Момчило Настасијевић, МИР ДУШЕ ЈЕ ЊЕНА СЛОБОДА

Шта да се уради са животом? Не штедети себе, за чим било покренут сав се уложити или остати y мировању. Живи извор бити, или планинско језеро. Онда је досада сигуран знак да je дошао крај. Распада се животна уштеда, таложи се, затвара живу жицу извора. Куда се дева, можда су с ону страну ужасне муке од оног што се овде y животу не потроши. То је као течност која се није претворила y флуид.

–

Кад се уздигнем од белине као снег духа, сестра ми је онда свака жена, а путени додир, или помисао, упрљање. Платонска љубав само између две јединке супротних полова, болест је или самообмана.

–

Изгубљен ми је дан ако ни за тренутак нехотице не запева у мени. Мир душе је њена слобода. На најмањи онда додир споља одаје дивни звук. Мукло је звоно ако не лебди окачено у слободном простору.

–

Ако сам у искушењу да ударим човека (или животињу), неће ме минути док магновено не скренем руком мимо њега у зид или дрво. Ма колико ме онда заболело, исполински сам јак и не заболи ме.

Слично Шекспир: из нагона да убије човека, болно и крваво оваплоти y себи злочинца и саопшти га речју. Бол тај, онда, толико је јак да се изједначује са радошћу стварања.

–

Ако се уживим y човека, значи додир његов разбудио je само што се већ налазило у мени. И мислим, свако се y сваком садржи; разлика је само y степену разбуђености. Врхунац: ја – космос.

–

Говор примитивног, већ пола поезије.

–

Степен изнад рађања, стварање; изнад стварања екстаза. Човечанска пирамида. Жена y доњим слојевима.

–

 (Волео сам увек и наопако урадити, само да ми не прође дан напразно.)

–

Кукавички је, ко рије по животу, не остати y самој сржи. Онда се спасава с једне стране у вери, с друге у неверици и ништавилу. Онда човек није више крманош, ни брод – брод. Ваља се своја борба одборити за неки виши мир.

–

Радост је стваралац, целом би стварношћу да себе потврди. Све би да привуче себи, све да присвоји. Онда се од сна прави стварност.

Нека се не заборави: чиста је уметност на бази радости. А уметник, блажени онај изнад ког, после све тутњаве бола и грозе, остане ведро небо.

–

Сигурнији ми је кључ надимак него име. И ко га носи, сигуран сам, није подлегао крштењу.

–

Не рађа се човек чудовиштем. Безбожно би било и помислити, кад је цео стваралачки рад природе само упорни низ све успелијих покушаја да се до њега дође, и њему онда припадне. Откуд би му иначе свест да је све зарад њега створено. Али он је вршак и најпре је изложен распадању и квару. И y самом њему кварење иде озго, од мисли на наниже. У формули би се могло рећи, човек је одакле настане лаж. Али да сав свемир огрезне у диму лажи и порока, ипак је вредело муке само за један велики ум. Нужност је божанска, недокучна тајна да крај с почетком затвори круг.

–

Квари човека много горе кад се домогне већег домашаја но што досеже његова сопствена снага неголи кад му се домашај који му божански припада насиљем од других сузи. Разлика је као ко од самог себе, и ко од других трпи.

–

Имати ванстварне потребе, двострука је опасност: или се човек скучи у грамжљивца, или се распадне у сладострасника. Мало је људи међу богатим и моћнима. И ако их се нађе, знајте, моћна им је кичма да понесу исполински терет. Није узалуд настао мит о проклетству блага.

–

 Ми нисмо знали шта је то: само кад би дошла, кликнули би – ево је!

–

Кад у набујалости похоте не повуче ме стрмоглав жена у Мрак бесловесне природе, него и даље светли у мени мисао, знак је и опомена, не продужавати се даље y овом реду појава.

–

He објашњујте ми, људи, неслано је: превидели сте тајну. Доведите ме само пред ствар, и нека вас нема, и нека ни примисли ваше не остане између мене и ње: слатко ли је утопити се y тајну.

–

Главу бих дао да се оствари, а не знам ни шта је, ни чему тo.

–

Тајна над тајнама: Видео сам по најгорем дану убогог, сели се и кисне му оно прња. Он певуши а није луд. Шта ли се то преокрене y човеку те наједном пропева? (Кључ Уметности.)

–

Веселити се, у самом је кругу живота; пропевати, надживотно је. Ту живи, храни се и дише, а није од овог света.

–

Казали су моме сликару злурадо y шали: „Свете ти се стари мајстори што си им украо тајну.“ Затамнело ми од јасноће: Сви су га одувек волели, па опет све су околности по неком правилу биле против њега. Све ће боље мој сликар правити, али тешко кожи!

–

Друже се и жагоре, али иза сваког се повлачи мемла осамљености. А има, сретао сам, y две године који пут ниједном, замирише душа из осамљеника. Да сваки још има по брата рођеног, само би се од њиног сусрета могло живети.

–

Уметност: y страху божјем увек наново, и увек више моћи него што умеш.

–

Претек избије на шару. Знају лажови: зато је лаж шарена. Шта ли је тек унутра, кад је тако набујало споља.

–

Не сметају ми ниткови ни црви, а гмижу толики око мене: да није њих, зар бих прекужио гађење?

