Никола Милошевић, СЛОВО О АЛЕКУ ВУКАДИНОВИЋУ

Много пута, када сам покушавао да некако искажем оно што песничко умеће чини, долазила ми је у сећање слика призме. Као што се кроз призму прелама сунчев зрак, тако велики песник — а о великом песнику данас беседимо — кроз неку уметничку призму прелама једнобојни језик свакодневнице, и његово казивање се онда разлистава у седам дугиних боја.

Седам дугиних боја, слика која дакако може, као и свака друга, само приближно да искаже оно што уметничко, посебно песничко умеће јесте, и коју бих најпре покушао да доведем у везу са оним што би се могло назвати мелодијом песничког казивања, дакако мелодијом песничког казивања Алека Вукадиновића. Не једном смо призивали у сећање име његовог духовног и уметничког претече, Момчила Настасијевића, за кога се често може чути и прочитати да је заправо само сабирао народно уметничко благо.

Да одмах кажем, ја тако не мислим. Не мислим да је песник, дакако онај прави, само неко ко тражи и налази благо што га је неко исковао пре њега. Држим да би се пре могло рећи да је песник — кујунџија, и то у двоструком значењу тог израза. Најпре тако што врши одбир у уметничком народном благу, а потом тако што оно одабрано спрегне у неку нову уметничку целину, које у народном изворном казивању нема, нити је може бити.

Једнако тако, дало би се, чини ми се, тврдити да је тај исти песник, кога призивамо као духовног претечу нашег слављеника, и значења своја искивао помоћу оне исте уметничке призме. Помоћу речи — он сам каже „докле се речју ухватити може“ — настојао је он да нас суочи са оним тајновитим што надилазе ствари овоземаљске, и што ми, нашим приближними сиромашним људским језиком, исказујемо кроз слику принца таме, и Господа Бога што са тим принцем борбу води, и у њој на крају надвлада.

Али, ако бисмо сад тврдили да је Алек Вукадиновић неко ко просто и једноставно наставља тог свог великог претходника, и ако бисмо можда помислили да се само душа Момчила Настасијевића преселила у његово тело, мислим да онда опет не бисмо били на правом трагу.

Алек Вукадиновић је — можда би се једино тако ово поређење дало одржати — Момчило Настасијевић нашег времена. Он дакле није неко што на трагу неког свог претходника, не надилазећи тај траг, нешто казује, он је онај који само полази од тог трага, да би кренуо неком својом, сопственом стазом, условно говорећи, и да би исковао нови, непоновљиви и никад досад на нашем језику исказани говор.

Најпре, дакакао, у оној мелодијској равни. Ако се Настасијевић ослањао, као што јесте, на народни говор и његово звучање, Алек Вукадиновћ то не чини. Он, додуше, успева у оно што је заиста велико уметничко умеће, да у неким својим стиховима осамостали мелодијско казивање, онако — ево опет једног поређења које ми се и овом приликом намеће — као што у некој просторији, у којој су некад воћке неке биле  лебди, још увек њихов мирис. Кад воћку гледамо, никад не бисмо помислили да се њен мирис може издвојити и слободно лебдети, независно од њеног тела. Па тако, кад реч класичних песника читамо, ми једнако тако држимо да се мелодија не може, попут тог мириса, издвојити и слободно лебдети над тим језичким телом.

Али да тако ипак може бити, показао је то Момчило Настасијевић, а потом, на свој и само свој начин, Алек Вукадиновић. Не једном, долазила ми је у сећање она строфа његова, коју ћу ево изговорити за ову прилику: „Гонич кроз благу нејасноћу / Рођене смрти слика сушта  / Уснуо прати плен што ноћу / У смрти благи крај се спушта. „

Ослушните мелодију тих стихова и видећете колико је умеће овога песника, односно како се слободно извила та мелодија, рекло би се, сасвим независно од њеног језичког тела.

Али не само то. Алек Вукадиновић успео је да на свој, опет само свој начин, и само полазећи од трага Момчила Настасијевића, дакле непоновљиво и јединствено, у речи преточи, опет колико се речју дохватити може, оно што надилази ствари овога света. Од њега потичу и неке друге песме велике снаге, које нас суочавају са савременим обличјем кнеза таме, песме у којима се наслућује последње време у коме јесмо, са прозорљивошћу — опет једна народна реч — која се можда може равнати још само са Откровењем Јовановим. Алек Вукадиновић није само дакле велики песник, он је и велики прозорљивац, који је долазак кнеза таме на ове просторе наговестио. Међутим, као и многи такав други наговештај, остао је то нажалост онај глас вапијућег у пустињи.

