Морис Метерлин, ЛЕПОТА JE ЈЕЗИК НАШИХ ДУША

Ништа на свету није жељније лепоте; ништа се на свету лакше не улепшава од једне душе. (…) Такође, прилично мало душа на земљи одолева надмоћи душе која себи допушта да буде лепа.

Уистину рекло би се, да је лепота једина храна нашој души; она је посвуда тражи, па чак и у најнедостојнијем животу не умире од глади. То је зато што нема лепоте која ће проћи потпуно незапажена.

(…) Сигурно је да су природни и првобитни односи међу душама, односи лепоте. Лепота је једини језик наших душа… Оне други не разумеју. Немају другог живота, не могу друго произвести, не могу се за нешто друго заинтересовати. И, због тога, сваку мисао, сваку реч, свако велико и лепо дело, одмах поздравља најпотлаченија и чак најнедостојнија душа, ако је дозвољено рећи да неостојних душа има.

(…) Тако је мало потребно да се у једној души охрабри лепота. Тако је мало потребно да се успавани анђели пробуде. Можда их не треба будити – довољно их је, једноставно, не успавати. Можда не тражи напоре уздизање, већ силажење. Зар није потребан напор да бисмо мислили само на осредње ствари пред лицем мора или ноћи? А која душа не зна да је увек у присуству мора и неке вечне ноћи? Да се мање плашимо лепоте, схватили бисмо да више ништа друго у животу немамо, јер, уистину, иза свега што видимо само она постоји. Све душе то знају, и спремне су, али где су оне које своју лепоту крију? Треба, међутим, једна од њих да „почне“ Зашто се не осмелити, и бити она која „почиње“?

(…) Душе нису захтевне. Једна скоро лепа мисао, коју не изговарате, и у овом тренутку је негујете, обасјава вас попут прозирне посуде. Оне је виде, и дочекаће вас на сасвим други начин него да помишљате како вашег брата да преварите.

(…) Постоји само једно што душа не опрашта; а то је да смо били приморани да посматрамо, долазимо у додир, учествујемо у некој ружној радњи, речи или мисли. Она то не може да опрости, јер би то значило саму себе порећи. Па ипак, за већину људи, бити домишљат, снажан, спретан, не значи ли то, пре свега, удаљити своју душу из властитог живота, те брижљиво отколнити сва сувише дубока стремљења? Они тако посутпају и у самој љубави; и зато жена, која је још ближа истини, готово никада с њима не доживи тренутак истинског живота. Рекло би се да се плашимо да се са својом душом састанемо и да водимо рачуна да се држимо на хиљаду миља од њене лепоте. (…) Покушајмо да будемо лепши од нас самих; нећемо нашу душу превазићи. Не варамо се кад се ради о лепоти, ћутљивој и скривеној. Осим тога, тако је мало важно да ли се неко биће вара или не, од тренутка кад је унутрашњи извор сасвим јасан. (…) Често је само једна реч довољна да помете брда прљавштине. Зашто не бисмо имали храбрости  да неком недостојном питању супротставимо племенити одговор? Мислите ли да он пролази потупуно непримећен или да само чуђење изазива? Зар не мислите да је то корак више природном дијалогу две душе? Не знамо шта га охрабрује или ослобађа. Чак и онај који тај одоговр одбија, себи упркос чини корак ка властитој лепоти. Лепо не умире, а да није нешто прочистило. Нема лепоте која се губи. Не треба се плашити да је по путевима посејемо. Она ће тамо остати недељама, годинама, али се неће растворити више од дијаманта, и на крају ће проћи неко ко ће је видети умножену како сија, ко ће је покупити, и отићи срећан. Зашто, онда, у вама заустављати реч лепу и узвишену; зато што мислите да вас други неће разумети? Зашто, онда, спутавати тренутак узвишене лепоте који се рађа; зато што мислите да га они који вас окружују неће искористити? Зашто, онда, гушити инстинктивну кретњу наше душе ка висинама; зато што сте међу људима из долине? Да ли дубоко осећање у тами губи своје дејство? Зар неки слепац нема других начина, осим очију, да разликује оне који га воле од оних који га не воле? Има ли лепота потребу да буде схваћена како би постојала; и, уосталом, зар не мислите да у сваком човеку постоји нешто што он схвата много више него што се то чини, и много више од онога што се њему таквим чини. Лепота престаје да буде лепа мртва ствар, коју показујемо странцима, већ, наједном неодољиво оживљава, и њено дејство постаје тако природно да јој више ништа не одолева. Зато размислите, нисмо сами; потрено је да добри бдију.

