Николај Берђајев, ДУХОВНИ ЛИК ДОСТОЈЕВСКОГ

Ја немам намеру да пишем књижевно-историјско истраживање о Достојевском, нити сматрам за потребно да приказујем његову биографију и карактеристику личности. Још мање ће моја књига бити некаква етида из области „књижевне критике“ – врсте стваралаштва коју ја не ценим много. Такође се не би могло казати да ја приступам Достојевском с психолошке тачке гледишта, да откривам његову „психологију“. Мој задатак је другачији. Мој рад се може сврстати у област пнеуматологије, а не психологије. Желео бих да прикажем дух Достојевског, да осветлим оно најдубље осећање света и да интуитивно прикажем његово схватање света. Достојевски није био само велики уметник, он је био такође велики мислилац и човек видовит у стварима духа. Он је велики и генијални дијалектичар, највећи руских метафизичар. Идеје имају значајну, централну улогу у стваралаштву Достојевског. И генијална идејна дијалектика не заузима код Достојевског ништа мање значајно место него његова необична психологија. Дијалектика идеја је специфичан род његовог стваралаштва. Својом уметношћу он је проникао у првобитне основе живота идеја, и живот идеја прожима његово стваралаштво. Код њега идеје живе органским животом, имају своју неумитну животну судбину. Тај живот идеја је динамичан, у њему нема ничег статичког, нема заустављања, нема ничег окошталог. И Достојевски истражује динамичке процесе у животу идеја. У његовом стваралаштву осећа се ватрена стихија идеја. Живот идеја протиче у усијаној, ватреној атмосфери – хладних идеја код Достојевског нема, њега оне не занимају. Уистину, има код Достојевског нечег од Хераклитовог духа. Све је код њега ватрено и динамично, све се креће кроз противуречности и борбе. Идеје у његовом делу нису замрзнуте, статичне категорије; не, то су ватрене бујице. Све идеје Достојевског су у вези са човековом судбином, са судбином света, са судбином Бога. Идеје одређују судбину. Идеје Достојевског су дубоко онотлошке, везане су за биће, енергичне су и динамичне. У идеји је концентрисана и скривена разорна снага динамита. И Достојевски показује како експлозије идеја разарју и доносе пропаст. Но, у идеји је такође концентрисана и скривена и енергија која васкрсава и обнавља. Свет идеја Достојевског је веома особен, апсолутно оригиналан, по свему дугачији од Платоновог света идеја. Идеје Достојевског – то нису праслике бића, нису првобитне суштине, нити су, наравано, норме, него судбине биће, првобитна ватрена енергија. Но, он је, ништа мање него Платон, истицао одлучујуће значење идеје. Упркос данашњој моди која иде за тим да одриче самостално значење идеја и да сумња у њихову вредност код сваког писца, Достојевском не можемо приступити, не можемо га схватити ако се не удубимо у његов богати и особени свет идеја. Стваралаштво Достојевског је истински празник и пир мисли. И они који одбијају да учествују у том пиру, само на основу тога што су у својој скептичкој рефлексији посумњали у вредност сваке мисли и сваке идеје, осуђују себе на тужно, јадно и сиромашно таворење. Достојевски открива нове светове. Ти су светови у стању бурног кретања. Кроз те светове и њихова кретања одгонетају се људске судбине. Они који своја интересовања своде само на психологију, који се занимају само за формалну страну уметности, затварају себи приступ у те светове и неће никада схватити оно што се открива у стваралаштву Достојевског. И ево, ја настојим да продрем у саму дубину света идеја Достојевског, да схватим његов поглед на свет. Шта је то пишчев поглед на свет? То је његово поимање света, његово интуитивно проникнуће у најдубљу суштину света. А то је оно што се ствараоцу открива о свету, о човеку, о животу. Достојевски је имао своје откровење и ја желим да га схватим. Поглед на свет Достојевског није апстрактни систем идеја; такав систем не треба тражити код уметника; нешто слично једва да је уопште и могуће. Схватање света код Достојевског – то је његова генијална интуиција људске судбине и судбине света. То је уметничка интуиција, али не само уметничка, то је такође, идејна, сазнајна, философска инутиција – то је гносис. Достојевски је у неком особеном смислу био гностичар. Његово стваралаштво је знање, наука о духу. Његово схватање света је пре свега и у највећој мери динамично и ја настојим да га схватим у тој његовој динамичности. С те динамичке тачке гледишта код Достојевског нема никаквих противуречности. Он реализује принцип coincidentia oppositorum. Из преданог читања Достојевског свако треба да изађе обогаћен знањем. И то бих знање желео да прикажем у целини.