–

Мерило ми је тежине говора, уколико је сама стварност проговорила. Тек тај говор несамерљив је као и сама бит која се тиме кроз њега отвара. Све остало је пука игра појмова.

–

Гушимо се у самима себи, или једни y другима.

–

Лист беле хартије на столу, пре но се отиснем писати, y исто време и обесхрабрује ме и дражи.

–

Од 7. III 1931. Молерова 9[1]

Почињући , увек се запитам: јесам ли себи поставио тежи задатак него што га могу решити. Ма и за длаку изван сопствене моћи, само не y границама ње. Јер за колико не могући, за толико измождим оно најнесавитљивије у себи, оно што је мукли отпор слову.

Тада, отворив се на самој слепој мрљи виду, затамни доспе схватљиви привид несхватљивом јасношћу суштине.

–

И реч је тада, не више новорођенче сопственог ја, већ неумитно нешто, изван мисли, што се једва домогло спроводника.

М. Настасијевић, „Белешке успут (1) – Сваки дан“, Есеји, белешке, мисли, „Дечје новине, Српскакњижевна задруга, 1991.

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria Della Salute
НАПОМЕНА:

[1] Улица и број куће где су Настасијевићи становали. 

Момчило Настасијевић – УМЕТНОСТ РАДИ ЉУДСКЕ ДУШЕ

Уметност нема за сврху неку апстрактну лепоту засновану на законима разума, дакле геометрије. Она је, напротив, у својој битности религија, и као она тежи да скине вео са непробојне стварности, те открије истину постојања. Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном све, и у свему самог себе.

Надстварност се не да појмити, али се да осетити. Душе изабраника нагонски се кроз материјално везују за надстварно, и исход тога спајање је мистика, со уметности. Дакле лепота лежи у најинтимнијој природи свега, као начело спајања, као мост између коначног и бесконачног, појмљивог и непојмљивог. У суштини она припада свету тајни, те највише што се може учинити јесте бити једино свестан оног осећања које она оставља на нама, и још даље, истоветности осећања од најскромније до највеличанственије лепоте.

Стога су све теорије о значају уметности ради уметности или непотпуне или нетачне. Рећи уметност ради уметности значи изоловати је изван човека и живота и затворити је у један circulus vitiosus; уметност ради истине, ради лепоте, морала, ради користи, све узето укупно ипак даје само једну страну ствари, управо због тога што би те теорије хтеле да буду тачне и непогрешне као наука, а међутим заборављају да се овде ради о нечем што је разумом немерљиво и неизмерно. Ако се баш осећа велика потреба за формулом, зашто онда не би ризиковали с једном која ће бити далеко неодређенија но ипак далеко сугестивнија од свих горњих, зашто не рећи: Уметност ради људске душе?

Момчило Настасијевић, Неколико рефлексија из уметности – одломак (Сабрана дела, Дечје новине, СКЗ, Београд, 1991.)

Момчило Настасијевић – ГОРДИЈЕВ ЧВОР

И пре и после Александра Великог сваком трајном и успешном делу, добром или рђавом, претходило је пресецање каквога Гордијевог ако не чвора, а оно чворића – Александар је то само смело истакао.

М. Настасијевић – Есеји, белешке, мисли (Сива бележница, 197), издавач СКЗ, Београд, 1991.

Момчило Настасијевић – БИТИ САВРЕМЕН

Бити савремен, зар то није што и бити креативан? Под живом силом духа који по сваку цену хоће да се оствари у израз пропада све што је почело изневеравати, што већ нагиње апстракцији и схеми. И није парадокс тврдити: израз, чим отупи, он се већ тиме извргао у највећу препреку стварном изражавању. Бити савремен, зар то није бити у додиру, жив треперити са живим? И нема тога ко свој додир не изрази, ако не ликом и тоном, оно покретом, оно ма којим живим знаком, или ћутањем, које је често пуније од сваког израза.

1931.

М. Настасијевић – ЛИКОВНА НЕЛИКОВНОСТ (3) (Есеји, белешке, мисли – СКЗ, 1991.)

М. Настасијевић – ХРИШЋАНСТВО ИЗБЛИЗА

23. Постоји код извесних осетљивих људи једна особина која се не може другаче назвати него „хришћанство изблиза“. Та особина до невероватности чудновата састоји се у овоме: Такав човек, ако мрзи једну класу, једну религију, један народ, па чак и једно лице, мрзи га издалека. Али чим се приближи предмету своје одвратности, мржње у тренутку нестане, и он према ономе чега се можда гнушао пре неколико тренутака осећа једну врсту сажаљења, које би се једино могло схватити као љубав према ближњем.

М. Настасијевић – Есеји, мисли, белешке (Сива бележница И) – СКЗ, Београд, 1991.

Момчило Настасијевић – У ПУНОМ ТОКУ

Кад смешећи се сазнајем ма и страхоту о себи, спасен сам од ње. Има осмех којим истовремено одговорим на све радосно, на све болно, у себи, изван себе. И тек тада сам у пуном доживљају своје непропадљивости, у доживљају сазнању.

