о. Тадеј Витовнички, НЕКА СРЦЕ, УМ И ВОЉА ПОСТАНУ — ЈЕДНО

Нема никаквог спавања до Страшног Суда, као што уче неки секташи. Како дух може спавати? Он је непрестано будан и активан. Наше тело није у стању да прати дух у овој активности, отуда долази, сан, за време кога се тело на известан начин одваја од духа и препушта одмору и опорављању. За то време дух је у свом свету. Он може тако доћи у додир са умрлим духовима или духовним световима уопште. Ретко се деси да се човек ујутру нечега сети. Има, наравно, и обичних снова које производи ткање душе. Оно чиме се душа у будном стању највише бави, то се и ноћу, као на филму, одвија. 

Тешко је Богу да нам се јави када је човек као разбијено огледало у коме се и духовне поруке различито и увек фрагментарно преламају. Сваки прими онолико колико може и онако каво му је разбијено огледало са којима већ долази на свет. Христос је дошао на Земљу да би наше огледало опет постало цело и тако целовито примало Бога. Наравно, да многи не могу да појме Бога, нити да Га потпуно у себе приме. Наше тело овакво какво је сада, није у стању да издржи Светлост. То је могући разлог зашто су се Светитељи који су се целог живота борили са искушењима и изборили, добивши просветљење, доста брзо после тога просветљавања, селили у други свет. Велика је њихова радост тамо, јер саосећају и у љубави кличу са осталим сличним душама које славе Бога, а при свему томе задржавају своју личност, никако не на себичан начин, како је још увек одржавају на Земљи чак и духовни људи. Ум, воља и срце постали су у просветљених људи — једно: они су, иначе најчешће раздвојени у човеку, отуд и бројне невоље човекове у животу. Код великих духовника није то више само спољашња светлост која им се Благодаћу повремено указује, већ она много дубља и трајнија, унутарња светлост, која се од срца пење и испуњава целог човека. Ова светлост је Љубав и само Љубављу је човек најближи Богу Који је сушта Љубав. Човеково усавршавање и приближавање Богу вечито је, јер је Бог не само несазнајан и непојмљив, него и недокучив. У љубави, међутим, ми смо најближи и најсигурније са Богом. Додир са Духом је муњевит, наш појам времена нема никаквог значаја у духовним хијерархијама. А ове хирјерархије постоје: у Јеванђељу је речено: „Много је станова у кући Оца Мога„. Према степену духовног постигнућа овде, добијамо после смрти одговарајући стан и сродне душе са којима тамо даље живимо. Није свеједно шта је ко желео и за шта се борио на Земљи. Духован човек борио се за духовно, за излаз у небо, телесан човек борио се за земљско. Изгледа у први мах да је мала разлика између некога ко је веровао у идеју правде овде на земљи, за њу се борио, за ову идеју положи чак живот, и некога ко је веровао у небеску Идеју и небеску Правду која се никад не остваруЈе овде на земљи. Разлика је, ипак, велика, па зато и поред пиривидне вере, поштења и жртве некога ко тражи правду на земљи, он и после смрти продужава да жели погрешно, и наћи ће се у погрешном друштву. Сродне душе се тражи и овде и тамо. Када нађете неку сродну духовну душу овде, останите са њоме, јер је велика радост дружити се са истомишљеницима. 

Већина у манастиру задржава своје навике, егоистичке циљеве и жеље. Отуд су многи Светитељи одлазили из манастира и повлачили се и у усамљеност испосница… Да ли је то било погрешно? Ово су хтели да сазнају и сами духовници и добили су из духовног света одоговор да су оба пута исправна — када је дух Љубави присутан. 

***

Христове речи: „Много је станова у кући Оца Мога“ значе да постоје бића у универзуму различитот ступња духовне зрелости. Не треба мислити да нека од ових бића нису у стању да се материјализују и да нам се као таква појављују и уче нас духовним истинама. Наравно да постоје и демонска бића на различитом стуњу зла. Човек као слободно биће бира и одлучује. Оно што он мисли и како мисли, изазива треперење у васиони, он привлачи или одбија невидљива бића начином и јачином својих мисли. Космос је огромна централа мисли. Морамо бити испуњени добрим мислима да не бисмо дали место рђавим. Демонска бића, после Христа, не могу да наносе зла Небу, остала им је само земља и човек. На човека она делују не само директно, већ и индиректно, некад преко умрлог који се показао спремним да послужи као нека врста канала демонског деловања на неког живог човека. Таквих примера сам имао у монашкој пракси. 

Старац Тадеј Витановачки, МИР И РАДОСТ У ДУХУ СВЕТОМ, (одломак, стр. 270-271), Православна мисионарска школа при храму Александра Невског, Београд, 2011.

о. Тадеј Витовнички, НЕ УЗИМАЈ НА СЕБЕ ПРЕВИШЕ БРИГЕ ОВОГ СВЕТА, ЧУВАЈ СВОЈ МИР И ЖИВИ СА БОГОМ

Када сам као искушеник дошао у манастир Миљково, дали су ми бројаницу и научили ме како да се молим. И како су ми показали, ја сам тако и радио. Потпуно сам се препустио Исусовој молитви. Мислио сам: имам још само пет година живота, хајде да их не потрошим улудо, хајде да нађем свој пут до Бога. И за кратко време, баш због те моје потпуне преданости вољи Божјој и искрене чежње за Богом, обасјала ме Божанска благодат, која је у мојој души створила неку неописиву радост и мир. Слушам срце и унутра чујем: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.“ Покушавам да се сетим неких ствари и догађаја из прошлости, али не могу; све мисли почивају у неком неописивом миру, а у читавом моме бићу влада нека неописива радост и чежња за Богом. То је стање Анђела и Светих, стање у потпуној благодати. Само они који су добили бесплатну благодат могу да разумеју стање Анђела и Светих, који су руковођени Духом Светим.

