Николај Фјодоров, МУЗЕЈ – САБОР ЛИЧНОСТИ

*** Наш горди и самољубиви (тј. „цивилизовани“ и „културни“) век, када жели да изрази свој презир према неком производу или делу, не зна, изгледа, за циничнију фразу од „предати у архив, у музеј…“ . Већ се по томе да закључити колико је искрена захвалност потомства према генијима-проналазачима и, уопште, прецима према којима су савременици, обично, врло сурови.

*** Музеј… представља сакупљање, под видом старих ствари (старежи), душа оних који су напустили овај свет. Ате душе могу да открију само они који и сами имају душу. За музеј, човек је бескрајно вреднији од ствари.

*** Музеј није скуп ствари, већ сабор личности. Његова делатност се не састоји у сакупљању мртвих предмета, већ у враћању живота свему што је одживело свој век, у оживљавању умрлих према њиховим делима од стране живих потомака.

*** Сваки човек носи у себи музеј, носи га и против своје воље, као мртви додатак, као леш, као грижу савести. Јер, чување је закон исконски, закон који претходи човеку и који је деловао и делује пре и независно од човека. Чување је својство не само органске, већ и неорганске природе, а надасве то је својство карактеристично за људску природу.

*** Музеј је највиша инстанца која треба и мора да враћа живот, а не де га одузима… Музеј је „небески свет“… Тада разум није био одвојен од сећања, па је помен, данашњи обред, имао реално значење. Памћење тада није било само нешто мртво попут складишта, већ и враћање у живот, истина привидно, у мислима. Као такво он је представљало истинску гаранцију за очување отачаства, заједничког порекла и братства. Када се разум одвојио од сећања на очеве, он је постао апстрактно тражење узрока појава, односно – философија. Када се везивао за сећање на умрле, он више није био тражење апстрактних узрока, већ тражење путева за враћање очева. Тако усмерен, разум је постао пројекат васкрсавања.

*** Према томе, циљ музеја не може бити другачији од циља који има хоровод (народно коло), односно храм предака у који се и преобразило коло…

*** Нећемо претерати ако кажемо да ће нам музеј, као израз целе душе, вратити душевни мир, унутрашњу хармонију, да ће нам подарити радост коју осећа отац при повратку блудног сина. болест века се састоји управо у одбацивању прошлости, у „ослобађању“ од заједничког задатка свих поколења, што је и лишило живот смисла и циља, и створило у књижевности Фауста и Дон-Жуане, Каине и друге смутљиве и бунтовне типове, а у философији субјективизам и солипсизам.

Николај Фјодоров, ФИЛОСОФИЈА ЗАЈЕДНИЧКОГ ДЕЛА, Логос, Београд, 1994.
Превели: Марија и Бранислав Марковић

Николај Фјодоров, УЧЕЊЕ О СРОДСТВУ

10. Пошто немамо право да себе издвајамо из масе народа (гомиле), ми не можемо ни постављати циљ који не би представљао општи, заједнички задатак свих. Ми не можемо да се одрекнемо питања о небратству, које нити смо ми поставили, нити ћемо решити, јер непрестано живимо у условима који покрећу ово питање, а не размишљати о њему исто је тако немогуће као што је немогуће зауставити рад мисли и главе. Постоји само једно учење које не тражи одвајање већ сједињавање, и не поставља себи вештачке циљеве, већ један општи потпуно природан циљ за све — то је учење о сродству, тј. о ономе на шта није, могли бисмо рећи, могла да утиче ни „казна помешаних језика“, јер су имена која означавају род и сада готово иста код свих народа. Не указује ли ово на истински циљ људског рода, будући да циљ не сме да буде само очување властитог, већ и враћање живота умрлим очевима? Кажњавање „помешаношћу језика“ уследило је управо због тога што је поколење за живота желело да подигне споменик себи, тј. што је заборавило на очеве и, наравно, њихов језик, изузимајући оно што је усвојило у најранијем детињству и што, очигледно, није могло да заборави чак и да је то желело.

Само у учењу о сродству питање о личности и гомили налази решење: јединство не гута, већ уздиже сваку јединку, а разлике између личности само јачају јединство које се састоји, прво, у спознавању себе као сина, унука, праунука, прапраунука… потомка, тј. сина свих умрлих очева, а не као скитнице која се не сећа свога рода, као јединке у гомили; и друго, у прихватању дуга према свим умрлим очевима од стране сваког појединца и свих осталих, не изоловано, појединачно, као у гомили, дуга чија величина и испуњење зависе само од осетљивости (осећајности) или тачније злоупотребе осетљивости, која и разбија масу (сеоски род) и претвара људе у гомилу.

