Павле Флоренски, ПАСКАЛОВ „АМУЛЕТ“

После смрти једног од најискренјих људи који су живели на земљи (лако је досетити се да говорим о Блезу Паскалу), у постави његовог капута – pourpoint – пронађена је кратка белешка коју је брижљиво чувао, први пут објављена од Кондорсеа под веома неодговарајућим називом „мистички амулет“ – amulette mistiqiue“. Ова белешка потиче из времена или чак тренутака Паскаловог „обраћења“ и представља његово исповедање вере, тачније речено молитвено созерцање посебних момената духовног успона. О томе „амулету“ било је доста расправа, али расправа прилично узалудних. ова узалудност је била условљена превеликим упрошћавањем и поједностављивањем тога документа, који у себи садржи чисти концентрат живота и схватања света, тако сажет да поједини ставови изгледају чак као неповезани низ. Али, чини ми се да мисли које развијам у овој књизи и теорија увећања типова дају кључ за разумевење овога веома садржајног и веома значајног папирића…. Навешћу оригинални текст, јер ће много шта бити јасно и без посебних објашњења.

Година благодати 1654.
(Паскал наглашава да живи у доба блаагодати, тј. када је могуће разрешење. Узгред речено, приметно је мистичко аритметичко значење године обраћења, 2²²=7.)

Понедељак 23.новембар, дан св. Климента, папе и мученика, и других у календару.
Уочи св. Хризогона мученика и осталих.
Од приближно пола једанаест увече до приближно пола сата после поноћи.
(Ова прецизност датирања показује да пуноћа знања које се исказало Паскалу није била сањарење или нејасан наговештај, који је скоро немогуће датитрати услед његове флуидности и квалитативне неразликовности од уобичајеног садржаја свести, него је било прецизно-омеђена појава и, дакле, квалитативно нова, која се налази изван уобичајеног процеса свести.)

Огањ.
(Подразумева се огањ сумње, огањ током два часа Паскал се мучио у пакленом огњу и управо тада, после овога искушавања небићем, њему се показао Онај Који Јесте.)

Бог Аврама, Бог Исака, Бог Јакова,
Не философа и научника.
(Истина је Личност, која се историјски објављује, а не апстрактни принцип; другим речима, Истина није стварна/објективна/, већ лична.)

Сигурност, Сигурност. Осећање. Радост. Мир.
(У сусрету са Богом-Истином је сигурност, и зато разрешење /ослобођење/; управо та сигурност и задовољава осећање; радост и мир, тј. Бог задовољава критеријум истине.)

Бог Исуса Христа.
(Бог Исуса Христа и јесте Истина – Тројединица, јер је само Христос објавио Тројединство.)

Бога Мога и Бога Вашега.
(Али наш Бог није Бог Исуса Христа, јер ја нисам јединостушан Истини, а Христос је јединосушан.)

Твој Бог ће бити мој Бог –
(Кроз Христа ћу суделовати у животу Тројединства, и Истина постаје мој Бог.)

Заборав света и свега осим Бога:
(И тада је нећу бити „од овог света“, заборавићу пропадљиво, метафизички ћу се спасти, бићу вечан.)

Он се налази само на путевима који су показани у Јеванђељу.
(Пут ка светлу Истине је подвижништво, приправљање срца.)

Величанственост људске душе.
(На путу подвижништва сагледава се вечна стране тварне личности, Софија).

Оче праведни, свет Те није познао, али ја Те познах.
(Својом мудрошћу, којом свет није познао Оца, ја сам Га познао, кроз созерцање своје очишћене природе, у Господу Исусу Христу.)

Радост, радост, радост, сузе радости.
(У познању Бога очишћеним срцем је преобиље радости и блаженства, које све превазилази.)

Растао сам се са Њим…
(Али откровење се завршава; ова радост је само залог будућег, не стално осећање. Радост нестаје и појављују се збуњеност и туга.)

„Напустили су Мене, извор воде живе“.
(Као да је одговор Бога на збуњеност: „Тиме се објашњава осећање туге“.)