Одбацујући комад по комад свога телесног, ничим не окрњим своје ја. И дубоко осећам, да и последњи телесни ослонац нестане, оно би опет било ту. А само једна сумња, и најслабија, довољна је да га из темеља пољуља.

Мисао која се целим собом не доживи, није стварна. Ње уопште и нема ако у суштини себе као бивања не значи један даљи преображај бића. Само тако преображујући себе човек преображава свет.

Нисам у пуном току ако је ослабила у мени снага извора.

М. Настасијевић – Белешке за стварну мисао (2)

1935.

Момчило Настасијевић – БЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ РЕЧ

За духовно стварну. Јер она се остварује ка духовности.

Те је први тому корак поставити себи тежи задатак него што се може решити. За колико било изван сопствене моћи, само не у границама ње.

Онда, за колико не могући, знак је, за толико измождити оно најнесавитљивије у себи, оно што је мукли отпор слову: тек тада отворив се на слепој мрљи виду, затамни дотле схватљиви привид несхватљивом јасношћу суштине.

И реч је тада, не да се њоме завара ћутање, не да се јефтино у себи што скупље прода, већ да се кроз њу отвори оно што је најмуклије у бићу, већ да само ћутање проговори.

И кроз кога год проговори суштина, у радосном је то поразу себе. Јер до у бескрај премаша границе и моћ убоге јединке. Јер обелодањујући се, донесе врхунац штете у односу на ја – сопствено уништење.

И мислим, нема тога да, иза стварно исказаног, не посумња – јесам ли ја то заиста могао? и да, ако не као Сократ у пуној свести, оно бар наслућујући не помисли: „Демон ми је дошануо.“

Те мерило је специфичној духовној речи, је ли бит проговорила коз њу или није. И колика је њена несамерљивост, управо толико је у њој и присуство бити.

Као ноћ која би, остајући то, наједном била виднија него дан.

Или овако:

Понављајући што се стварно, у сто насто духа казало, све је пунији садржином појам, све блискији додир, све шире отварање, све дубље утапање, до ишчезнућа самог себе, до блажености ослобођења.

Понављајући што се нестварно казало (а то је, или без духа, или привидно у њему) привидна садржина чили, појам се празни до потпуне несадржајности, до механичког покрета гласних жица и језика.

Пун захват, дакле, речју не само да се никад не испразни суштином, него напротив буде извор за све даља захватања.

Или, ако прибегнемо симболу стреле, онда, што је стварно као реч, то не промашимо погађа у само срце духовног крвотока.

То, с једне стране, као корен у Богу, не да свести (стално сузбијајући у њене границе) да заведе човека у ништавилу.

То, с друге стране, не да слепилу да опет узме маха, кад је већ једном човек прогледао.

* * *

Писање свео бих у границе нужности.

Чему још већи напор, писати, кад је и напор празног говора излишан.

Чему римовати, чему стављати у прозу оно што ни за себе лично није откриће. Јер је мисао најчешће само слаби одсев праве мисли. Јер је расположење само нејасни одјек правог бивања; само дим суштинске ватре.

Те би начело стварне речи, а тим више бележења њеног, могло гласити: где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити.

М. Настасијевић – БЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ РЕЧ (одломак) (Сабрана дела, Дечје новине, СКЗ 1991.)

Момчило Настасијевић – РЕЛИГИОЗНО ОСМИШЉЕЊЕ УМЕТНОСТИ

У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута. Куда, пита се ко је непоуздан у истинитост својих корака.

Те нам је, ради каквог било умирења, заварати себе да се нигде и не стиже; или обесмишљеном ходу поставити произвољну мету; или порицати чак и себе биће, само да би се избегло јединоспасавајуће, – уистинити ход.

***

Питања, што се све тежа и у све већем броју постављају овом времену, корене се сва у оном основном од кога се духовни организам човека већ из основа потресао, – чему живот? И неразлучно с тим, – чему стваралаштво?

И у чему год се јучерашњица заварала, или према чему је остала слепа, данас нам се, у свој тежини рђавог наслеђа, намеће са категоричним захтевом, – или храбро погледати у очи свим страхотама заблуделости (у чему још лежи једна могућност да се нађе пут) или пустити да се неповратно залута и сконча у лавиринту сопствених лажи.

Јер животом дубоко смо огрезли у непрегледне сплетове проблема, који, само да се размрсе и поставе, ваљало би, са оправданом зебњом да се тиме ишта учинило, уложити сву снагу духа колико нам још преостаје да се (већ је последњи тренутак) приберемо и храбро дозовемо сазнању, – пут на коме се сваким даљим кораком искрсава по десет нових питања, није прави пут; живот, до у чију је саму срж продрла зла коб проблематике, и који у пуком комбинаторству рачунице очекује себи спаса, дубоко је обесмишљен живот.

***

Стварати, толико је у самом начелу човека да и најмањи стваралачки потез из корена је људског бића и суштниски значи рађање из духа.

Отуда и сумња у смисао стваралаштва поистоветљује се са сумњом у смисао самог живота.

***

У урођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који се неосетно изокрене у проклетство) човек је место стварним завојицама логоса ударио апстрактним пречицама логике.

И у нездраво наглом процесу ослобеђења, насилно кидајући везу по везу суштине себе са суштином света, уместо да се учини слободним, јер духовно из себе разраслим, постигао је супротно, – да се, макар и по цену духовне смрти, ослобди, или тачније рећи, отцепи од света.

