Момчило Настасијевић, ИЗВОРУ

Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?

Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.

Твој жубор, водо, срмени
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.

Момчило Настасијевић, М. Настасијевић ПЕСМЕ /Јутарње/ (СКЗ, Београд, 2007)

Advertisements

Момчило Настасијевић, МИР ДУШЕ ЈЕ ЊЕНА СЛОБОДА

Шта да се уради са животом? Не штедети себе, за чим било покренут сав се уложити или остати y мировању. Живи извор бити, или планинско језеро. Онда је досада сигуран знак да je дошао крај. Распада се животна уштеда, таложи се, затвара живу жицу извора. Куда се дева, можда су с ону страну ужасне муке од оног што се овде y животу не потроши. То је као течност која се није претворила y флуид.

Кад се уздигнем од белине као снег духа, сестра ми је онда свака жена, а путени додир, или помисао, упрљање. Платонска љубав само између две јединке супротних полова, болест је или самообмана.

Изгубљен ми је дан ако ни за тренутак нехотице не запева у мени. Мир душе је њена слобода. На најмањи онда додир споља одаје дивни звук. Мукло је звоно ако не лебди окачено у слободном простору.

Ако сам у искушењу да ударим човека (или животињу), неће ме минути док магновено не скренем руком мимо њега у зид или дрво. Ма колико ме онда заболело, исполински сам јак и не заболи ме.

Слично Шекспир: из нагона да убије човека, болно и крваво оваплоти y себи злочинца и саопшти га речју. Бол тај, онда, толико је јак да се изједначује са радошћу стварања.

Ако се уживим y човека, значи додир његов разбудио je само што се већ налазило у мени. И мислим, свако се y сваком садржи; разлика је само y степену разбуђености. Врхунац: ја – космос.

Говор примитивног, већ пола поезије.

Степен изнад рађања, стварање; изнад стварања екстаза. Човечанска пирамида. Жена y доњим слојевима.

 (Волео сам увек и наопако урадити, само да ми не прође дан напразно.)

Кукавички је, ко рије по животу, не остати y самој сржи. Онда се спасава с једне стране у вери, с друге у неверици и ништавилу. Онда човек није више крманош, ни брод – брод. Ваља се своја борба одборити за неки виши мир.

Радост је стваралац, целом би стварношћу да себе потврди. Све би да привуче себи, све да присвоји. Онда се од сна прави стварност.

Нека се не заборави: чиста је уметност на бази радости. А уметник, блажени онај изнад ког, после све тутњаве бола и грозе, остане ведро небо.

Сигурнији ми је кључ надимак него име. И ко га носи, сигуран сам, није подлегао крштењу.

Не рађа се човек чудовиштем. Безбожно би било и помислити, кад је цео стваралачки рад природе само упорни низ све успелијих покушаја да се до њега дође, и њему онда припадне. Откуд би му иначе свест да је све зарад њега створено. Али он је вршак и најпре је изложен распадању и квару. И y самом њему кварење иде озго, од мисли на наниже. У формули би се могло рећи, човек је одакле настане лаж. Али да сав свемир огрезне у диму лажи и порока, ипак је вредело муке само за један велики ум. Нужност је божанска, недокучна тајна да крај с почетком затвори круг.

Квари човека много горе кад се домогне већег домашаја но што досеже његова сопствена снага неголи кад му се домашај који му божански припада насиљем од других сузи. Разлика је као ко од самог себе, и ко од других трпи.

Имати ванстварне потребе, двострука је опасност: или се човек скучи у грамжљивца, или се распадне у сладострасника. Мало је људи међу богатим и моћнима. И ако их се нађе, знајте, моћна им је кичма да понесу исполински терет. Није узалуд настао мит о проклетству блага.

 Ми нисмо знали шта је то: само кад би дошла, кликнули би – ево је!

Кад у набујалости похоте не повуче ме стрмоглав жена у Мрак бесловесне природе, него и даље светли у мени мисао, знак је и опомена, не продужавати се даље y овом реду појава.

