Плотин, ТРЕБА СЕ УСПИЊАТИ КА ДОБРУ КОГА ЖЕЛИ СВА ДУША

7. Поново се треба успињати ка Добру кога жели сва душа. Ако га је неко видео, зна шта мислим кад кажем да је лепо. Јер Добро оно је пожељно и жеља је усмерена према њему; но постинуће Добра припада онима који се успињу према том Горе, који су се према њему окренули и свукли/одбацили са себе оно што смо силазећи обукли — као што се они који улазе у светилиште храмова чисте и одлажу одела која су носили раније и наги се успињу —  док неко након што је прешао у том успињању све што је туђе богу не види самим собом њега самог одвојеног, једноставног, чистог, њега од кога зависи све, према чему (све) гледа и јесте и живи и мисли. Јер он је узрок живота, ума и бића. Кад би то неко видео, какву би љубав осетио, какве жудње, желећи да са њим буде помешан, како би био сметен због ужитка!? Онај који га још није видео може га желети као добро; онај који га је видео диви се лепом, испуњава се пријатним чуђењем и сметен је без штете, те љуби истинском љубављу и жестоком жудњом и смеје се другим љубавима и презире оно што је раније сматрао лепим. То осећају/трпе они који су видели богове, који су сусрели демоне те не могу да једнако хвале лепоте других тела: „Ако неко посматра лепо сâмо, које је чисто само по себи, без пути и неокружено телом, ни на земљи ни на небу да би остало чисто“), шта да мислимо? Тà све то остало је страно, измешано и није право већ постоји на основу њега. Кад би дакле, видео оно што управља свиме, што даје мирујући у самом себи и не прима ништа у себе, каква би му још требала лепота кад мирује у посматрању нечег таквог и ужива у подражавању њега? Јер ово, пошто је сâмо највећа и прва лепота, чини оне који га воле лепим и љупким, мислим. Највећа и последња борба душâ лежи ту, због чега је и сав напор: не остати лишен најбољег призора. Онај који је у томе успео срећан/блажен је зато што је посматрао блажен призор, а онај који није успео пропао је. Јер, није пропао онај који није успео (у посматрању) лепих боја и тела, нити онај који се није домогао моћи, власти или краљевства већ је пропао онај који то и једино то није видео због чега би  постизање и краљевства и власти над свом земљом и морем и небом требало одбацити, уколико би га неко, оставивиши и презревши све то, видео након што се према њему окренуо. 

Плотин, ЕНЕАДЕ I,II, (Енеаде I, стр. 64), Мисао, Нови Сад

Превод: Слободан Благојевић

Плотин, КАКО СЕ МОЖЕ ВИДЕТИ НЕИЗМЕРНА ЛЕПОТА

8. Који је начин (да се то види)? Како је то могуће? Како неко може видети „неизмерну лепоту“, кад она као да је унутар светога храма и не излази напоље да би је могао видети неко непосвећен? Онај ко може нека прати и иде у унутрашњост пошто је споља оставио очињи вид и не окреће се претходном телесном сјају. Јер нипошто не треба да трчи за лепотама које види у телу, већ треба да, зато што зна да су то слике, трагови и сенке, бежи према ономе чије су то слике. Јер, ако нешто потрчи (за сликом), желећи да дохвати њу као нешто истинито, као онај који је пожелео да ухвати лепу слику која је пливала на површини воде и нестао потонувши у дубину струје — тако се негде, чини ми се, у некој причи загонета — тада ће (на исти начин) онај који задржава лепа тела и не одбацује их потонути, не телом већ душом, у мрчане и уму невеселе дубине, и ту слеп остати, ту, у Хаиду, јер и овде и тамо борави са сенкама. Неко би могао дати најистинитији савет: бежимо у „драгу очинску земљу!“ Какво је то бекство и како (би се могло побећи)? Пођимо, кажу — чини ми се у наговештењу — као Одисеј од чаробнице Кирке или Калипсе, као Одисеј коме се није милило да остане, премда је имао ужитке ока и био у великој чулној лепоти. Наша очевина одкле смо дошли и наш отац, они су тамо. Какав је то пут и какво бесктво? Не треба путовати ногама јер оне увек односе од једне земље до друге; не треба ни коњска кола ни какав брод да припремиш; одбаци све то, немој гледати већ затвори очи, промени их и пробуди (очи) које има свако, али се мало њих њима служи.