И свака прекинута веза са светом значила је у ствари једну везу мање са самомим собом.

Те у обмани да је потпуно свој, и ослобођен неба чврсто стао на земљу, нити је више на земљи ни на небу, нити је божији ни свој. Губећи Бога, у ствари све је дубље губио самог себе.

***

Болан је парадокс проглашавати реализам (ако реализам значи пуни обухват стварности) за нешто основно у ставу данашњице.

Напротив, човек никад није био толико нестваран као данас, – кад је своје последње живе силе очајнички уложио да, измозгавајући мртве теорије, оживи их у каква било начела свог обезначељеног живота; и кад, у очајању изопачене религиозности, неће најзад ни од тога зазрети да и самог себе, биће, покуша пробразити у небиће, само да би мртва теорија над живим животом остала у праву.

***

Разлучењемм, дакле, себе од света, човек је у ствари разлучио и своје сопствено биће. Најпре у њему самом, па у свим његовим изразима, све се једно од другог издваја до отцепљења.

На стваралачком плану култура је већ одавна посебна катергорија живота, а уметност, опет, посебна категорија културе, и тако даље до све ситнијуих одељака и пододељака.

И нема живог кутка у који већ није продро, под маском просвете и са девизом напретка, разорилачки дух времена.

***

Из тешке заблуде да је материјално једнако стварном, све се више целина замењује само једним делом, све се више тобожње узима место правог.

Првоначелни свој дар, стварати, човек у све већом мери, ради сумњиве побде над материјом (као да је реч о победи, а нео преображају) замењењуе са сухорачунским производити, благослов стваралачког рада преображујући у проклетство разорилачке производње.

И у оном што се сматра за нејвећу благодет времена, у машини, не крије ли се најпподмуклија опасност да у човеку утрне свака стваралачка моћ.

Њој, мртвој творевини својег мозга, која је до сада само ковала, лила, ткала, човек најзад, у лудилу практичности, предаје и оно што ни по коју цену није смео одвајати од себе, предаје јој своја уметничка дела, да их, убијена тиме у њиховој бити, аутоматски преноси широм света. И што се на тај начин изгуби, никаквим се сумњивим користима „пропаговања у широке масе“ не може надокнадити. Јер снимљени глас није више глас него само његов снимак; јер фотографски ухваћени лик није више лик већ његова фотографија.

И никад, веће распрострањености а мањег дејства; и никад, толики број људи који се баве писањем, сликањем, компоновањем музике, а тако мало уметника стваралаца, као у ове наше штуре дане.

****

И није чудо што последње стваралчке силе, непотребне једном антиуметничком времену, повлачаху се постепено из живота, док не нађоше склоништа у „кули од слонове кости“, да ту саме у себи изумру на миру.

А данашњица, која је само доследан корак даље у свему што је до јуче владало, обарајући се свом снагом на „уметност ради уметности“, нехотице тиме долази у најтежу опреку са духом саме себе: јер у животу отцепљеном од живота, где је све самом себи сврха, и лепота је ради лепоте, и уметност ради уметности.
И управо зато што се лакоумно мисли да је уметност, својим бекством из механизованог животарења једног антистваралачког времена, саму себе умањила свргнув се са престола животне првоначелности, данас њу, племенитог сужња, то исто време безобрирно изгони из „куле од слонове кости“ у страшну арену своје обесмишљености да, искоришћујући је у своје сврхе, залепршавајући њоме своје заставе, суштински се још дубље обесмисли.

Јер је тешко обесвећење, јер право води кидању последње везе човека са самим собом и са светом, њу, суште начело, силом изокретати у оруђе борбе до истраге завађених људских табора.

И јер борба макар и за праведну ствар ипак је борба; и оруђе, макар се њиме само зло хтело искоренити, ипак је оруђе.
А изнад и испод обојега, високо и дубоко, стоји стваралачки потез, који је сам по себи победа без борбе, јер потврдом себе као апсолутног добра у корену ништи зло, јер у себи носи сву силу отелотворене љубави.

М. Настасијевић-РЕЛИГИОЗНО ОСМИШЉЕЊЕ УМЕТНОСТИ (одломак) (Сабрана дела, Дечје новине, СКЗ, 1991.)

Момчило Настасијевић – БЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ МИСАО

У материјалном бивање је што и постојање, и нема предмета који би у себи садржавао ичега лажног. Док у мисаоном, одакле се свеопштем току израженом у личности отвара безброј могућних произвољности једног привида слободе (како се она обично схвата), у мисаоном, рекох, кроз непроходан сплет полуистине, неистине, лажи, пробија се, кад обелодањено (у целости или делимично), кад занавек скривено, један једини пут пуне истинитости, пут нематеријалног али увек стварног тока, којим сви, ма и заобилазно и лутајући, прођу, и којим мало ко сазна да је прошао.

Критеријум истине све је тајнији, и тим га све непосредније морамо сазнавати, уколико се више удаљујемо од појава чулу и свести доступних. А то су тек оне које се и дају и примају целим бићем.