Плотин, у VIII књизи пете Енеиде, пошто је говорио о „разумљивој лепоти“, односно божанској, овако закључује: „Што се нас тиче, лепи смо кад сами себи припадамо, а ружни када се спуштамо до ниже природе. Лепи смо, још, кад себе познајемо и ружни кад себе не знамо.“ И не заборавимо: овде смо, на планинама, где познавати себе није, напросто, не знати шта се у нама дешава када смо заљубљени или љубоморни, стидљиви или завидљиви, срећни или несрећни. Не познавати себе,значи не знати шта се божанско дешава у људима. Ружни само када се удаљавамо од богова који су нама; а постајемо лепи у мери у којој их откривамо. Али, пронаћи ћемо божанско у другима, тек показавши им претходно божанско у нама самима. Не бисмо то могли често понављати; само је једна, скоро невидљива напрслина потребна да би небеске воде продрле у нашу душу.Када бисмо могли неког анђела да упитамо шта наше душе раде у сенци, мислим да би одговорио, пошто би, можда, дуго година посматрао, прилично изнад очекивања: „Оне у лепоту преображавају мале ствари које им дајемо.“ Ах! Треба признати да се људска душа одликује посебном храброшћу! Помирила се с тим да читаве ноћи ради у тами, где се већина од нас склања, и где јој нико не говори. Она тамо чини шта може, не жалећи се, и труди се да из камичака које јој бацамо ишчупа језгро вечне светлости, коју они, можда, садрже. И док марљиво ради, вреба тренутак када ће бити у прилици да некој вољенијој или случајно ближој сестри покаже мукотрпна богатства која је прикупла. Али, има на хиљаде живота у којима је ниједна сестра не посећује; и у којима је живот учинио тако стидљивом, те одлази ништа не говорећи, а да ниједном није била у прилици да се окити најскромнијим драгуљима своје оскудне круне…

И, упркос свему, она о свему брине на свом невидљивом небу. Она упозорава, воли, обожава, привлачи, одбацује. (…) Ако подигнемо поглед, очекује зрак сунца или сјај звезда, од којих жели да сачини мисао или стремљење, несвесно и тако чисто. И ако јој наше очи ништа не испричају, умеће да своје сирото разочарање преобрази у нешто неизрециво, и то ће до смрти крити. Ако волимо, она се светлошћу опија иза затворених врата, док се нада, не губи ни часа; и та светлост која стиже кроз пукотине постаје за њу доброта, лепота или истина.

Малочас сам говорио да она (душа) у лепоту преображава мале ствари које јој дајемо. Чини се да, што више о томе размишљамо, њен живот нема другог смисла; и да је све њено деловање посвећено томе да, у нашим дубинама, скупља ризницу неописиве лепоте. Зар се све не би природно претворило у лепоту, када ми не бисмо непрестано реметили упоран рад наше душе? Зар и само зло не постаје драгоцено када она из њега извуче дубоки дијамант покајања? Зар неправде које сте починили и сузе које сте, на крају дана, изазвали, и саме, у вашој души, не постају светлост и љубав?

(…) Не знамо шта представља та ћутљива делатност душа које нас окружују. Изговорили сте једну искрену реч пред бићем које је није разумело. Сматрали сте је изгубљеном, и нисте више о њој размишљали. Али, једног дана, случајно, реч уз нечувене преображаје израња, и можемо видети неочекиване плодове које је носила у тами; затим, све поново пада у тишину. Али, да ли је то важно? Сазнајемо да се ништа у једној души не губи, и да и најмање имају своје тренутке сјаја. Не можемо се ту преварити; чак и најнесрећнији и најускраћенији поседују, упркос њима самима, сасвим на дну свога бића, ризницу лепоте које не могу да осиромаше. Ради се, једноставно, о томе да стекнемо навику да из ње црпемо. Потребно је да лепота не остане усамљени празник у животу, већ свакодневна светковина.

(…) Постоји на хиљаде канала којима се лепота наше душе може попети до наше мисли. Постоји, пре свега, задивљујући и средишњи канал љубави.