Боже Мој, зар ћеш ме Ти напустити?
(Тј. „Ти ме нећеш напустити, само ако Те ја не напустим“. Одатле решење:)

Нека се не растанем од Њега на вјеки.
(Унутарњим актом одлучујем придружићу се Богу.)

То је живот вечни, да познају они Тебе, јединог истинског Бога и да си послао И.Х.
(Од овог тренутка већ почиње ток обичне свети. Говори се о оном што је потребно и, касније, о нескалду између онога што треба и што јесте)

Исус Христос………………………………
Исус Христос………………………………
Растао сам се са Њим; од Њега сам бежао, Њега се одрекао, распетога.
Нека се никад од њега не растанем.
Он се чува само на путевима које показа Јеванђеље.
(Одређује се да се свакако не растане са И.Х., а касније се наводе средства за припремање себе.)

Потпуно и слатко одрицање.
(Одустајање од самости, подвиг.)

Потпуно подређивање Исусу Христу и моме руководиоцу.
(Монашка послушност)

Заувек у радости за дан земаљског подвига
(Мисао о будућим добрима: )

„Да не заборавим речи Твоје“. Амин.

***

На тај начин, паскалов „амулет“ је – попут програма религиозно-философског система – читав круг мисли, које су необичном брзином прохујале кроз Паскалову свест, у просветљењу које је трајало око два сата. Можда су његове „Мисли о религији“ материјал, који је предвиђен за остварење управо тога плана. Као што је познато, посебне примедбе које сачињавају „Мисли о религији“ пронађене су после Паскалове смрти у потпуном нереду и уобучајени поредак њиховг навођења уопште не пропада аутору него привм издавачима. Постоји покушај да се управо те мисли распореде у другачијем поретку, који више одговара Паскаловој замисли. Али је умесно и правовремено покушати да се распореде управо те мисли према „амулету“ и усуђујем се да изразим своје предосећање да совде истраживачи очекују богата блага која је лако стећи. Подсећам, узгред, да постоји одређена сродност Паскала са православљем и да није случајно А. С. Хомјаков „често називао Паскала својим учитељем“. То нам намеће обвезу да се посебно пажљиво односимо према проницљивом француком мислиоцу.

Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ, друга књига, (стр. 413-417), Логос, Београд, 1998

Превели: Људмила Јоксимовић, Небојша Ковачевић

 

Advertisements

Павле Флоренски, ЉУБАВ

Ако има Бога – а за мене је то било несумњиво – онда је Он, обавезно, апсолутна љубав. Али љубав није обележје Бога. Бог не би био апсолутна љубав ако би био само љубав према другоме, према условном , према трулежном, према свету; јер онда би љубав Божија била зависна од условног постојања па би, дакле, сама била случајна. Бог је апсолутно биће зато што је Он супстанцијални чин љубави, чин-супстанција. Бог или Истина не само да поседује не само да поседују љубав, него пре свега, Бог јесте љубав, тј. љубав је – суштина Божија, Његова лична природа, а не само њему својствен стваралачки однос. Другим речима, „Бог јесте љубав“ (тачније – „Љубав“), а не само „Који љуби“, макар и потупно“.

(…) Али немогуће би било направити већу грешку него поистоветити духовну љубав онога који је спознао Истину с алтруистичким емоцијама и стремљењем ка „ка добру човечанства“, које се у најбољем случају ослања на природну самилост или на апстрактне идеје. За „љубав“ у последњем јудејском смислу, све почиње и завршава се у емпиријском раду, вредност подухвата оцењује се његовом видљивом радњом. Али за духовну љубав, у хришћанском смислу ова је вредност –  само варка. Чак је и морална делатност, као филантропија и сл., узета сама по себи, савршено ништавна. Не спољашњост, не „кожа“ нарочитих делатности, пожељан је благодатан живот, који се прелива у сваком стваралачком покрету личности. Али је „кожа“, као „кожа“ емпиријска спољашњост и увек допушта кривотворење. Ни једно време не сме да одриче да се „лажни апостоли и преварљиви посленици претварају у апостоле Христове“; да се чак „сам сотона претвара у Анђела Свијетла“ (2 Кор. 11/13,14). Али ако све спољашње може бити кривотворено, онда су чак и највиши подвиг и највиша жртва – жртва сопственог живота – сами по себи – ништавни:

Ако језике човечје говорим,
А љубави немам,
Онда сам као звоно које јечи,
Или прапорац који звечи.