He објашњујте ми, људи, неслано је: превидели сте тајну. Доведите ме само пред ствар, и нека вас нема, и нека ни примисли ваше не остане између мене и ње: слатко ли је утопити се y тајну.

Главу бих дао да се оствари, а не знам ни шта је, ни чему тo.

Тајна над тајнама: Видео сам по најгорем дану убогог, сели се и кисне му оно прња. Он певуши а није луд. Шта ли се то преокрене y човеку те наједном пропева? (Кључ Уметности.)

Веселити се, у самом је кругу живота; пропевати, надживотно је. Ту живи, храни се и дише, а није од овог света.

Казали су моме сликару злурадо y шали: „Свете ти се стари мајстори што си им украо тајну.“ Затамнело ми од јасноће: Сви су га одувек волели, па опет све су околности по неком правилу биле против њега. Све ће боље мој сликар правити, али тешко кожи!

Друже се и жагоре, али иза сваког се повлачи мемла осамљености. А има, сретао сам, y две године који пут ниједном, замирише душа из осамљеника. Да сваки још има по брата рођеног, само би се од њиног сусрета могло живети.

Уметност: y страху божјем увек наново, и увек више моћи него што умеш.

Претек избије на шару. Знају лажови: зато је лаж шарена. Шта ли је тек унутра, кад је тако набујало споља.

Не сметају ми ниткови ни црви, а гмижу толики око мене: да није њих, зар бих прекужио гађење?

Мерило ми је тежине говора, уколико је сама стварност проговорила. Тек тај говор несамерљив је као и сама бит која се тиме кроз њега отвара. Све остало је пука игра појмова.

Гушимо се у самима себи, или једни y другима.

Лист беле хартије на столу, пре но се отиснем писати, y исто време и обесхрабрује ме и дражи.

Од 7. III 1931. Молерова 9[1]

Почињући , увек се запитам: јесам ли себи поставио тежи задатак него што га могу решити. Ма и за длаку изван сопствене моћи, само не y границама ње. Јер за колико не могући, за толико измождим оно најнесавитљивије у себи, оно што је мукли отпор слову.

Тада, отворив се на самој слепој мрљи виду, затамни доспе схватљиви привид несхватљивом јасношћу суштине.

И реч је тада, не више новорођенче сопственог ја, већ неумитно нешто, изван мисли, што се једва домогло спроводника.

М. Настасијевић, „Белешке успут (1) – Сваки дан“, Есеји, белешке, мисли, „Дечје новине, Српскакњижевна задруга, 1991.

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria Della Salute
НАПОМЕНА:

[1] Улица и број куће где су Настасијевићи становали. 

Момчило Настасијевић – УМЕТНОСТ РАДИ ЉУДСКЕ ДУШЕ

…Уметност нема за сврху неку апстрактну лепоту засновану на законима разума, дакле геометрије. Она је, напротив, у својој битности религија, и као она тежи да скине вео са непробојне стварности, те открије истину постојања. Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном све, и у свему самог себе.

Надстварност се не да појмити, али се да осетити. Душе изабраника нагонски се кроз
материјално везују за надстварно, и исход тога спајање је мистика, со уметности. Дакле лепота лежи у најинтимнијој природи свега, као начело спајања, као мост између коначног и бесконачног, појмљивог и непојмљивог. У суштини она припада свету тајни, те највише што се може учинити јесте бити једино свестан оног осећања које она оставља на нама, и још даље, истоветности осећања од најскромније до највеличаственије лепоте.

Стога су све теорије о значају уметности ради уметности илии непотпуне или нетачне. Рећи уметност ради уметности значи изоловати је изван човека и живота и затворити је у један цируцулус витиосус; уметност ради истине, ради лепоте, морала, ради користи, све узето укупно ипак даје само једну страну ствари, управо због тога што би те теорије хтеле да буду тачне и непогрешне као наука, а међутим заборављају да се овде ради о нечем што је разумом немерљиво и неизмерно. Ако се баш осећа велика потреба за формулом, зашто онда не би ризиковали с једном која ће бити далеко неодређенија но ипак далеко сугестивнија од свих горњих, зашто не рећи: Уметност ради људске душе?