Не налазе ли су, у љубави, најчистији састојци лепоте, које бисмо могли души поклонити? Постоје створења која се воле у лепоти. Тако волети, то је, мало по мало, губити смисао за ружно; то је постати слеп за све мале ствари и још само назирати свежину и чистоту најпонизнијих душа. Тако волети, то је не моћи више ништа сакрити, зато што нема више ничега што увек присутна душа у лепоту не преображава. Тако волети, то је видети зло још само из благонаклоности и да бисмо научили да грешника више не мешамо с његовим грехом. Тако волети, то је у себи уздизати све оне који нас окружују до висина на којима не могу више да погреше, и са којих нека недостојна радња мора пасти да, сударајући се са земљом упркос себи испусти своју душу од дијаманта. Тако волети, то је преобразити у неограничено кретање, а да тога нисмо ни свесни, најслабије замисли које око нас бдију. Тако волети, то је позвати све лепо на земљи, небу и у души на гозбу љубави. Тако волети, то је постојати пред неким бићем онакви какви пред Богом стојимо. Тако волети, то је, при најмањој кретњи, призвати присуство своје душе и свих њених ризница. Није више потребна смрт, несреће или сузе да би се душа појавила; довољан је смешак. Тако волети, то је назрети истину у срећи исто дубоко као што су је понеки јунаци назрели у светлостима највећих боли. Тако волети, то је не разликовати више лепоту која се претвара у љубав од љубави која се претвара у лепоту. Тако волети, то је не моћи више рећи где се завршава зрак неке звезде и где почиње пољубавц неке опште мисли. Тако волети, то је заједно улепшати исту душу која, мало по мало, постаје јединствени анђео о коме говори Сведенборг. Тако волети, то значи, сваког дана, откривати нову лепоту у том тајанственом анђелу и ходати, заједно, у лепоти све живљој и узвишенијој. – Јер, постоји и једна мртва лепота која је само од прошлости сачињена; али, истинска љубав чини прошлост непотребном, и ствара при њеном приближавању неисцрпну будућност доброте без несрећа и без суза. Тако волети, то је ослободити своју душу и постати једнако леп као и она.

Морис Метерлин, Буђење душе (одломак из есеја „Унутрашња лепота“ стр. 45-54), Конрас, Београд, 2007

Advertisements

Морис Метерлинк, ТАКО ВОЛЕТИ…

Постоји на хиљаде канала
којима се лепота наше душе
може попети до наше мисли.
Постоји, пре свих,
    задивљујући и средишњи
              канал љубави.

Не налазе ли се,у љубави,
најчистији састојци лепоте,
које бисмо могли души поклонити?

Постоје створења која се воле у лепоти.

Тако волети,
то је, мало по мало,губити смисао за ружно;
то је постати слеп за све мале ствари,
и назирати још само
             свежину и чистоту
                   најпонизнијих душа.

Тако волети, 
то је не моћи сакрити ништа више, 
јер нема ничега више
      што увек присутна душа 
               у лепоту не преображава. 

Тако волети, 
то је видети зло још само из благонаклоности 
и да бисмо научили да грешника 
       с његовим грехом више не мешамо. 

Тако волети, 
то је у себи уздизати 
све оне који нас окружују 
до висина на којима 
           не могу више да погреше, 
и са којих нека недостојна радња мора пасти 
да, сударајући се са земљом, упркос себи, 
             испусти своју душу од дијаманта. 

Тако волети, 
то је преобразити 
          у неограничено кретање, 
а да тога нисмо ни свесни, 
          најслабије замисли које око нас бдију. 

Тако волети, 
то је позвати све лепо на земљи, 
небу и у души 
                 на гозбу љубави. 

Тако волети, 
то је постојати 
       пред неким бићем 
онакви какви стојимо
                     пред Богом. 

Тако волети, 
то је, при најмањој кретњи, 
призвати присуство своје душе 
         и свих њених ризница. 
Није више потребна смрт, 
несреће или сузе 
          да би се душа појавила; 
                  довољан је смешак. 

Тако волети, 
то је назрети истину у срећи 
исто дубоко 
као што су је понеки јунаци назрели 
        у светлостима највећих боли. 

Тако волети, 
то је не разликовати више лепоту 
        која се претвара у љубав, 
од љубави 
        која се претвара у лепоту. 

Тако волети, 
то је не моћи више рећи 
где се завршава зрак неке звезде 
и где почиње пољубац неке опште мисли. 

Тако волети, 
то је заједно улепшати исту душу 
која, мало по мало, 
        постаје јединствени анђео 
о коме говори Сведенборг. 

Тако волети, 
то значи, сваког дана, 
            откривати нову лепоту 
у том тајанственом анђелу, 
и ходати, заједно, 
      у лепоти све живљој и узвишенијој.

- Јер, постоји и једна мртва лепота
која је само од прошлости сачињена; 
али, истинска љубав чини прошлост непотребном, 
и ствара при њеном приближавању 
неисцрпну будућност доброте 
                    без несрећа и без суза. 

Тако волети, 
то је ослободити своју душу 
и постати једнако леп као и она.