Николај Берђајев, АЛЕКСЕЈ ХОМЈАКОВ, ФЈОДОР ДОСТОЈЕВСКИ, КОНСТАНТИН ЛЕОНТЈЕВ, (одломак из Фјодор Достојевски (Поглед на свет Ф.М. Достојевског) стр. 169-170) Бримо, Београд, 2001

Advertisements

Николај Берђајев, РАЗВРАТ И ЉУБАВ

Разврат

Шта је разврат у најдубљем смислу те речи? Разврат је директно супротан сваком сједињавању. Тајна разврата је – тајна раздвајања, распадања, раздора, мржње унутар полности. Тајна сједињавања не може да буде развратна. Тамо где долази до сједињавања, нема разврата. У сексуалном чину постоји неминовни елемент разврата зато што он не сједињује, већ раздваја, што у њему постоји реакција, што је он бременит непријатељством. Породица не штити од ове развратности сексуалног чина, од ове површности, спољашњег контакта једног бића са другим, од ове немоћи да једно биће суштински прожме оно друго, немоћи да се стопи свака ћелија мужа и жене. Разврат је раздвајање, и објект полног нагона он увек претвара у средство а никада у циљ. Читава физиологија и психологија разврата је изграђена на овом претварању средства у циљ, на земни нагона према свом објекту нагоном према самом сексуалном чину или према самој љубавној вештини. Љубав према љубави уместо љубави према особи – у томе је психологија разврата. У овој психологији нема сједињавања, нема чак ни чежње за сједињавањем – то је раздвајајућа, отуђујућа психологија, у њој се никада не остварује брачна тајна. Љубав према сексуалном чину уместо љубави према сливању у јединствено тело – у томе је физиологија разврата.¹ У овој физиологији нема сједињавања ни са ким, нема ни чежње за сједињењем, то је физиологија природне мржње и отуђености. Од целовитог живота личности полни живот се највише одваја у стихији разврата. У разврату личност не повезује никаква своја надања са полношћу. Полност као да се одваја од човека и од космоса, постаје затворена у себе. Сваки продор полности у космос је директно супротан разврату. Та усамљеност, скривање полности, њено диференцирање од целовите суштине, које видимо у природном свету, увек је разврат. Само повратак универзалног значења полности, њено поновно спајање са смислом живота, побеђује разврат. Уобичајени „световни“, „малограђански“ појмови разврата често су директно супротни истини, они су површни, конвенционални, утилитарни, не досежу метафизику разврата. Конвенционални морализам и социјални традиционализам, са њиховим буржоаским духом нису способни да одгонетну стравичну тајну разврата, тајну небића. У такозваном браку разврат налази уточиште управо на исти начин на којима га нализи и на местима која немају оправдање. Разврат се налази свуда где циљ није сједињавање оних који се воле, где не постоји тежња да се кроз љубав допре до тајне особе. Проблем разврата није морални већ метафизички проблем. Сви биолошки и социјални критеријуми разврата су конвенционални, из њих говори глас малограђанштине овога света. Према уобичајеним представама, развратом се називају забрањени облици сједињавања полова, док је развратан управо недостатак сједињавања. Сексуални чин је развратан због тога што не сједињује довољно дубоко. Исто тако су површне раширене представе о развратности аномалија полног живота. Наш полни живот је потупуна аномалија и понекад се оно „најнормалније“ може показати као развратније од „ненормалног“. Разврат уопште не може бити забрањен, он мора бити онтолошки превладан другим постојањем. Љубав је један од противотрова за разврат. Други портивотров је – виши духовни живот. Сладострашће смо по себи још није развратно. Развратно је само сладострашће раздвајања, и света је слатка страст спајања. Развратно је сладострашће које не допире у објект, које се задубљује у себе и света је оргијастичка екстаза љубави, која уједињује са вољеним.