И ако имам дар пророштва
И знам све тајне
И све знање,
И ако имам сву веру
Да и горе премештам,
А љубави немам,
Ништа сам.

И ако раздам све имање своје,
И ако предам тело своје
Да се сажеже,
А љубави немам,
Ништа ми не користи.

Такозвана „љубав“ изван Бога није љубав, већ само природна космичка појава, која исто тако мало подлеже хришћанској безусловној процени, као и физиолошка функција желуца. И, значи, тим пре је само по себи јасно да се речи „љубав“ и „љубити“, као и њихове изведенице, употребљавају овде у њиховом хришћанском смислу, и да изван интересовања остају породичне, сродничке и националне навике, егоизам, таштина, властољубље и остали „отпаци људских осећања“, који се прикривају речју љубав.

Истинска љубав је излазак из емпиријског и прелазак у нову стварност.

Љубав према другоме је зрачење истинског знања на њега; а знање је откривање Саме Триипостасне Истине срцу, тј. пребивање љубави Божје према човеку у души: „ако имамо љубав међу собом, Бог у нама стоји, и љубав је његова савршена у нама“ (1 Јов. 4/12), ми нисмо ушли само у безличан, провиђајуће-космички однос с Њим, него и у личну очинско-синовљевску везу. Зато „ако нам срце наше не зазире“ – али, разуме се, баш сáмо срце мора за своје суђење да буде бар унеколико очишћено од коре кала, од којег му је иструлила површина, и способно да суди о веродостојности љубави – тј. ако очедњеном свешћу сазнајемо да заиста љубимо, „не ријечју ни језиком, него дјелом и истином“ (1 Јов. 3/18), да смо заиста добили нову суштину, заиста ушли у лични однос с Богом – онда „слободу имамо пред Богом“ (1 Јов. 3/21), јер плотски о свему суди на плотски начин. Јер „који држи заповјести Његове у Њему стоји, и он у Њему“ (1 Јов. 3/24); ако Њега љубимо, онда у Њему стојимо, и Он у нама“ (1 Јов, 4/13).

Ми кажемо „љубав“. Али, питамо се, у чему се конкретно изражава ова духовна љубав? У савлађивању граница самости, у излажењу из себе – за шта је потребна међусобна духовна веза. „Ако речемо да имамо заједницу с Њим (Богом) а у тами ходимо, лажемо и не творимо истине. Ако ли у светлости ходамо, као што је он сам у светлости, имамо заједницу један с другијем“ (1 Јов. 1/6, 7).

Апсолутна Истина спознаје се кроз љубав. Али се реч „љубав“, као што је већ разјашњено, не схвата у субјектвно-психолошком, него у објективно-метафизичком смислу. Не тако да сама љубав према брату буде садржај Истине, како то тврде толстојевци и други њима слични религиозни нихилисти; не тако да се њом, том љубављу према брату све исцрпљује. Не и не. Љубав према брату је – долазак другоме, прелазак на другога, нешто као уливање у другога онога уласка у Божански живот, који се у самом субјекту који општи с Богом разумева као знање Истине. Метафизичка природа љубави је у над-логичком превладавању само-идентитета „Ја=Ја“ и у излажењу из себе; и то се дешава приликом истицања у другог, приликом уливања у другог снаге Божије, која раскида окове ограничене људске људске самосвести. На основу овог излажења, Ја постаје у другом, у не-Ја, ово не-Ја, постаје једно-сушно брату – једно-сушно, а не тек подобно-сушно, каква подобно-сушност и чини морализам, тј. јалови унутарње-безумни покушај људске, изван-божанске љубави. Издижући се изнад логичког, бесадржајно-празног закона идентитета и поистовећујући се с љубљеним братом, Ја самим тим слободно претвара себе у не-Ја, или, ако се изразимо језиком црквених песама, „пустоши“ себе, „слаби“, „оробљује“, „унижава“ (упор. Фил. 2/7), тј. лишава се обавезно-датих и својствених му атрибута и природних закона унутарње делатности по закону онтолошког егоизма или идентитета; ради норме туђег бића, Ја излази из свог оквира, из норме свог бића, и добровољно се потчињава новом лику, да би тиме укључило своје Ја у Ја другог бића, које је за њега не-Ја. Дакле, безлично не-Ја постаје лице, друго Ја, тј. Ти. Али баш у овом „осиромашењу“ или „слабљењу“ Ја, у овом „пустошењу“ или „кенозису“ себе, збива се обратно успостављање Ја у својственој му норми бића, при чему ова норма већ није просто дата, него и оправдана, тј. она није просто присутна у конкретном простору и времену, него има васељенско и вечно значење. У другом, кроз своје унижење, начин мог живота налази своје „искупљење“ од власти грешног самопотврђивања, ослобађа се греха изолованог постојања, о коме су говорили грчки мислиоци, и у трећем се, као искупљен, „прославља“, тј. потврђује се у својој нетрулежној вредности. Напротив, без унижавања, Ја би владало својом, нормом само у потенцији, али не у акту. Љубав и јесте „да“ које Ја говори себи самом; мржња, пак, – јесте „не“ себи. … Љубав сједињује вредност са стварношћу, уноси у стварност која нестаје дужност, дуг; а дуг, у ствари, и јесте оно што стварности даје дужину;То љубав сједињује два света. „у томе је и величина, што је овде тајна – што су се пролазни лик земаљски и вечна Истина дотакла овде.“