Морис Метерлин, Унутрашња лепота (одломак из књиге есеја Буђење душе, 
Конрас, Београд, 2007)
Превод: Бојан Лаловић

Приредио и прилагодио: Александар Мирковић

Морис Метерлинк, О ИСКРЕНОСТИ

Нема у љубави среће трајне и потпуне, сем у прозрачној атмосфери савршене искрености. До те искрености, љубав представља само пробу. Живимо у ишчекивању, а пољупци и речи само су привремени. Али, та искреност је могућа само између високих и освештених свести. Па и није довољно да само свести буду такве: треба, поред тога, како би искреност постала природна и неопходна, да те свести буду готово једнаке, исте ширине, истог квалитета, и да је љубав која их сједињује буде дубока. Тако и живот већине људи протекне, а да не сретну душу с којом би могли да буду искрени.

Али, немогуће је бити искрен према другоме, пре него што смо научили да то будемо сами према себи. Та искреност представља самосвест и аналитичност, који су постали готово нагонски, сами покретачи свих промена у животу. Управо израз те свести је оно што можемо да изложимо погледу створења од кога тражимо срећу у искрености.

Тако схваћена, искреност и нема за циљ морално савршенство. Она води другде, више, ако желимо: у сваком случају, у области човечније и плодније. Савршенство једног карактера, такво каквим га обично схватамо, представља сувише често само стерилно уздржавање, неку врсту умртвљености, смањења нагонског живота који је, у суштини, једини извор свих других живота које успевамо да у себи организујемо. Тако савршенство хоће да поништи сувише жарке жеље, амбиције, гордост, таштину, себичност, склоност ка ужицима, једном речју, све људске страсти, што значи све оно што сачињава нашу изворну животну снагу, саму суштину наше егзистенцијалне енергије коју ништа не може да замени. Ако угушимо у себи све животне манифестације да бисмо их заменили само размишљањем о њиховим поразима, веома брзо више нећемо имати шта да разматрамо.

Није, дакле, важно да немамо више страсти, порока или мана: то је немогуће, докле год смо људи међу другим људима, пошто се погрешно назива страшћу, пороком или маном оно што чини саму суштину људске природе. Важно је да познајемо до у детаљ, и до краја, оне које поседујемо: и да их посматрамо како делују са довољне висине да бисмо могли да их гледамо без бојзани да ће да нас оборе или измакну нашој контроли, како би несмотрено нашкодили нама самима или онима који нас окружују. Чим с те висине видимо како делују наши нагони, чак и они најнижи и најсебичнији, ако само нисмо свесно зли – а тешко је такав бити када је интелигенција досегла луцидност и снагу коју та способност опсервације подразумева – чим их видимо како на тај начин делују, они постају безопасни као деца под погледима својих родитеља.

Када сами према себи будемо постигли довољну искреност, из тога неће произаћи да треба да је поклонимо првоме који наиђе. И најискренији и најчеститији има право да од других сакрије највећи део онога што мисли и осећа. Ако нисте сигурни да ће истина, коју ћете изрећи, бити схваћена, прећутите је. Она би се другима приказала сасвим различитом од оне каква је у вама: и на тај би начин, њима деловала као лаж, учинила би им исто зло као истинска лаж. Ма шта рекли апсолутни моралисти, чим се више не налазимо међу једнаким свестима, свака истина, да би и изазвала ефекат истине, тражи прилагођавање. И сам Исус Христос је био присиљен да прилагоди већину оних које је откривао својим ученицима: а да се обратио Платону или Сенеки, уместо да говори рибарима из Галилеје, вероватно би им рекао ствари прилично различите од оних које је рекао.

Владавина искрености почиње тек онда кад то прилагођавање више није неопходно. Тада се улази у повлашћену област поверења и љубави. То је  прекрасна плажа на којој се састајемо наги, где се купамо заједно под зрацима благотворног сунца. До тог часа, живели смо на опрезу, попут неког кривца. Још нисмо знали да сваки човек има право да буде такав какав јесте: да у његовом духу и у његовом срцу, ништа више неголи у његовом телу, нема дела који би требало да изазове стид. Убрзо схватамо, уз олакшање злочинца којег су прогласили невиним, да су то делови које смо сматрали тајном властите савести: и најбедније тајне, које у њој откривамо, ни изблиза нас не растужују као доскора, већ чине да још више волимо благу и поуздану светлост коју сједињене реке кроз њу проносе.

(…) Та искреност, попут ватре, прочишћава све што захвати. Она стерилише опасне темпераменте и најгоре неправде чини предметом радозналости, безопасним као смртоносни отров у витрини неког музеја.

(…) Најзад, није неопходно да се исправљамо због признатих грехова, јер има грешника неопходних за наш живот и наш карактер. Многе од наших мана представљају саме корене наших квалитета, али спознаја и признање тих грешака и тих мана, хемијски обара отров који у дну срца постаје само непомична со, чије невине кристале можемо по жељи да проучавамо.

Прочишћавајућа одлика признања, зависи од квалитета душе које га чини квалитета душа која га прима. Када је равнотежа успостављена, свако признање подиже степен среће и љубави.