Љубав

Права љубави су апсолутна и безусловна. Нема животне жртве која не би била оправдана уколико је учињена у име истинске љубави. И, више од свега, оправдано је жртвовање сигурности и добробити у име апсолутних права љубави. У љубави нема самовоље личности, нема личне воље, нема неограничене личне жеље. У љубави постоје виши усуд и предодређење, постоји воља која је изнад људске. У породици постоји послушност у име људске добробити. У љубави – смело жртвовање у име више воље. Јер, заиста, божанска воља сједињује оне који се воле, досуђује их једно другом. У љубави постоји стваралачки чин, али не чин самовоље, не чин личне користи. Право љубави је дужност, највиша заповест послушности љубави. Оданост љубави је виша, духовнија од оданости породици. Обавеза љубави превазилази патње људи које она узрокује. Љубав је увек космична, нужна за светску хармонију, за божанске промисли. Зато љубав не треба да се плаши патњи које због ње настају. Из космичке природе љубави неминовно следи закључак да неузвраћена, једнострана љубав не може и не треба да постоји, зато што је љубав узвишенија од људи. Неузвраћена љубав је кривица, грех против космоса, против светске хармоније, против андрогинског лика осликаног у божанском поретку света. И читава страшна трагедија љубави је у овом болном тражњу андрогинског лика, космичке хармоније. Кроз полну љубав се за сваку половину остварује потпуност човека. Сједињавање полова је четворочлано, а не двочлано, оно је увек сложено спајање мушког начела једног са женским начелом оног другог и женског начела оног првог са мушким начелом оног другог. Мистериозни живот андрогина се не остварује у једном двополном бићу, већ у четворочланом сједињавању два бића. За многе се пут ка јединственом андрогинском лику остварује кроз мноштво сједињавања. Космичка природа љубави чини љубомору кривицом, грехом. Љубомора негира космичку природу љубави, њену везу са светском хармонијом у име индвидуалстичког буржосаског поседовања. Љубомора је осећање власника-буржуја који не зна за виши, светски смисао љубави. Љубоморни мисле да им припадају објекти њихове љубави, док они припадају Богу и свету. У тајни љубави нема власника и нема приватне својине. Љубав захтева жртвовање сваке приватне својине, сваке малограђанске претензије да се вољено биће поседује само за себе. Личност се у љубави открива само крзо жртвовање личне користи. Љубав, која је космичка по свом значењу, не може да одвоји човека од космоса. Управо мистични и космички смисао љубави, управо вера у божанско предодређење и избор у љубави претпоставља слободну борбу у љубави и слобдно проживљавање јаких у љубави, јер мистичко предодређење не тражи заштиту.

Андрогин

Да ли је довољно очигледна тајанствена веза љубави са андрогинизмом? У овом односу се открива крајњи смисао љубави.² Андрогинизам и јесте коначно сједињавање мушког и женског у вишем боголиком бићу, коначно превладавање раздвојености и мржње, поновно успостављање лика и подобија Божјег у човеку. Љубав је повратак изгубљене девице – Софије човеку. У андрогинизму је одгонетка оне загонетке зашто у Апсолутном Човеку – Христу није постојао за нас опажљив полни живот, пошто у Његовој особи није било раздвојености коју рађа наш земаљски полни живот. Кроз љубав се отуђена женска природа поново сједињује са мушком природом, поново се успоставља целовити лик човека. И у љубави је ово поновно успостављање увек повезано са личношћу човека, са јединственошћу и непоновљивошћу личности. Зато је љубав – пут успона палог човека ка боголикости. У еротици постоји искупљење човековог полног греха, искупљење које је остварено и које прелази у стваралаштво. Грех пале полности се негативно побеђује кроз аскетизам, а стваралачки-позитивно кроз љубав. Природна, па макар и деформисана бисексуалност сваког људског бића, добија у андрогинизму свој натприродни, мистични смисао. У андрогинизму постоји узајамно прожимање свих ћелија мушке и женске природе, тј. коначно, крајње стапање. Свака ћелија људског бића је андрогинска, носи у себи одраж божанске природе. И сједињавање мушког и женског мора бити суштинско а не површно. Коначна тајна бића андрогина никад неће бити потпуно одгонетнута у оквирима овог света. Али искуство еротске љубави доводи до суделовања у овој тајни. Веза еротске љубави са андрогинизмом и јесте њена веза са личношћу. Јер, заиста, свака је личност – андрогинска. Андрогинизам је поново успостављена целовитост пола у боголиком бићу личности. У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човекова.

Исто тако еротика нераскидиво је повезана са стваралштвом. Еротска енергија је вечни извор стваралаштва. И еротско сједињавање се догађа ради стваралачког успона. Еротика је такође нераскидиво повезана са лепотом. Еротско узбуђење је – пут пројављивања лепоте у свету.

Николај Берђајев, СМИСАО СТВАРАЛАШТВА /стр. 172-174 и 179/ Бримо, Београд, 2001

Превео: Небојша Ковачевић

Николај Берђајев, ЉУБАВ ЈЕ СТВАРАЛАЧКИ ЧИН

Љубав је у овом свету трагична и не омогућава добробит, не покорава се никаквим законима. Заљубљенима љубав досуђује само пропаст у овом свету а никако не удобан живот. И највеличанственије у љубави, оно што чува њену тајанствену светост, јесте одрицање од сваке животне перспективе, жртвовање живота. Ову жртву захтева свако стваралаштво, ту жртву захтева и стваралачка љубав. Животно благостање, породична добробит је – гроб љубави. Пропаст кроз жртвовање у животу и даје љубави печат вечности. Љубав је ближе, интимније, дубље повезана са смрћу него са рођењем и ова повезаност, коју су препознали песници љубави, залог је њене вечности.

