Николај Заболоцки – МИСАО – СЛИКА – МУЗИКА

Срце поезије – у њеној је садржајности. Садржајност стихова зависи од онога што аутор носи у души, од његовог поетског осећања света и његовог погледа на свет. Будући да је уметник, песник је у обавези да са ствари и појава уклања њихове уобичајене, свакидашње маске, да покаже чедност света, тајнама препуно његово значење. Уобичајен склопови речи, механичке формуле поезије, ретори- ка и менторство пружају поезији лошу услугу. Онај, који види ствари и појаве у њиховом живом облику, наћи ће и живе, несвакидашње начине спајања речи.

Све речи су добре, и готово све одговарају песнику. Међутим, свака појединачно узета реч, није уметничка реч. Реч добија свој уметнички облик само када се на одређени начин споји са другим речима. Какава су то спајања?

То су пре свега спајања смислова. Смислови речи ступају у бракове и праве свадбе. Сливајући се, смислови речи се међусобно преиначују, рађајући преображај смисла. Атоми нових смислова граде гигантске молекуле, који, са своје стране, стварају уметничку слику. Спајањем слика управља поетска мисао.

Слично као што је у микроскопском телашцу хромозома предодређен карактер будућег организма, тако и повезивање смислова на уобичајен начин, одређује општи облик и смисао уметничког дела. Којим путем да иде песник – од појединачног ка општем или од општег ка појединачном? Мислим да ни један од ових путева није прави, будући да је гола рационалност неспособна за поетске подвиге. Аналитички и синтетички путеви, одвојени, за песника су неприкладни. Песник ради свим својим бићем, несвесно сједињујући у себи оба ова метода.

Али смисао још увек није цела реч. Реч има и своје звучање. Звук је друго неодвојиво својство речи. Звучање сваке појединачно узете речи нема уметничко значење. Уметнички звук настаје тек спајањем речи. Спојеви који се тешко могу изговорити, у којима се речи тару једна о другу, сметају једна другој, гурају се и газе по ногама – нису подесни за поезију. Речи треба да се грле и милују, плету живе венце и хватају у кола, оне треба да певају, свирају и плачу, оне треба да се дозивају, као заљубљени у шуми, да намигују једна другој, да шаљу тајне знаке, заказују сусрете и двобоје. Не знам може ли се таквом повезивању речи научити. Обично се песнику оно само од себе дешава, па то примети тек пошто је песма написана.

Песник ради целокупним својим бићем истовремено: разумом, срцем, душом, мускулама. Он ради целим организмом, и што је тај рад усклађенији, утолико ће бити виши његов квалитет. Да би тријумфовала мисао песник је оваплоћује у слике. Да би језик деловао, песник из њега извлачи сву музикалну снагу, коју он поседује. Мисао – Слика – Музика – то је идеално тројство коме стреми поета.

Николај Заболоцки, 1957.

превео: Александар Мирковић

Николај Заболоцки – ЗАШТО НИСАМ ПЕСИМИСТА

Реч је средство људског општења. Реч црта у људској свести спољашњи свет и унутрашњи свет подједнако. Уз помоћ речи ја се обраћам људима. Реч, ван међуљудског општења губи свој смисао, постајући необавезна.

Ја сам човек, део света, његово дело. Ја сам мисао природе и њен разум. Ја сам део људског друштва, његова јединица. Уз моју помоћ и природа и човечанство преображавају сами себе, усавршавају, постају бољи.

Ја, песник, живим у свету чаробних тајни. Посвуда ме оне окружују. Биљни свет у свој својој шароликости – та трава, ти цветови, то дрвеће – моћно царство првобитног живота, основа свега живог, моја браћа, која ме хране и телом својим, и ваздухом – сви они живе заједно са мном. Зар могу да се одрекнем сродства са њима? Променљивост биљног пејзажа, додири лишћа и грана, игра сунца на плодовима земље – то је осмех на лицу мог друга, са којим сам везан спонама крвног сродства.

Неуглађени свет животиња, људске очи коња и паса, дечији разговори птица, херојска рика звери, сећају ме на моје јуче. Зар га могу заборавити?

Безброј људских лица од којих је свако – живо огледало унутрашњег живота, фини инструмент душе, препун тајни – шта може бити привлачније од сталног дружења са њима, посматрања, пријатељства.

Оку невидљива величанствена здања мисли, која се, подобно духовима уздижу над животом људског света, усхићују ме, јачају у мени веру у човека. Напори бољег дела човечанства, које се бори са болестима људског рода, које се бори са безумљем братоубилачких ратова, са подјармљивањем човека од стране другог човека, одважно прониче у тајанства природе преображавајући је – све су то знамења нове, боље етапе живота од времена његовог постанка. Сложен и разнолик свет са свим својим победама и поразима, са радостима и тугама, трагедијама и фарсама, окружује ме, и ја сам једна од његових делатних честица. Моја делатност је моја уметничка реч.

Путујући по свету чаробних тајни, истински уметник уклања са ствари и појава покорицу свакидашњице и говори свом читаоцу:

– То што си навикао сваки дан да гледаш, то, по чему клизиш својим навикнутим, равнодушним погледом – заправо није свакидашње, обично, уобичајено, већ пуно чари, богатог унутрашњег садржаја, и у том смислу – тајанствено. Ево, ја скидам копрену са твојих очију: погледај свет, ради у њему и радуј се што си човек!

Ето зашто нисам песимиста.

Николај Заболоцки, 1957.

Превео: Александар Мирковић