Љубав онога који љуби, преносећи његово Ја у Ја љубљеног, у Ти, самим тим даје љубљеном Ти снагу да у Богу сазнаје Ја онога који љуби и да га љуби у Богу. Сам љубљени постаје онај који љуби, сам се издиже изнад закона идентитета и у Богу поистовећује себе с објектом своје љубави. Он своје Ја преноси у Ја првог посредством треће итд. Али ова узајамна само-предавања, само-слабљења, само-унижавања оних који воле, једино разуму изгледају као низ који одлази у бесконачност. Издижући се изнад оквира своје природе, Ја излази из временско-просторне ограничености и улази у Вечност. Тамо је читав процес узајамног односа оних који се воле јединствени акт, у коме се синтетизује бесконачан низ, бесконачна серија појединачних момената љубави. Овај јединствен, вечан и бесконачан акт јесте једно-сушност они који љубе у Богу, при чему је Ја једно исто с другим Ја и, уједно, различито од њега. Свако Ја је не-Ја, на основу одрицања другог Ја од себе ради првог. Уместо одвојених, разједињених, самонепопустљивих Ја, добија се   д в о ј и ц а  –  дво-једино биће, које начело свога јединства има у Богу: „finis amoris, ut duo unum fiant; врхунац љубави – да двоје буду једно“. Али, при том, свако Ја, као у огледалу, види у Божијем лику другог Ја свој лик Божији.

Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ (књига прва, стр. 66-69), Логос, Београд, 1997

Превели: Људмила Јоксимовић и Небојша Ковачевић

Павле Флоренски, СПОЗНАЈА

(…) Ма шта мислили о људском уму, увек имамо могућност да тврдимо да је он – људски орган, човекова жива делатност, његова реална снага, λόγος. У противном, ако га прогласимо „самим по себи“ и, зато, нечим иреалним, неизбежно смо осуђени на исто толико неоспорно, унапред одређено порицање реалности знања. Јер ако ум није повезан с бићем, онда и биће није повезано с умом, тј. алогично је. Онда је неизбежан илузионизам и свакојаки нихилизам, који се завршава безвољним и јадним скептицизмом. Једини излаз из ове баруштине релативности и условности је – признавање повезаности ума с бићем и бића с умом. А ако је тако, онда чин спознаје није само гносеолошки, већ и онтолошки чин, не само идеалан, већ и реалан. Спознаја је реалан излазак онога који спознаје из себе, или, што је исто, реалан улазак онога што се спознаје у онога који спознаје – реално сједињавање онога који спознаје и онога што се спознаје.  Ово је основна и карактеристична поставка читаве руске и, уопште источњачке философије. Ми смо је добили раније, донекле другачијим и сигурнијим путем, директно указујући на срце и душу овог „изласка из себе“ као чин вере у религиозном, у православном смислу, будући да истински „излазак“ јесте управо вера, а све друго може бити сањарско и чудесно. Према томе, спознаја није хватање мртвог објекта од стране грабљивог гносеолошког субјекта, већ живи духовни однос личности, од којих свака свакој служи и као објекат и као субјекат. У суштини може се спознати само личност и само је личност може спознати.

