(..)Основна тема поезије Соловјова је тема тајанствене, дивне драгане, тема вечне женствености. Њега зато и називају филозофом Софије – премудрости Божје.
Према Соловјовој идеји, у основи живота леже два начела. Једно – мушко – јесте Логос: покретачка снага, снага енергије. Логос мора имати материју на коју може да делује. Та материја је Софија – женско, пасивно-интуитивно начело, душа света. Мушко начело оваплоћује Христос, женско – најдубље оличава Богородица. Али они могу да се преоваплоћују у друге ликове. Логос може бити или чисто добро или чисто зло. Софија је пак индифернтна, носи у себи сва семена, дуалистичка је по свом бићу. Уколико њоме овлада добри Логос – она је добра, а ако овлада зао – она зла. Зато је задатак историје да Софију учини добром. Софија се удваја: она се час појављује као светла, прочишћујућа, а час као зла; и, чак, зла превладава. И код Блока, у Фаини, Валентини, Кармен, зла страна избија у први план. Дакле, основна тема поезије Владимира Соловјова јесу ликови оваплоћавања Софије, њене двојности.
Михаил Бахтин – Предавања из историје руске књижевности (белешке Р.М. Миркине) /Издавачка књижарница З. Стојановића, Н. Сад, 2014/
Превела: Мирјана Грбић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 