Дубока је супротност између љубави и рађања деце. У чину рађања деце љубав се распада, умире све лично у љубави, тријумфује друга љубав. Семе разарања љубави налази се још у сексуалном чину „Никада још нисам пронашао жену са којом би хтео да имам децу, зато што волим тебе, о вечности“! Тако је говорио Заратустра. Права љубав другог света, љубав која ствара вечност, искључује могућност сексуалног чина, превладава га у име другачијег сједињавања. Познато је да је искрена заљубљеност некад супротна специфичном сексуалном нагону, да нема потребу за њим. И јак нагон ка сексуалном чину сувише често нема везе ни са каквом заљубљеношћу, понекад чак претпоставља одвратност. Заљубљеност жуди за апсолутним сједињавањем и апсолутним спајањем, духовним и телесним. Сексуални чин, пак, разједињује. У његовој основи се налазе гађење и уништење. Љубав је стваралачки чин који ствара другачији живот, који побеђује „свет“, превладава род и природну нужност. У љубави се потрврђује личност, јединствена, непоновљива. Све безлично, родовско, све што индивидуалност подређује природном и социјалном поретку је непријатељско према љубави, њеној непоновљивој и неизрецивој мистерији. За љубав не постоји нити може постојати закон; љубав не познаје закон. Стваралаштво љубави не зна за покоравње ничијој вољи, оно је апсолутно смело. Љубав није послушност – попут породице, већ смелост, слободан полет. Љубав се не уклапа у категорију породице, не уклапа се ни у какве категорије, не уклапа се ни у  „свет“. Пожртвованост љубави, одрицање од светског благостања чини је слободном. Само жртвовање сигурности пружа слободу. Све што је у вези са прилагођавањем „свету“ са послушним ношењем његовог терета, није ослобођено страха, тешке бриге.

У љубави се побеђује тегобност „света“. У породици постоји терет добробити и безбедности, страх од будућности, бреме, исто као и у другим облицима прилагођавања – у држави, у привреди, у позитивној науци. Љубав је слободна уметност. У љубави нема ничег прорачунатог, нема бриге. И ова слобода се задобија само пожртвовношћу. Слобода љубави је – небеска истина. Али слобода љубави се и на вулгаран начин обистињује. Вулгарна је она слобда љубави која пре свега хоће да здовољи стару полност, која није највише заинтересована за сексуални чин. То није слобода љубави, већ ропство љубави, супротно сваком успону љубави, сваком узлету љубави, свакој победи над теретом природне полности. У љубави постоји екстатичко-оргијастички елемент, али он није природно-родован. Оргијастичка екстаза љубави је натприродна, она је излазак у други свет.

У стваралачком чину љубави открива се стваралачка тајна вољене особе. Онај који воли сагледава вољеног кроз омотач природног света, кроз кору која се налази на свакој особи. љубав је пут ка откривању тајне особе, ка доживљају особе у дубини њеног бића. Онај који воли зна о особи коју воли оно што о њој не зна чиват свет, и онај ко воли је увек више у праву него читав свет. Само онај који воли стварно доживљава личност, одгонета њену генијалност. Сви ми, који не волимо, познајемо само површину особе, ми не знамо њену коначну тајну. Самртна сета сексуалног чина је у томе што је у његовој неспецифичности уништена и раскинута тајна личности заљубљених. Сексуални чин уводи у кружно кретање природе, поставља се између личности оних који се воле и скрива тајну личности. Љубавно сједињавање, које ствара други, нови, вечни живот особе, не догађа се у роду нити у сексуалном чину. Онај који воли среће се у Богу са оним који је вољен, у Богу он сагледава вољену особу. Они који се воле раздвајају се у природном свету. Природа љубави је космичка, надиндивидуална. Тајна љубави се не може сазнати у светлу индивидуалне психологије. Љубав укључује у космичку светску хијерархију, у андрогинском лику космички сједињује оне који су били растављени у природном поретку. Љубав је пут, којим свако у себи открива човека-андрогина. У правој љубави не може бити самовоље – у њој постоји преодређење и усуд. Али свет не може да суди о тајни двоје, о брачној тајни – у њој нема ничег општег. Права света тајна брака се дешава само малобројнима и за малобројне, она је аристократска и претпостваља одабраност.