И никад оно у чему јесмо не задовољва до потпуности наше сазнање: бит стабла осетимо у невидљивом присуству корена. А с ону страну чулних граница, тек ту у свој пуноћи, кроз материјални феномен сазнајемо његов нематеријални изор: једини истинити пут уживети се, при чему је доживети што и сазнати; и једни истинити пут иживиети се: из материјалног, из психичког себе емановати нематеријлана бивања духа. А тек  то, као што се  примило, даје се целим бићем.

Те у току пуне истине узводно и низводне свеједно је: што даље материјом од извора то ближе духом извору.

А где разуму зјапе непромостиме провалије, од неорганског ка органском, од овога ка духовном, тек ту се, где је спољње око слепо, унутрашњем оку отвара тим осетнији, тим видљивији, од феномена феномену мост.

***

Стварном мишљу не називм оно што се подразумева под тим, што је мање-више произвољна игра појмова са најдаљим дометом полусазнању (у феномену не видети непосредно његов извор), већ нужан израз живе једне неделиме стварности; нешто што не само да јесте и бива, него је ту и изнад психичког, и постоји без помоћи логике и појма.

Ми чујемо њено пулсирање у себи, те мисаоне стварности, и толико је истинита, и толико припада целом нашем бићу, да је не можемо одвојити од удара свога рођеног срца.

Она је никад и ничим непрекинута, као сами живот упорна, мисао, коју најчешће не мислећи мислимо, и која покаткад само, и само на понекој завојници живота, избије силином, да све преживљено и што ће се преживети преобрази у један једини потез муње.

Поричу је, ту духовну стварност, само који је, мада је она увек ту, не осетише у себи. И поричући је, пресецају крајње оправдање себе у космосу. А порицати истину једнако је њеном негативном потврђењу.

Све остало у мисаоном само је средство за целисходно кретање, или за олакшање од унутрашњих притисака; или за прикривање праве намере; или да се саопшти стечено искуство; или да се, најзад, из стварног тока себе побегне у привид слободе, што је једнако исклизнућу и из своје и из целокупне бити.

Јер када поверујемо да смо раскинули последње нераскидне окове унутрашњег морања, привид слободе нам је лишити се једине могућности слободе: ослободити се самог себе улазећи у неко више ропство, у апсолутно морање. Привид слободе нам је запловити морем небића.

Мисаону ту (овде ништа не смета рећи духовну) стварност једним истим замахом и сазнајемо и преживљујемо не само целим собом, као телесно и умно биће, већ и у целости онога што се преживело и што ће се преживети: и тек ту на врхунцу самопотврђености, и где би се очекивало обратно, ми престајемо припадати самима себи, осетимо се током тока, колико у себи толико и у свему што јесте; и сазнамо: и пре смрти тренутно смо умирали, престајући појединачно, настајући у пуној ствараности духа.

М. Настасијевић – БЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ МИСАО II (Сабрана дела,Дечје новине, СКЗ, 1991.)

Момчило Настасијевић – НЕКОЛИКО РЕФЛЕКСИЈА О УМЕТНОСТИ

Докле год се једна ствар буде поимала по њеној кори а не по језгри, дотле ће се по правилу о њој говорити увек с више или мање произвољности, вежбајући тиме ум и на рачун њен правити сасвим различите претпоставке, за које је довољно само додирнути се па да се сруше. Оне чак могу имати у себи и један део истине, па ипак у  њима истина није средишна, није начело које све остало подређује и држи у једну и недељиву битност. Но ако се, напротив, уђе у средину ствари, ако се истина постави за темељ нечемо што има да се створи, онда ће тај темељ моћи издржати и исполински велико дело. Ту је основна разлика између узвишеног  и фантастичноромантичног. Конкретније речено: једно дело  може бити постављено на масивним каменим стубовима, а једно чак и немати ослонца, него лебдети у ваздуху; Прометеј може бити хиљаду пута горостаснији и упорнији, Шајлок несравњено пута грамижљивији и крволочнији, па ипак да остану истинити. Тако је, мислим, и са свим осталим. И није само то: ако се једном продрло до сржи ствари, извор је нужно обилан, и све што има да асимилује, подреди, дозива једно друго, настаје кристалисање у правом смислу речи.

Али како да се продре до сржи? На први поглед лака ствар, више методска, геометријска, али није тако. Често и стотину година прође. Изговори се немерљиви број речи, напише хиљадама књига, а нико  ништа не каже. Ја то називам временима аутоматског духа. Утабани путеви, облигатна просвећеност за сваког, укалупљеност духова, прича о већем знању једног ђачића него Аристотела итд. На карју крајева Карлајл је у праву: скоро се са сигурношћу може рећи да су та времена управо врло велики размак између два хероја. Животворни утицај једног исчезао је, док је до доласка другог још далеко. Данте се не чита директно него анализиран (?), коментарисан, објашњен, пропуштен корз главе медиокритета. И пазите зашто велики уметници готово никад нису срећне руке са својим ђацима: они су настали као силне јаке светлости да светле у велике даљине, ко се нашао непосредно близу њих, очи су му засенуле, изгубио се у њима – свему се другом може подражавати; ремек-дело није ту да се са њега скидају калупи и да се око њега губи време у напору да се уђе у његов тајни механизам – ко је продро у механизам велике душе? – него да се на њему пречишћавају они што нагонски иду за тим да се отресу свега мртвог и пасивног што се као улична прашина наваљало по њима.

