Плотин, НЕШТО СЈАЈНО, ПРЕПУНО ДУХОВНЕ СВЕТЛОСТИ,ЧИСТО СВЕТЛО…

Често ми се догађа да се дигнем из тела у самог себе и да будем изван свега осталог, а унутар себе самог. Тада видим задивљујуће велику лепоту и најчвршће верујем да поседујем бољу судбину. У мени је делотворан најбољи живот и истоветан сам са оним божанским. Пошто сам се учврстио у њему и пошто сам постигао ту делотворност, налазим се чврсто изнад свега осталог умственог. Међутм, после тог мировања у божанском и пошто сам се из ума спустио до расуђивања (промишљања), питам се како то уопште и сада силазим и како се моја душа налази унутар тела, када је таква каква ми се показала сама по себи, већ је у телу.

Онај ко је видео зна шта говорим, он зна да душа задобија неки други живот онда када му прилази, када му је већ пришла и узела учешћа у њему, тако да, у том искуству, она зна да је присутан онај који даје истински живот и није потребно ништа више — напротив, треба да одбаци све остало и да се смири у њему самом, да буде само то, напуштајући све што нас окружују. Ми журимо да одемо одавде и љутимо се уколико смо још везани за нешто друго, не бисмо ли га обгрлили собом у целини и не бисмо ли поседовали иједан део који није у додиру с Богом. Свакако да је и овде могуће видети и Њега и самог себе, колико је то прикладно. Самога себе човек види као нешто сјајно, препуно духовне светлости, боље речено, као само чисто светло, нешто лако, без тежине, нешто што постаје или, штавише, јесте Бог. Тада је узбуђен, а ако изнова отежа, тада као да вене.

Зашто не остане тамо? Зато што још увек није у потпуности отишао одавде; али, једном ће доћи и до непрекидног посматрања, будући да му не смета више ништа, никакво тело. То што посматра Бога није оно што бива ометано, већ је то нешто друго, будући да то што види, када није делатно у посматрању ипак дела у мишљењу, у мишљењу које се састоји у доказима, уверавањима и у разговору душе са самом собом. Виђење и то што бива виђено више нису разум, него нешто више од разума, пре разума и разуму надређено, исто као и предмет тог виђења. Ако, дакле, када гледа, види самог себе, видеће се управо таквим — боље речено, сјединиће се са тиме и опажаће да је сам исто тако једноставан. А можда ту не треба рећи ни то „видеће“. То виђење, уколико треба рећи да се ту ради о неком двојству, о ономе што види и ономе што се види, те да нису оба нешто једно — што је, пак, смела тврдња — онај који види тада нити види, нити разликује од себе, нити замишља неко двојство. Он као да је постао неко други, те више није он сам, нити приноси тамо нешто сопствено. Он припада Ономе, те је једно као да је своје средиште сјединио са Средиштем. Јер чак и овде оно што се здружило јесте нешто једно, а двојствено је онда када је одвојено. У том смислу и ми сада говоримо да је Оно нешто различито. Управо зато је тешко исказати и објаснити то посматрање; јер како се може рећи да је Оно нешто различито ако се у самом посматрању Оно не види као различито, него као једно с оним који посматра. 

То је смисао заповести у овдашњим мистеријама, заповести која забрањује саопштавање непосвећенима. Пошто оно божанско не треба изностити другоме, забрањује се објашњавање другоме уколико и он сам није успео да види. Пошто, дакле, ту не постоји двојство, већ је онај који види једно са предметом виђења, тако да овај више не би био то што се види, него нешто уједињено с њим, ако се он осећа какав је када је спојен и помешан с њим, поседовао би у себи самом његову слику. И он сам био је нешто једно, зато што у себи није имао никакву разлику ни у односу на себе самог, нити у ма ком другом смислу, јер у њему се ништа није кретало, нити је у њему постојала страст и жудња за нечим другим, док се успињао ка њему. Међутим, у њему нема ни разума, нити мисли, па чак ни њега самог, ако треба и то рећи. Он је као запоседнут и Богом надахнут, те се налази у некаквом стању мировања и осамљености. Не повлачи се никада од његовог непомичног бивства, нити се окреће око самог себе, већ је у потпуном мировању и јесте, такорећи, мировање; не тежи више ни за оним што је лепо, већ је лепоту превазишао зато што је превазишао и хор врлина, као што онај, који је ушао у унутрашњост светилишта, оставља иза себе кипове богова који се налазе у храму, кипове на које, излазећи из светилишта, поново наилази, као прве након оног призроа унутар светилишта и после тамошњег сапостојања и заједнице не са неким кипом или сликом, него са њим самим, док се ови кипови посматрају тек као другоразредни. Оно што је тамо вероватно није неки прозор који се посматра, него је ту реч о некаквом дургачијем начину виђења, о узношењу, поједностављењу, самопредавању, о тежњи ка додиру, о мировању, о сталној и непрекидној мисли о јединству, уколико неко заиста посматра оно што пребива у светилишту. 

Мартин Бубер, ЕКСТАТИЧКЕ ИСПОВЕСТИ (Антологија мистичких текстова), стр. 40-42, Градац, Чачак, 2019.

Превео са немачког: Радован Поповић 

Advertisements