(…) Када му је било двадесет година Достојевски се упознаје са Белинским и под утицајем разговора с њим почео је да се занима за идеје социјализма који би био морално утемељен и прожет најузвишенијим хуманистичким осећањима. Године 1847. он је почео да посећује скупове у кружоку „петрашеваца“ чији су се чланови одушевљавали углавном идејама Фуријеовог социјализма. Све се то умало није завршило смртном казном — Достојевски је осуђен на прогонство.
Дубоки потрес који је преживео, велико искуство које је стекао живећи међу обичним светом прво на робији а после и међу обичним редовима у Сибиру, довели су до суштинских промена у начину гледања на свет код Ф.М. Достојевског. Он је схватио да је недостатак социјализма у томе што настоји да спољашњим средствима новог друштвеног система изнутра усаврши и препороди читаво човечанство. Он је и раније наслућивао да је нешто слично немогуће. Христов лик који је њему био драг и раније појавио се сада пред њим у првом плану. Жеђ за социјалном правдом живела је и даље у њему али је он средства за њено остварење сада тражио у области духа — а не више у друтшвеном систему самом. Љубав према Русији и руском народу која је одувек постојала код Достојевског — као и хришћански идеал — сада су у његовој делатности и уопште у његовом погледу на свет избили на прво место. Он машта о „општем измирењу међу народима“ које би било остварено уз помоћ Русије.
Достојевски је служио Русији и човечанству — у периоду после робије — не учешћем у револуционарним кружоцима него својим генијалним делима и својим публицистичким чланицима. Пред крај свога живота Достојевски је постао многима духовни вође: свакодневно је примао писма из свих крајева Русије, примао је посетиоце који су тражили савета, поуке и упутства за напредовање у животу. Та његова делатност подсећа на друштвену мисију руских „стараца“ по манастирима какав је био „старац“ Амвросије кога је он срео у Оптинској пустињи, или какв је био онај старац Зосима кога је створила његова машта у роману „Браћа Карамазови. „
Идеје и снови Достојевског о општој људској срећи које су га одушевљавале целог живота, посебно су дошле до снажног израза на пола године до смрти, када је 8. јуна 1880. године, одржао чувени говор о Пушкину. На крају говора он је убеђено истицао:
„Ја верујем да ћемо ми, заправо поколења која долазе за нама, сви схватити да бити прави Рус то значи: настојати да се све европске противуречности измире и то заувек, наша ће руска душа бити излаз из туге европске, наша је душа свељудска и свеуједињавајућа и она ће са љубављу пригрлити сву браћу и она ће, може бити, рећи и последњу велику реч опште хармоније, братске слоге свих народа по закону Христовог јеванђеоског учења“. /Ф.М. Достојевски, Дневник писца, Партизанска књига, Београд, 1982. стр. 449/
Божанска хармонија која мири све противуречности није била за Достојевског нека апстрактна мисао или празна сањарија; то је за њега била жива чињеница искуства која је до те мере надилазила услове земаљског живота да се пред таквом визијом осећало како се човеку помрачује свест. О том искуству које је претходило епилептичном нападу Достојевски говори у роману „Идиот“ речима кнеза Мишкина:
„Он је између осталог размишљао и о томе да је у његовом епилептичном стању постојао један степен негде скоро пред сам напад (ако би до напада долазило на јави) када би обузет неком тугом, у душевном мраку и под притиском, његов мозак у једном тренутку наједном некако плануо и тада би се изузетно јако напрегле све његове животне моћи. Осећање живота и самосвест би се некако удесетостручили у таквим тренуцима који би потрајали колико блесак муње. Његов ум и срце тада би обасјала нека необична светлсот: све његове сумње, сви немири чисто би се одједном примирили, прелазили би у некакво највише спокојство пуне јасне, хармоничне радости и наде, све би било прожето разумом и поимањем најдубљих узрока.
Али ти тренуци, ти одсјаји, били су само наслућивање оног коначног магновења (које није никад дуже од једног секунда) са којим би започињао сам напад. И тај секунд наравно, био је неиздржљив.
Када је доцније, у здравом стању размишљао о том магновењу он би најчешће говорио себи да су сви ти одсјаји највишег самоосећања и самосвести па дакле, и оног „највишег бића“ — били само болест, поремећај нормалног стања, а ако је то тако, онда све то и није неко највише биће него напротив — све то треба да буде сврстано у оно што је најниже.
Међутим, он је најзад долазио до изузетног парадоксалног закључка: „Па шта ако је то болест?“ — помишљао је он. „Зар је важно што је тај напор ненормалан када је ето, његов резултат онај тренутак осећања ког се човек сећа и анализира га и у здравом стању, када је тај тренутак највиша хармонија и лепота — када човеку даје нечувено и неслућено до тада осећање пуноће, мере измирења и усхићеног молитвеног стања које је највиша синтеза живота?“… Ако је њему у том тренутку дакле, у оном последњем свесном моменту пред сам напад, успевало да свесно и јасно може да каже себи: „Да, за овакав моменат човек може да дâ читав свој живот!“ — онда наравно, тај моменат сам по себи био вредан колико и читав живот. „
То искуство још снажније приказује Кирилов у разговору са Шатовом:
„Има тренутака, њих буде свега пет или шест одједном, када се осети присуство вечне хармоније која је тада достигнута потпуно. То није нешто земаљско: не кажем да је небеско али човек у свом земаљском облику то не би могао поднети. Треба се физички променити или умрети. То је јасно и непосредно осећање. Некако изненадно осетите читаву природу и у тај час можете себи казати: да, истина је то. Када је Бог стварао свет он је на крају сваког дана стварања говори: „Да, то је истина, то је добро…“. То… то није гануће него тако — радост. Човек не опрашта ништа јер више нема шта да опрости. То није због тога што волите — то је нешто више од љубави! А највише од свега је то што је све јасно и што је то велика радост. Када би то потрајало више од пет секунди то душа не би могла да изржи, морала би нестати. За тих пет секунди ја проживим живот и за то сам спреман да дам читав живот јер то и вреди. Да се тако нешто издржи десет секунди човек би се морао физички изменити!“
Николај Лоски, РУСКА РЕЛИГИЈСКА ФИЛОЗОФИЈА И Ф.М. ДОСТОЈЕВСКИ, (стр. 20-23) Партизанска књига, Београд, 1982.
Превео: Мирко Ђорђевић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 