Сви прижељкујемо да доспемо до те оспокојавајуће искрености: али, стрепимо дуго да нас они, који нас воле, неће волети мање, ако им откријемо оно што се једва усуђујемо да откријемо и себи самима. Чини нам се, да ће извесна признања заувек изобличити слику какву они имају о нама. Када би било истина да ће је она изобличити, био би то доказ да нисмо вољени на нивоу на коме ми волимо. Ако онај који прима признање, не може да се уздигне до тога да нас, због тог признања, воли још више, тада постоји неки неспоразум у нашој љубави. Није онај који признаје тај који треба да поцрвени: управо је то онај који још не схвата да смо, самом чињеницом признавања неке заблуде, ми њу превазишли. То више нисмо ми, већ неки странац који се налази на месту где смо направили грешку. Што се ње тиче, елиминисали смо је из свог бића. Она обележава само онога који оклева да прихвати то да нас она више не означва. Та грешка више нема ништа заједничко с нашим истинским животом. Ми остајемо само случајни сведоци, и нисмо ништа више одговорни, него што је добро земљиште одговорно због неког корова или огледало због свог лошег одраза.

Коначно, не плашимо се да ћемо исцрпети нашу искреност и, ни на трен, не помишљајмо на то да нам је могуће досегнути њене крајње границе. Када у њу верујемо и желимо да је потупуна, она је увек само релативна: јер, искреност се може показати само у границама наше свести, а те се границе померају сваког дана.

Морис Метерлинк, БУЂЕЊЕ ДУШЕ /одломак из есеја О искрености, стр. 87-92/ Конрас, Београд, 2007

Морис Метерлинк, ДОЗВОЛИТЕ ДУШИ ДА СЕ СМЕШИ

Можда још не знамо шта значи реч волети. Има у нама живота, у којима волимо, а да то и не знамо. Волети тако није само бити милосрдан, у души се жртвовати, желети да помогнемо и усрећимо, већ је нешто хиљаду пута дубље, што ни најпријатније, најживље и најснажније људске речи не могу да досегну. На тренутке би се рекло да је то скривена, али изузетно продорна успомена на велико првобитно јединство. Има у тој љубави неке снаге, којој ништа не може одолети. Ко од нас, ако тражи на страни светлости коју обично не гледамо, не проналази у самом себи сећање на извесна необична дела те снаге? Ко од нас није, најдедном, поред неког, можда, равнодушног створења, осетио како се појављује нешто што нико није звао? Је ли то била душа или пак живот који се превртао попут спавача који се буди? Не знам; ни ви то нисте знали и нико о томе није говорио; али, нисте се ни раздвајали, као да се ништа није догодило.

Тако волети, значи волети према души; и нема душе која се тој љубави неће одазвати. Јер, људска је душа гост већ вековима изгладнео; и не треба је никад два пута позивати на свадбену гозбу.

Све душе наше браће тумарају непрестано око нас, вапећи за пољупцем; и само чекају на знак. Али, колико се бића никад није усудило у свом животу да да тај знак! Несрећа је читавог нашег постојања, што смо тако живели удаљени од наше душе и што се плашимо њених најмањих кретњи. Да смо јој дозволили да се у својој тишини и својој светлости отворено смеши, већ бисмо вечним животом живели. довољно је, на тренутак, осмотрити оно што она успева да учини у ретким минутама када не помишљамо да је попут неке луде окујемо; у љубави, на пример, кад јој понекад допустимо да се приближи решеткама спољног живота. И не би ли, према првобитној истини, требало да се у животу сва створења пред нама осете као љубавница пред љубавником?

Морис Метерлинк, БУЂЕЊЕ ДУШЕ, (одломак из есеја „Невидљива доброта“, стр. 60-61) Конрас, Београд, 2007.