Николај Берђајев, Смисао стваралаштва, /Стваралаштво и љубав. Брак и породица стр. 170-173/, Бримо, Београд 2001

Превео: Небојша Ковачевић

Николај Берђајев – ЖАЛ ЗА ЦЕЛОВИТОШЋУ

Потребно је правити разлику између жȃла[1], страха и досаде. Жȃл је усмерен према највишем свету и праћен је осећањем ништавила, празнине, пропадања овог света. Жȃл је окренут према трансцедентном, али он истовремено означава и неспајање са транцедентним, он предстаљва бездан између мене као личности и трансцеденетног. То је жȃл за трансцедентним, за нечим другачијим од овога света, за нечим што прелази његове границе. Он, међутим, говори о усамљености пред лицем трансцедентног. То је, у самој ствари до крајности доведен сукоб између мог живота у овом свету и трансцедентног. Жȃл може да учини да у човеку почне да се буди свест о Богу, али он исто тако представља и преживљавање богонапуштености. Он се налази између трансцедентног и безданог битисања. Стрепња и досада су усмерени не према највишем, већ према најнижем свету. Стрепња говори о опасности која ми прети од доњег света. Досада говори о празнини и одвратности тог доњег света. Нема ничег безнадежнијег и страшнијег од те празне досаде. У жȃлу постоји нада, у досади – безнађе. Досада може да се савлада само стваралаштвом. Стрепњу, која је увек повезана са емпиријском опасношћу, треба разликовати од ужаса који није повезан са емпиријском опасношћу, већ са трансцедентним, са жȃлом, небитисањем и битисањем.(…) За мене је карактеристично да сам могао да преживљавам и жȃл и ужасавање, али нисам могао да подносим тугу и увек сам тежио да је се отарасим што је могуће пре. Карактеристично је да нисам могао да подносим ништа што је било дирљиво, сувише сам то јако, упечатљиво преживљавао. Духовна туга је повезана управо са прошлошћу. Тургењев је углавном уметник туге, Достојевски уметник ужаса. Ужас је повезан са вечношћу. Туга је лирска. Ужас – драматичан.  Чудновато је, али ми се чинило да ћу поднети жȃл који ми је својствен, да ћу поднети и ужас, али да ћу се од туге, ако јој се подам, потпуно истопити и нестати (…) Запањујуће је да ме је жȃл најакутније захватао у такозваним „срећним“ тренуцима живота, ако уопште и можемо да говоримо о некаквим срећним тренуцима. Увек сам се бојао срећних, рдосних тренутака. За тих сам се тренутака увек посебно изоштрено присећао животних тегоба. Скоро сам увек осећао жȃл за време великих празника, вероватно због тога што сам ишчекивао чудесну промену свакодневице, а ње није било (…)

Постоји болан контраст између радости датог тренутка и мучности трагизма, живота. Жȃл, у самој ствари, увек представља жељу за вечношћу, немогућност човека да се помири са временом. У окренутости према будућности постоји не само нада, већ такође и жȃл. Будућност увек, на крају крајева, доноси смрт, и то не може да не изазива жȃл. Будућност је непријатељски настројена према вечности, као и прошлост. Ништа, међутим, није интересантно, изузев вечности.(…) Постоји посебан жȃл, повезан са преживљавањем љубави. Увек су ме чудили људи који су у том напетом успону живота видели само радост и срећу. Еросу је дубоко својствен елеменат жȃла. И тај жȃл је повезан са односима времена и вечности. Време је жȃл, незадовољеност, смртоносност. Постоји и жȃл пола. Пол није само потреба коју треба задовољити. Пол је жȃл, јер на њему лежи жиг човекове посрнулости. Задовољавање жȃла пола у усковима овог света је немогуће. Пол ствара илузије које претварају човека у средство нељудског процеса. Дионисизам, који означава сувишност живота рађа трагедију. Стихија пола је, међутим, повезана са стихијом дионисизма. Дионис и Хад – један те исти бог. Пол представља ограниченост, човекову подељеност. Кроз живот пола се, пак, никада на прави начин не постиже човекова целовитост. Пол захтева излажење човеково и самога себе, излазак ка другоме. Човек се, међутим, поново враћа самоме себи и почиње да осећа жȃл. Човеку је својствен жȃл за целовитошћу. Живот пола је међутим, до те мере изопачен, да он повећава раздвојеност човекову. Пол по својој природи није непорочан, тј. није целовит. Целовита може да буде само права љубав. То је, међутим, један од најтрагичнијих проблема о коме ће још бити говора.(…)ȃ

