Михаил Епштејн, ЖИВОТ И ЖИВО

Иван Карамазов позива да се „заволи живот више од његовог смисла“. Ваљда је тачно – а није. Живот он, можда, и воли, али живо не воли. Ни оца, ни браћу, ни Лизу која је заљубљена у њега, па чак ни Катарину Ивановну… поготову тамо неког туђинца, замазаног дечијим говнетом и дечјом глупом сузицом, због које га Бог тобоже тако увредио да је хистерично спреман да му врати карту за небеско царство. Он никад никог није помиловао по главици, никоме није обрисао сузицу. Све су то само речи, само тезе у одбрану живота.

Ипак је „живот“ – само појам: са њим не можеш разговарати, не можеш га додирнути, не можеш га погледати у очи, не можеш га заголицати иза увенцета. Треба заволети живо више од самог живота. То је и најтеже, и најлакше.

Миахил Епштејн, Лепљиви листић, Дерета, Београд, 2015

Превела: Радмила Мечанин

Advertisements

Михаил Епштејн, ЉУБАВ, А НЕ ДОБРО

Злу се не супротставља добро већ љубав. Нигде није речено да је Бог – добар. Али „Бог јесте љубав“ (1 Јован, 4:16). На први поглед, добро се јавља као антипод зла, али у суштини, они су узајамно повезани, о чему и приповеда библијска прича о греху. „Познање добра и зла“ са забрањеног рајског дрвета открива њихову нераскидивост: зло се представља као добро, а добро се претвара у зло. Јер добро се може остварити и насилно, тако што га намећу човеку, претварањем у злодобро. Добро бива хладно, безосећајно, равнодушно, надмено. Велики Инквизитор жели добра својим штићеницима, олакшавајући им бреме слободе. Чак и најстрашнији злочини против човечанства, који су чини тоталитарни режими, произлазили су из тежње добру, ма колико су га својеврсно схватали Лењин и Стаљин или Хитлер и Мао Цедунг. Али сва та „благонаклоност“ не воли људе, презире их, слабе, глупе, несрећне. Колико је философских и политичких машинерија добра подигнуто на речима и у металу – а човек и нема одакле да очекује милост! Такви системи доброчинства, узвсиујући једне: богате, сиромашне, раднике, аристократе – понижавају друге: сиромашне, богате, аристократе, раднике…

Како да преживи човек у тој муљачи, где се број жртава води на милионе? Захваљујући неприметној искрици љубави, која сева од срца срцу. Увек је само тако – од једног другом, мимоилазећи друштва, савезе, партије, класе, религије. Боље је разгалити срце љубаљу него разјарити га праведношћу. Љубав је увек у праву, а праведност је неправедна ако је окрутна.

Једини критеријум, који омогућава да се разликује истинско добро од кривотвореног, јесте љубав. Добро које воли, за разлику од добра које мрзи, ствара се у делићима, изван система, оно плане у слабом људском срцу и – гасне, када влашћу идеје или принципа покушавају да га утисну у људске умове и судбине. Чак и подвизи добра и вере су немоћни против зла, ако их не покреће љубав. „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. (1 Коринћанима, 13:2, 3). Зар може неки систем или принцип доброчинства урачунати то непредвиђено, неподложно разуму – загрљаје, одједном отворене непријатљу; милостиву реч, казану обореноме; па и просто изненадна збуњеност, која помрачује тренутак уверености и свечаности. Сви власни системи добра долазе и одлазе, али ненамерно, неумишљено добро – остаје. Од слабости, непоправљиве срчане слабости се и стварају таква дела – не може се срце поредити по тврдоћи са разумом, који заповеда: покоравај, ликуј, усрећи све. Сила љубави је у – слабости срца.

Михаил Епштејн, Лепљиви листићи, Дерета, Београд, 2015

Превела: Радмила Мечанин

Михаил Епштејн, ЖУРИ ДА ВОЛИШ

С годинама остаје све мање времена за оно што није љубав. За свађе, прекоре, доказе, примедбе, разјашњавање односа, за свакодневницу и ум векова, за критику и прогрес – нема времена ни за шта. Само успевај да волиш, грлиш, приљубљујеш уз себе, шириш око себе топлину, купаш се у топлини другога, слушаш његово срце и дах, делиш и главно, и тренутно, тако да све то одмах постане заједничко… Да улазиш у збијеност тајне, да се препуњаваш нежношћу и да је шикљаш из себе, да се спојиш, сродиш са сваком ћелијицом, да лијеш, привијеш, продиреш, да се оваплотиш у ближњем… И очајнички жури са том љубављу, док се у теби није угасио њен извор, док нису проћердана средства за њено остваривање, док још постоје очи да уживају, и руке да милују, и срце да се мучи и буде блажено. Зато што је пакао, као што је казано код Достојевског – свест о заувек изгубљеним, неоставареним могућностима љубави.