Морис Метерлинк, ОДШКРИНИТЕ ВРАТА

(..) „Добро је подсетити људе, како и најнезнатнији међу њима има моћ да, према божанском моделу који сам не изабире, обликује велику моралну личност, састављеену од једнаких делова себе и идеала.А та „велика морална личност“ увек се обликовала само у дубинама живота; а резерва неопходног идеала повећава се само захваљујући непрекидним „откровењима божанског“. Сваки човек може у духу досегнути врхове крепосног живота и у сваком тренутку може знати шта би требало да чинимо како бисмо поступали као неки јунак или светац. (…) Али, та атмосфера обавија само оне који су се побринули  да довљно често прозраче свој живот, тако што су понекад, одшкринули врата другог света. У близини тих врата видимо. У близини тих врата волимо. Јер, волети ближњег свог није само сав му се предати, служити, помагати и другима у помоћ прискакати. Могуће је да, усред највећих жртава, нисте ни добри, ни лепи, ни племенити, а милосрдна сестра која умире на узглављу неког болесника од тифуса, може да има душу осветољубиву, ситну и бедну. Волети свог ближњег на непромењивим дубинама, јесте волети оно што је у другима вечно; јер ближњи, у правом смислу речи, јесте оно што се највише приближава Богу, односно, ономе што је чисто и добро у људима; и само увек се држећи у близини врата о којима сам малочас говорио, открићете оно што је божанско у душама. Тада ћете моћи с великим Жан-Полом (Жан Пол Фридрих 1763-1825 немачки писац) да кажете: „Кад желим да с великом нежношћу волим неку драгу особу, и да јој све опростим, треба само да је, неко време, у тишини гледам.“ Треба научити да видимо, како бисмо научили да волимо. „Више од двадесет година сам живео поред моје сестре,“ рече ми једног дана пријатељ, „и по први пут сам је видео у тренутку смрти наше мајке“. Требало је да и та смрт силовито отвори једна вечна врата, да би се две душе приметиле у зраку првобитне светлости. Има ли иједног међу вама ко није окружен сестрама које није видео?

Морис Метерлинк, Буђење душе (одломак из есеја „Дубоки живот“ стр. 39-41), Конрас, Београд, 2007

Превео: Бојан Лаловић

Морис Метерлинк, НЕМА МАЛИХ ДАНА

(…) Да би нам душа постала значајна и дубока као оне анђела, није довољно, на тренутак, у сенци смрти или вечности, у светлости задовољства или пламеновима лепоте и љубави, назрети васиону. (..) Случајност није довољна; потребна је навика. Треба научити да живимо у уобичајеној лепоти и озбиљности. У животу и најнижа бића савршено препознају коју би племениту и лепу ствар требало учинити; али, невидљиву и апстрактну силу морамо покушати да још више увећамо. А увећава се само у онима који су стекли навику да чешће од других седе на врховима, где живот добија душу и одакле видимо да је сваки чин и свака мисао непогрешиво повезана с нечим великим и бесмртним. (…) Немојте мислити да су такве мисли само украси, и да немају никаквог утицаја на живот оних који их прихватају. Много је мање важно преобразити свој живот, него ли приметити га, јер он се сам преображава, чим смо га видели.

Али, нећете, говорећи себи да је Бог велики и да се крећете у његовој светлости, постићи да живите у лепоти и у плодним дубинама у којима су живели јунаци. (…) Треба бити делотворно пажљив; и више вреди бдети на тргу него ли у храму се успавати. Има у свакој ствари лепоте и  величине, пошто је нека неочекивана околност довољна да нас натера да их сагледамо. Већина то зна, али ма колико то знали, тек пред бичем судбине или смрти, они тумарају око зида егзистенције у потрази за пукотинама до Бога. Знају они да има вечних пукотина у слабим стенкама неког кућерка и да ни најмања окна не одузимају ниједну линију или звезду бескрају небеских простора. Али није довољно поседовати неку истину, треба да истина поседује нас.

Па ипак, у свету смо где и најмањи догађаји без напора попримају све чистију и све вишу лепоту. Ништа се лакше не меша од земље и неба; и ако сте погледали звезде пре него што сте вашу вољену пољубили, на исти начин ћете је пољубити тек ако сте погледали зидове ваше собе. Будите уверени да сте на дан када сте се задржали пратећи зрак светлости кроз једну од пукотина у капији живота, учинили нешто једнако велико као да сте повили ране неком непријатељу, јер у том тренутку више нисте имали непријатеља. 

Ваља живети вребајући свог Бога, јер Он се крије, али, његова лукавства, када смо их једном препознали, делују тако смешно и тако једноставно! Нека ситница нам, од тада , открива Његово присуство; а величина нашег живта од тако мало ствари зависи! Наилазимо тако, код песника стих, који , ту и тамо, усред неупадљивих догађаја из нашег свакодневног живота, као да наједном нешто огромно наговештава. Ниједна свечана реч није изговорена и рекло би се да ништа није било призвано; па ипак, зашто нам је једно непогрешиво лице дало знак иза суза неког старца, зашто се читава једна ноћ испуњена анђелима шири око осмеха једног детета, и зашто смо, у вези с једним „да“ или једним „не“ које је промуцала душа која пева радећи нешто друго, на тренутак задржавајући дах рекли: „Зар је ово Божја кућа и ово ли је једна од улаза у небо?“

То је зато што су ти песници више пажње од нас обратили на „сенку бескрајну…“ Врхунска поезија је, у суштини, само то, и нема друге сврхе него ли да држи отворенима „велике путеве који воде од онога што видимо до онога што не видимо“. Али, то је и највиши смисао живота и много је лакше досећи га у животу, неголи у најплеменитијим песмама, јер су песме морале да напусте два велика крила тишине. Нема малих дана. Треба да ова идеја сиђе у наш живот и да се у њему преобрази у материју. Не ради се о томе да будемо тужни. Мале радости, мали осмеси и велике сузе, све то заузима исту тачку у простору и времену. Можете се у животу играти једнако невино „као и дете око кревета неког мртваца“ и сузе нису неопходне. Осмеси, баш као и сузе, отварају врата другог света. Крените, дођите, изађите, пронаћи ћете у тами оно што вам треба, али никада не заборавите да сте у близини врата.