Коначност живота изазива осећање жȃла. Интересантан је само човек у коме постоје пориви ка бесконачности. Увек сам бежао од коначности живота. Такав однос према животу доводио је до тога да нисам поседовао вештину живљења, нисам умео да користим живот. За „вештину живљења“ потребно је усредседити се на коначност, погружити се у њу, потребно је волети живот у времену. „Несрећа човекова – говори Карлај у Sartor Resartus  – потиче од његове величине; од тога што у њему постоји бесконачно, од тога што му не полази за руком да употпуности сахрани себи у коначном.“ Тај „објективни“ свет, тај „објективни“ живот није ништа друго до сахрана у коначном. У коначном је сахрањивање најсавршеније. Због тога „живот“ представља нешто налик на умирање бесконачног у коначном, вечитог у привременом. У мени постоји јако изражен метафизичко-анархистички елемент. То је, у ствари, побуна против владавине коначног. (…) Одувек су ми биле одвратне сакрализације коачног. Жȃл може да постане религиозна. Религиозна жȃл за бесмртношћу, за бесконачним животом, који није налик на овај коначни живот. Уметност је за мене увек представљала понирање у свет различит од овог, свакодневног света, од мог сопственог огавног живота. Управо придруживање нечем што не наликује овоме животу представља магију уметности.

Н. Берђајев, Самоспознаја: покушај аутобиогтафије, превео Милан Чолић, Књижевна заједница Новог Сада, 1987.

________________________________________________

  1. [1] „Руски израз „тоска“ практично је немогуће превести једном речју, јер он обухвата следеће појмове: чежњу, сету, тугу, мелахнолију, усамљеност, јад, чемер, мучнину, стрепњу, зебњу, немир, бојазан, морију, апатију, безнађе; стога се преводилац одлучио за израз жȃл као можда најадекватнији“. (прим.пев.)

Николај Берђајев – СВЕТАЦ И ГЕНИЈЕ

Почетком XIX века су живели највећи руски геније – Пушкин и највећи руски светитељ – Серафим Саровски. Пушкин и Св. Серафим су живели у различитим световима, нису се познавали, никада нису имали никаквог контакта. Једнако је вредна узвишеност светости и узвишност генијалности – оне су неупоредиве, несамерљиве, као да припадају различитим бићима. Руска душа се једнако може поносити и Пушкиновим генијем и Серафимовом светошћу. И била би осиромашена када би јој одузели Пушкина, исто као и када би јој одузели Серафима.

И ево ја питам: да ли ба за судбину Русије, за судбину света, за циљ Промисли Божје, било боље да у Русији почетком XIX века нису живели велики светитељ Серафим и велики геније Пушкин, већ два Серафима, два светитеља – свети Серафим у Тамбовској губернији и свети Александар у Псковској губернији? Ако би Александар Пушкин био светац, попут Св. Серафима, он не би био геније, не би био песник, не би био стваралац. Али религиозна свест, која светост попут Серафимове проглашава за једини пут усавршавања, генијалност као што је Пушкинова мора да прогласи за лишену религиозне вредности, за несавршенство и грех. Само због своје религиозне немоћи, због своје грешности и несавршености Пушкин је био генијални песник а не светитељ сличан Серафиму. За божанске циљеве било би боље када би у Русији живела два свеца, а не један светац и један геније-песник. Пушкиново дело не може бити религиозно процењно, јер се генијалност не признаје за пут духовног успона, стваралаштво генија се не сматра религиозном активношћу. „Световна“ Пушкинова активност не може се поредити са „духовном“ активношћу Св. Серафима. У најбољем случају религиозна свест допушта и оправдава Пушкинов стваралачки чин, али не препознаје у њему религиозни чин. И Пушкину би било боље да буде попут Св. Серафима, да оде из света у манастир, да крене путем аскетског духовног подвига. Русија би у том случају била лишена свог највећег генија, стваралаштво би јој било оскудније, али стваралаштво генија је само наличије греха и религиозне слабости. Тако мисле Оци и проповедници религије искупљења. За чин искупљења није потребно стваралаштво, није потребна генијалност – потребна је само светост.

Светитељ ствара самог себе, друго, савршеније биће у себи. Геније ствра велика дела, чини велике ствари у свету. Само стваралаштво спасава само себе. Стварање великих вредности може да разара. Св. Серафим ништа није стварао, осим самога себе и само тиме је преображавао свет. Пушкин је ствараo изузетно дело, неизмерно вредно за Русију и за свет, али себе није стварао. У стваралаштву генија као да постоји саможртвовање. Рад светитеља је пре свега самоостваривање. Пушкин као да је уништавао своју душу у свом генијално-стваралачком излажењу из себе. Серафим је спасавао своју душу духовним делањем у себи. Пут личног прочишћења и усавршавања (у јоги, у хрићанском аскетизму, у толстојевству, у окултизму) може бити ненаклоњен стваралаштву.