Банално и чак аритметички дефинишем свој животни кредо. Добро је све што доприноси увећавању љубави, лоше је све што води њеном умањивању.

Михаил Епштејн, Лепљиви листићи, Дерета, Београд, 2015

Превела: Радимила Мечанин

Михаил Епштејн, НЕ МОЖЕ СЕ ВОЛЕТИ „ВЕОМА“

„Волим те“ по смислу је много јаче него „веома те волим“. Зашто „веома“ не појачава него слаби значење глагола? Зато што љубав у самој себи садржи највиши степен свог испољавања. Када се то највише одузима од глагола „волети“ и преноси прилогу „веома“, испоставља се да је сама љубав обично осећање, мериво скалом „више-мање“. Она расте количински, али губи квалитет неупоредивости, искључивости. У суштини, постоје само два признања: „Волим те“ и „Не волим те“. Такво је необично својство те речи-обртке „веома“ која, повишавајући, снижава.

Михаил Епштејн, Лепљиви листићи, Дерета, Београд, 2015

Превела: Радимила Мечанин

Михаил Епштејн, ДАЛЕКИ БЛИЖЊИ

Са најближим људима, са којима разговараш свакодневно, најтеже је успоставити духовне односе, који претпостављају узајамну слободу. Са рођеном мајком, која ти кува ручак и незадовољна је новом фризуром – па, како да са њом одједном заподенем разговор о постојању душе? Незгодно је, мада ми је несхватљиво зашто. Ето, произилази да са пријатељима говориш о узвишеном и дубоком, а да ти је најближе, твоје родно окружење – све сама приземност и свакидашњица.

Осећаш непреведност такве поделе, желиш да је превазиђеш – али замиреш. А шта ако је твоја реч одједном не буде ни саслушана? Крчка се супа, шишти тигањ – и одједном поезија, метафизика? Ето, тако се вуче та домаћа рутина, клонулост душе. А како би било радосно да ипак нађеш у себи снаге за пробој: да уђеш у кухињу и поделиш тајну! Смешно је писати о томе као о подвигу, али то и јесте подвиг: посезање на поредак ствари у његовом окошталом, свакидашњем облику. Са најближима ти разговор о најважнијем захтева највећу смелост.

Михаил Епштејн, Лепљиви листићи, Дерета, Београд, 2015

Превела: Радимила Мечанин

Михаил Епштејн, РАЗИГРАНИ МОСТ

Какве све слике и метафоре нису створене о љубави: пламен, светлост, вихор, бура, олуја, вулкан, ветар, магла, пожар, ватра, звезда, океан, море, пливање, цвет, венац, стрела, мач, нож, куга, отров, вино, мед, дијамант, књига огледало, сенка! Једна од најдирљивијих метафора је код – И.Буњина: „сунчаница“ која паралише, онемоћава, оглувљујуе, оставља без моћи гоовра. Даље се више нема куд, напред нема ничег, само једна празна светлећа бесконачност времена „без ње“.

Мене, међутим, чуди друга метафора, толико опасна, али није смртна, није безизлазна. Ње нема чак ни у најпотпунијем речнику метафора. Мост, тачније разиграни мост. Двоје ступају на мост, иду једно другом у сусрет. Да би се сусрели, учитво климунли главом и разишли се. И одједном тај мост почиње да им се љуља под ногама. И што су ближе средини, све је јаче љуљање које их баца у сусрет једно другом, зато што једино тако, чврсто приљубљени, они могу да се одрже на том мосту. А он плеше зато што су га они сами заљуљали, не знајући и не желећи то. У њима живи заједнички ритам, препуштен том мосту, а који се од моста већ пребацио њима, са умноженом снагом. Испоставља се да мост није само саобраћајница, то је начин за испољавање оног што живи у пролазницима, то је огледало њихових корака, увеличавајуће стакло, па ако их прожима невидљиви ритам, мост га чини видљивим, опипљивим и изазива потресе.

Желим да додам: разиграни и распевани мост, зато што тај исти ритам, који га љуља, звучи и у ваздуху, и у речима и у мислима, озвучава читаву околину која такође почиње да поцупкује и певуши у истом такту. То је метафора, ништа мање узбудљива од „сунчанице“, зато што је на разиграном мосту врло тешко стајати, а доле је дубока вода, врти се у глави… Двома остаје да се што чвршће држе једно за друго како би надјачали тај мостотрес, који од њих потиче и њих љуљушка.