Морис Метерлинк, Буђење душе (одломак из есеја „Дубоки живот“ стр. 37-39), Конрас, Београд, 2007

Превео: Бојан Лаловић

Морис Метерлинк, СВИ ЖИВМО У УЗВИШЕНОМ, ДРУГОГ МЕСТА У ЖИВОТУ НЕМА…

Добро је подсетити људе да и најнезнатнији међу њима „има моћ да према божанском моделу који не изабире, обликује велику моралну личност, састављену у једнаким деловима од њега и од идеала; и да неоспорно управо то живи с пуном реалношћу„.

Треба да сваки човек, за себе, пронађе посебну могућност вишег живота у неупадљивој и неизбежној свакодневној реалности. Нема у нашим животима племенитијег циља. Оно што нас једне од других разликује, јесу односи који имамо са бескрајем. Јунак је већи од бедника који поред њега корача само зато што је, у одређеном моменту свог живота, био јасније свестан једног од тих односа. Ако је истина да се постање не зауставља на човеку и да нас окружују бића виша и невидљива, та бића су од нас боља само зато што с бескрајем имају односе које ми не можемо ни да наслутимо.

Нама је могуће да те односе умногостручимо. У животу сваког човека постојао је дан када се небо само отворило и готово увек, од тог трена, почиње истинска духовност неког бића. У том се тренутку, без сумње, обликовало невидљиво и вечно лице које, и не знајући, показујемо анђелима и душама. Али, за већину се људи небо тек случајно тако отвара. Они нису изабрали лице преко кога их анђели препознају у бескрају и не знају да оплемене и прочисте своје црте лица. Рођени су тек из неке радости, туге, ужаса или случајне мисли.

Истински се рађамо на дан кад, по први пут, дубоко осетимо да у животу постоји нешто значајно и неочекивано. Једни, наједном, констатују да под небесима нису сами; други, дајући пољубац, или пуштајући сузу, схватају нагло да је „извор свега што је најбоље и свето од васионе до Бога, скрива иза ноћи пуне сувише удаљених звезда“; трећи је видео како се божанска рука протеже између његове радости и туге; и још један је схватио како су мртви у праву; још један се сажалио, још један задивио и још један уплашио. Прилично често, готово да ништа није потребно; једна реч, покрет, ситница која чак ни мисао није. „Раније сам те волео као брата, каже један Шекспиров јунак пред чином коме се диви; раније сам те волео као брата, али сада те поштујем као властиту душу“. Извесно је да је тог дана, једно биће дошло на свет.

Можемо се тако више него једном родити; и при сваком од тих рођења – мало се приближавамо нашем Богу. Али, скоро сви се задовољавамо чекајући да неки догађај пун неодољиве светлости силовито продре у нашу таму и, упркос нама, обасја нас. Очекујемо не знам какву срећну подударност при којој су очи наше душе случајно отворене у трену када нам се нешто изванредно дешава. Али, има светлости у свему што се дешава; и највећи међу људима су били велики само зато што су имали навику да очи отварају пред свако светлошћу. Да ли је, онда, неопходно да вам мајка издише на рукама, да вам деца у бродолому настрадају и да и сами смрт мимоиђете,како бисте, најзад, научили да сте у једном неразумљивом свету где се заувек налазите и где Бог, кога не видимо, борави вечно сам са својим створењима? (…) Да сте отворили очи, не бисте ли у једном пољупцу видели оно што данас примећујете у некој катастрофи? Треба ли, онда, да бол нанает ударцима копља, пробуди божанске успомене што у нашим душама спавају? Мудрацу ти потреси нису потребни. Он гледа сузу, кретњу неке девице, кап воде која пада; он слуша мисао која пролази, стеже руку неког ближњег приближава се некој усни, отворених очију и отворене душе. Он у њима може непрестано да види оно што сте ви само на тренутак назрели; и један ће му смешак лако открити оно што су нека олуја и сама рука смрти морале нама да открију.