Генијалност је други религииозни пут по вредности једнак путу светости…

И ево, поставља се питање: зар у жртви генија, у његовом стваралачком заносу, нема другачије светости пред Богом, дугачије религиозне активност, која је по вредности равноправна канонској светости? Ја дубоко верујем да је Пушкинова генијалност, која као да је пред људима разорила његову душу, пред Богом једнака светости Серафима, која је спасла њенову душу. Генијалност је други религиозни пут, по вредности једнак и једнако достојан путу светости. Стваралаштво генија није „световна“ већ „духовна“ активност. Благослвоено је то што смо имали светитеља Серафима и генија Пушикина, а не два светитеља. За божанске сврхе света Пушкинова генијалност је исто тако потребна као и светост Серафима. И у јаду, да нам није одозго био подарен Пушкинов геније, ни неколико светаца нас не би могло утешити у том јаду. Само светошћу Серафима без Пушкиновог генија се не постиже сврха стварања света.
Не само да сви не могу да буду свеци, већ сви и не треба да буду свеци, нису сви од Бога предодређени за светост. Светост је избор и посланство. У светости постоји мисија. И путем светости не треба религиозно да креће онај ко није за то позван и предодређен. Религиозни преступ пред Богом би био, ако би Пушкин, у узалудним покушајима да постане светац, престао да ствара, ако не би писао стихове. Идеја посланства је у суштини религиозна а не „световна“ идеја и извршавање посланства је религиозна дужност. Онај ко не извршава своје посланство, ко у земљу скрива своје обдарености, чини тешки грех пред Богом. За пут генијалности човек бива исто тако одабран и предодређен, као и за пут светости. Постоји усуд генијалност, и постоји усуд светости. Пушкинов усуд је био генија-ствараоца и не само да није могао да буде светац, већ и није требало, није смео то да буде. У стваралачком генију Пушкина се акумулирало искуство стваралачке светске епохе, религиозне епохе.
У свакој правој стваралачкој генијалности се акумулира светост стварлачке епохе, светост другачија, пожртвованија него што су аскетска и канонска светост. Генијалност и јесте другачија светост, али она може бити религиозно појмљена и канонизована само у открићу стварлаштва. Генијалност је – светост смелости, а не светост послушности. Живот не може бити до краја апсорбован у светости, без остатка узвишено хармонизован и логицизиран. Могуће је да Богу није увек пријатна побожна покорност. У тамним понорима живота вечито има бунтовне и Богу непокорне крви и пулсира слободни стваралачки извор.

За ту жртву је способан само она ко познаје ствалачку екстазу, ко у њој излази преко граница „света“.

Стваралачки пут генија захтева жртву, ништа мању жртву него што је жртвовање на путу светости. На путу стваралачке генијалности је исто тако неопходно одрећи се „света“, победити „свет“, као и на путу светости. Али пут стваралчке генијалности захтева још и другачију жртву – жртвовање безбедне ситуације, жртву осигураног спасења. Онај ко је кренуо путем стваралаштва, путем генијалности, мора жртвовати животно спокојство, мора се одрећи сопствног мирног живота, безбедног развоја своје личности. За ту жртву је способан само она ко познаје ствалачку екстазу, ко у њој излази преко граница „света“.

Природа генијалности је – религиозна, јер у њој постоји супротстваљање целокупног људског духа „овом свету“, постоји универзално осећања „другог света“ и универзална тежња ка другом…

Пут стварлаштва и генијалности је пут напуштања свих безбедних обала. Пут светости је тегобан пут подвига и захтева изузетну духовну снагу, одрицање од нижих области бића. Али на путу светости постоји сигурност личног остваривања. Генијалност је – суштниски трагична, она се не налази у „свету“ и „свет“ је не прихвата. Геније – стваралац никада не одговара захтевима „света“, никада не извршава наређење „света“, он не подлеже никаквим категоријама „света“. У генијалности увек постоји некаква неуспелост према суду „света“, скоро непотребност за „свет“. Генијалност је „свету“ несхватљива, не може се сместити ни у какве „светске“ варијације људске делатности. Генијалност се не може објективирати у ствалаштву диференциране културе, она се не односи на на коју специфичну форму културе, не производи никакве специфичне културне вредности. У генијалности нема ничега специјалног, она је увек универзални доживљај ствари, универзална порив ка другачијем бићу. Генијалност је целовито постојање, универзална особина. Генијалност је увек особина човека, а не само уметника, научника, мислиоца, јавног радника, и сл. Генијалност је посебан напон целокупног људског духа, а не специјални таленат. Природа генијалности је – религиозна, јер у њој постоји супротстваљање целокупног људског духа „овом свету“, постоји универзално осећања „другог света“ и универзална тежња ка другом. Генијалност је другачија онтологија људског бића, његова света неприлагођеност „овом свету“ Генијалност је „други свет“ у човеку, људска природа која није од овога света. Гениј обузима човека као демон. Генијалност и јесте откривање стваралачке природе човека, његове стваралачке мисије. И судбина генијалности је у предтворачким светским епохама увек трагична судбина жртвовања. У генијалности се показује жртва сваког ствралаштва, његово неприпадање сигруном устројству света. Стваралаштво, које се показује у генијалности, осуђује на пропаст у овом свету. Онај коме је генијланост усуд не може да се сачува у овом свету, он не поседује спосбност прилагођавања захтевима овога света. Зато је живот генија подвиг жртвовања.