Људска маса ће из гомиле, хаотичне борбе, прерасти у хармоничну силу када маса сељака (народ) буде представљала савез синова који има задатак да оживи очеве, када постане родство, психократија¹. Претварање „гомиле“ у савез синова који своје јединство налазе у отачком делу, и јесте уједињавање, а не стапање. У доследности духу који све очеве схвата као једног оца, сваки појединац ће постати велики човек, учесник великог дела, неупоредиво већи од свих који су носили то име. Само је син човечански — велики човек, човек који се уздигао до Христа. Међутим, нису сви тзв. Велики људи успевали да то постигну. Мисао захваљујући којој је човек назван сином човечанским важи за читав род, а дело по коме је тако назван представља претварање смртоносне силе у силу која враћа у живот све очеве. Уздићи се до Христа значи постати управо син човечански, јер и сам Христос себе назива сином човечијим. Хуманиста који себе назива „човеком“ и поноси се тим именом, очигледно још није досегао Христа, још није постао син човечански; и сви који су данас одбацили култ отаца лишили су се тиме права да себе називају синовима човечанским и уместо учешћа у заједничкој ствари претворили су се у орагне, оруђа различитих погона, у вентила, премда истовремено верују да живе жиовт независан и слободан. Такво стање јасно показује да ни вечно постојање, како каже Нуаре, ових X и Y² (нико каже Нуаре, неће тврдити да вечно постојање X и Y има посебан значај), ни њихово привремено постојање не може имати неки посебан значај и смисао, тако да би им боље било да уопште не постоје. Али то, наравно, важи само за X и Y, а не и за синове човечанске, за васкрситеље, чије постојање има не само  изузетан значај, већ је апсолутно нужно, ако се циљ живота састоји у преображавању слепе силе природе у силу којом управља разум свих оживелих поколења. У овом случају, сви до једнога су, разуме се, неопходни. 

Николај Фјодоров, ФИЛОСОФИЈА ЗАЈЕДНИЧКОГ ДЕЛА, Логос, Београд, 1994.
Превели: Марија и Бранислав Марковић

НАПОМЕНЕ: 1. Психократија – буквално „владавина душевности“, „власт душе“. Термин који је Фјодорв конструисао, да би, у већ познатом маниру опонашања језика учених, означио пројективни облик заједнице и њеног уређења чији ће чланови (као рефратија, а не република као организациона форма) бити повезани међу собом братским осећањем и братским са-знањем, истинском унутарњом рођачком везом, универзалном љубављу која прожима планетарно човечанство и окупља га у свејединству или сабору слободних личности ради братске и отаческе примене његовог знања и његових осећања (науке и уметности) и активирање његове воље у заједничком послу васкрсавања свих умрлих предака. Амблем Психократије, њен „грб и застава“ јесу Света Тројица, неразделива и несливена, тај образац слободе и заједништва. Алфа и Омега „одисеје“, „синова човечанских“, синова васкрситеља. Психократија је, према Фјодорову, много ближа најпримитивнијој родовској форми у којој влада култ предака и чији чланови, поштујући очеве, привидно их васкрсавајући у разним ритуалима и уметничким делима, превазилазе подељеност рода у времену, него најразвијенијим јурисдичким формама у којима се потомци преузносе над прецима и кидају везу времена и живота људског рода. „Родовска форма у идеалном, тј. пројективном смислу, јесте такав савез који се одржава једном унутарњом снагом (осећањем), не користећи никакву спољашњу присилу и принуту, она је такав савез чији нам је лик (форма) дат у Тројици“. (Фјодоров) Стога и самодржавље које Фјодоров одређује као спољашњу везу друштва, не може ради управљања користити репресивни апарат (овај мора и може, кроз стражарску литију бити употребљен само у циљу одбране од „номада са Истока и градова на Западу“), већ искључиво инструменте просвете, образовања и васпитања ради прирпеме свих чланова заједнице за учешће у светом, отачком делу.

2. Индивидуумима X и Y Лудвиг Ноаре (1828-1889), немачки филолог и философ, аутор „радне теорије порекла језика“, називао је представнике обезличене градске масе.