9. Шта дакле, гледа овај унутрашњи вид? Док, је тек пробуђен он не може гледати оно што је веома светло. Претходно се мора сâма душа навићи да гледа лепе обичаје, а потом лепа дела и то не она која уметници израђују већ она која (стварају) такозвани добри људи. Потом погледај душе тих што стварају добра дела! Како би могао видети каква је лепота добре душе? Обрати се себи и гледај! Ако још не би видео да си леп, тада, као што неки стваралац слике која треба да буде лепа, нешто одбацује, а нешто друго глача, нешто равна а друго чисти, све док се не покаже лепо лице на слици, одбаци и ти све што је сувишно и исправи све што је искривљено и учини чистећи се да мрачно буде светло и немој застати у тесању свог лика, док ти не засја боголика слава врлине и док не видиш умереност како седи у светлом трону. Ако си постао ово и ако си видео то и здружио се чист са самим собом те (немаш) ниједну препреку да се тако сјединиш и ништа страно са собом, већ си потпуно сам и сâмо си истинско светло које није мерено величином нити окружено формом ради умањења нити је пак увећано неограниченошћу у величини, већ је неизмерно свуда јер веће је од сваке мере и јаче од сваке количине; ако поставиш то погледаш, тада већ, пошто си вид, напрегнувиши се, гледај јер си се одважио и довде си се већ попео и више ти не треба показивач. Једино ово око гледа велику лепоту. Но, ако неко дође до тог призора, (погледа) замагљеног злом и неочишћен или слаб, немоћан да услед кукавичлука гледа то што је веома светло, тада он ништа не гледа па чак и ако (му) други покаже да се то присутно може видети. Призору треба да се приђе након што су учињени сродним и сличним посматрач и посматрано. Јер око никада не би видело Сунце да није постало сунцолико, нити би душа видела лепо да није постала лепа. Постани најпред сав боголик и сав леп, ако желиш да посматраш бога и лепо. Јер најпре ће душа доћи, пењући се до ума и ту ће видети све лепе облике и рећи да је то, те идеје, лепота. Све је лепо услед њих које су пород ума и бивства. А оно Изнад тога зовемо природом добра која као заштиту има испред себе лепо. Тако је, уопштено говорећи Оно (Добро) прво лепо; ако се пак одвоје умствени (предмети) тада ће се рећи да је умствена лепота место обликâ, Добро да је Изнад и да је извор и почело лепог. Или (у другом случају) ће се Добро и прво лепо поистоветити. Ипак, лепо је тамо.

Плотин, ЕНЕАДЕ I,II, (Енеаде I, стр. 65-66), Мисао, Нови Сад

Превод: Слободан Благојевић

Плотин, ЈЕДНО И ЊЕГОВА ПРИРОДА

/…/Шта је, дакле, Једно, и каква је Његова природа?

/…/Највећа тешкоћа од свих јест то што Га не можемо схватити (synesis) ни на основу неке науке, ни на основу мишљења, као све остало што је чувствено, већ на основу неког присуства које је више од науке. Душа трпи одвајање од властитог јединства и није у потпуности једно кад задобија научну спознају нечега, јер наука је неки говор, а говор је мноштво. Она тада измиче Једном и упада у број и мноштво. Дакле, треба превазићи науку и никако не излазити из јединства (tu hen einai); треба се удаљити и од науке и од предмета науке, од свега другог и од призора лепог. Јер, све што је лепо доцније је од Њега и потиче од Њега, као што дневно светло потиче од Сунца. „Управо зато“, каже (Платон), „оно се не може ни изрећи ни написати„. Међутим, говоримо и пишемо о Њему да бисмо упутили ка Њему, да бисмо тим речима осоколили на гледање као показујући пут оном који хоће нешто да види. Јер, подучавање доводи до пута и до путовања, но посматрање (thea) Њега већ је дело оног који хоће да види. Ако неко није дошао до тог призора (theama), ако његова душа није задобила схватање сјаја који је тамо, ако није ни осетила ни задржала у себи, да тако кажем, љубавно осећање љубавника, који се гледајући смирује у томе што љуби, ако је он додуше примио истинску светлост и сву своју душу обасјао услед тога што се приближио, али је у свом успињању још увек отпозади оптерећен оним што представља препреку посматрању, ако се није само успео већ поседује и оно што га одваја од Њега, и ако још увек није сакупљен и сабран у нешто јединствно — сигурно. Оно није далеко ни од чега, и, опет, далеко је од свега, тако да је присутно и није присутно (ни у чему) до у онима који Га могу примити и који су се за то припремили тако да Му пристају, досежу до Њега и додирују Га на основу своје сличности (с Њим) и на основу моћи која је у њима и која је сродна оној која од Њега (потиче), уколико је Њему у природи да буде нешто што се може посматрати (thetos) — ако дакле, још није тамо већ је изван услед свега тога, или услед недостатка поуке која би га водила и која даје веру о Њему, нека за све то окриви себе, и нека покуша да се одвоји од свега и да буде сам; а што се тиче онога што му недостаје у нашим доказима у које не верује, нека о томе промисли на следећи начин:

5. свако ко мисли да бићима управља удес и случај (automatoi) и да их заједно држе телесни узроци, тај је далеко отишао и од Бога и од представе о Једном; но наше излагање не односи се на такве људе, већ на оне који претпостављају постојање неке друге природе поред тела и који се успињу до душе. Они, свакако, треба да схвате природу душе, све остало (што се тога тиче), и то да она потиче из ума и да поседује врлину зато што суделује у појму који из ума потиче; након тога треба схватити ум као нешто различито од оног за који кажемо да промишља и да закључује, јер промишљање се већ, на неки начин састоји у раздвајању, разликовању и кретању,а науке су појмови који су у души те су као такве у јасности зато што се у души налази ум који је узрок наукâ; треба видети ум као нешто опажајно, убудћи да се он дâ перципирати, и као нешто што се уздиже изнад душе као отац душе који је умствени поредак; и, треба рећи да ум који мирује у себи и јест неко мирно (a streme) кретање поседује у себи све и да јест све неко неразликовано мноштво и, опет, подељен у себи. Јер, он није подељен и разликован у себи као што су (међусобно подељени) појмови који се схватају један по један; међутим, то што је у њему није помешано. Јер, све то извире из њега одовјено, исто као што је и у наукама, мада све постоји у недељивости, сваки (део) одвојен од свих других. Дакле, то мноштво у јединству, то је умствени поредак; он је крај Првог, и разум потврђује да он постоји нужно, уколико је постојање душе нека нужност; но, он је моћнији од душе. Није међутим, то Прво, зато што није ни нешто једно ни нешто једноставно; једноставно је Једно, начело свега. То што је пре оног што је наузвишеније међу бићима — јер мора постојати нешто пре ума који, додуше, хоће да буде једно али није то већ сличи једном (henoeidus); јер, ум није распршен у себи већ је збиља (ontos) сједињен са самим собом пошто није самог себе рашчланио, зато што је близу Једног и зато што је одмах после Једног; но, он се усудио да се некако одвоји од Једног — то што је пре њега, то чудо (thauma), то је Једно; за то не треба рећи да је биће, да не би и овде једно било предикат нечег другог, једно коме у истини не приличи нијједно име, Једно које није као нешто друго, а потом једно; тешко је спознати Га преко тога, те се Оно спознаје пре на основу Његовог порода, бивства, јер Оно доводи ум до бивства. И Његова природа је таква да је Оно извор оног што је најбоље (међу бићима), моћ која рађа бића, а сама мирује у себи и не умањује се нити постоји у оном што услед ње настаје, зато што постоји и пре свега тога; називамо је „Једно“ принуђени да је некако назначимо једни другима, и зато што тим именом доводимо (друге) до неке недељиве представе и зато што желимо да своју душу учинимо јединствено; не говоримо о нечему једном и недељивом у оном смислу у коме за тачку или за монаду кажемо (да су једно), јер то што је на тај начин једно јест начело количине, а то не би постојало да претходно не постоји бивство и то што је пре бивства. Дакле, не треба на то управљати своје мишљење већ (тачку и монаду треба) по аналогији учинити сличним и упоредити их с тим што је просто и што је избегло мноштву и подели. 

Плотин, ЕНЕАДЕ VI, (стр. 237-240), Мисао, Нови Сад
Превод: Милош Н. Ђурић

Плотин, НЕШТО СЈАЈНО, ПРЕПУНО ДУХОВНЕ СВЕТЛОСТИ,ЧИСТО СВЕТЛО…

Често ми се догађа да се дигнем из тела у самог себе и да будем изван свега осталог, а унутар себе самог. Тада видим задивљујуће велику лепоту и најчвршће верујем да поседујем бољу судбину. У мени је делотворан најбољи живот и истоветан сам са оним божанским. Пошто сам се учврстио у њему и пошто сам постигао ту делотворност, налазим се чврсто изнад свега осталог умственог. Међутм, после тог мировања у божанском и пошто сам се из ума спустио до расуђивања (промишљања), питам се како то уопште и сада силазим и како се моја душа налази унутар тела, када је таква каква ми се показала сама по себи, већ је у телу.