Природа генијалности је увек револуционарна. Теленат делује у културном просеку, са његовим „наукама и уметностима“. Таленат је „од овог света“. Генијлност је „од оног света“.

Генијални живот познаје тренутке екстатичког блаженства, али не зна за мир и срећу, увек се налази у трагичном расколу са светом који га окружује. Сувише је добро познато како је тужна судбина генија. Чак и они генији којима је живот наизглед текао срећно, као, на пример Гете и Толстој, интимно су били близу самоубиства и нису знали за сигруност сређеног живота.

Али генијалност је општија од генија. Генија, у правом смислу те речи, рађа се врло мало. Генијалност поседују многи који се не могу назвати генијима. Потенција генијалности је положена у стваралачкој природи човека и сваки универзални стваралачки нагон је генијалан. Постоје карактери који су генијални по својој онтолошкој природи, по својој стваралачкој неприлагођености „овоме свету“, мада нису генији. Генијалност је посебна врлина, која није дата свима, али која је подложна потврђивању и развоју, она је посебно осећање света, посебан напор воље, посебна моћ да се жели друго. Генијалност се радикално разликује од талента, нема са њим ништа заједничко. Генијалност уопште није већи ниво талента – она се квалитативно разликује од талента. Таленат је диференцирани, спецификовани дар, који одговара захтевима посебних облика културе. Таленат је особина сликара, научника, јавног радника а не човека. Гениј је сједињавање генијалне природе са специфичним талентом. Генијлани уметник спаја у себи генијлану нарав са уметничким талентом. Природа телнта није органска, није онотлошка, већ функционалана. Природа талента није универзална. У таленту нема жртве ни усуда. Таленат може да ствара савршеније објективне вредности него генијалност. Он је прилагођен захтевима диференциране културе, он је успешан. Генијалност са становишта културе није узорна; таленат је узоран. У генијланости трепери целовита природа људског духа, његова жудња за другим бивстовањем. У таленту се оваплоћује диференцирана функција духа, прилагођена захтеву који поставља свет. Генијлана природа може да сагори, не остваривши у свету ништа вредно. Таленат уобичајено ствара вредности и процењује се. У таленту постоји умереност и одмереност. Генијалност је увек прекомерна. Природа генијалности је увек револуционарна. Теленат делује у културном просеку, са његовим „наукама и уметностима“. Генијалност делује у екстремима и зачецима и не познаје границе. Таленат је послуштност. Генијалност је – смелост. Таленат је „од овог света“. Генијлност је „од оног света“. У усуду генијланости постоји светост жртвовања, које нема у судбини талента.

Генијалност је пре свега воља, страсна воља за другачијим постојањем…

Култ светости мора бити допуњен култом генијалности, јер се на путу генија одиграва подвиг жртвовања. И стваралачке екстазе на том путу нису мање религиозне него екстазе светости. Прелазак у светску религиозну епоху мора пре свега довести до схватања религиозне природе генијланости. Није само светост, него и генијалност пут. И ако свима није дата генијалност, свима није дата ни светост. А потениција генијланости, као и потенција светости, постоји у сваком лику и подобију Божијем. Творац је човека предодредио за генијланост. Стваралачко искуство генијалности ће бити признато као религијски једнако вредно аскетском искуству светости. И као што је жеља за светошћу већ одавно проглашена религиозним императивом, тако ће и жеља за генијалношћу бити проглашена религиозним императивом. Онтолошка стихија генијалности се мора потврдити и развијати као религиозни поступак, као пут победе над „светом“. Генијална воља је могућа само зато што је генијалност пре свега воља, страсна воља за другачијим постојањем. Недаровитост је грех, погрешно одређење свога места и посланства у свету. Недаровита воља је увек плашљиво приллагођавање „свету“. Воља за генијалношћу је – одважно савладавање „света“. Генијалност је позитивно испољавање лика и подобија Божијег у човеку, испољавање стварлачке природе човека, природе која није „од овог света“.

Николај Берђајев – Смисао стваралштва (Бримо, Београд, 2001.)

Приредио: Александар Мирковић