Јер, шта јеу суштини све оно што називамо „Мудошћу“, „Врлином“, „Јунаштвом“ и „часовима узвишеним и великим“ у животу, ако не у оним тренуцима када смо више или мање, сами из себе изашли и када смо били у прилици да се зауставимо, макар само на минут, на прагу једне од вечних капија, одакле видимо да и најмањи крик, најблеђа мисао и најслабија кретња не падају ништавило; или да је, ако и падају, сам тај пад тако бескрајан да је довољан да нашем животу прида узвишен карактер? Зашто чекате да се небеса на прасак грома отворе? Треба пазити на срећне минута кад се она у тишини отварају; а отварају се непрестано. Тражите у вашем животу Бога, а Он се не појављује, кажете нам. Али, у ком животу нема на хиљаде часова сличних часу те драме, кад сви очекују божанско посредовање, и када је нико не примећује, све док се нека невидљива мисао, која је преобратила савест самртника одједном не појави, и док неки старац, јецајући од радости и ужаса не завапи: „али, Бог, ево га, Бог!…“

Треба ли да нас увек упозоре, и хоћемо ли пасти на колена, тек ако је тамо неко неко како Бог пролази? Ако сте истински волели, нико није морао да вам скрене пажњу да је ваша душа велика као светови, да звезде, цвеће, таласи ноћи и мора нису усамљени, да се ништа није завршило и да је све почело на прагу привида; и да су и саме усне, које сте љубили, припадале неком много вишем, много лепшем, много чистијем бићу од онога кога су ваше руке грлиле. Видели сте онда оно што у животу не видимо без опијености. Али, не можемо ли живети као да смо одувек волели? Јунаци и свеци ништа друго нису чинили. Ах! одиста, сувише од живота очекујемо, као слепи из легенде који су дуго путовали да би дошли да Бога послушају. Сели су на степенице, и када би их неко упитао шта раде у порти пред светилиштем: „Чекамо,“ догговарали су, климајући главама, „а Бог још ни реч није рекао“. Али, они нису видели да су тучана врата храма затворена и нису знали да глас њиховог Бога испуњава здање. Наш Бог непрестаје ни за тренутак да говори; али, нико не помишља да одшкрине врата. Међутим, кад бисмо хтели да на то обратимо пажњу, не би било тешко, поводм сваког чина, ослушнути речк коју Бог мора да искаже.

Сви живимо у узвишеном. Где бисте хтели да живимо? Другог места у животу нема. Оно што нам недостаје нису прилике да живомо на небу, већ пажња и прибраност; као и мало опијености душе. Ако имате тек једну малу сбоу, мислите ли да Бог није и тамо; и да је у њој немогуће водити иоле узвишенији живот? (…) Али, требало би се навићи да живимо попут анђела који се управо родио, попут жене која воли или мушкарца који ће умрети.

Морис Метерлинк, БУЂЕЊЕ ДУШЕ (одломак из есеја Дубоки живот), Конрас, Београд, 2007

Превод: Бојан Лаловић

Морис Метерлинк, ЗВЕЗДА

Воде нас, тако, прошлост и будућност. А садашњост, која је наша суштина, пада на дно мора, као мало острво, које, без престанка, нагризају два непомирљива океана. Наслеђе, воља, судбина, све се у нашој души бучно меша; али, упркос свему и изнад свега, ћутљива звезда је та која влада.

Стављамо привремене етикете на чудовишне посуде које садрже невидљиво; а речи не говоре готово ништа од онога што би требало рећи. Наслеђе, или сама судбина, тек су изгубљени зрак те звезде у тајанственој ноћи. А све има право да буде још тајанственије.

Називамо судбином све оно што нас ограничава“, рекао је један од великих мудраца овог времена; и управо због тога треба да будемо веома захвални свима онима који оклевају, дрхтећи око граница. „Ако смо груби и примитивни,“ додаје он, „фаталност поприма бруталан и примитиван облик. Како постајемо префињенији, тако и наши порази постају такви. Ако се уздигнемо до духовне културе, антагонизам поприма духовни облик„. Можда је истина да наша душа, што се више уздиже, прочишћава судбину; мада је, такође, истина да нам прете исте туге које прете и дивљацима. Али, ми имамо других које они не наслућују; а дух се уздиже само да би открио још других, на свим хоризонтима. „Називамо судбином све оно што нас ограничава.“ Настојимо да судбина не буде сувише уска. Лепо је повећати њене туге, пошто то значи проширити њену свест, која је једино место где осећамо да живимо. А то је и једини начин да испунимо највишу дужност према другим световима, пошто је вероватно само на нама да свест Земље увећамо.

Морис Метерлинк, Буђење душе (одломак из есеја Звезда), Конрас, Београд, 2007

Превео: Бојан Лаловић