Онај ко је видео зна шта говорим, он зна да душа задобија неки други живот онда када му прилази, када му је већ пришла и узела учешћа у њему, тако да, у том искуству, она зна да је присутан онај који даје истински живот и није потребно ништа више — напротив, треба да одбаци све остало и да се смири у њему самом, да буде само то, напуштајући све што нас окружују. Ми журимо да одемо одавде и љутимо се уколико смо још везани за нешто друго, не бисмо ли га обгрлили собом у целини и не бисмо ли поседовали иједан део који није у додиру с Богом. Свакако да је и овде могуће видети и Њега и самог себе, колико је то прикладно. Самога себе човек види као нешто сјајно, препуно духовне светлости, боље речено, као само чисто светло, нешто лако, без тежине, нешто што постаје или, штавише, јесте Бог. Тада је узбуђен, а ако изнова отежа, тада као да вене.

Зашто не остане тамо? Зато што још увек није у потпуности отишао одавде; али, једном ће доћи и до непрекидног посматрања, будући да му не смета више ништа, никакво тело. То што посматра Бога није оно што бива ометано, већ је то нешто друго, будући да то што види, када није делатно у посматрању ипак дела у мишљењу, у мишљењу које се састоји у доказима, уверавањима и у разговору душе са самом собом. Виђење и то што бива виђено више нису разум, него нешто више од разума, пре разума и разуму надређено, исто као и предмет тог виђења. Ако, дакле, када гледа, види самог себе, видеће се управо таквим — боље речено, сјединиће се са тиме и опажаће да је сам исто тако једноставан. А можда ту не треба рећи ни то „видеће“. То виђење, уколико треба рећи да се ту ради о неком двојству, о ономе што види и ономе што се види, те да нису оба нешто једно — што је, пак, смела тврдња — онај који види тада нити види, нити разликује од себе, нити замишља неко двојство. Он као да је постао неко други, те више није он сам, нити приноси тамо нешто сопствено. Он припада Ономе, те је једно као да је своје средиште сјединио са Средиштем. Јер чак и овде оно што се здружило јесте нешто једно, а двојствено је онда када је одвојено. У том смислу и ми сада говоримо да је Оно нешто различито. Управо зато је тешко исказати и објаснити то посматрање; јер како се може рећи да је Оно нешто различито ако се у самом посматрању Оно не види као различито, него као једно с оним који посматра. 

То је смисао заповести у овдашњим мистеријама, заповести која забрањује саопштавање непосвећенима. Пошто оно божанско не треба изностити другоме, забрањује се објашњавање другоме уколико и он сам није успео да види. Пошто, дакле, ту не постоји двојство, већ је онај који види једно са предметом виђења, тако да овај више не би био то што се види, него нешто уједињено с њим, ако се он осећа какав је када је спојен и помешан с њим, поседовао би у себи самом његову слику. И он сам био је нешто једно, зато што у себи није имао никакву разлику ни у односу на себе самог, нити у ма ком другом смислу, јер у њему се ништа није кретало, нити је у њему постојала страст и жудња за нечим другим, док се успињао ка њему. Међутим, у њему нема ни разума, нити мисли, па чак ни њега самог, ако треба и то рећи. Он је као запоседнут и Богом надахнут, те се налази у некаквом стању мировања и осамљености. Не повлачи се никада од његовог непомичног бивства, нити се окреће око самог себе, већ је у потпуном мировању и јесте, такорећи, мировање; не тежи више ни за оним што је лепо, већ је лепоту превазишао зато што је превазишао и хор врлина, као што онај, који је ушао у унутрашњост светилишта, оставља иза себе кипове богова који се налазе у храму, кипове на које, излазећи из светилишта, поново наилази, као прве након оног призроа унутар светилишта и после тамошњег сапостојања и заједнице не са неким кипом или сликом, него са њим самим, док се ови кипови посматрају тек као другоразредни. Оно што је тамо вероватно није неки прозор који се посматра, него је ту реч о некаквом дургачијем начину виђења, о узношењу, поједностављењу, самопредавању, о тежњи ка додиру, о мировању, о сталној и непрекидној мисли о јединству, уколико неко заиста посматра оно што пребива у светилишту. 

Мартин Бубер, ЕКСТАТИЧКЕ ИСПОВЕСТИ (Антологија мистичких текстова), стр. 40-42, Градац, Чачак, 2019.

Превео са немачког: Радован Поповић