Мислио сам да сви монаси, свештеници и епископи имају бесплатну благодат, кад оно човече, толико година до сада сам провео са калуђерима и свештеницима, а срео сам само једног калуђера на којем се примећивала бесплатна благодат. Само једног калуђера!

Код мирских људи који живе са породицама срео сам много више појединаца на којима почива бесплатна благодат. Долазио је овде код мене један Босанац из Бањалуке који живи у свету и упражњава Исусову молитву. Он има једног свог школског друга који је породичан човек, има децу, запослен је. Тај његов пријатељ није био баш посебно побожан, али је био добричина, добра душа. Једног дана они тако причају и овај предложи: „Што се ти не би бавио Исусовом молитвом?“ Пријатељ га зачуђено погледа и одговори: „Бих али не знам како“. „Ја ћу те научити…“ И овај га поучи и даде му бројанице. За кратко време тај је његов друг задобио бесплатну благодат и преобразио своју личност и породицу. А овај толико времена упражњава Исусову молитву па ништа…

После неког времена тај човек дође овде код мене и прича ми: „Не знам, оче, нека ме радост обасјала и неописив мир. Стално чујем у срцу: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“. Знам какав сам био, шта сам све мислио, сад више ништа од тога нема у мојој глави. Имао сам грешне мисли према женском свету, знао сам се наљутити и за најмању ситницу, а сада, не знам, не могу да се наљутим. Не могу ни да помислим оно што није добро, и кад хоћу, не могу. Не знам шта се то десило са мном. Само се радујем, у читвом моме бићу влада нека неописива радост, и мир“. Добио си бесплатну благодат, каже му му, и имаћеш је све дотле док мисао своју не вежеш за неку овосветску бригу. А ако то учиниш, најпре више нећеш чути молитву у срцу, а после ћеш постепено изгубити мир и радост из душе. Тада ће опет да те муче тешке мисли овога света којима владају демонске силе. Ако хоћеш да сачуваш ту бесплатну благодат, треба да се стално молиш Богу да би молитвом одбио тешке и туробне мисли од свога ума и тако сачувао тај мир и радост који сад осећаш.

Кад сам био постављен за старешину у манастиру Покајницу, тешко сам примио ту дужност. Бојао сам се опасности и искушења које су ми спремали становници око манастира. Тада ми се јавио сам Господ у сну и опоменуо ме. Ја сам се одједном нашао пред Њим. Гледам: Господ на Себи има епитрахиљ, омофор преко рамена и преко омофофора још један епитрахиљ. Ја стојим пред Њим и Он каже: Зашто војујеш кад немаш послушности! Где год си био постављен за старешину, досадио си молбама да те разреше. То не смеш више чинити. Знај да свако задато послушање треба да се обави са пуно љубави, ревносно и предано, не обраћајући пажњу на завист и злобу која кружи и напада. Онда ме три пута прекстио од главе до пете, узео епитрахиљ и ставио га намене: То је крст који мораш да носиш. 

Увек ми је била тешка старешинска дужност јер сам морао да своје мисли вежем за бриге о материјалним стварима, о братији, људима… Ту сам увек губио ону бесплатну балгодат коју сам задобио као искушеник. То је стварало нове проблеме у мом духовном животу и нраушавало моје телесно здравље. Плућа су ми оздравила, али се појавила нова болест, живци су ми попустили. Много ми је требало времена док се нисам извежбао да се опустим. Лекари су ми давали антидепресивне лекове, али они нису ништа помагали. Саветовали су ми да се опустим, да будем себи лекар. И Господ је погледао на моју невољу, послао ми Своју силу и ја сам успевао све више да се опуштам. Али, и данас када превише дозволим материјалним и идругим животним бригама да овладају, тешко долазим до опуштености, до потпуне преданости вољи Божјој, и ту настаје извор мојих проблема са живцима, извор моје напетости и нервозе. Да нисам као искушеник задобио бесплатну благодат, стрешинска дужност ми не би била толико тешка. Када ме окују овосветски проблеми, губим мир, нервоза и немир се усељују у мене. Постајем напет и нервозан. 

Једном сам молио владику да ме пошаље на парохију, мислио сам: можда ће ми тамо бити лакше, можда ћу тамо наћи свој мир. И владика ми даде парохију Влашки дол. Али пошаљи ти где год хоћеш живчаног болесника нигде му неће бити добро. Тамо на парохији ми је било још горе. Имам превише осетљиву природу и много су ме погађале невоље и проблеми парохијана, као и греси њихови. За кратко време моје стање се још више погоршало, срце је почело да ми лупа као у зеца. Целу ноћ и цели дан нисам могао да се опустим те сам одлучио да одем у манастир, да не умрем на парохији. Дошао сам у Витановицу, ту ме један мој ученик исповедио и дао ми келију да се одморим. Кад сам се пробудио ослушкујем да ли срце још ради онако убрзано. Ништа не чује, хвала Богу, смирило се. Онда у уму зачујем речи: „Тако треба да се опушташ. Не узимај превише на себе бриге овога света, већ чувај свој мир и живи са Богом. Нека иде како иде.“ 

Старац Тадеј Витановачки, МИР И РАДОСТ У ДУХУ СВЕТОМ, (стр. 99-101), Православна мисионарска школа при храму Александра Невског, Београд, 2011.