
Приредио: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 