Момчило Настасијевић – Неколико рефлексија из уметности – одломак (Сабрана дела, Дечје новине, СКЗ, Београд, 1991.)

Момчило Настасијевић – ГОРДИЈЕВ ЧВОР

И пре и после Александра Великог сваком трајном и успешном делу, добром или рђавом, претходило је пресецање каквога Гордијевог ако не чвора, а оно чворића – Александар је то само смело истакао.

М. Настасијевић – Есеји, белешке, мисли (Сива бележница, 197), издавач СКЗ, Београд, 1991.

Момчило Настасијевић – БИТИ САВРЕМЕН

Бити савремен, зар то није што и бити креативан? Под живом силом духа који по сваку цену хоће да се оствари у израз пропада све што је почело изневеравати, што већ нагиње апстракцији и схеми. И није парадокс тврдити: израз, чим отупи, он се већ тиме извргао у највећу препреку стварном изражавању. Бити савремен, зар то није бити у додиру, жив треперити са живим? И нема тога ко свој додир не изрази, ако не ликом и тоном, оно покретом, оно ма којим живим знаком, или ћутањем, које је често пуније од сваког израза.

1931.

М. Настасијевић – ЛИКОВНА НЕЛИКОВНОСТ (3) (Есеји, белешке, мисли – СКЗ, 1991.)

М. Настасијевић – ХРИШЋАНСТВО ИЗБЛИЗА

23. Постоји код извесних осетљивих људи једна особина која се не може другаче назвати него „хришћанство изблиза“. Та особина до невероватности чудновата састоји се у овоме: Такав човек, ако мрзи једну класу, једну религију, један народ, па чак и једно лице, мрзи га издалека. Али чим се приближи предмету своје одвратности, мржње у тренутку нестане, и он према ономе чега се можда гнушао пре неколико тренутака осећа једну врсту сажаљења, које би се једино могло схватити као љубав према ближњем.

М. Настасијевић – Есеји, мисли, белешке (Сива бележница И) – СКЗ, Београд, 1991.

Момчило Настасијевић – У ПУНОМ ТОКУ

Кад смешећи се сазнајем ма и страхоту о себи, спасен сам од ње. Има осмех којим истовремено одговорим на све радосно, на све болно, у себи, изван себе. И тек тада сам у пуном доживљају своје непропадљивости, у доживљају сазнању.

Одбацујући комад по комад свога телесног, ничим не окрњим своје ја. И дубоко осећам, да и последњи телесни ослонац нестане, оно би опет било ту. А само једна сумња, и најслабија, довољна је да га из темеља пољуља.

Мисао која се целим собом не доживи, није стварна. Ње уопште и нема ако у суштини себе као бивања не значи један даљи преображај бића. Само тако преображујући себе човек преображава свет.

Нисам у пуном току ако је ослабила у мени снага извора.

М. Настасијевић – Белешке за стварну мисао (2)

1935.

Момчило Настасијевић – БЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ РЕЧ

БЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ РЕЧ

За духовно стварну. Јер она се остварује ка духовности.

Те је први тому корак поставити себи тежи задатак него што се може решити. За колико било изван сопствене моћи, само не у границама ње.

Онда, за колико не могући, знак је, за толико измождити оно најнесавитљивије у себи, оно што је мукли отпор слову: тек тада отворив се на слепој мрљи виду, затамни дотле схватљиви привид несхватљивом јасношћу суштине.

И реч је тада, не да се њоме завара ћутање, не да се јефитно у себи што скупље прода, већ да се кроз њу отвори оно што је најмуклије у бићу, већ да само ћутање проговори.

И кроз кога год проговори суштина, у радосном је то поразу себе. Јер до у бескрај премаша границе и моћ убоге јединке. Јер обелодањујући се, донесе врхунац штете у односу на ја – сопствено уништење.

