(А)
Scilicent ultima semper
Espectanda dies homini est, dicique beatus
Ante obitum nemo, supremaque funera debet.
Зна се да морамо увек
чекати задњи час човека, навестити срећу
не сме се пре смрти нико: последњи покоп тек следи.“
(Овидије, Метаморфозе, 3,135)
И деца знају тим поводом причу о Крезу: који је, кад га је Кир заробио и осудио на смрт, пред само погубљење узвикнуо: „О Солоне, Солоне!“ Када су то пренели Киру, те он запитао шта то значи, овај му даде до знања да се ево уверава на своју штету у истинитост опомене коју му је некада био изрекао Солон, да људи, колико год им се срећа смешила, не могу себе називати срећнима докле им не мине и последњи дан живота; због неизвесности и разноликости људских ствари, које се од најлаганијег неког покрета мењају из једног стања у друго, потпуно друкчије. Стога Агесилај, некоме који је говорио како је срећан персијски краљ, што је толико млад стекао тако моћну државу, рече: „Али де, Пријам у тим годинама није био несрећан.“ Зачас од краљева Македоније, наследника оног великог Александра, постају римски столари и писари. Од тирана Сицилије, школски наставници на Коринту. Од освајача половине света, и главнокомандујућег толиких војски, постаје јадник што богоради код слугу египатског краља: толико је коштало великога Помпеја продужење од још пет-шест месеци жиовта. И у време наших очева, Лудвиг Сфорца десети војвода милански, под којим је тако дуго цела Италија имала замаха, умро је пред очима света као затвореник у Лошу, али тек после десет година тамновања, што је најгоре у његовом ћару. (В) Најлепша краљица, удова највећега хришћанскога краља, није ли ту недавно умрла од џелатове руке? (А) И хиљаду таквих примера. Јер чини се да као што буре и олује ударају против охолости и гордељивости наших грађевина, постоје тамо горе и духови завидљивих на величине овде доле,
Usque adeo res humanas vis abdita qucedam
Obterit, et pulchros fasces saevasque secures
Proculare, ac ludibrio sibi habere videtur.
Толико мрви нека сила тајна
сву људску моћ, снопове гази горде
и секире свирепе, к’о да шалу
са њима збија. (Лукреције, О природи ствари, прев. Аница Савић Ребац)
И изгледа као да срећа понекад у прави час вреба последњи дан нашег живота, да би показала своју моћ да у једном часу сруши све што је годинама градила; те учини да узвикнемо за Лаберијем, Nimirum hac die una plus vixi, mihi quam vivendum fuit. („Проживео сам један дан више него што је требало (Макробије, Сатурналије, 2.7))
Тако можемо с пуно разлога узети онај добар Солонов савет. Али тим пре што је он филозоф, а за њих милости и немилости судбине не добијају место нити среће нит несреће – и величине и моћи јесу случајеви чији је квалитет приближно неважан – ја сматрам вероватним да је он гледао даље од тога, и хтео да каже како управ ту срећу нашег живота, која зависи од спокојства и задовољства духа рођеног честитог, и од одважности и уверености једне сређене душе, њу не треба никад приписивати човеку пре но што се види да је одиграо последњи чин своје представе, и вероватно најтежи. У свем осталоме може бити маске: или су та лепа филозофска расуђивања код нас само став и држање, или нас недаће нису до сржи окушале па нам дају времена да вазда задржимо спокојан излгед. Али при тој последњој улози смрти и нас, нема се више шта претварати, ваљда говорим право француски, треба показати оно што је добро и бистро у самом дну грнета,
Nam veroe voces tum demum pectore ab imo
Ejiciunter, et eripitur perosna, manet res.
Гласи истини
тек тада са дна срца извиру
личина пада, биће остаје (О природи ствари, 3.57; прев. Аница Савић-Ребац)
Ето због чега у том последњем тренутку треба да се опробају и окушају остала наша животна делања. То је главни дан, судњи дан свима осталима: то је, како каже неко из старине, дан који треба да суди о свим мојим протеклим годинама. Смрти поверавам да опроба плодове мога наука. Ту ћемо видети да ли ми речи полазе са усана или из срца.
(Б) Многе сам видео да су својом смрћу оставили глас, по добру или злу, целом свом животу. Сципион, Помпејев таст, умирући је преоденуо у добро оно лоше миишљење које су дотле имали о њему. Епаминонда упитан кога највише цени од тројице, да ли Хабрију, или Инфикрата, или себе, одврати: „Треба нас видети како ћемо умрети, пре но што се о томе одлучи.“ И збиља, њему би се много ускратило, ко би га процењивао без части и величине његовог краја. Бог је тако хтео по милости својој; али у моје време три најгнусније особе чије сам грозне животе упознао, и најсрамније, имале су смрти сређене и по свим околностима подешене до савршенства. (В) Смрти има јуначких и срећних. Видео сам како је једна пресекла ток напредовања једног чудесног маха, и у цвету успона таквим велелепним крајем да по мом мишљењу, његови славољубиви и храбри планови нису имали ничега тако узвишеног као што је било то њихово прекидање. Стигао је не идући куда је настојао, величајније и славније но што је досезала његова жудња и надање. И претекао је својим падом ону моћ и славу којој је тежио током своје трке. (Б) У просуђивању о животу другога, ја увек гледам како је прошао крај; и од главног што сам учио из свога, то је да прође добро, то јест смирено и глуво.
Мишел де Монтењ – ОГЛЕДИ (књига прва) /СКЗ, Београд, 2013.)
Превела: Изабела Константиновић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 