Ко је само успео да се, као Буда, Христос, св. Фрања, отресе свих мера и система и идеја и остане сам самцит лице у лице са природом, тај је већ и заволео све ствари и успео сажалити се на њих, а ту је почетак стварања из себе; Нешто прострујалао кроз цело  биће, нешто као велики страх и велика смелост, бескрајни бол и бескрајна радост: Дотадашње слабе кохезије унутрашњег живота нестало је и нови хаос судбоносно се покренуо да створи још једно звездано небо, јер сваки велики уметник носи у себи своје звездано небо. Све остало, спољашњи утицаји, техничко знање, ступањ образованости, од тога тренутка престаје бити главно, мада не губи сваку вредност. Једна је нова сила почела делати.

Прилично сумњиво ми изгледа кад се један стил цени по томе да ли је китњаст, прост, елегантан, рогобатан, префињен. Ти називи наводе често на погрешан пут. У многим случајевима, нарочито данас, говори се о стилу и онде где га апсолутно нема, и то управо стога што се стил често тражи у речи и фрази самој по себи, дакле у ономе чиме се он најлакше може фалсификовати. Један марљиво бира најправилније опеке и најуглачаније камење и зида: облици му испадају симетрични и геометријски тачни, и кохезија  његове зграде не лежи у самим опекама, него у лепу који их држи – то често називамо лепим стилом, отменим стилом. Целу ту зграду можете разглобити на првобитне елементе и опет је склопити без икакве штете по њу; покушајте, међутим, да разглобите један цвет: и самом помишљу да га анализирате ви сте га већ повредили у његовом сувереном јединству: нечега је већ нестало, реч није тешко наћи, рецимо дражи, управо онога што је било битно у њему. Дакле, не зидана кућа, но израсло дрво, то је стил. Реч дозива реч, слика слику, идеја идеју. Све је ту цело. У најкраћој фрази нашли сте основни тон целог дела.  Загледајте се у прашњиви убоги цвет поред пута, у њему чете осетити тајну свих цветова. камичак је пао у дубоки вир и таласи се разилазе у концентричним круговима. Увек ту има једна централна сила која све у свом домашају мири и стапа у једно. О логичким неслагањима може ту бити речи, али о музичким никад: дур и мол се ту, не преплећу, него сједињују, један другом отвара излаз, један је нужни основ другог, први даје стабилност другом, други умекшава први. Да ли се до тога, као и до топлог и хладног у сликарству, дошло геометријским путем?

Неки критичари систематски су уносили забуну код необавештених, то ће рећи пасивних и мртвих, раздвајајући форму од садржине; књижевни и уметнички историчари, често ради лакше прегледности, стилу једног уметника дају засебну главу. Шта они управо подразумевају под речју стил? Је ли то вештина из које се у школи добија слаба или одлична оцена, а у животу поруга или похвала; може ли неко да буде само добар стилиста и ништа друго? На жалост, тај суд се врло често чује и од неких што важе за најпосвећеније: Уметност ради уметности, то је последње прибежиште банкротираних песника и њихових учитеља теоретичара. Дакле, ако ми ко са помпом подари шарену лажу, ја да је примим и чувам као реликвију; пуне очи, празно срце: то је ваш стил без садржине; кућа са фасадом прорачунатих пропрција, тачно постављених рељефа, али која није за становање, нити ни за шта на свету. Мала казна за оне што мисле да се све да протумачити и анализирати.

Напротив, стил није фраза, није коректан низ фраза, него један сигуран став који је човек заузео према себи и према свету, материјални облик његовог осећања и мишљења, једног великог убеђења, једне религије. Ако сам са великим убеђењем казао или направио што, ја сам дошао од свог стила. То је од сада моје оружије којим побеђујем, јер пазите, истински стил непосредно убеђује. И шта најпре фрапира код правог уметника? – превелико богаство унутрашњег живота који се прелива, згуснут раствор и нужно кристалисање; централна сила привукла је све што јој је у домашају, и подредила, много је примљено, стоструко много ће се вратити; над средствима се потпуно загосподарило: она се сва намећу, али се од њих са једним врло сигурним нагоном узимају најзначајнија, најубедљивија, много што шта остаје, и с правом, неказано. Један се обуздава, јер би се иначе нагонски расплинуо у бесконачном; други се усиљава јер у дну душе стрепи да не буде ухваћен у ништавилу.

Код једног изражено одјекује кроз дубине неизраженог, код другог, и поред свих напора да не буде тако, фраза остаје само фраза, више или мање благогласан скуп гласова и ништа више. Има ли чега беднијег од музике која казује све, од нетајанствене музике. Французи имају реч за те лажне стилове, то је плат, раван, нешто немогуће, ствар у две димензије свега. У крајњој линији нејсугестивније делује оно што је само наговештено, наслућено, неисказано: један чаробњак има способност да осети тајну, он проналази на њој врата и отвара нам их, то је све што он хоће или само може да учини за нас; без њега не би смо осетили, ако је и са њим осетио, онда ту нема више никакве помоћи. Теоретичари су казали: не описуј све, него само карактеристично. Пропис врло тачан, али се њиме није ништа постигло, и најопскурнији стихотрворац са четврте стране дневних листова, и најжалоснији мазало пејзажа за десет динара, зна га као своје вјерују, па ипак сразмера између даровитих и недаровитих описа иста је ако и не већа него у време Хорација, Шекспира и калдерона. Али се зато не заборавља ићи ни у другу крајност: Већ је направљена теорија, и оберучке примљена, да је сликару довољно на људком лицу само назначити једно око, друго је логички нужно, и нашто упасти у плеоназам те га насликати; песнику, да каже три и да вам тиме сугерира Христову главу, слику Гвида Рени. Тако се тумара по искривљеним путевима кад нема гравитационог центра.