И мислим, нема тога да, иза стварно исказаног, не посмуња – јесам ли ја то заиста могао? и да, ако не као Сократ у пуној свести, оно бар наслућујући не помисли: „Демон ми је дошануо.“

Те мерило је специфичној духовној речи, је ли бит проговорила коз њу или није. И колика је њена несамерљивост, управо толико је у њој и присуство бити.

Као ноћ која би, остајући то, наједном била виднија него дан.

Или овако:

Понављајући што се стврано, у сто насто духа казало, све је пунији садржином појам, све блискији додир, све шире отварање, све дубље утапање, до ишчезнућа самог себе, до блажености особођења.

Понављајући што се нестварно казало (а то је, или без духа, или привидно у њему) привидна садржаина чили, појам се празни до потпуне несадржајности, до механичког покрета гласних жица и језика.

Пун захват, дакле, речју не само да се никад не испразни суштином, него напротив буде извор за све даља захватања.

Или, ако прибегнемо симболу стреле, онда, што је стварно као реч, то непомашимо погађа у само срце духовног крвотока.

То, с једне стране, као корен у Богу, не да свести (стално сузбијајући у њене границе) да заведе човека у ништавилу.

То, с друге стране, не да слепилу да опет узме маха, кад је већ једном човек прогледао.

* * *

Писање свео бих у границе нужности.

Чему још већи напор, писати, кад је и напор празног говора излишан.

Чему ритмовати, чему стављати у прозу оно што ни за себе лично није откриће. Јер је мисао најчешће само слаби одсев праве мисли. Јер је расположење само нејасни одјек правог бивања; само дим суштинске ватре.

Те би начело стварне речи, а тим више бележења њеног, могло гласити: где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити.

М. Настасијевић – БЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ РЕЧ (одломак) (Сабрана дела, Дечје новине, СКЗ 1991.)

Момчило Настасијевић – РЕЛИГИОЗНО ОСМИШЉЕЊЕ УМЕТНОСТИ

У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута. Куда, пита се ко је непоуздан у истинитост својих корака.

Те нам је, ради каквог било умирења, заварати себе да се нигде и не стиже; или обесмишљеном ходу поставити произвољну мету; или порицати чак и себе биће, само да би се избегло јединоспасавајуће, – уистинити ход.

***

Питања, што се све тежа и у све већем броју постављају овом времену, корене се сва у оном основном од кога се духовни организам човека већ из основа потресао, – чему живот? И неразлучно с тим, – чему стваралаштво?

И у чему год се јучерашњица заварала, или према чему је остала слепа, данас нам се, у свој тежини рђавог наслеђа, намеће са категоричним захтевом, – или храбро погледати у очи свим страхотама заблуделости (у чему још лежи једна могућност да се нађе пут) или пустити да се неповратно залута и сконча у лавиринту сопствених лажи.

Јер животом дубоко смо огрезли у непрегледне сплетове проблема, који, само да се размрсе и поставе, ваљало би, са оправданом зебњом да се тиме ишта учинило, уложити сву снагу духа колико нам још преостаје да се (већ је последњи тренутак) приберемо и храбро дозовемо сазнању, – пут на коме се сваким даљим кораком искрсава по десет нових питања, није прави пут; живот, до у чију је саму срж продрла зла коб проблематике, и који у пуком комбинаторству рачунице очекује себи спаса, дубоко је обесмишљен живот.

***

Стварати, толико је у самом начелу човека да и најмањи стваралачки потез из корена је људског бића и суштниски значи рађање из духа.

Отуда и сумња у смисао стваралаштва поистоветљује се са сумњом у смисао самог живота.

***

У урођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који се неосетно изокрене у проклетство) човек је место стварним завојицама логоса ударио апстрактним пречицама логике.

И у нездраво наглом процесу ослобеђења, насилно кидајући везу по везу суштине себе са суштином света, уместо да се учини слободним, јер духовно из себе разраслим, постигао је супротно, – да се, макар и по цену духовне смрти, ослобди, или тачније рећи, отцепи од света.