Истовремено с тим, Алеку Вукадиновићу пошло је за руком да у речи, опет колико речи дакако могу, уобличи и сазнање о оном који на небу пребива, и пред кога ћемо сви ми пре или после доћи, па ће пред њега доћи и кнез таме и сви они који му овде доле служе. Дозволите ми да тако и завршим ово кратко и, по природи ствари, пригодно излагање. Данас ми овде одајемо почаст истинском принцу свих српских песника, Алеку Вукадиновићу, а онима који су му такву почаст одали, служи на част што су му је одали.

Зборник АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ песник, Народна библиотека „Радослав Веснић“, Краљево, 2001. (Никола Милошевић, Слово о Алеку Вукадиновићу, стр. 11-13)

Advertisements

Никола Милошевић, ЗА СОБАРА НЕМА ВЕЛИКОГ ЧОВЕКА, АЛИ САМО СА „СОБАРСКОГ“ ГЛЕДИШТА

Једна стара и много пута навођена изрека каже да ниједан човек није велики за свог собара.

Има неке истине у тој изреци. Онај коме се пружила прилика да, стицајем околности, баци поглед у приватну сферу великог човека, наћи ће у њој много штошта што није у складу са његовом величином.

То је и разумљиво. Побуде које покрећу велике људе у начелу нису битно друкчије од побуда које покрећу остале смртнике. Зато се понекад по животима истакнутих појединаца чепркало и још увек се чепрка са ситничавом намером да се у њима пронађе нешто што би их свело на меру оног што је просечно.

У светлости ове чињенице делује сасвим разумљиво једна Хегелова иронична допуна изреке поменуте на почетку овог текста. У Хегеловој ироничној парафрази та изрека отприлике овако гласи: за собара нема великог човека, али само са „собарског“ гледишта. Оваквим ироничним коментаром Хегел је жигосао читаву једну традицију у психологији и антропологији, која је свој можда врхунски израз нашла у делима француских моралиста.

Међутим, Хегелов коментар погађа само једну карикатуру ове традиције, карикатуру, додуше, не ретко и данас присутну у прилично честим покушајима да се дело неког књижевника или мислиоца тумачи искључиво или пре свега уз помоћ извесног броја биографских података. Такви покушаји по правилу су усмерени на то да се књижевна и филозофска остварења, колико год она велика и значајна била, сведу на побуде, односно на личности, њихових аутора.

У својој критици Хегел је, додуше, пре свега имао на уму тзв. историјске личности, то јест оне људе који се појављују као чиниоци од неког значаја у практичној равни светске историје, али се његова критика може протегнути и на биографски метод у тумачењу опуса значајних стваралаца и у другим областима, пре свега оним изразито духовним или теоријским. Данас је код многих теоретичара, који се овим проблемом баве, оно гледиште које је Хегел жигосао као „собарско“ већ одавно напуштено.

Са прилично добрим разлозима, уосталом. Побуде великих стваралаца и психички механизми који покрећу њихово стваралаштво не разликују се битно од побуда и психичких механизама осталих људи, али њихова дела се зато разликују од оног што је просечно и свакодневно. Између живота изузетних појединаца и њихових духовних творевина не постоји она самерљивост коју њихови биографи толико често призивају.

Ако већ ствари тако стоје, чему онда напор да се проникне у личност неког великог ствараоца? Није ли сваки напор ове врсте само један ситничави, „собарски“ покушај да се унизи и сведе на општу меру оно што је изнад просека? Мој одговор на ово питање је одречан. У начелу, анализа личности великих стваралаца може се ослободити оне „собарске“ ситничавости против које је устајао Хегел. Тако ослобођена – и једино тако – она може бити поуздано средство у борби против друге крајности у тумачењу духовних појава, која исто тако заслужује осуду. Још увек, наиме, бива да се на творце значајних духовних остварења и сама та остварења гледа наивно и романтичатски занесено као на нешто што је пало с неба, у виду дара каквог тајанственог божанства, недоступног нашем смртном и ограниченом уму. Присталице овакве романтичарске концепције гледају на сваки покушај да се приђе анализи ствараочеве личности као на светогрђе, као на тривијални, „собарски“ покушај да се велики људи оклеветају и унизе.

Истину ваља, по својој прилици, тражити негде између ових двеју крајности – оне биографске и оне романтичарске. Кад је пред нама неки извор из кога се можемо обавестити о творцу каквог изузетног уметничког или мисаоног опуса, онда том извору ваља приступити без „собарске“, ситничаве радозналости, али и без романтичарске занесености и наивности.

Н. Милошевић, Зиданица на песку: књижевност и метафизика, „Слово љубве“, Београд, 1978.

Преузето са блога Марије Јефитимијевић Михајловић Santa Maria della Salute