Платон, УПОЗНАЈ СВОЈУ ДУШУ

Сократ: Дакле, уколико нам остане непознато шта смо заправо ми сами, да ли бисмо икад схватили која је то вештина помоћу које човек постаје бољи?

Алкибијад: То не би било могуће.

Сократ: Ипак, да ли је доиста лако упознати самога себе и да ли је то био макар ко што је то правило поставио на храм Пититјског Аполона, или је то, напротив, веома тешка ствар која није доступна свакоме?

Алкибијад: Мени се, Сократе, често чинило да је то доступно свакоме, а почесто, опет, да је стварно претешко.

Сократ: Ипак, Алкибијаде, била лака или не, та тема се овако пред нас поставља: упознавши оно, можда бисмо спознали и начин да се бринемо о себи самима, али у случају да не упознамо — никада.

Алкибијад: Тако је.

Сократ: Али гледај, на који начин да се нађе шта је та сама ствар? У том случају бисмо можда и пронашли шта смо то ми сами, док би нам то несумњиво било немогуће уколико би нам сама та ствар остала непозната.

Алкибијад: Право кажеш.

Сократ: Али, чекај, Зевса ти! Коме ти сада говориш? Зар не мени?

Алкибијад: Па да.

Сократ: Свакако онда и ја теби?

Алкибијад: Дабоме.

Сократ: Тако је Сократ онај који говори?

Алкибијад: Несумњиво.

Сократ: А Алкибијад онај који слуша?

Алкибијад: Па да.

Сократ: Сократ се, свакако, служи говором да би говорио?

Алкибијад: Неоспорно.

Сократ: Онда, ваљда, сматраш да је говорити и служити се говором једно те исто?

Алкибијад: Несумњиво.

Сократ: Тако се међусобно не разликују онај који се служи и оно чиме се служи?

(Човек се у обављању неке радње служи не само инструметном већ и деловима свога тела или целим телом, којим, опет, управља душа. Тако се човек дефинише не као тело или тело + душа већа као душа.)

Сократ: према томе, зар није у реду да се сматра да оно чиме се ти и ја служимо у међусобном саобраћају чини говор душе с душом?

Алкибијад: Али несумњиво.

Сократ: Управо смо малочас и рекли: Сократ говори Алкибијаду служећи се говором, и то не упућујући говор твојој масци већ Алкибијаду лично; а то је твоја душа.

Алкибијад: Мислим да је тако.

Сократ: Према томе, онај који наређује да човек упозна самог себе, захтева да упохнамо своју душу.

(130де)

Платон, О ЈЕЗИКУ И САЗНАЊУ, (одломак, стр. 7-8), Рад, Београд, 1988.

Превели: Ксенија Марицки Гађански и Иван Гађански

 

Advertisements

Платон, ШТА ЗНАЧИ: УПОЗНАТИ САМОГА СЕБЕ?