И свака прекинута веза са светом значила је у ствари једну везу мање са самомим собом.

Те у обмани да је потпуно свој, и ослобођен неба чврсто стао на земљу, нити је више на земљи ни на небу, нити је божији ни свој. Губећи Бога, у ствари све је дубље губио самог себе.

***

Болан је парадокс проглашавати реализам (ако реализам значи пуни обухват стварности) за нешто основно у ставу данашњице.

Напротив, човек никад није био толико нестваран као данас, – кад је своје последње живе силе очајнички уложио да, измозгавајући мртве теорије, оживи их у каква било начела свог обезначељеног живота; и кад, у очајању изопачене религиозности, неће најзад ни од тога зазрети да и самог себе, биће, покуша пробразити у небиће, само да би мртва теорија над живим животом остала у праву.

***

Разлучењемм, дакле, себе од света, човек је у ствари разлучио и своје сопствено биће. Најпре у њему самом, па у свим његовим изразима, све се једно од другог издваја до отцепљења.

На стваралачком плану култура је већ одавна посебна катергорија живота, а уметност, опет, посебна категорија културе, и тако даље до све ситнијуих одељака и пододељака.

И нема живог кутка у који већ није продро, под маском просвете и са девизом напретка, разорилачки дух времена.

***

Из тешке заблуде да је материјално једнако стварном, све се више целина замењује само једним делом, све се више тобожње узима место правог.

Првоначелни свој дар, стварати, човек у све већом мери, ради сумњиве побде над материјом (као да је реч о победи, а нео преображају) замењењуе са сухорачунским производити, благослов стваралачког рада преображујући у проклетство разорилачке производње.

И у оном што се сматра за нејвећу благодет времена, у машини, не крије ли се најпподмуклија опасност да у човеку утрне свака стваралачка моћ.

Њој, мртвој творевини својег мозга, која је до сада само ковала, лила, ткала, човек најзад, у лудилу практичности, предаје и оно што ни по коју цену није смео одвајати од себе, предаје јој своја уметничка дела, да их, убијена тиме у њиховој бити, аутоматски преноси широм света. И што се на тај начин изгуби, никаквим се сумњивим користима „пропаговања у широке масе“ не може надокнадити. Јер снимљени глас није више глас него само његов снимак; јер фотографски ухваћени лик није више лик већ његова фотографија.

И никад, веће распрострањености а мањег дејства; и никад, толики број људи који се баве писањем, сликањем, компоновањем музике, а тако мало уметника стваралаца, као у ове наше штуре дане.

****

И није чудо што последње стваралчке силе, непотребне једном антиуметничком времену, повлачаху се постепено из живота, док не нађоше склоништа у „кули од слонове кости“, да ту саме у себи изумру на миру.

А данашњица, која је само доследан корак даље у свему што је до јуче владало, обарајући се свом снагом на „уметност ради уметности“, нехотице тиме долази у најтежу опреку са духом саме себе: јер у животу отцепљеном од живота, где је све самом себи сврха, и лепота је ради лепоте, и уметност ради уметности.
И управо зато што се лакоумно мисли да је уметност, својим бекством из механизованог животарења једног антистваралачког времена, саму себе умањила свргнув се са престола животне првоначелности, данас њу, племенитог сужња, то исто време безобрирно изгони из „куле од слонове кости“ у страшну арену своје обесмишљености да, искоришћујући је у своје сврхе, залепршавајући њоме своје заставе, суштински се још дубље обесмисли.

Јер је тешко обесвећење, јер право води кидању последње везе човека са самим собом и са светом, њу, суште начело, силом изокретати у оруђе борбе до истраге завађених људских табора.

И јер борба макар и за праведну ствар ипак је борба; и оруђе, макар се њиме само зло хтело искоренити, ипак је оруђе.
А изнад и испод обојега, високо и дубоко, стоји стваралачки потез, који је сам по себи победа без борбе, јер потврдом себе као апсолутног добра у корену ништи зло, јер у себи носи сву силу отелотворене љубави.