Ко нема за себе доста, нужно не може ни давати. Али, на жалост, чар првих и сувише је велики мамац за неправе. Има ту и пуно других ствари: не непалог је пала зрака туђе светлости и он самог себе убеди да то он сија, па хоће и друге да убеди; замислите колико таквих испрекршених зракова допру богзна и од када, за оне који умеју да их осете на себи; неко је претходно очеличио вољу, па онда отворио фабрику поема, истина у прози, но ипак поема – кобна поселдица принципа о моћи васпитања, – питајте Расиновог и Вагнеровог сина колико у уметности вреди моћ васпитања кад нема оне друге, праве, урођене моћи. Хоћу опет да говорим о стилу.

 Где је неморал подрио породицу, јављају се моралисти, где се црв скепсе увукао у уметничку веру, јављају се критичари. Каква је то секта људи? То су, оговара се, вртари у врту лепога; они што чупају коров, сеју, расађују, поткресују. Да није њих, све би почело инволиурати, љиљан би с временом опао у неки скромни дивљи цвет с латинским називом, царска крушка у опору дивљакушу, ружа у трн. У једној леји они негују рецимо епску песму, у другој драму, у трећој сонет. И пазите како су они вични вртари: Од сировог Шекспира направили су Драјдена и Попа; од неугледног Молијера француска ништавила XVIII века, од варварског Хомера не вреди ни помињати шта. Па ипак они морају имати неког посла, како би се иначе одржали, и још све више множили. У Франсцуској су се чак с помпом прогласили за научнике, снабдели се са алаткама за анализу и дали се на посао: све су они анализирали, и једно време идеали човечанства лежели су на столу за сецирање, па ипак идеали су остали живи и неповређени, а они су у знак покајања пред самим собом, погнули главу, и најзад спали на то да обогате човечанство са још једном теоријом. – „Али то је наша професија, то нас хлебом рани.“ Господо критичари, у данашњем сложеном друштву имаће и за вас места, будите све друго где треба мудровати, резоновати, писати; примите се посредничког посла између уметника и нагонски инертне гомиле, али се не мешајте у уметничко стварање, оставите уметнике да раде како знају и умеју. „Зар смо ми забадава оштрили своје укусе?“ Нисте. Будите цензори. Ловите коваче лажног новца и изобличавајте их. Часнији се посао не да замислити. Јер данас, кад поред истинског златника промакне девет лажних, истински уметник не умире од глади да би му добар биограф имао прилике узвратити: таква је судбина великих, него зато што стварно нема шта да једе и што му залогај отимају практичнији и довитљивији ковачи лажног новца. Још једном, има ли племенитијег посла?

Уметник је првобитно свештеник, маг, човек који има везе са надстварношћу, са оним што стварност делимично, или, ако хоћете, симболично представља. Али његов је значај и у томе што је он посредник између Бога Универзума и осталих људи; он има моћ израза који открива, те слепи виде, а глуви чују, без њега би ход човечанства највише био веома, веома спор, а можда доведен и у питање. Доцније, све већим дељењем и раздвајањем вредности, из тог првобитног мага издвојио се свештеник, чији је посао да чува и тумачи застареле теолошке формуле, судија да размршује што се у односима људским замрси, краљ влада – све саме професије, – само срж старог мага остаје непромењена, само потомци старих мага, иако им је парцелисано друштво дало одређену улогу и значку занимања, у дну душе остају људи без заната, чудне занатлије које не раде за дућан, пијацу и вашарску шатру. И пазите како се неки међу њима, по јако испољеном атавизму, драговољно и радо искорењују из узаних оквира класа, и бивају боеми. Питајте сваког од њих, читајући, слушајући или гледајући их, сваки ће вам кроз своје дело одговорити, па ма он споља био и навећи буржоа, да је преживео значајан тренутак кад се имао одлучити да ли ће поћи путем практичног рада или путем уметничког стварања.