Миахил Епштејн, Философија љубав: љубав у пет димензија, Издавачка књижарница Зорана Стојановић, Н. Сад, 2012

Михаил Епштејн, ЉУБ-БОЛ

„Објасни ми – волим ли ја зато што ме боли
или ме боли зато што волим?“
Александар Башлачев

Љубав и бол. Љу-бол. Зашто љубав, па чак и срећна, узајамна, без препрека, увек доноси осећај или барем предосећај бола?
….
Суштина је у томе што љубав јесте активно и истовремено крајње пасивно осећање. Онај који воли ступа у зависност од другог, оног кога воли и – муњевито постаје рањив. Замислите да се човеково срце не налази у грудима, већ негде подаље. Такав организам, чије срце виси на танком кончићу крвних судова, не би био виталан. Управо такав је онај који воли: његово срце куца изван њега. Оно није заштићено грудним кошем. Онај који воли не може да га савлада, међутим, управо срце пумпа крв у његовом организму, и ту се не може ништа! Не може се ничим заменити тај унутрашњи орган, који је одједном постао спољашњи, али је преко потребан за одржавање живота. Шта му се све може догодити! Шта ако га неко изненада гурне или удари? Шта ако и само срце крене према неком другом, па из њега искочи једно малено срце и почне куцати засебно? Како живети ако то друго срце може припадати неком другом, са двоструком зависношћу од тамо нечијих откуцаја срца?

Па ипак, онај који воли преживеће у условима када се чини да је преживљавање немогућно. Зато што љубав није само пасивна, већ и активна. Она излива из себе такву бујицу крви, којом запљускује вољеног, и постаје попут океана, у којем лако плива то спољашње срце, ма где се оно налазило, и штити га од спољашњих утицаја. Целовитост организма успоставља се чак и на даљину – наравно, на рачун великог губитка крви. Љубав причињава бол, а за избављење од бола постоје два излаза: смањити љубав, изгубити осећајност или – повећати љубав, пролити крв, али напојити њоме своје далеко срце и тиме га спојити са собом.

Ако је љубав неодвојива од бола, требало би барем разликовати добар и зли бол. Добар бол настаје из љубави, као неизбежно преношење срца у неког друго. Нико тебе не рањава, сам постајеш рањив. Зли бол је онај који од самог почетка рањава и постаје привиђење љубави. Таква љубав се покорно вуче за својим болом, није у стању да се откачи од њега. Неко држи у рукама твоје срце и води те за собом, све болиније и болније затежући крвне судове. У таквим односима бол је примаран, љубав зна за себе једино по ранама које јој наносе.

Шта може да уради љубав, претворена у све саму патњу? Да не губи делотворност. Па, ако већ својом крвљу не може запљуснути, умирити и усрећити своје болесно спољашње срце, остаје јој само да негује у себи друго, унутрашње срце, због кога може бити мирна: оно је увек уз тебе. То може бити вера у Бога, љубав према детету, отвореност за инспирацију и стваралаштво.

Болесни дух лечи се певањем песама
(Ј. Баратински)

Тамо где је много рана, где крв тече као река, од млазева крви пре може настати ново откуцавање, створити се унутрашње срце које ће почети само да пумпа и врти ту крв. а тада спољашње срце можемо откинути од себе – нека се носи, што даље!

Наравно, у једној љубави постоји и добар и зли бол, а тешко је ухватити кад је тај бол бољи, а кад злобнији; кад ти сама љубав нехотично задаје бол, а кад се бол служи твојом љубављу да би ти повредио живе ране, потчинио те и исцрпио. Тешко је, а ипак потребно разликовати то, како не би постао талац тог бола, како му не би дозволио да ти погази достојанство и слободу. Љубав мора да се облива крвљу због свог отуђеног срца… Али, ако је и само то срце бездушно према теби, ако се радује својој власти над тобом, треба одмахх узгајати у себи унутрашње срце, своје право на веру и дете, на слободу и стваралаштво.

Ослушни звучање руске речи љубав.  У саму реч „љубав“ уписан је и бол – бо-о-о! (На руском језику други слог у речи љубав (любовь) јесте БО). Али, он повремено превладава и мења јој наставак, претварајући је у „љуб-бол“. Ето, ту љуб-бол, која је постала све сами бол, треба вратити на њено старо место, вратити јој пређашњи наставак. Нека бол буде део љубави, али нека љубав не буде извор бола, нека се не завршава са болом. Сам закључи шта се с тобом догађа: љубав, у којој има места за бол, или бол, љуб-бол, у којој је све мање места за љубав. Чак и у најгорој жалост радуј се зато што твоје срце остаје са тобом и што из искуства љуб-бола – па чак и захваљујући њему – може настати нова љубав.

Михаил Епштејн, Философија љубави: љубав у пет димензија, Издавачка књижарница З. Стојановић, Н. Сад, 2012

Превела: Радимила Мечанин