Другим речима, суштинска спознаја, схваћена као чин субјекта који спознаје, и суштинска истина, схваћена као реални објекат који се спознаје – обе су реално једно исто, мада се и разликују у апстрактном разуму.

Суштинска спознаја Истине, тј. укључивање у саму Истину, јесте, дакле, реалан улазак у недра Божанског Тројединства, а не само идеално дотицање Његове спољашњости. Зато је истинска спознаја, спознаја Истине, могућа једино кроз човеково преобраћање, кроз његово обожење, кроз стицање љубави као Божанске суштине: који није с Богом, тај не познаје Бога. У љубави, и једино у љубави, замислива је стварна спознаја Истине. И обрнуто, спознаја истине разоткрива себе љубављу: који је с Љубављу, тај не може да не љуби. Овде се не сме говорити о томе што је узрок, а шта последица, зато што су и једно и друго – тек стране једне исте тајанствене чињенице, уласка Бога у мене, као субјекта који философира, и мене у Бога, као објективну Истину.

Разматран унутар мене (по моделу „Ја“) „у себи„, или, тачније, „по себи„, тај улазак јесте спознаја; „за другога“ (по моделу „Ти“) јесте – љубав; и, коначно, „за мене“, као оно објектвизовано и предметно (тј. разматрано по моделу „Он“), јесте лепота. Другим речима, моја спознаја Бога, коју други добија кроз мене, јесте љубав према ономе који добија; предметно пак созерцавана, од стране трећег, љубав према другоме јесте лепота.

Оно што је за субјекат знања – истина, за објекат је љубав према њему, а за онога који созерцава спознају (спознају објекта субјектом) – лепота.

Истина, Добро и Лепота“ – ова метафизичка тријада не представља три различита начела, већ једно. То је – један исти духовни живот, разматран из раличитих углова. Духовни живот, као онај који извире из Ја, који у Ја има своје средиште – јесте Истина. Схваћен као непосредан чин другога – он је Добро. Предметно пак созерцаван од стране трећега, као нешто што зрачи напоље – он је Лепота.

Пројављена истина је љубав. Остварена љубав је лепота. Сама моја љубав је делатност Бога у мени и мене у Богу; ово са-делање је – почетак мог укључивања у Божански живот и биће, тј. у суштинску љубав, будући да апсолутна истинитост Бога управо у љубави износи себе на видело.

Бог, који ме познаје као своју творевину; који ме љуби кроз Сина као „лик“ свој, као сина свог; који се кроз Духа Светог радује мени, као „подобију“ своме, активно зна, љуби и радује ми се, јер сам Му дат. Источник знања, љубави и радости овде је сам Бог. Али су моје познавање Бога, моја љубав према Богу, моје радовање Богу – пасивни, зато што ми је Бог само делимично дат и може се давати само у сразмери с моји бого-уподобљавањем. А уподобљавање Божијој љубави јесте активна љубав ка ономе што ми је већ дато. Зашто управо љубав, а не знање и не радост? Зато што је љубав супстанцијални чин, који прелази са субјекта на објекат и који ослонац има – у објекту, док су знање и радост усмерени на субјекат и у њему је – упориште њихове снаге. Љубав Божија прелази на нас, али знање и созерцатељна радост – пребивају у њему. Зато се и није оваплотила ни Ипостас Очева, ни Духа Светог (Параклит=Утешитељ, Који пружа радост), већ се оваплотио Син-Слово, ипостасна божанска Љубав, Срце Очево – ако смем да употребим снажнуизреку Јакова Бемеа: Син Божији, по Јакову Бемеу, јесте „срце у Оцу“.

Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ (књига прва, стр. 55-57), Логос, Београд, 1997

Превели: Људмила Јоксимовић, Небојша Ковачевић