Сократ: Дакле, уколико нам остане непознато шта смо заправо ми сами, да ли бисмо икад схватили која је то вештина помоћу које човек постаје бољи?
Алкибијад: То не би било могуће.
Сократ: Ипак, да ли је доиста лако упознати самога себе и да ли је то био макар ко што је то правило поставио на храм Питијског Аполона, или је то, напротив, веома тешка ствар која није доступна свакоме?
Алкибијад: Мени се, Сократе, често чинило да је то доступно свакоме, а почесто, опет, да је стварно претешко.
Сократ: Ипак, Алкибијаде, била лака или не, та тема се овако пред нас поставља: упознавши оно, можда бисмо спознали и начин да се бринемо о себи самима, али у случају да не упознамо — никада.
Алкибијад: Тако је.
Сократ: Али гледај, на који начин да се нађе шта је сама та ствар? У том случају бисмо можда и пронашли шта смо то ми сами, док би нам то несумњиво било немогуће уколико би нам сама та ствар остала непозната.
Алкибијад: Право кажеш.
Сократ: Али, чекај, Зевса ти! Коме ти сада говориш? Зар не мени?
Алкибијад: Па да.
Сократ: Свакако онда и ја теби?
Алкибијад: Дабоме.
Сократ: Тако је Сократ онај који говори?
Алкибијад: Несумњиво.
Сократ: А Алкибијад је онај који слуша?
Алкибијад: Па да.
Сократ: сократ се, свакако, служи говором да би говорио?
Алкибијад: Неоспорно.
Сократ: Онда, ваљда, сматраш да је говорити и служити се говором једно те исто?
Алкибијад: Несумњиво.
Сократ: Тако се међусобно не разликују онај који се служи и оно чиме се служи?
/Човек се у обављању неке радње служи не само инструментом већ и деловима свога тела или се човек дефинише не као тело или тело + душа већ као душа/.
Сократ: према томе, зар није у реду да се сматра да оно чиме се ти и ја служимо у међусобном саобраћају чини говор душе с душом?
Алкибијад: Али несумњиво.
Сократ: Управо смо то малочас и рекли: Сократ говори Алкибијаду служећи се говором, и то не упућујући гоовр твојој масци већ Алкибијаду лично; а то је твоја душа.
Алкибијад: Мислим да је тако.
Сократ: Према томе, онај који наређује да човек упозна самог себе, захтева да упознамо своју душу.

Платон, О ЈЕЗИКУ И САЗНАЊУ, Рад, Београд, 1988.

Превод: Ксенија Марицки Гађански и Иван Гађански

Платон, ПЕСНИК

Сократ.(…) Јер песник је нарочито биће: он је лак, крилат и свештен, и не може певати пре него што буде понесен заносом, пре него што буде изван себе и свега мирног разума; али докле год он има то добро, не може, као ни сваки човек, ни певати ни прорицати. Како они, дакле, не стварају своја дела и многе лепоте не кажу о стварима занатски, као ти о Хомеру, него у божјем задахнућу ¹, то сваки од њих може заиста лепо певати само оно на шта га је Муза потстакла, један дитирамбе, други похвалне песме, трећи поскочице, четврти епске песме, пети јамбе. Али сваки је од њих за све друго неспособан. Јер они то не говоре занатски, него божјом снагом. Јер, кад би они о једном предмету умели лепо говорити на основу своје знатске умешности, онда би то умели и о свему другом. Зато се бог, одузимајући им снагу размишљања, њима као и пророцима и божанским врачевима служи као својим слугама, да бисмо ми, слушаоци, видели да та драгоцена откривања не говоре они у којима нема разума, него да их говори сам бог, и да их преко њих говори нама. Најјача потврда за моје тврђење јесте песник Тиних из Халкиде, који иначе никад није испевао никакву песму достојну помена, него онај пеан који сви певају, који је готово најлепши од свих песама, и који је, као што он сам каже, неко откриће Музâ. Јер чини се да нам је бог, да се не бисмо колебали, на њему највише показао да те лепе песме нису људске ни људско дело, него божанско дело, и да песници нису ништа друго него тумачи богова, и то сваки у власти оног бога који га је изабрао за своје оруђе. То је бог хтео да обзнани, и зато је на уста најнезнатнијег песника испевао најлепшу песму. Или ти се чини да немам право Ијоне.

Ијон. Тако Дива, имаш право. Јер твоје речи, Сократе, хватају ми се срца, и мени се сасвим чини да нам добри песници божанским задахнућем тумаче оно што им кажу богови.

Платон, ИЈОН * ГОЗБА * ФЕДАР, (стр. 11-12), Култура, Београд, 1955.
Превео: Д-р Милош Н. Ђурић

НАПОМЕНА: Упореди с тим и ово место из Одбране Сократове: Докучио сам за кратко време и код песника да оно што они певају није плод њихове мудрости, него неке природне обдарености и задахнућа, као што бива код врачева и пророка. И ови, додуше, кажу многу и лепу ствар, али од онога што кажу не знају ништа. Учинило ми се да су и песници тако нешто искусили“ (22 С)