М. Настасијевић-РЕЛИГИОЗНО ОСМИШЉЕЊЕ УМЕТНОСТИ (одломак) (Сабрана дела, Дечје новине, СКЗ, 1991.)

Момчило Настасијевић – БЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ МИСАО

У материјалном бивање је што и постојање, и нема предмета који би у себи садржавао ичега лажног. Док у мисаоном, одакле се свеопштем току израженом у личности отвара безброј могућних произвољности једног привида слободе (како се она обично схвата), у мисаоном, рекох, кроз непроходан сплет полуистине, неистине, лажи, пробија се, кад обелодањено (у целости или делимично), кад занавек скривено, један једини пут пуне истинитости, пут нематеријалног али увек стварног тока, којим сви, ма и заобилазно и лутајући, прођу, и којим мало ко сазна да је прошао.

Критеријум истине све је тајнији, и тим га све непосредније морамо сазнавати, уколико се више удаљујемо од појава чулу и свести доступних. А то су тек оне које се и дају и примају целим бићем.

И никад оно у чему јесмо не задовољва до потпуности наше сазнање: бит стабла осетимо у невидљивом присуству корена. А с ону страну чулних граница, тек ту у свој пуноћи, кроз материјални феномен сазнајемо његов нематеријални изор: једини истинити пут уживети се, при чему је доживети што и сазнати; и једни истинити пут иживиети се: из материјалног, из психичког себе емановати нематеријлана бивања духа. А тек  то, као што се  примило, даје се целим бићем.

Те у току пуне истине узводно и низводне свеједно је: што даље материјом од извора то ближе духом извору.

А где разуму зјапе непромостиме провалије, од неорганског ка органском, од овога ка духовном, тек ту се, где је спољње око слепо, унутрашњем оку отвара тим осетнији, тим видљивији, од феномена феномену мост.

***

Стварном мишљу не називм оно што се подразумева под тим, што је мање-више произвољна игра појмова са најдаљим дометом полусазнању (у феномену не видети непосредно његов извор), већ нужан израз живе једне неделиме стварности; нешто што не само да јесте и бива, него је ту и изнад психичког, и постоји без помоћи логике и појма.

Ми чујемо њено пулсирање у себи, те мисаоне стварности, и толико је истинита, и толико припада целом нашем бићу, да је не можемо одвојити од удара свога рођеног срца.

Она је никад и ничим непрекинута, као сами живот упорна, мисао, коју најчешће не мислећи мислимо, и која покаткад само, и само на понекој завојници живота, избије силином, да све преживљено и што ће се преживети преобрази у један једини потез муње.

Поричу је, ту духовну стварност, само који је, мада је она увек ту, не осетише у себи. И поричући је, пресецају крајње оправдање себе у космосу. А порицати истину једнако је њеном негативном потврђењу.

Све остало у мисаоном само је средство за целисходно кретање, или за олакшање од унутрашњих притисака; или за прикривање праве намере; или да се саопшти стечено искуство; или да се, најзад, из стварног тока себе побегне у привид слободе, што је једнако исклизнућу и из своје и из целокупне бити.

Јер када поверујемо да смо раскинули последње нераскидне окове унутрашњег морања, привид слободе нам је лишити се једине могућности слободе: ослободити се самог себе улазећи у неко више ропство, у апсолутно морање. Привид слободе нам је запловити морем небића.

Мисаону ту (овде ништа не смета рећи духовну) стварност једним истим замахом и сазнајемо и преживљујемо не само целим собом, као телесно и умно биће, већ и у целости онога што се преживело и што ће се преживети: и тек ту на врхунцу самопотврђености, и где би се очекивало обратно, ми престајемо припадати самима себи, осетимо се током тока, колико у себи толико и у свему што јесте; и сазнамо: и пре смрти тренутно смо умирали, престајући појединачно, настајући у пуној ствараности духа.

М. Настасијевић – БЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ МИСАО II (Сабрана дела,Дечје новине, СКЗ, 1991.)