Уистину, они су свештеници, често и не будући свесни тога, једини истинити свештеници садашњости, а можда и будућности. Они откривају божанску битност ствари и битност живота, они су нужно обожаваоци духа кроз материју, великог кроз мало, свеопштег кроз појединачно. Нечисти и недовољно посвећени међу њима, немају нагона да одбију теорију као принцип мртвила, оберучке се хватају за њу, дају јој почасно место у себи, навију је и пусте да ради, онда су они изразити класичари, романтичари, реалисти, импресионисти. Чисти и посвећени, иако им историчари лепе таке етикете споља, унутра нису то. Погледате ли их изблиза, занемећете од чуда кад видите колико су истоветни у својој природи, и колико сви казују разним средствима исто. Ружно је дефинисати их, али кад нам је то ипак потребно, рецимо да су сви оно што би нам реч надстваран дала да наслутимо. Они не иду непосредно у трансцендентално, него га откривају кроз стварно. Стога су подозривији и жалоснији од непробојних материјалиста они који су некако прескочили опипљив живот, зажмурили пред њим да би прогледали тек онда кад би им стварност бола остала иза леђа. Не треба им веровати, они у најбољем случају лажу сами себе. Него су прави видовити људи навек гледали кроз стварност у бесконачност; другог пута и нема, јер нашто би нам онда била дата чула и моћ проницања? – Данте је алегорички представио вечна страдања негативног дела човечанства, јер је алегорија била тада начин изражавања. На први поглед тачно. Али завиримо у ту Дантеову алегорију, испитајмо јој звук чекићем и видимо да ли шобоће, да ли изумеђу ње и стварности постоји шупљина, геометријски тачан паралелизам, да ли је то само пројекција стварности. Не. Ви ту имате разголићен цео светски бол. Спољња кора са свега негативног и наказног у животу скинута је, те је само језгро остало. Проницљиво око генија пробило је тамну и густу материју, отклоњено је све нечисто и неутрално и најгнусније ствари не одбијају вас него вас доводе до највишег осећања – сажаљења. Ко таквом делу приступи отворена срца, тај се  спустио у дубине људског бола и далеко од тога да се отуд вратио с грчем ужаса и гађења, он је прекаљен и чист и срце му више није само мишић који прикупља и разноси крв по телу. Он је преживео надстварност. И око дела најозлоглашенијег реалисте који „копира“ има један фини вео чари, неко осветљење које је творац бацио на овај свет. И ко је осетио, тај зна битну разлику између сунчане светлости стварности и  интуитивне светлости у уметности. Ево разлике: Прочитајте један полицијски увиђај каквог злочина, или му присуствујте, па онда нађите у Достојевском нешто слично томе; или будите у стварном рату, где  рођеним чулима примате све ужасе око себе, тресете се у грозници страха, или се губите у отупелости, и прочитајте у Хомеру или Толстоју описе сличних борби; у првом случају мало сте сигурни да вам све то не остави занавек у души неизлечиво гађење према себи и човечанству; у другом, никад вам се тако што не би десило, јер је између вас и тих ужасних појава људског беснила ставио геније, он вас, као оно Верглије Дантеа, води за руку кроз најнеопходнија места, да вас опет изведе и остави обогаћене.

Никад чисте апстракције нису ништа казале човечанству. Оне се обраћају само мозгу. Као дим оне прођу, или се у најблажем случају задрже, па и то не да оживе, него да умртве. Ко је осетио у себи моћ да убеди, тај није двоумио о начину како да то учини: он се непосредно обогатио чулима, срцу, целој души. И он је то нагоснки учинио. Песник не уме, па и кад би умео, згража се да мисли у формулама: Он осећа да је апстракција  само друга половина израза који задовољава само један део бића и да се оно друго за највећи број капиталније или није хтело или могло казати. За њега, између израза смрскава се и израз пада вече постоји основна разлика, као између мртвог и живог.  Ако из конкретне слике не зрачи мисао онда је та слика механичка копија; ако се мисао није нагоснки конкретизовала, онда та мисао може бити тачна, али жива никад. На крају карајева, куда год пошли, излазимо на исти пут: што је уметничко надстварно је. Лаичком оку стварност је фрагментарна, растргана. Живот је сукцесивни низ важнијих или неважнијих догађаја, који пролазе; видовитом, она је једно и недељиво; живот, река која тече, са својим брзацима, плићацима, вировима, тромостима.

Живот је осећан у свој својој целости, то је први услов стила: од тог тренутка свака његова манифестација, била она и најситнија, космичког је значаја. И најзначајнија појединост бесмислена је само онда кад није у органској вези са целим. Нешто се не да појмити као целина ако се кроз све привидно раздвојене и диспаратне ствари не осети начело које спаја и мири. Највећи духови редовно су то начело налазили у Богу: он је с ове стране стварности – у њиховој души. У самој стварности – као начело лепоте, с оне стране стварности – као тајна. И видите како силно јака веза спаја човечију душу, преко бића ствари, са недокучивом тајном надстварнога.

Питање о психолошком развоју човека не стоји у опреци с овим. На чему се развила и обогатила људска душа? На посматрању стварности, на удубљивањ у њу. Божанска клица тиме је пала на погодно земљиште.

Лепота једне ствари у основи је тајна те ствари. Први који је осетио ту тајну, продро је и с оне стране ње. То је већ свештеник-песник. Човечији дух је тиме направио џиновски скок навише, наниже, или у сваком правцу. Од тада он више није окретна и довитљива животиња. Њему више није доста да је само сит и обезбеђен од нападаја животиња и других људи. Њему се хоће још који пут да га неко живом речју или кипом или свирком доведе лице у лице с тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. – Не треба се варати, мистицизам никад није остављао човечанство. (…)

Момчило Настасијевић
Сабрана дела: Есеји, белешке, мисли (Сабрана дела, СКЗ, Београд, 1991.)