Писац Умберто Еко спада у малобројне интелектуалце који поседују енциклопедијско знање, проницљиви су и нису досадни. Он поседује и велику личну библиотеку (с тридесет хиљада књига) и посетиоце дели у две категорије. У првој су они који реагују са: „Ауу! Сињоре professore dottore Еко, какву библиотеку имате! Колико сте ових књига прочитали?“, а у другој су они – врло мала мањина – који схватају како суштина приватне библиотеке није да „додатно храни его“, него да буде истраживачко оруђе. Непрочитане књиге су знатно драгоценије од прочитаних. Библиотека би требало да садржи што више онога што не знате, у мери у којој вам финансијске могућности, хипотекарни кредити и тренутно кризно тржиште некретнина дозвољавају да нагомилате. Што сте старији, то ћете прикупљати више знања. И више књига, а с полица ће вас претеће посматрати све већи број непрочитаних дела. Заиста, што више знате, то су дужи низови књига које нисте прочитали. Назовимо ту збирку непрочитаних књига антибиблиотека.
Склони смо да се према сопственом знању опходимо као према личном власништву које треба штитити и бранити – јер је знање украс који нам омогућава успон у хијерархији. Та склоност да се омаловажава Екоов сензибилитет према библиотеци тако што се пажња поклања познатом, предрасуда је која се протеже и на наше менталне активности. Људи не иду наоколо носећи антибиографије у којима су навели шта нису студирали или искусили (то уместо њих причају конкуренти), али било би лепо да то раде. Баш као што је потребно да логику библиотеке изврнемо наглавачке, радићемо и на окретању знања наглавце. Имајте на уму да Црни лабуд произлази из нашег неразумевања вероватноће изненађења. И неразумевања оних непрочитаних књига, зато што оно што знамо схватамо преозбиљно.
Назваћемо, стога, антиинтелектуалца – особу која се фокусира на непрочитано и труди се да своје знање не третира као богатство, чак ни као посед или средство за подизање самопоуздања – скептичним емпиристом. Поглавља у овом делу баве се питањем како ми, људи, третирамо знање – и фаворизовањем онога што смо чули над оним што смо искусили.
Насим Талеб – ЦРНИ ЛАБУД (Хеликс, Смедерево, 2016.)
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 